S obzirom da postoje brojne mogućnosti kontaminacije hrane od momenta proizvodnje do njenog konzumiranja, vrlo je važno ukazati na izazivače kvara i alimentrnih trovanja, postupke čišćenja, pranja i dezinfekcije, kao i načine održavanja higijene radnika, opreme i radnih površina koje dolaze u kontakt sa hranom i intra i ekstramularnih vazdušnih sredina. To je opredelilo koncepciju ove monografije, u čijem se prvom poglavlju navode ekonomski i zdravstveni aspekti kvara hrane, a posebno najčešći izazivači alimentarnih infekcija (Listeria, Salmonella, Campylobacter, Staphylococcus, Yersinia, Escherichia, Clostridium, Bacillus), da bi ce y drugom poglavlju argumentovano pisalo o načinima i efektima čišćenja, pranja i dezinfekcije, a u trećem i četvrtom o detaljima sprovođenja ovih postupaka u industriji mleka i mesa. Peto i šesto poglavlje monografije je posvećeno sagledavanju osnovnih principa održavanja higijene radnika, površina i vazduha intra- i ekstramularnih prostora.
Pri pisanju ove monografije u značajnoj meri su korišćena eksperimentalna iskustva autora, kao i podaci inostranih i domaćih naučnih i stručnih časopisa, doktorskih disertacija, monografija, udžbenika i drugih publikacija.
Monografija se preporučuje širokom krugu mikrobiologa, medicinara, veterinara, epidemiologa, biologa, agronoma, prehrambenih tehnologa, kao i drugim stručnjacima koji rade u prehrambenoj industriji, a posebno u industriji mleka i mesa.
Autori se zahvaljuju profesorki Spaseniji Milanović i profesoru Dragutinu Đukiću na korisnim savetima, ali i na prijateljskoj podršci tokom pisanja ove monografije.
