Napomena uz prvo izdanje. Ovoj knjizi nije namena da bude priručnik onima koji hemiju znaju, nego da bude štivo za one koji uče, podsetnik za one koji su je nekad učili pa zaboravili, i priručnik za one koji se njom bave, iako je možda nisu nikad učili. Zato sam obradio, uglavnom, gradivo potrebno učenicima srednjih škola, dopunio ga opštim pojmovima iz svakidašnje hemije i povezao ga s ostalim prirodnim naukama, naročito biologijom, na osnovu savremenih gledišta. Gradivo sam usto dopunio i kratkim biografijama, važnijim momentima iz života i, naročito, rada čuvenijih hemičara. Gradivo koje interesuje učenike nižih razreda, ili ljude s manjim hemijskim znanjem obradio sam na prostiji i lakši način, a u obradi gradiva koje može interesovati učenike viših razreda srednjih škola, pa možda i studente visokih škola i ljude s većim hemijskim znanjem, bio sam slobodniji. Odatle izvesna nesrazmernost obrade.
Dakle, učenicima srednjih škola i raznih kurseva, radnicima u hemijskim laboratorijama, industrijskim preduzećima i drugde, i svima onima koji se interesuju hemijom namenjena je ova knjiga da u njoj potraže odgovore na osnovna pitanja iz neorganske i organske hemije, koje će sami, bez tuđe pomoći, lako naći, shvatiti i proučiti.
Želja mi je bila da ovim skromnim prilogom popunim prazninu u popularno-naučnoj hemijskoj literaturi na našem jeziku. Zahvalan ću biti svima koji mi dostave svoje primedbe i eventualne sugestije povodom ovog izdanja.
Napomena uz drugo izdanje.
Napomena uz prvo izdanje ove knjige odnosi se u svemu i na njeno drugo izdanje. Jedino treba da dodam da sam ovo izdanje dosta proširio dopunjujući stare i dodajući mnoge nove pojmove. Pri tome sam se osim nove literature koristio i primedbama svih onih koji su se odazvali mom pozivu iz napomene uz prvo izdanje, na čemu im se najtoplije zahvaljujem. Posebno se zahvaljujem Ing. M. Kockaru. Ing. V. Maksimoviću i S. Malčiću na pomoći koju su mi ukazali prilikom pripremanja ovog izdanja, kao i mojoj ženi Ružici za njene savete i dragocenu pomoć u radu na ovom kao i onom prvom izdanju.
Na kraju zahvaljujem se izdavačkom preduzeću „Bratstvo-Jedinstvo” što se primilo izdavanja ove knjige, a tehničkom uredniku P. Vukoviću, kao i osoblju štamparije, na zalaganju da ona bude što lepše opremljena i bolje otštampana.
V. K.
U školama. 1927 otkrio je aluminijum, berilijum, itrijum i jedan novi cijanski spoj, a posle godinu dana dobio je, isparavanjem vodenog rastvora amonijum izocijanata, karbamid ili mokraćevinu. Karbamid se inače nalazi u mokraći sisara, a Veler ga je dobio veštačkim putem. To je bila prva organska sinteza, koja je pokazala da ne postoji granica između organskih i neorganskih materija, ni između organske i neorganske hemije. Ta sinteza bila je ujedno i temelj daljnjem naglom proučavanju organske hemije, naročito organske sintetičke hemije.
Veler je i u drugim svojim radovima imao mnogo uspeha, a od velikog su značaja i radovi koje je izvodio u zajednici s velikim hemičarom Libigom (v. Liebig).
WURTZ SH. A. (Virc, 1817—1845) organski hemičar čiji su radovi na sintezi ugljikovodika od naročitog značaja.
Z
ZAGUŠLJIVCI (v. bojni otrovi).
ZAKON HEMIJSKI je sažet zaključak o uzajamnoj zavisnosti hemijskih pojava i uslova pod kojima se one zbivaju (v. Boyle-Mariotte-ov zakon, v. Gay-Lussacov zakon, v. Lavoiser-ov zakon, v. Liebigov zakon, v. Proust-ov zakon, v. Stehiometriski zakoni).
