Sertifikacija „zdrave hrane” traje tri godine, procedura je komplikovana a plasman robe krajnje nesiguran, pa ne čudi što u kragujevačkim selima nema nijednog poljoprivrednika koji je proces proizvodnje izveo do kraj.
Kragujevac – Šta je organska poljoprivreda, kako se dolazi do sertifikata „zdrava hrana”, kolika su ulaganja potrebna i gde, na kraju, prodati takve proizvode, samo su neka od pitanja koja muče naše seljake zainteresovane za ovaj vid proizvodnje. Država i pojedine lokalne samouprave poslednjih godina čine mnogo toga da razjasne nedoumice i podstaknu proizvodnju „čistog” voća i povrća, ali na tom polju kaskamo za razvijenim evropskim državama, kaže u razgovoru za „Politiku” Snežana Živanović Katić, pomoćnica gradonačelnika Kragujevca za agrar.
Poštujemo evropske standarde, ali je organska proizvodnja u našoj zemlji tek u začetku. O tome najbolji govori podatak da je samo 4.000 seoskih domaćinstava dobilo sertifikat za proizvodnju zdrave hrane ili ušlo u postupak registracije.
Mnogi koji su pokušali, odustali su ili zbog komplikovane procedure ili zato što su procenili da im se trud i ulaganja neće isplatiti, navodi Katićeva, napominjući da je naš najveći problem to što ne postoji organizovani otkup, a ni tržište na kome bi mogli da se plasiraju organski proizvodi, koji su po pravilu skuplji od onih koji se uzgajaju na konvencionalan način.
– Proces sertifikacije organskog proizvoda traje tri godine, to košta, a kada se, na kraju, dobije etiketa, postavlja se pitanje gde i kome prodati robu. U organskoj proizvodnji zabranjena je agresivna upotreba hemijskih sredstava, zbog toga su prinosi manji, a cena veća. U okolnostima sveopšte oskudice, plasman organskih proizvoda u našoj zemlji je krajnje nesiguran – kaže naša sagovornica.
Iako je na području Kragujevca bilo pokušaja da se pokrene organska proizvodnja, u šezdesetak sela na teritoriji grada danas ne postoji nijedan poljoprivrednik koji ima sertifikat „zdrava hrana”.
– Imali smo 11 zainteresovanih poljoprivrednika 2005. Tada u našoj zemlji nije bilo sertifikacionih kuća, a neke bugarske firme tražile su hiljadu evra godišnje. Niko od njih taj proces nije izveo do kraja. Danas imamo više sertifikacionih kuća, a cena procesa je niža. Naša lokalna uprava subvencioniše registraciju, a vidim da se i kod Ministarstva poljoprivrede visoko kotira pomoć onima koji žele da se bave organskom proizvodnjom. To je dobro, ali poljoprivrednike treba kontinuirano informisati i pomagati. Država ne sme stalno da menja strategiju – smatra Katićeva.
Voćari i ratari u Srbiji, prema rečima ovog agronoma, treba da koriste iskustva poljoprivrednika iz evropskih zemalja u kojima je organska proizvodnja na visokom nivou. Reč je o Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, u kojima postoji „kombinovana proizvodnja”. To podrazumeva da se na većem delu obradivih površina zadrži konvencionalna proizvodnja, koja uz upotrebu hemijskih sredstava donosi veće prinose, a da se, za početak, na samo jednoj parceli organizuje proizvodnja zdrave hrane.
Stručnjaci francuske Poljoprivredne komore nedavno su bili u petodnevnoj poseti Kragujevcu, s namerom da sagledaju potencijale šumadijskog kraja, ocene stepen informisanosti i tehničke opremljenosti naših poljoprivrednika, ali i da se upoznaju sa radom naših naučnih ustanova i institucija koje pružaju stručnu pomoć.
– Nisu sumnjali u potencijale, ali su bili prijatno iznenađeni zbog mehanizacije koju poseduju naši poljoprivredni proizvođači i stepena informisanosti o samoj organskoj proizvodnji. Primedba se odnosila na nedovoljnu obaveštenost u vezi sa procedurom sertifikacije. Ustanovili su, takođe, i da naši proizvođači nemaju dovoljno sredstava za razvoj organske poljoprivrede. Ipak, njihova najveća zamerka celom našem sistemu odnosi se na nedovoljno dobar plasman zdrave hrane. Taj nedostatak je, jednim delom, prouzrokovan i ovdašnjim mentalitetom. Jednostavno, naše poljoprivrednike je teško ubediti da se udruže i zajednički nastupe na tržištu – objašnjava naša sagovornica.
Proizvodnja zdrave hrane ne završava se obradom bašte, voćnjaka ili njive na propisani način, jer posle toga sleduje prerada. Trebalo bi da razvijamo upravo te kapacitete, kaže, naglašavajući da samo na taj način možemo imati koristi od evropskog tržišta koje traži visokokvalitetan finalni proizvod. Ukoliko na tome ne poradimo, sledi nam suočavanje sa zdravom hranom iz inostranstva.