Autori
Dr Slavica M. Vesković
Dr Nurgin R. Memiši
Dr Milijašević P. Milan
Sadržaj
Predgovor
Uvod
I Poglavlje
Kvar hrane i mikroorganizmi koji se prenose hranom
1.1. Kvar hrane ekonomski i zdravstveni aspekti
1.2. Najčešći alimentarni patogeni (mikroorganizmi koji se prenose hranom)
1.2.1. Listeria monocytogenes
1.2.1.1. Rasprostranjenost L. monocytogenes i listerioza ljudi
1.2.1.2. Listerioza životinja
1.2.1.3. L. monocytogenes i zakonska regulativa
1.2.2. Campylobacter spp.
1.2.2.1. Karakteristike kampilobakterija
1.2.2.2. Rasprostranjenost Campylobacter spp. i kampilobakterioza ljudi
1.2.3. Staphylococcus aureus
1.2.3.1. Karakteristike i rasprostranjenost stafilokoka
1.2.3.2. Stafilokokne alimentarne infekcije
1.2.3.3. Stafilokokni enterotoksini
1.2.4. Salmonella spp.
1.2.4.1. Karakteristike salmonela i njihova rasprostranjenost
1.2.4.2. Salmoneloza ljudi i klinička slika
1.2.5. Yersinia enterocolitica
1.2.5.1. Karakteristike i patogeneza jersinija
1.2.6. Enteropatogena Escherichia coli O157
1.2.6.1. Epidemiologija i putevi prenošenja E. coli 0157
1.2.7. Clostridium botulinum
1.2.7.1. Osobine C. botulinum i botulinusnog neurotoksina
1.2.7.2. Prevalenca C. botulinum i zastupljenost botulizma
1.2.8. Clostridium perfrigens
1.2.8.1. Prevaleica C. perfringenes i njegova toksičnost/patogenost
1.2.9. Vrste roda Bacillus
1.2.9.1. Proteolitička aktivnost bakterija roda Bacillus
1.3. Izvori kontaminacije u industriji mesa
1.4. Mleko kao izvor kontaminacije
II Poglavlje
Mehaničko čišćenјe, sanitarno pranјe i dezinfekcija
2.1. Pranje
2.1.1. Mehanizam uklanjanja nečistoća
2.1.1.1. Osnovni parametri pranja
2.1.1.1.a Temperatura
2.1.1.1.b Vreme ekspozicije
2.1.1.1.v Mehanički efekat
2.1.1.1,i Hemijski aktivitet
2.1.2. Izbor odgovarajućeg sredstava za pranje
2.1.3. Osnovne komponente sredstava za pranje deterdženata)
2.1.3.1. Natrijum hidroksid (NaOH)
2.1.3.2. Kalijum hidroksid (KON)
2.1.3.3. Natrijum karbonat (Na2CO3)
2.1.3.4. Trinatrijum fosfat (Na2PO4)
2.1.3.5. Silikati
2.1.3.6. Fosforna kiselina (H3PO4)
2.1.3.7. Sumporna kiselina (H2SO4)
2.1.3.8. Azotna kiselina (HNO3)
2.1.3.9. Mravlja kiselina (HCOOH)
2.1.3.10. Limunska kiselina
2.1.4. Površinski aktivna jedinjenja
2.1.5. Sredstva protiv stvaranja pene
2.1.6. Helatni agensi
2.1.7. Sekvestreni
2.1.8. Builderi
2.1.9. Oksidativni pojačivači pranja
2.1.10. Inhibitori korozije
2.1.11. Rastvarači posrednici pri rastvaranju
2.2. Efekti pranja i dezinfekcije
2.3. Dezinfekcija
2.3.1. Dezinfekciona sredstva
2.3.2. Dezinficijensi sa oksidacionim dejstvom
2.3.2.1. Dezinficijensi na bazi „aktivnog hlora“
2.3.2.2. Jod
2.3.2.3. Vodonik peroksid, H2O2
2.3.2.4. Persirćetna kiselina, RAA
2.3.3. Kvaternerna amonijumova jedinjenja, QAB
2.3.4. Kiseli rastvori anjonskih tenzida
2.3.5. Karboksilne kiseline
2.3.6. Aldehidi
2.4. Osnovni principi i podela dezinfekcije
2.4.1. Metode dezinfekcije
III Poglavlje
Postupci pranјa i dezinfekcije u industriji mleka
3.1. Održavanje higijene u proizvodnim pogonima mlekare
3.2. Postupci pranja u pogonima mlekare
3.2.1. Čišćenje i pranje opreme
3.2.2. Čišćenje i pranje podova
3.3. CIP-postupci pranja
3.3.1. Materijali i dizajn CIP-sistema za pranje
3.3.1. a Centralizovani CIP-sistemi
3.3.1. b Decentralizovani CIP-sistem
IV Poglavlje
Postupci pranјa i dezinfekcije u industriji mesa
4.1. Osnovni principi pranja i dezinfekcije u industriji mesa
V Poglavlje
Lična higijena radnika i higijena površina koje dolaze u kontakt sa hrapom
5.1. Osnovni elementi lične higijene
5.1.1. Pranje ruku radnika
5.2. Načini kontrole dezinfekcije površina koji dolaze u kontakt sa hranom
5.2.1. Metod brisa
5.2.2. Metod otiska
5.2.3. Metod ATR bioluminiscencije
VI Poglavlje
Osnovni principi održavanјa higijene prostora oko proizvodnih pogona industrije mleka i mesa „Fabrički krug“
6.1. Pravilno dizajniran fabrički krug
6.2. Odvod otpadnih voda, održavanje i čišćenje slivnika
6.3. Skupljanje otpada u pogonima industrije mleka i mesa
6.4. Sistemi osvetljenja i ventilacije u pogonima industrije mleka i mesa
6.5. Higijenska ispravnost vazduha u pogonima industrije mleka i mesa
6.6. Vode u industriji mleka i mesa
6.6.1. Čišćenje i održavanje vodovoda u objektu
6.7. Formiranje biofilmova na radnim površinama
LITERATURA
BIOGRAFIJE AUTORA
Uvod
U poslednjih nekoliko decenija, sa razvojem novih prehrambenih tehnologija, ishrana ljudi se bitno promenila. Savremena tehnologija prerade namirnica biljnog i životinjskog porekla, pored ostalog, ima i zadatak da sirovinu, poluproizvode i gotove proizvode sačuva od štetnog delovanja mikroorganizama, različitim metodama konzervisanja, a da se pri tome u većoj meri ne pogoršaju njihova hranljiva i senzorska svojstva.