ZAMAGLJIVANJE (v. veštačka magla).
ZAPON LAK (v. capon lak).
ZAŠTITNI KOLOIDI su koloidi koji sprečavaju taloženje drugih nekih koloida iz nekog koloidnog rastvora (v. koloidi).
ZASIČENI SPOJEVI (v. ugljik, deo koji govori o njegovom sudelovanju u organskoj hemiji).
ZASIČENI UGLJIKOVODICI (v. ugljikovodici).
ZEAKSANTIN je žuti pigment kukuruza (v. karatinoidi).
Z D M je kratica za Zakon o delovanju masa.
ZEIN je jedna vrsta belančevine koja se dobija iz kukuruznog brašna (kukuruz se naučno zove Zea mais, pa je po tome ta belančevina prozvana). Upotrebljava se za proizvodnju vuni sličnog vlakna koje se zove vicara. Vicara je dosta meka i topla, a osim toga lako se bojadiše.
ZELENA GALICA (v. gvozdeni sulfat),
ZELENILO LISNO (v. hlorofil).
ZELENI SAPUN (v. kalijumov sapun).
ZELINSKI N. DIMITRIJEVIČ (rođ. 1861) ruski hemičar čiji su radovi iz oblasti katalize i oblasti supervisokih pritisaka od velike važnosti. Konstruktor je specijalne gas-maske. Radio je na ispitivanju naftena.
ZEMLJA (v. geohemija).
ZEMLJA CRVENICA (crljenica) (v. Terra rossa).
ZEMLJE nazivaju se oksidi nekih metala: aluminijuma, berilijuma, cirkonijuma i torijuma. Stari alhemičari su svaki metalni oksid nazivali zemljom.
ZEMLJE RETKE (v. retke zemlje).
ZEMLJINA KORA (v. geohemija).
ZEMNA SMOLA (v. asfalt).
ZEMNI METALI su metali iz III grupe periodnog sistema: aluminijum, skandijum, itrijum, lantan i svi njemu srodni elementi ili lantanidi, „retke zemlje” (v. metali).
ZEMNI PLIN je prirodni plin koga ima u vulkanskim i petrolejskim područjima. Sastoji se, uglavnom, od metana (v. metan).
ZEMNI VOSAK (v. ozokerit).
ZEMNOALKALNI METALI su metali iz II grupe periodnog sistema. Po svojim osobinama stoje između alkalnih i zemnih metala, pa su zato i dobili to ime. To su: berilijum, magnezijum, kalcijum, stroncijum i barijum (v. metali).
ZEMNO ULJE (v. nafta).
ZEOLITI su veća grupa minerala različitog hemijskog sastava, ali zajedničkih osobina. Po hemijskom sastavu oni su, uglavnom, alumosilikati alkaliskih (Na, K) i zemnoalkaliskih (Ca, Sr i Ba) metala. Zajednička im je osobina da svi sadrže u sebi vode koju zagrevanjem lako otpuštaju, a posle mesto nje mogu apsorbirati razne plinove: amonijak, sumporovođik, ugljični dioksid, vodik i dr., i da u vodenom rastvoru metal zeolita može da se zameni metalom iz neke soli koja je u vodi rastvorena (tj. zamenjuju se njihovi ioni). To se iskorišćuje za omekšavanje tvrde vode (v. tvrda voda), a uspeli su i eksperimenti da se pomoću zeolita morska voda učini pitkom.
Omekšavanje vode vrši se u velikom cilindru koji je do ođređene visine napunjen zeolitom. Voda ulazi odozgo, prolazi kroz sloj zeolita, natrijum ion iz zeolita zameni se s kalcijum ionom iz kalcijum hidrokarbonata koji se nalazi rastvoren u tvrdoj vodi (zbog čega ona baš i jeste tvrda). Omekšana voda se kroz sloj zeolita ujedno i filtrira, pa izlazi odozdo čista i dovoljno meka za punjenje parnih kotlova. Za prerađivanje morske vode u pitku upotrebljavaju se pastile napravljene od zeolita koje sadrže srebrne i bromove spojeve. Srebrni ion iz zeolita reagira u morskoj vodi s hlorovim i bromovim ionima i obara se kao talog; barijum opet obara sulfate, koji se takođe stalože; voda se procedi od taloga i može se piti.
