Problem je što razvijene države subvencionišu bogate proizvođače, koji automatski imaju jeftinije proizvode.

Siromašne i države u razvoju ne mogu da opstanu na tržištu poljoprivrednih proizvoda, naročito kada moraju da se bore s moćnim Sjedinjenim Američkim Državama. Problem je što razvijene države subvencionišu bogate proizvođače, koji automatski imaju jeftinije proizvode.

Svetska trgovinska organizacija bezuspešno pokušava da pregovorima promeni takav odnos SAD i Evropske unije, i trenutno se pregovara o dva velika regionalna ugovora. Jedan je transatlantski, a drugi transpacifički. Kao i ranije, i sada je potpuno neizvesno da li će dogovor biti postignut.

Ostavljeni na cedilu

Poslednji pregovori, održani u Dohi, propali su jer Amerika nije bila spremna da ukine poljoprivredne subvencije. Naime, 70 odsto stanovništva zemalja u razvoju zavisi od poljoprivrede. Stav SAD bio je tvrd i nepopustljiv i pored toga što je Svetska trgovinska organizacija ranije presudila da su američke subvencije za pamuk, od kojih je korist imalo nešto malo manje od 25.000 bogatih farmera, protivpravne. Američki odgovor bio je da podmiti Brazil, koji je i podneo pritužbu, kako ne bi i dalje insistirao na tome, čime su milioni siromašnih uzgajivača pamuka u potsaharskoj Africi i Indiji ostavljeni na cedilu.

Te zemlje svakako svojim cenama ne mogu da konkurišu izdašno subvencionisanim američkim farmerima, ali se delegacija SAD na to nije obazirala. Imajući u vidu nedavne događaje čini se da cilj pregovora o slobodnoj trgovini između SAD i EU, i onih o zoni slobodne trgovine na Pacifiku (bez Kine), nije stvaranje istinskog sistema slobodne trgovine, već umesto toga njeno kontrolisanje, to jest služenje specijalnim interesima dominantnim u trgovinskim politikama Zapada.

Pokušaji da se SAD i EU nekako ubede da popuste traju više od decenije. Od 2000. godine STO pokušava da utvrdi pravila za subvencionisanje poljoprivrede, ali nijedan nije bio uspešan. Ili zapadne države, pre svih SAD, nisu htele da potpišu sporazum, ili su potpisale da nisu htele da ga poštuju. Sporna tačka su upravo subvencije za poljoprivredne proizvode koji se izvoze.

Druga sporna tačka odnosi se na pravila koja govore o nekomercijalnim pitanjima. Tu se pre svega misli na zaštitu okoline, ruralni razvoj, brigu o životinjama… Amerikanci ta pravila neće da prihvate, jer im je zarada na prvom mestu pa onda sve ostalo. Takav stav posebno utiče na nerazvijene zemlje koje nemaju nikakve šanse na međunarodnom tržištu u konkurenciji s američkim proizvodima, koji su zbog subvencija jeftiniji. Rezultat je da su siromašni još siromašniji, bogati još bogatiji.

Uzaludni pregovori

Članovi STO obavezali su se 2001. godine u Dohi da će pregovarati o poboljšanjima pristupa tržištu, da će smanjiti izvozne subvencije s ciljem da budu potpuno ukinute, kao i da će voditi računa o netržišnim aspektima. Međutim, obaveze nisu poštovane.

Sledeća konferencija održana je 2003. godine, ali članice nisu uspele da postignu nikakav dogovor. Tada je pokrenuta inicijativa za pamuk. Inicijativu su uputile afričke države, ali predlog nije prošao.

Godinu dana kasnije izgledalo je da je Evropska unija spremna da popusti. EU je prihvatila da pregovara o datumu kada će ukinuti sve subvencije na izvoz poljoprivrednih proizvoda. Države su se nezvanično dogovorile da će završiti pregovore pre kraja 2006., ali ni taj cilj nije ostvaren.

Konačno, 2008. godine predstavljena su tri nova revidirana nacrta, kao osnova za pregovore. Državna podrška u EU trebalo je da bude smanjena od 75 do 85 odsto, u SAD i Japanu od 66 do 73 odsto, a u ostalim državama od 50 do 60 odsto. Određen je i rok od pet godina za razvijene zemlje i osam za zemlje u razvoju. Izvozne subvencije, kako je planirano te 2008., trebalo je da budu ukinute 2013. godine. Tu su trebale da budu uključene i prikrivene subvencije, kao što su krediti za izvoz za državna preduzeća ili pomoć u hrani koja nije neophodna. Pregovori su trajali devet dana. Na kraju, 29. jula 2008., saopšteno je da pregovori nisu uspeli. Ponovo nisu mogli da se dogovore oko kvota za uvoz i izvoz, kao i oko pamuka. Te godine izbija kriza, pa se države dodatno zatvaraju i okreću se protekcionizmu, pre svih prednjače SAD i EU, koje je kriza najteže pogodila.