Čovek je odavno naučio da koristi mikrobiološke procese u praktične svrhe. Mnogi mikrobiološki procesi primenjuju se u prehrambenoj industriji. Na primer, osnovu tehnologije pripreme hleba, peciva i testenina, proizvoda od mleka i nekih proizvoda od mesa, čine biohemijski procesi alkoholnog, mlečno kiselinskog, propionskog i drugih vrsta fermentacija, čiji su izazivači različiti mikroorganizmi (kvasci, bakterije), a čime se povećava kvalitet, prehrambena vrednost i trajnost tih proizvoda.
Međutim, uporedo sa korisnim mikroorganizmima, postoje i mikroorganizmi koji izazivaju nepoželjne procese u hrani (mikroorganizmi kvara) ili dovode do alimentarnih trovanja (mikroorganizmi koji se prenose hranom). Glavni faktori od kojih zavisi razvoj mikroorganizama su: hrana, temeperatura, vlažnost, aw itd. Gotovo da ne postoji namirnica u kojoj nema mikroorganizama. Svojim razmnožavanjem mikroorganizmi mogu da izazovu kvar namirnica, da u nju izdvajaju toksine u toku života ili nakon autolize, što može da dovede do ozbiljnih oboljenja, pa i smrti.
Kontaminacija i kvar hrane nastaje usled nepoštovanja određenih sanitarnih principa i principa lične higijene radnika u prehrambenoj industriji, ali i ostalih učesnika uključenih u lanac proizvodnje, prerade, distribucije i skladištenja hrane. Uzrok alimentarnih trovanja, kao što su listerioze, slamoneloze, kampilobakterioze itd. su izazivači koji se prenose preko kontaminirane hrane i vode.
Bez poznavanja mikrobiološkog stanja sirovina, gotovih proizvoda, intra- i ekstramularnih vazdušnih sredina, kao i specifičnih svojstava potencijalno prisutnih mikroorganizama, njihove biohemijske aktivnosti i uticaja ekoloških faktora na njihov rast, ne može se uspešno ispuniti zadatak koji se postavlja ispred nauke i struke u oblasti kontrole kvaliteta u lancu hrane, kao i maksimalnog smanjenja ekonomskih šteta nastalih usled kvara hrane ili alimentarnih trovanja.
U mnogim objektima prehrambene industrije danas postoje mikrobiološke laboratorije u kojima se kontroliše kvalitet sirovina, kao i elementi procesne higijene i bezbednosti gotovih proizvoda, ali je, pored toga, izuzetno važno vršiti redovnu sanitarnu kontrolu pogona, što je, između ostalog, predmet ove monografije.
1. Kvar hrane i mikroorganizmi koji se prenose hranom
1.1. Kvar hrane ekonomski i zdravstveni aspekti
Pitanje bezbednosti hrane nailazi na sve veću pažnju širom sveta, jer je utvrđena uzajamna zavisnost između hrane koja se konzumira i zdravlja. Poboljšanje bezbednosti hrane je suštinski elemenat unapređenja zdravlja u uslovima koji podrazumevaju raspolaganje dovoljnim količinama bezbedne hrane sa definisanim parametrima kvaliteta. S obzirom da danas trgovina i transport hrane imaju internacionalni karakter, to je pitanje bezbednosti hrane postalo zajednički problem i predmet pažnje kako razvijenih, tako i zemalja u razvoju. Vlade mnogih zemalja su uspostavile nove institucije, standarde i metode za regulisanje bezbednosti hrane i povećale investicije u kontrolu potencijalnih opasnosti.