Danas se prave i veštački zeoliti, a zovu se permutiti. Prave se od kaolina i kremena i nemaju nikakve veze s prirodnim zeolitima. Za omekšavanje vode permutiti ;su se pokazali još boljima od zeolita.
ZGRUŠAVANJE (v. koagulacija).
ZGRUŠAVANJE KRVI (v. krv).
ZIDNA ŠALITRA (v. kalcijum nitrat).
ZIMAZA (v. cimaza).
ZININ H. H. (1812—1880) je ruski hemičar, koji je, 1842, pronašao način dobijanja anilina pomoću nascentnog vodika (v. anilin). Taj postupak zove se danas u hemiji Zininova reakcija.
ZLATO (Aurum), Au = 197,2 nalazi se u prirodi gotovo isključivo u elementarnom stanju, ređe u spojevima s telurom, živom i srebrom. Elementarno se .javlja u obliku žica, listića i zrna, a nađeni su i veći komadi, kao onaj u Mijasku na Uralu od 36 kg ili u Balaratu u Australiji od 83,5 kg. Takvo zlato se obično nalazi u kremenom (kvarcnom) kamenju, pa kad se ovo vekovima toliko istroši da ga voda počne nositi, onda s njim i zlato dolazi u reke — „zlatonosne reke”, „zlatonosni mulj”.
Sa zlatom se čovek ranije upoznao nego s gvožđem. Brzo ga je počeo upotrebljavati kao ukras i ceniti kao nešto od naročite vrednosti. O tome nam jasno govore iskopine starih hramova, kipova i slika. Svi bogovi su zlatom nakićeni, a neki od zlata i napravljeni (Izraelićani su se klanjali zlatnom teletu). Sveštenici su služili bogovima u odelima ukrašenim zlatom. Bogatašima se davalo da ponesu svoje zlato i na „drugi svet”, pa su stare grobnice pune zlata i zlatnih predmeta. Nekada je bilo mnogo zlata na Zemlji. Priča se da je u iskopinama grada Ninive, koja je razorena 613 pre n.e., nađeno toliko zlata da je trebalo 1000 kamila da ga odnese u Babilon.
Sa razvitkom trgovine dobilo je zlato novu vređnost i drugu važnost — ono je postalo platežno sredstvo. U početku su ga lili u šipke, a kasnije kovali u novac.
U Srednjem veku je nastala tolika požuda za zlatom da su ljudi pokušavali na sve moguće načine da ga dobiju od prostih metala. To je vek alhemičara (v. alhemija). Potom je došla Amerika sa svojim zlatnim groznicama. Zlato se tražilo na sve strane. Zbog njega su se gubili životi i često prolivala krv.
Danas ima zlata u Kaliforniji, Kanadi, Aljasci, Transvalu, u Južnoj Africi, Australiji, Novoj Zelandiji, Uralu i Sibiriji. Ima ga i kod nas, u nekim rekama (Dravi, Muri), a dobija se iz pirita i galenita, koji se vade kod Peka, i u Boru kao uzgredni produkt prilikom rafinacije bakra (v. anodni mulj). Po produkciji zlata naša je zemlja među prvima u Evropi.
Zlata ima i u morskoj vodi. 1 kubni metar morske vode sadrži oko 0,0002 g zlata. U vodi našeg Jadranskog Mora, ima u 1 kubnom metru oko 0,0003—0,0004 g.
