„Niška mlekara“, najveća na jugu i jugoistoku Srbije, od četvrtka više ne postoji.

Nekada državno preduzeće za otkup i preradu mleka, ali i nosilac proizvodnje mleka i stočarstva u ovom delu naše zemlje, privatizovano je 2009, od kada je nekoliko puta promenilo vlasnika. Najpre je ovu mlekaru, sa svim zaposlenima, a bilo ih je povremeno i oko 300, i sa modernim linijama za preradu otkupljenog mleka kupio konzorcijum tri privatne firme i odmah značajno unapredio proizvodnju.

Relativno brzo, međutim, dve firme su izašle iz posla, da bi početkom prošle godine jedini član nekadašnjeg konzorcijuma „Nišku mlekaru“ prodao beogradskom „Imleku“.

U pogonima koji su i posle privatizacije modernizovani dnevno se prerađivalo i do 150.000 tona mleka dnevno. Na tržište su plasirani visokokvalitetno mleko, poznati niški jogurt, kiselo mleko, pavlaka, različite vrste sireva, maslac i drugi mlečni proizvodi. Ali, u poslednje dve godine postepeno je smanjivana proizvodnja i broj radnika. Krajem prošle godine u „Niškoj mlekari“ je ostalo samo stotinak zaposlenih, ovog proleća je posle pregovora sa predstavnicima vlasnika („Imleka“) uz otpremninu otišlo tridesetak vozača, da bi u četvrtak radni odnos raskinulo još 60 proizvodnih radnika, majstora. I pored više pokušaja, u četvrtak u „Niškoj mlekari“ ni od koga nismo mogli da dobijemo informaciju zašto se i kako ovo dogodilo. Kapije su zaključane, a na telefone u preduzeću niko se nije javljao.

Od nekolicine radnika koji su radili u mlekari u Nišu do poslednjeg dana, do 31. maja, a koje smo u četvrtak sreli ispred kapija saznali smo da je socijalnim programom prvobitno bilo predviđeno da se zaposlenima koji napuste preduzeće isplati po 400 evra za svaku godinu radnog staža. Najnoviji vlasnik ponudio je, rečeno nam je, 200 evra, da bi posle razgovora i pregovora postignut dogovor o isplati 280 evra po godini staža svima koji dobrovoljno odu.

Niko u četvrtak nije znao da nam kaže ni šta će biti sa zaposlenima koji su još uvek u preduzeću (nezvanično smo saznali da je ostalo 12 proizvodnih radnika i desetak zaposlenih u administraciji). Nije poznato ni kakva je sudbina proizvodnih pogona.

Ipak najveća je nepoznanica šta će biti sa primarnom proizvodnjom mleka u ovom delu Srbije i da li više privatnih i po kapacitetima manjih mlekara može da otkupi i preradi sve količine proizvedenog sirovog mleka u niškom kraju.

Ćutanje „Imleka”

Tokom dana više puta smo pokušavali da uspostavimo kontakt sa rukovodstvom „Imleka”. Oko podneva od pravnice u Niškoj mlekari dobili smo kontakt broj protparola „Imleka” Marije Malović i odmah potom smo, u 12,20 časova prvi put razgovarali sa njom. Rekli smo šta nas interesuje i insistirali da nam rukovodstvo kompanije odgovori na samo dva pitanja – da li je tačno da je još 60 radnika iz proizvodnje otišlo iz „Niške mlekare” i da je samo dvadesetak zaposlenih ostalo i, drugo, šta „Imlek“ planira sa „Niškom mlekarom”.

Marija Malović nam je rekla da će nam poslati odgovore najkasnije za pola sata. Pozvali smo opet u 13 časova, potom i u 13,30, kada smo dobili informaciju od nje „da čeka odgovore od menadžmenta i da će nam ih proslediti u narednih dvadesetak minuta”.