Ni oko čega u Srbiji verovatno ne postoji takva saglasnost – i u opštoj i u stručnoj javnosti – kao oko subvencija u poljoprivredi. Svi su za. Izuzeci se mogu nabrojati na prste jedne ruke

Poslednjih godina, potpomognuta elegijama o tome kako smo nekad izvozili svinje u Austrougarsku ili govedinu, tačnije teletinu (tzv. bejbi bif) u Evropsku uniju, Vlada Aleksandra Vučića (naročito u vreme ministrovanja Dragana Glamočića) radikalno je promenila politku i najveći deo državne pomoći poljoprivredi usmerila na stočarstvo. Nekadašnje subvencije po hektaru zamenjene su subvencijama po grlu stoke, a povrh toga stočari su dobili prioritet u zakupu zemlje. Milina.

I? Proizvodnja je skočila do neba – očekuje čitalac neumitan odgovor. Naivno. Jer, proizvodnja je u stvari pala. Kako pokazuju nedavno objavljeni podaci, prošlogodišnja proizvodnja bila je manja nego 2015. godine: goveda za 2,5 odsto, svinja za 8, ovaca i živine za (blizu) 7 i koza za 1,3 odsto. Pad je još veći ako se proizvodnja iz 2016. uporedi sa desetogodišnjim prosekom, 2006-2015: goveda za 9, svinja za 13, koza za 19, a živine za 11 odsto; jedino je porasla proizvodnja ovaca – za 4 odsto.

Od subvencija najveća korist velikim proizvođačima

U vezi sa subvencijama ima još jedna interesantna stvar. Kao što je poznato, one se uglavnom objašnjavaju potrebom da se pomogne malim i srednjim proizvođačima. Upućeni su, međutim, izračunali da najveću korist imaju veliki proizvođači, poput Miškovića, Matijevića, Kostića. Kada se, naime, pomnoži broj grla koje oni poseduju i visina subvencija, ispada da su zajedno dobili oko 15 miliona evra, što je neverovatnih 5 odsto ukupnog agrarnog budžeta. Da su makar, vajka se naš izvor, te pare uložili u poljoprivredu, nego kupuju hotele.

Uzgred, u Evropskoj uniji su svi podaci o primaocima subvencija javni i lako dostupni svakome ko pokaže interes. U Srbiji se ti podaci tretiraju kao neka vrsta službene tajne. Nema razloga da se i kod nas, kao u EU, ti podaci ne „okače“ na sajt resornog ministarstva.

Bilo kako bilo, kao što vidimo, oštro zalaganje protiv ”tajkuna“ završava se preraspodelom novca u njihovu korist.

Nije to, međutim, jedini sveži primer takve politike (bajatih naravno ima još više, ali da ih sad ne ponavljamo). Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović ovih dana je pod pritiskom javnosti obećao da će strancima biti onemogućeno da kupuju ”srpske oranice“. Kako će i da li će uopšte to biti izvedeno (praktično – teško) nije ni važno; ovde je važna sama ideja. Isključivanje stranaca iz tržišne utakmice dovodi do smanjenja konkurencije „na strani tražnje“, to jest među potencijalnim kupcima, što smanjuje cenu po kojoj će zemlja moći da bude prodata, što opet ide na ruku bogatijim domaćim kupcima. Tako se visokoparna „zaštita nacionalnih interesa“ u praksi pokazuje kao zaštita interesa nekolicine (opet – najbogatijih) pojedinaca.

Pogubna odluka o dugoročnom zakupu državnog zemljišta

Od ove praktično nesprovodive zabrane, za poljoprivredu je još pogubnija odluka o dugoročnom (na 30 godina) zakupu državne zemlje. Ne zbog samog zakupa, već zato što je zakonom propisano da glavni kriterijum prilikom izbora zakupca ne bude cena, nego – biznis plan. Prema najnovijim informacijama stiglo je 150 prijava. Ozbiljan biznis plan za tako dugo razdoblje morao bi da ima bar 100 strana, i to pretežno u tabelama. To je 15.000 strana. Misli li neko zbilja da ministri (poljoprivrede, privrede i finansija) koji čine „konkursnu komisiju“ i da žele imaju vremena da sve to pažljivo iščitaju, upoređuju i na kraju o tome odlučuju. Dakle, odlučivaće neki „peti kec“, što bi rekao Đoka Balašević.

Agrarna politika se temelji na dva stuba: subvencijama i zemljišnoj politici. U Srbiji su oba nakrivo nasađena. Niti su pravična, niti podstiču razvoj.