Načela „od polja do trpeze“ u Italiji, „od farme do viljuške“ u Engleskoj ili „od proizvođača do potrošača“ u Nemačkoj, sinonimi su na kojima se temelji novi integrisani sistem bezbednosti hrane u Evropskoj uniji. Načelo upućuje na to da sigurnost hrane započinje, najpre, na nivou primarne proizvodnje, počev od proizvodnje na poljoprivrednom zemljištu i u staji, a završava se konzumiranjem hrane od strane krajnjeg potrošača. Ovim sistemom određena je odgovornost svih učesnika u čitavom integrisanom lancu proizvodnje, prerade i distribucije hrane (Vesković Moračanin i dr., 2014).
Nebezbedna hrana sadrži opasne agense ili zagađivače, koji mogu dovesti odmah do pojave bolesti kod ljudi, ili do stvaranja povećanog rizika od nastanka hroničnih bolesti. Takvi zagađivači mogu dospeti u hranu na mnogo različitih načina tokom procesa njene proizvodnje, a mogu se u njoj naći i usled loših ili neadekvatnih proizvodnih i higijenskih uslova. Najčešća opasnost za nastanak nebezbedne hrane predstavlja prisustvo različitih patogenih mikroorganizama, parazita. mikotoksina, ostataka veterinarskih lekova i pesticida.
U poslednjih nekoliko decenija, moderni uzgoj životinja i veterinarska praksa ne može se zamisliti bez upotrebe veterinarskih lekova. Ogromni napredak u oblasti hemijske sinteze i farmakoloških istraživanja doveli su do proizvodnje velikog broja farmakološki aktivnih supstanci, koje se koriste kao veterinarski lekovi u svakodnevnoj veterinarskoj praksi. Ove supstance su, pored dobre prakse u stočarstvu i dobrobiti životinja, zakonom dozvoljene i odgovorne su za očuvanje i/ili unapređenje zdravlja životinja i njihovih produktivnih karakteristika. Međutim, nekontrolisana primena veterinarskih lekova dovodi do neželjenog efekta na zdravlje konzumenata (Vesković i dr., 2011).
Danas sve zemlje imaju slične probleme u pogledu bezbednosti hrane, pri čemu relativni značaj različitih rizika varira u zavisnosti od sanitarnog stanja zemljišta (Đukić i dr., 2011), klimatskih uslova (Đukić i dr., 2008), načina ishrane ljudi, nivoa njihovog socijalnog statusa, odnosno, od visine državnog javnog prihoda i uspostavljene infrastrukture.
Najčešći rizici po bezbednost hrane, a time, direktno, i zdravstveni rizici ljudi su veći u zemljama u razvoju, usled postojanja lošijih higijenskih uslova i neadekvatnog kvaliteta vode za piće, nego u razvijenim zemljama. Takođe, uslovi skladištenja i temperatura čuvanja hrane, ali i napitaka, utiču na njihov kvalitet i rok trajanja (Đukuć i dr., 2014).
Kvar hrane se može definisati kao proces ili skup promena koje čine proizvod nepoželjnim ili neprihvatljivim za ljudsku upotrebu; nastaje kao rezultat biohemijske aktivnosti prisutnih mikroorganizama i/ili hemijskih procesa, čija dominantnost zavisi od preovlađujućih ekoloških determinanti. Da bi se osigurala neophodna bezbednost i adekvatan kvalitet, efikasna kontrola lanca hrane (proizvodnja, transport, distribucija i skladištenje u maloprodajnim objektima i kućnim frižiderima) je od suštinskog značaja. Drugim rečima, lanac proizvodnje hrane mora pružati adekvatne dokaze o sledljivost svih ulaznih sirovina i proizvodnih procesa do krajnjeg korisnika (Vesković Moračanin i dr., 2014).