Nekad se zlato dobijalo najviše ispiranjem iz reka. Ovčije ili drugo kakvo krzno utapalo se u vodu, ili se preko njega sipao šljunak sa dna reke, pa se zlato, specifično teško, na krznu zadržavalo, a voda šljunak odnosila. Izmišljene su radi toga i naročite sprave, „kolevke” („zipke”) drvene ili gvozdene kutije, koje su se mogle zgodno protresati; sitnija zrnca zlata, međutim, nisu se mogla koristiti na taj način. Posle je pronađen nov način dobijanja zlata, pomoću žive. Zlatonosni pesak ili mulj pušta se da pada preko amalgamovanih bakarnih ploča, tako da živa iz bakarnog amalgama vezuje na sebe zlato i stvara zlatni amalgam, iz koga se čisto zlato odvaja destilacijom žive. Ovaj postupak se zove metoda amalgamacfje.
Danas se zlato dobija i iz rude, čak i iz one u kojoj u 1000 kg ima svega 6 g zlata. Ruda se samelje i stavi u velike posude, pa se zatim prelije vodenim rastvorom eijankalijuma (KCN) i meša. Cijankalijum rastvara zlato, te se rastvor odvodi sisaljkama. Postupak se ponovi nekoliko puta. Iz rastvora se elektrolizom dobije čisto zlato.
Sasvim čisto zlato (kakvoga u prirodi nikad nema, jer ono uvek sadrži nešto srebra, od 1 pa čak i do 30%) jeste lepe žute boje i jakog metalnog sjaja. Ne menja se ni na vazduhu, ni u vodi. U vrućem plamenu ne gubi ni boju ni sjaj. Vrlo je teško; 19,3 puta teže od vode. Vrlo je meko; može se nožem parati. Topi se na 1035°C. Pri tome se rasteže, a kad se ohladi, opet se skupi. Zato se od njega ne izrađuju predmeti livenjem, nego kovanjem. Kuje se odlično; bolje od svih drugih metala. Od 1 g zlata može se izvući žica duga preko 2 km; 1 g se može iskovati da prekrije površinu od pet kvadratnih metara (i konja i jahača). Još finiji su listići za pozlaćivanje: 10.000 naslaganih zlatnih listića debelo je samo 1 milimetar. Za listiće se ne mora uzimati čisto zlato; ako je mešano, listići mogu biti različite boje: na jednoj izložbi u Londonu bilo je izloženo 12 zlatnih listića u 12 raznih boja. Zlato u legurama ima crveno žutu boju, bledo žutu i zelenkasto žutu.
Zlato je otporno ne samo prema vazduhu, vodi i vatri, nego i prema kiselinama. Ono se rastvara jedino u carskoj vodici (zlatotopki, 3 dela sone kiseline + 1 deo dušične), cijankalijumu i živi. Rastvor zlata u živi zove se zlatni amalgam. Iz njega se živa na vatri lako isparava. Na tome se osniva pozlaćivanje predmeta i upotreba zlata u zubarstvu.
Čisto zlato se ne upotrebljava nikad, jer je suviše meko. Njegove legure, obično sa srebrom ili bakrom, moraju imati na sebi označenu čistoću, tj. koliko ima u njima zlata, a koliko drugog metala. Zlato se meri karatima. 24 karatno zlato je čisto, 100%-no. 18 karatno zlato ima 18 delova zlata (75%), a 6 delova drugog metalaIspituje se zlato pomoću dušićne (azotne) kiseline na kamenu liditu (v. lidit).
Zlato je u spojevima jedno i trovalentno: auroi auri-spojevi.
