Ka­da je osno­va­na Agen­ci­ja za re­sti­tu­ci­ju, ve­ro­va­lo se da će dr­ža­va stvo­re­nom po­li­tičkom vo­ljom ko­nač­no sta­vi­ti tač­ku na isto­rij­sku ne­prav­du. Onu ko­ja je uči­nje­na biv­šim vla­sni­ci­ma i nji­ho­vim po­tom­ci­ma ko­ji­ma je po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta de­kre­tom i pri­si­lom ta­da­šnjih vla­sti od­u­ze­ta imo­vi­na.

Na­kon pet go­di­na ra­da, po­ka­za­lo se da ova in­sti­tu­ci­ja, za­ko­nom ko­ji je ute­me­lji­la dr­ža­va, iako je u me­đu­vre­me­nu vla­sni­ci­ma i nji­ho­vim po­tom­ci­ma vra­će­na imo­vi­na vred­na mi­li­jar­du evra, ni­je u sta­nju da se iz­bo­ri s opor­tu­ni­zmom dr­žav­ne bi­ro­kra­ti­je. To se, bez sva­ke sum­nje, naj­bo­lje pri­me­ću­je u slu­ča­ju po­vra­ća­ja po­ljo­pri­vred­nog ze­mlji­šta zbog če­ga se po­sled­njih me­se­ci sa vi­še stra­na tra­ži iz­me­na ka­ko Za­ko­na o re­sti­tu­ci­ji, ta­ko i Za­ko­na o po­vra­ća­ju po­ljo­pri­vred­nog ze­mlji­šta do­ne­tog još 1991. go­di­ne.

U Mre­ži za re­sti­tu­ci­ju bi­li su uve­re­ni da će u pro­ce­su vra­ćanja od­u­ze­te imo­vi­ne naj­lak­še bi­ti s dr­žav­nim po­ljo­pri­vred­nim ze­mlji­štem. Ra­ču­na­lo se „ze­mlja je tu, nig­de ni­je ne­sta­la“ i da će bi­ti do­voljno da se uz zah­tev pri­lo­ži list iz ka­ta­stra ne­po­kret­no­sti, sud­ski ove­ren ku­po­pro­daj­ni ugo­vor ili ne­ki dru­gi va­lid­ni do­ku­ment o pra­vu vla­sni­štva. Ali, po­ka­za­lo se da je put do po­vrat­ka ora­ni­ca biv­šim vla­sni­ci­ma i nji­ho­vim na­sled­ni­ci­ma ve­o­ma mu­ko­tr­pan, dug i tr­no­vit. Za­ključ­no sa 31. de­cem­brom 2016, od tra­že­nih 96.000 vra­će­no je ne­pu­nih 14.000 hek­ta­ra, od­no­sno sve­ga 15 od­sto. U Ki­kin­di 1.811 hek­ta­ra, Sen­ti 1.218, Sr­bo­bra­nu 940, u Som­bo­ru 914, Be­če­ju 800, No­vom Kne­žev­cu 692, Bač­kom Pe­trov­cu 520… a u Panče­vu sve­ga 69 hek­ta­ra.

Za­što biv­ši vla­sni­ci i nji­ho­vi na­sled­ni­ci ne mo­gu da do­đu do svo­je od­u­ze­te imo­vi­ne? Su­šti­na je u to­me što je go­to­vo ne­mo­gu­će pri­ba­vi­ti svu po­treb­nu do­ku­men­ta­ci­ju u nad­le­žnom ka­ta­stru i Isto­rij­skom ar­hi­vu, a bez va­lid­nih pa­pi­ra Agen­ci­ja za re­sti­tu­ci­ju ne mo­že da utvr­di ko­je par­ce­le mo­že da vra­ti. Si­tu­a­ci­ju do­dat­no uslo­žnja­va i činje­ni­ca da je na­kon od­u­zi­ma­nja ze­mljišta u go­to­vo svim op­šti­na­ma spro­ve­de­na ko­ma­sa­ci­ja. Iz­gu­bi­le su se me­re, gra­ni­ce i bro­je­vi ko­ji su va­ži­li u ka­ta­stri­ma u vre­me od­u­zi­ma­nja par­ce­la što sve ote­ža­va utvr­đi­va­nje či­nje­ničnog sta­nja i sam po­stu­pak vra­ća­nja ze­mlje. Ova po­ja­va je po­seb­no ka­rak­te­ri­stična za op­šti­ne Su­bo­ti­ca, Odža­ci, Opo­vo, Vr­bas… gde je biv­šim vla­sni­ci­ma, u od­no­su na dru­ge lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve, vra­će­no naj­ma­nje ora­ni­ca.

Jav­na je taj­na da u tim, ali i dru­gim op­šti­na­ma lo­kal­nim moćni­ci­ma i taj­ku­ni­ma re­sti­tu­ci­ja ni­ka­ko ni­je po vo­lji. Po raz­li­či­tim osno­va­ma, bez ika­kvih za­kon­skih li­ci­ta­ci­ja i pla­ćanja za­kup­ni­ne, ob­ra­đu­ju ne ma­lo hek­ta­ra dr­žav­nog ze­mljišta i na­sto­je da iz lič­nih in­te­re­sa za­dr­že sta­tus kvo po­sto­je­ćeg sta­nja. Odu­go­vla­čenju pro­ce­sa vra­ćanja, ne­a­žur­no­šću i op­struk­ci­jom, na­ža­lost, do­pri­no­se i po­je­di­ni dr­žav­ni or­ga­ni či­me di­rekt­no uti­ču na uspo­ra­va­nje ce­log po­stup­ka re­sti­tu­ci­je. Dr­žav­no pra­vo­bra­ni­la­štvo, na pri­mer, kao po ne­či­joj di­rek­ti­vi, ža­li se na sva­ku od­lu­ku nad­le­žnog ka­ta­stra ili re­šenja Agen­ci­je za re­sti­tu­ci­ju, pa se ceo po­stu­pak odu­go­vla­či u ne­do­gled.

Nad­le­žni u Agen­ci­ji za re­sti­tu­ci­ju na­ja­vlju­ju da će, s ob­zi­rom na broj ne­re­še­nih pred­me­ta, po­stu­pak vra­ćanja od­u­ze­te imo­vi­ne tra­ja­ti naj­ma­nje još šest go­di­na. Ve­li­ki je znak pi­ta­nja, na­sta­vi li se s re­sti­tu­ci­jom ovim tem­pom, ho­će li ona bi­ti okon­ča­na i u tom ro­ku. Pro­ble­mi je­su ve­li­ki, ali bez ob­zi­ra na sve manjka­vo­sti, ne i ne­re­ši­vi. No­va za­kon­ska re­šenja oko po­vra­ća­ja ze­mlje si­gur­no bi do­pri­ne­la po­me­ra­nju s pat po­zi­ci­je u ko­joj se ceo pro­ces tre­nut­no na­la­zi. U sva­kom slu­ča­ju, to se mo­ra uči­ni­ti pre 1. sep­tem­bra i stu­pan­ja na sna­gu od­red­be Spo­ra­zu­ma o pri­dru­ži­va­ju Sr­bi­je EU po ko­joj stran­ci sti­ču pra­vo ku­po­vi­ne po­ljo­pri­vred­nog ze­mljišta. Sva­ko ne­po­treb­no od­la­ga­je do­pri­ne­lo bi da iona­ko za­mr­šen ze­mljišni svo­jin­ski čvor bu­de još za­mr­šeniji.

Autor: Ko­sta Ra­je­vić
Izvor: http://www.poljoprivrednik.net/