Amerikanci su u pregovore ušli s predlogom da subvencije za poljoprivredu ograniče na 17 milijardi dolara godišnje. Potom su pristali da ih smanje na 15 miliona, dok je Svetska trgovinska organizacija tražila smanjenje na 13 milijardi dolara. Zemlje u razvoju, na čelu s Brazilom, prigovarale su da bi taj broj bio prevelik.

Zemlje u razvoju, kojih je u STO čak tri četvrtine, sve vreme bezuspešno pokušavaju da smanje visoke subvencije kako bi odbranile sopstvenu proizvodnju i netržišne zahteve. Kako bi ostvarile taj cilj počele su da se udružuju. Tako su se 22 članice STO, predvođene Indijom i Kinom, udružile kako bi zaštitile milione malih poljoprivrednih proizvođača i prerađivača. Afričke zemlje takođe su ušle uniju. Osnovan je i savez zemalja u razvoju (G33) i mehanizam posebne zaštite za zemlje u razvoju. Ali nijedna organizacija nije imala većih uspeha.

Kontrolisana trgovina

Poznati američki ekonomista nobelovac Jozef Stiglic analizirao je poslednji sastanak u Dohi, i pokušao da odgovori zašto je propao, a komentarisao je i najnovije lokalne pregovore.

„Postoje tri osnovna principa kojima bi, barem se tako nadamo, trebalo da se rukovode oni koji učestvuju u pregovorima. Prvo, trgovinski ugovor mora da bude simetričan. Ako jedan od zahteva SAD za sklapanje Transpacifičkog trgovačkog partnerstva (TTP) bude i ukidanje japanskih subvencija na pirinač, on mora da bude praćen recipročnom ponudom SAD u pogledu njenih poljoprivrednih subvencija. Drugo, nijedan trgovinski sporazum ne sme da stavlja interese profita ispred širih nacionalnih interesa, a to se naročito odnosi na pitanja indirektno vezana za trgovinu, kao što su finansijska deregulacija i intelektualna svojina. Američki trgovinski sporazum sa Čileom zabranjuje Čileu da uvede kontrolu kapitala, iako MMF smatra da kontrola kapitala može da bude jedan od važnih instrumenata razborite makroekonomske politike“, objašnjava Stiglic.

On dalje navodi da su i prethodni trgovinski ugovori insistirali na liberalizaciji i deregulaciji, iako nas je kriza iz 2008. naučila da nedostatak kontrole može da ugrozi ekonomski napredak.

„Recimo, američka farmaceutska industrija, s ogromnim uticajem u Američkoj trgovačkoj komori (USTR), uspela je da drugim državama nametne neuravnotežen režim intelektualne svojine, kojem je profit važniji od spasavanja života, i koji je smišljen tako da spreči proizvodnju generičkih lekova. Čak je i američki Vrhovni sud u svojoj nedavnoj odluci naglasio da je patentni zavod otišao predaleko u odobravanju patenata na gene.

I na kraju, pregovaračke strane moraju se obavezati na transparentnost. Međutim, oni koji učestvuju u tim pregovorima moraju biti upozoreni: SAD su veliki pobornik netransparentnosti. Američka trgovačka komora do sada je čak i članovima Kongresa oklevala da otkrije svoju pregovaračku poziciju.

Na osnovu onoga što je do sada o tome procurilo u javnost, možemo da razumemo i zašto. Američka trgovačka komora namerava da odustane od ranijih principa, kao što je pristup generičkim lekovima, koje je Kongres ugradio u ranije trgovinske sporazume, poput onog sa Peruom“, navodi Stiglic.

Taj ugledni ekonomista je pesimista, i predviđa da ni budući pregovori neće biti uspešni jer, kako objašnjava, stvarnost je takva da imamo kontrolisani režim slobodne trgovine kojem su interesi korporacija na prvom mestu, a sam proces pregovaranja nedemokratski i netransparentan.

Autor: Mihajlo Perić
Izvor: Akter