Osim u zubarstvu i međicini, kao koloidno zlato, u novije vreme se zlatni preparati mnogo primenjuju i za lečenje upale zglobova. Osim toga se zlato upotrebljava kao hemijski reagens u histologiji (nauka o tkivima) za bojenje tkiva. U dodiru s organskim materijama tkiva nastaje redukcija zlatnih spojeva, pa se najzad taloži elementarno zlato. Inače se zlato slabo upotrebljava u korisne i praktične svrhe. Svet će se, sigurno, još dugo njime kititi, j.er je čovek rob navike, ali je ono prestalo biti ono što je bilo. Nije se desilo tako davno kad je čak i naučni svet protresla jedna, verovatno poslednja „zlatna groznica”. Jedan nemački profesor hemije (Miethe) uspeo je da pomoću električne struje dobije zlato od žive. To je bila senzacija. On je od 1 kg žive dobijao, ponekad, 1 desetinu miligrama zlata, — sasvim dosta da se ispuni stari san alhemičara. Zna se da pretvaranje atoma jednog elementa u drugi nije nemoguće, ali kad se ovaj slučaj profesora Mitea ispitao profinjenim hemijskim metodama, našlo se da mu je doista pošlo za rukom da dobije zlato, ali ne ,,od” žive, nego ,,iz” žive, jer se u živi gotovo uvek nalaze rastvorene male količine zlata.
Ako i ovaj naučni pokušaj shvatimo kao gramzivost za zlatom, nadajmo se da je poslednji, jer je zlato izgubilo privlačnu snagu koju je nekad imalo.
ZLATO MUSIVNO (v. musivno zlato).
ZLATONOSNI MULJ (v. anodni mulj),
ZLATOTOPKA (v. carska vodica).
ZNOJ je bezbojna, pomalo slana tečnost sa 4,4% čvrstih materija, koja se stalno izlučuje iz našeg tela. Mi se znojimo i kad se kapljice znoja ne vide, jer se kroz fine pore naše kože isparavanje stalno vrši. Dnevno se iz našeg tela ispari oko 1 litar znoja. Za vreme rada, na suncu, u zatvorenoj prostoriji, ili zbog uzbuđenosti, bolesti, izlučivanje znoja može dostići čak i do 20 litara dnevno. Znojenje dopunjuje rad bubrega: kad ovi obole, u znoju može biti toliko mokraćevine, da njena kristalizacija počne već na samoj koži našeg tela. Osim mokraćevine, u znoju još ima obične soli, kalijuma, gvožđa, sumporne, fosforne i mlečne kiseline, i masne izlučine naročitog mirisa, koja daje znoju svakog čoveka specifičan miris.
ZRAK, uzduh (v. vazduh).
ZSIGMONY RICHARD (1865—1929) mađarski hemičar koji je dobio za svoje radove iz područja koloidne hemije 1925 godine Nobelovu nagradu za hemiju. On je prvi konstruisao ultramikroskop.
ZUBNA PASTA sastoji se od isprane krede, magnezijum oksida, sapuna, glicerina i raznih mirišljavih dodataka.
ZYKLON (v. ciklon).
Ž
ŽBUKA ili mort (v. malter).
ŽELATIN je hladetinasti (piktijasti) produkt dobiven kuhanjem životinjskih tkiva (kože, kostiju) u vodi (v. glutin). U trgovinu đolazi u obliku tankih listova. Upotrebljava se za čišćenje vina i piva, u industriji fotografskih ploča i filmova, za pravljenje želea i kremova i, u potpuno čistom stanju (sterilizovan), u medicini, kao lek protiv krvarenja.
ŽELATIN PRASKAVI je koloiđna masa, smeša glicerinskog trinitrata i praskavog pamuka. To je jedan od najjačih eksploziva.
ŽELE (franc. gelee = hladetina, piktija, galerta) je sok dobijen kuhanjem svinjskih nogu, telećih nožica ili mesom sa želatinom.
MESNI ŽELE koji se jede ili tako kako je načinjen ili se u njega stavljaju jaja, meso, šunka i dr. Ima i voćni žele; to su voćni sokovi kuhani s mnogo šećera.
ŽELEZNI SPOJEVI (v. fero-spojevi i feri-spojevi).
ŽELEZO = gvožđe.
ŽESTA ili špirit za gorenje (v. etilalkohol).
ŽEŽNICE (v. ugljenarice).
ŽILAVOST TEČNOSTI (v. viskoznost).
ŽIGICE (v. šibice).
ŽITKOST TEČNOSTI (v. viskoznost).
