Sve češće se poštuje samo minimum propisan pravilnicima, a trenutno raspoloživi sistemi zaštite tržišta s time ne mogu (ili ne žele) da se nose
Šnicla od konjskog mesa Foto Rojters
Poslednja afera s toksičnim mlekom koja je uzdrmala čitav region ponovo je pokrenula nekoliko pitanja u vezi s kvalitetom i ispravnošću hrane u Srbiji.
Prvo, da li se dovoljno i na koji način kontrolišu namirnice i može li naš sistem bezbednosti da isprati nadolazeći trend generalnog pada kvaliteta hrane u svetu.
Drugo, ovaj skandal je pokazao poroznost granica u čitavom regionu, ali i kakvi su efekti javnog razotkrivanja proizvođača koji ne poštuju propise – u Bosni i Hercegovini odakle je priča krenula ubrzo je prodaja mleka svih proizvođača iz Hrvatske pala 30 odsto.
I treće, naši nadležni su ponovili staru praksu, pa su umirujući javnost gotovo iste večeri kada je objavljena vest o toksičnom mleku u BiH i Hrvatskoj rekli da kod nas takvog mleka nema. I to pre svih analiza.
Isti princip je ponovljen i kada su rezultati stigli. Gotovo deset odsto uzoraka mleka (28 od 300) ocenjeno je kao sumnjivo, ali nije nam saopšteno o kojim proizvodima i proizvođačima je reč. Istini za volju, Ministarstvo poljoprivrede je ponovo obećalo da će to objaviti ukoliko dalje analize pokažu prisustvo aflatoksina M1 u nekom od njih. Do tada je, barem zvanično, u Srbiji sve u redu.
Ne može se, međutim, pobeći od utiska da je cela priča o aflatoksinima predimenzionirana i medijski dodatno „napumpana” bez zalaženja u suštinu ovog problema. Ne samo zbog toga što ima stručnjaka koji tvrde da je potrebno popiti desetine, pa i stotine litara takvog mleka kako bi se ugrozilo zdravlje, već i zato što niko nije pomenuo kakvo je onda meso krava koje su dale takvo mleko i gde ono završava. Kao i šta je s domaćim kukuruzom, takođe zaraženim aflatoksinima, koji je otkriven pre nekoliko meseci u aferi koja je brzo zaboravljena. Da li je zaista otišao u bio gorivoilu hranu za životinje, čije meso kupujemo?
Kada smo pitali u Institutu za higijenu i tehnologiju mesa – da li je bilo uzoraka mesa zaraženih aflatoksinima – rečeno nam je da su rezultati analiza vlasništvo Ministarstva poljoprivrede i da bez njihove dozvole nemaju prava da ih daju. Ali, nema mesta panici i zabrinutosti, rekli su nam. To, međutim, otvara još jedno pitanje – poštovanje načela transparentnosti i uopšte slabog oglašavanje struke po pitanju bezbednosti i kvaliteta hrane u Srbiji.
Iskustvo „Politikinog” „Potrošača” pokazuje da se ozbiljni sagovornici za teme o bezbednosti hrane teško pronalaze. Univerzitetski profesori koji bi bili najpozvaniji da o tome govore retko se oglašavaju. Čak i kada su neki od njih pokušali i izneli stav suprotan zvaničnom, kakav je slučaj bio prošle godine sa ešerihijom koli u voću i povrću, brzo su odustali jer im je skrenuta pažnja da ne uznemiruju javnost.
Međutim, iako se posle svega ne bi reklo, mnogo veća pretnja u 21. veku je kvalitet, a ne ispravnost hrane. Plagiranje prehrambenih proizvoda je u poslednje dve godine na svetskom nivou uvećano je čak 60 odsto, upozorila je nedavno neprofitna asocijacija američkih potrošača U. S. Farmakopil konvenšn. Šta to tačno znači? Ne samo da su kopirani veliki brendovi, već da se konstantno radi na snižavanju kvaliteta hrane kroz zamenjivanje kvalitetnih i skupljih sastojaka jeftinim i manje kvalitetnim.
Sa ovim problemom suočavaju se i potrošači u Srbiji. Testirajte proizvode. Imate li utisak da su se brendovi koji postoje godinama promenili? Neki čak i do neprepoznatljivosti. Sve češće se poštuje samo minimum propisan pravilnicima o kvalitetu, a pitanja poput onih koliko ima mesa u mesnim prerađevinama, voća u voćnim sokovima, ribe u ribljim štapićima, sve češće će se postavljati.
Istovremeno, Evropa je doživela možda najveći potrošački poraz u poslednjih nekoliko godina, otkrivši konjsko meso u hiljadama tona lažnih goveđih hamburgera i smrznutih lazanja. Zavladala je kriza kvaliteta hrane svetskih razmera s kojom trenutno raspoloživi sistemi zaštita tržišta ne mogu (ili ne žele) da se nose. Najbolji komentar izneo je u hrvatskim medijima Stipan Bilić, dugogodišnji analitičar prehrambene industrije.
– Veruje se deklaraciji proizvođača od kojeg se mleko uvozi, pa ono na granici ne mora da se kontroliše. Zato što je taj sistem evropski, niko se ne usuđuje da ga kritikuje, a loš je – rekao je Bilić za „Jutarnji list”.
Naime, sistem evropskih sertifikata razlikuje se od sistema koji je Hrvatska nekad imala (a isto se odnosi i na Srbiju) i prema kojem se svaka veća pošiljka mleka, kako domaćeg, tako i uvoznog, podvrgavala laboratorijskim ispitivanjima. Novi sistem na neki način veruje proizvođaču jer on sam odgovara za kvalitet i zdravstvenu ispravnost proizvoda i sam kontroliše svoj proizvod.
Izvor: Politika
Autori:Ivana Albunović – Stefan Despotović