”Toliko politizacije oko Zakona o genetski modifikovanim organizmima. Genetski modifikovani organizmi su, hteli mi to da priznamo ili ne, prisutni u Srbiji, kako na njivama tako i u uvoznoj sojinoj sačmi, uljanoj repici i mnogim prehrambenim proizvodima”, kaže prof. dr Mirjana Milošević.

Ona dodaje da kontrola ni na granici ni na njivama nije adekvatna, ili bolje rečeno, porozna je, selektivna, bez obzira na zakonsku zabranu.

Prema njenim rečima, Zakon o genetski modifikovanim organizmima ne sme da zabranjuje, on treba da reguliše, određuje pravni okvir, a prateća zakonska regulativa određuje bliže zakonsku osnovu, odnosno njenu primenu.

Uslov Srbiji za članstvo u Svetsku trgovinsku organizaciju i Evropsku uniju jeste izmena člana 2. Zakona o genetski modifikovanim organizmima, ali preformulisati ga ne znači dozvoliti nekontrolisanu upotrebu ili gajenje tih organizama. Jedan prateći pravilnik, koji nikako da se sačini na odgovarajući način i primeni kako bi trebalo, bi mnogo više doprineo sređivanju stanja u zemlji vezanog za genetski modifikovane organizme, a to je Pravilnik o obaveznom obeležavanju proizvoda koji sadrže genetski modifikovane organizme, objašnjava Milošević.

Striktnom primenom odgovarajućeg Pravilnika, usklađenog sa Evropskom unijom, potrošač bi bio obavešten o tome da li proizvod sadrži genetski modifikovane organizme, znalo bi se u kojoj stočnoj hrani je prisutan GMO…. Za ovakvo rešenje treba da postoji jaka pravna država, dodaje ona.

Što se izjašnjavanja opština o zabrani gajenja genetski modifikovanih organizama tiče, Evropska unija daje mogućnost formiranja takozvanih Zona slobodnih od GMO, gde se na nivou grada, opštine, pokrajine, može doneti pravosnažna odluka o zabrani gajenja i korišćenja GMO. Pored toliko opština koje su zabranile genetski modifikovane organizme, što je za pozdraviti, državi bi bilo lako da se izbori sa ostatkom, uz naravno donošenje i striktnu primenu adekvatne prateće zakonske regulative, zaključuje Milošević.