ŽIVA (Hyđrargyrum), Hg = 200,61, javlja se u prirodi u elementarnom stanju, ovde-onđe u kamenju, u obliku malih kapljica (koje u ruđnicima žive samo smetaju, i ne dolaze u obzir za iskorišćavanje) i u rudama.
Nalazišta živinih ruda nisu mnogo raširena. Naša Idrija u Juliskoj Krajini i Almaden u Španiji (u kome kopaju živinu rudu već preko dve hiljade godina, prvoFeničani i Kartaginjani, zatim Rimljani, a sada Španci) bili su, do 1850, jedini rudnici koji su podmirivali velike potrebe žive u svetu. Onda je došla Kalifornija, sa svojim Novim Almadenom, koja je udvostručila svetsku produkciju, a kasnije i Teksas. Kod nas još ima nešto živine rude u Hrvatskoj, u Gorskom Kotaru, i na Avali, kraj Beograda.
Najvažniji mineral iz koga se dobija živa jeste rumenica ili cinabarit (po grč.). Po hemijskom sastavu, to je živin sulfiđ, HgS. Kad se prži uz dovoljan pristup vazduha, sumpor izgori, a živa se ispari: HgS + O2 → Hg + SO2. Nastala živina para se sprovodi kroz hladne komore, gde se kondenzuje u tečnost. Tako dobijena živa je još nečista, pa je treba prečistiti ili rafinisati. Meša se s krečom, ceđi kroz kožu i onda destiliše. U trgovinu dolazi u malim gvozdenim bocama.
Rad u rudnicima žive je naporan i opasan po zdravlje. Živina para je veoma otrovna, a živa se stalno isparava, bilo na niskoj ili visokoj temperaturi, pa čak i kad je smrznuta, u čvrstom stanju. (Ako se termometar razbije, treba male kapljice žive brižljivo pokupiti i ne dozvoliti deci da se sa njima igraju). Posle dugotrajnog udisanja pare, telo im počne drhtati, jezik zapinjati pri govoru, um im se poremeti, a može doći i do smrti. Živina para deluje otrovno i na životinje i biljke. 1803 godine dogodila se u Indiji velika nesreća. U rudniku su se zapalili plinovi, te se razvila tolika količina živine pare, da se otrovalo 1300 ljudi. Četiri stotine ih. je prošlo bez težih posledica, a 900 ih je1 ostalo trajno nesposobno za svaki rad.
Danas se zna da je živa jedini metal koji je na običnoj temperaturi u tečnom stanju. Iako su je poznavali već i stari Grci (hydrargyros = vodeno srebro) i Rimljani (argentum vivum = živo srebro), ipak se dugo nije znalo šta je ona. Alhemičari su je smatrali samo sastavnim delom svih metala (po njima su sve kovine sastavljene od žive i sumpora), a kasnije nekim polumetalom. Tek Kevendiš (Cawendish), 1783 godine, dokazao je da je ona element, „metal koji na oko —40°C prelazi u čvrsto stanje i može se kovati i rastezati slično kao olovo”.
Dakle, živa je metal, sivo srebrnaste sjajnosti. Na našoj letnjoj i zimskoj temperaturi je u tečnom stanju, no na temperaturi od —38,38°C prelazi u čvrsto stanje. Ako se dotaknemo rukom smrznute žive, osetićemo bol i dobiti ranu, kao da smo se dotakli usijanog gvožđa. Specifična težina joj je 13.6, što znači da je 1 litar žive trinaest i po puta teži od 1 litra vode. Živa je skoro dvaput teža od gvožđa. Kad bismo u posudu sa živom stavili komad gvožđa, ono bi samo do polovine utonulo i plivalo po njoj. I mnogi drugi metali plivaju na živi.
Živa se uticajem toplote pravilno rasteže, pa služi za termometre, a pošto je najteža tečnost, i za barometre.
