Prema nekim procenama u svetu danas posluje oko 2.000 organskih vinarija, od čega je gotovo 900 u Francuskoj. Najveće površine pod organskim vinogradima su u Italiji oko 45.000 ha (45% na Siciliji), potom u Španiji 21.000 ha i Francuskoj 10.000 ha. U celoj Evropi ima oko 92.500 ha, što znači da je udeo vinogradarstva u okvirima organske poljoprivrede mali oko 1 procenat.
Međutim, iako se o organskim vinima sada već uveliko priča svuda, njihova sudbina je zapetljana u različitim tumačenjima organske proizvodnje i organskih proizvoda. Tako u Evropskoj uniji sve do nedavno nije bilo dozvoljeno zalepiti na flašu oznaku „organsko vino”, već samo opisnu napomenu: „proizvedeno od organskog grožđa”. Tek početkom februara u Briselu je doneta odluka da se može staviti na etiketu natpis „organsko vino”. Ali, još važnije, po tim novim pravilima organska vina sada smeju da sadrže sulfite, što je do juče mnogima bilo nezamislivo.
To može da govori u prilog tvrdnjama kako sulfiti nisu štetni po zdravlje, ali može biti da je reč i o čisto finansijskim razlozima, jer sulfiti su ti koji omogučavaju vinima da duže traju. U Evropskoj uniji za organska vina dozvoljeno po 100 jedinica sulfita za crvena organska vina i 150 za bela ili rose, što je mnogostruko više od 10 jedinica dozvoljenih u SAD (i to samo ako se pojave prirodnim putem). Inače, kod konvencionalnih vina taj nivo je 350 jedinica.
Šta je organsko vino? To je vino napravljeno od grožđa uzgojenog na organski način, što podrazumeva striktnu primenu brojnih pravila i kriterijuma, a svaki proizvod koji želi da bude označen kao organski mora da osvoji sertifikat kojim se dokazuje praćenje tih strogih pravila. Međutim, većina tih pravila ujedinjuju se u osnovnom postulatu ove proizvodnje: bez upotrebe pesticida, herbicida i hemikalija.
Organski proizvođači takođe ne dodaju svojim vinima „arome”, čak ni poput malih prstohvata hrastovine, a koriste uglavnom samo bazične vinarske tehnike kao što je dodavanje kvasca radi fermentacije. Organska vina sadrže manje sulfita od tradicionalnih. Dodaju se vinu u cilju konzervacije, a stoprocentno organska vina čak uopšte ne sadrže sulfite, što je navodno dobro za organizam. Vinogradarstvo po principima organske proizvodnje podrazumeva proizvodnju zdravog grožđa i kvalitetnog vina. Uvažavaju se biološki zakoni, podržavaju i unapređuju prirodna plodnost i biološki procesi u zemljištu, koristi njegova mikrobiološka aktivnost koja doprinosi pravilnoj ishrani loze.
Obrada zemljišta svodi se na najmanju meru, a zabranjena je upotreba mineralnih đubriva i sintetičkih pesticida. Stalnom kontrolom proizvodnje koja se uklapa u zaštitu životne sredine, organsko vinogradarstvo osigurava kvalitet, očuvanje okoline i ljudskog zdravlja. Vinograd mora biti pre svega udaljen od industrijskih zagađivača, auto-puteva i zasada sa klasičnom proizvodnjom. U blizini treba posaditi pojas drveća i grmlja jer to povoljno utiče na prisustvo korisnih organizama i stabilnost agro-ekološkoh sistema.
Sadržaj štetnih materija u zemljištu mora biti ispod propisanih vrednosti. Odluku o pogodnosti neke parcele za ovakvu proizvodnju donosi ovlašćena osoba iz licencirane institucije nakon izvršene kontrole zemljišta vode i vazduha. Pošto su zemljišta uglavnom siromašna organskom materijom, neophodno je dodati humus. Za normalan razvoj i dobar prinos zemljište mora da ima 2.5 do 3% humusa. Za ishranu se koriste isključivo organska đubriva. To može biti stajsko đubrivo. compost, humus (glistenjak), treset i drveni pepeo.
Pored organskih u poslednje pojavila su se i biodinamična vina. I dok organska ne smeju da sadrže prisustvo hemikalija koje nastaju upotrebom đubriva, pesticida i herbicida, niti sulfite, biodinamičari su još strožiji: oni su usvojili sve ovo i otišli par koraka dalje koristeći specijalno pripremljena đubriva (iz volovskih rogova recimo), ne koristeći ni vinobran da odbrane listove loze od štetočina, a većina poslova u vinogradu i vinariji planira se prema mesečevim menama. Granica između ove dve vrsta uzgoja nisu strogo povučene. Tako pojedini organski farmeri usvajaju tehnike bliže biodinamici, pa sade i gaje biljke koje privlače insekte korisne za zdravlje loze.
Uz posebne prepreke namenjene životnjama koje štete biljkama, dozvoljavaju rast korovu i divljem bilju između redova loze. Upotreba bio-dizela u vinogradu takođe umanjuje opasnost od emisije štetnih čestica, a plug i konji postižu sve veću popularnost. Sa porastom tražnje na globalnom nivou, interesovanje za organska vina postaje prava opsesija analitičara. Pažljive analize pokazuju da se za organska vina još uvek ne zanima previše publike, ali je ta publika izuzetno probrana i selekcionisana. Iz tih podataka se vidi da organsko vino u svom svakodnevnom meniju najradije vide ljudi od 21 do 34 godine, da o zdravijem vinu više razmišljaju žene, da se za njega više interesuju oni koji manje zarađuju (bogati više naginju tradicionalnim, ali verovatno skupim vinima).
Inače, ukupna količina organskih vina koja se proizvode i kupuju u svetu još ne predstavlja značajnu cifru da bi se pristalice vina proizvedenog na tradicionalni način osetile ugroženo. Pogotovo ne na ovim prostorima, mislimo na region, gde etiketa „organsko vino” kao da predstavlja baksuz, loš predznak, u svakom slučaju veoma nesigurno i klizavo tlo za svakog vinara koji ozbiljno računa na pristup slobodnom tržištu. Čak i oni koji iz sopstvenih ubeđenja proizvode vina što „mirišu” na organsko, ili makar imaju „o” od organskog, kriju tu činjenicu kao zmija noge, umesto da to ponosno istaknu na sred etikete! Tako se stiče utisak da organskih vina na ovim prostorima i nema.