Ona rastvara metale, odnosno tvori s njima legure koje zovemo amalgami. Zato se ona upotrebljava za dobijanje zlata i srebra, za pozlaćivanje i posrebrivanje prostih metala, za pravljenje zubnih plombi i ogledala. Živa se još upotrebljava i za pravljenje raznih masti protiv kožnih bolesti i za pravljenje drugih lekova. Zatim služi u raznim aparatima, kao i pri fizičkim i hemijskim eksperimentima. Živina para služi u kvarc-lampama (v. živina svetiljka).
Živa je u svojim spojevima jedno-i dvovalentna. Spojevi se, po jednom od starih njenih imena, zovu merkuroi merkurispojevi, a neki imaju i posebna imena, kao kalomel, sublimat, cinober (v. merkuro-spojevi, v. merkuri-spojevi).
ŽIVCANI I KRVNI BOJNI OTROVI = pravi bojni otrovi (v. bojni otrovi).
ŽIVI KREČ (v. kalcijum oksid).
ŽIVINA MAST se pravi od 1/3 žive, 1/3 lanolina i 1/3 obične masti. Sivkaste je boje. Lako se upija u kožu, a upotrebljava se za lečenje nekih kožnih bolesti.
ŽIVINA SVETILJKA (kvarc-lampa) je bezvazdušna cev s dve elektrode od žive. Kad električni luk prolazi između tih elektroda, daje zelenkastu svetlost bogatu ultraljubičastim zracima. Ako je cev, mesto od stakla, od prozirnog kremena (kvarcstakla), ona propušta ultraljubičaste zrake, pa se upotrebljava kao „veštačko gorsko sunce” za lečenje (v. vitamin D). Služi za sterilizaciju pitke vode i dr.
ŽIVIN FULMINAT, ili praskava živa (C=N2O)2Hg, je živina so praskave kiseline. Upotrebljava se kao inicijalni eksploziv.
ŽIVINI SPOJEVI (v. merkuri-spojevi, v. merkuro-spojevi).
ŽIVO SREBRO = živa.
ŽIVOTINJSKI UGALJ (v. animalni ugalj).
ŽIVOTNI ELIKSIR (v. lekovi).
ŽIVO VAPNO (v. kalcijum oksid).
ŽUČ je sok koji izlučuje jetra. To je gorka tečnost alkaliske reakcije s nešto mineralnih materija (3—4%), u kojima uvek ima gvožđa, više žučnih kiselina, žučnih bojila i holesterina. Žuč utiče na varenje belančevina i masti i neutralizira i sterilizira hranu.
ŽUČNE KISELINE su vrlo važan sastavni deo žuči. One regulišu razlaganje i varenje masti u našem organizmu. One su u uskoj vezi s drugim vrlo važnim organskim materijama — sterinima. Najvažnije žučne kiseline su: holna, dezoksiholna i lito-holna.
ŽUMANCE (v. jaje).
ŽUTA KRVNA SO = kalijum fero-cijanid (v. cijanidi).
ŽUTI FERMENT ili ferment za disanje sastoji se iz laktoflavina, belančevine i fosforne kiseline.
ŽUTI OKER je žuta mineralna boja. Sastoji se od oksida gvožđa izmešanog s oksidom mangana.
X
X je hemijski znak za element ksenon.
X-ZRACI = Rentgenski zraci (v. radijum).
XENON (v. ksenon).
Y
Y je hemijski znak za element itrijum. Yb je hemijski znak za element iterbijum. YOHIMBIN je alkaloid iz kore drveta yohimbe (Corynanthe Yohimbe), jedne vrste afričkih broćeva (rubiaceae). Koru tog drveta urođenici tropske zapadne Afrike već odavno upotrebljavaju kao afrodizijak (sredstvo za pojačanje ili pobuđenje polnoga nagona). Ispitivanjem se pokazalo da alkaloid yohimbin uistinu deluje na neka središta donje leđne (hrptene) moždine i na taj način na polne organe. Yohimbin pojačava seksualne funkcije obadva pola. Upotrebljava se i kao lek protiv arterioskleroze (zakrečenja žila).
YPERITE (v. iperit).