Savremene tehnologije, implementirane u postupke prerade hrane, i mikrobiološki standardi bezbednosti hrane dovode do umanjene, ali ne i 1 Sledljivost (engleski traceability) predstavlja sposobnost pronalaženja i praćenja prehrambenih proizvoda, hrane za životinje, životinja za proizvodnju hrane, kao i supstanci koje su namenjene ili se očekuje da budu unete u prehrambene proizvode ili stočnu hranu, tokom svih faza proizvodnje, obrade i snabdevanja (Regulation ES, No 178/2002).
sasvim eliminisane, verovatnoće nastanka bolesti, koje su povezane sa hranom, i pojavu kvara proizvoda u industrijalizovanim zemljama. Povećanje potrošnje sveže, termički netretirane ili minimalno obrađene hrane, kao i uvoz svežih namirnica iz zemalja u razvoju, predstavljaju glavne razloge nastanka ovakvih situacija.
Svetska zdravstvena Organizacija (WHO, World Health Organiza-tion) procenjuje da je 70% od oko 1.5 milijardi registrovanih dijareja uzrokovano biološki kontaminiranom hranom. Podaci ukazuju da je u Evropi morbiditet usled trovanja hranom na drugom mestu, odmah posle respiratornih bolesti, sa procenom da se godišnje registruje 50 000-300 000 slučajeva akutnog gastroenteritisa na milion stanovnika (Luchansky, 1999). Ovaj trend je predstavljen i u sedmom izveštaju Kancelarije za hranu i veterinu (FVO Food and Veterinary Office) za Evropu, tokom petogodišnjeg perioda (1993 1998), u kome se konstatuje da je u 5 517 slučajeva trovanja hranom u Španiji registrovano 69 553 obolelih, pri čemu je 6 820 hospitalizovano (Schmidt i Tirado, 2001).
U izveštajima Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA, European Food Safety Authority) iz 2009. godine tvrdi se da su u Evropskoj uniji infekcije hranom najčešće izazvane sa Campylobacter, Salmonella, Listeria i virusima. Oni su izvestili da od ovih patogena svake godine oboli preko 380 hiljada građana EU (EFSA, 2011), ali je stvarni broj, verovatno, mnogo veći (EFSA, 2012).
Od akutnog gastroenteritisa u SAD godišnje oboli 250 do 350 miliona ljudi, pri čemu umre više od 500 ljudi. Smatra se da oko 22 30% ovih slučajeva ima direktne veze sa konzumiranjem hrane (najčešće je u pitanju meso, živinsko meso, jaja, plodovi mora i mlečni proizvodi), koja je kontaminirana patogenima (Mead i dr., 1999).
Uprkos primeni savremenih proizvodnih tehnologija, dobre proizvođačke prakse, kontrole kvaliteta i pratećih sistema bezbednosti hrane, kao što su koncepti procene rizika i NASSR, registrovani broj bolesti koje se prenose hranom i alimentarna trovanja su se povećala tokom protekle decenije.
Tradicionalnim postupcima zaštite hrane nastoji se da se osigura njena bezbednost primenom efikasnijih hemijskih konzervanasa ili, pak, primenom drastičnijih fizičkih tretmana tokom procesa proizvodnje, poput visokih temperatura. Međutim, uočeno je da ova vrsta rešenja ima dosta nedostataka: dokazana je toksičnost mnogih, najčešće, primenjivanih hemijskih konzervanasa (nitriti), uočena je promena senzornih i nutritivnih svojstava hrane usled primene povišenih temperatura, pri čemu su se i zahtevi potrošača usmerili ka novim trendovima u potrošnji hrane apsolutno bezbedne, ali minimalno prerađene, bez dodatih aditiva.
S druge strane, savremeni način proizvodnje i prerade hrane zasniva se na primeni različitih vidova zaštitnih tehnologija koje imaju za cilj da, istovremeno, osiguraju i očuvaju zdravstvenu bezbednost proizvoda kao i prihvatljiv, i pri tome, nepromenjen kvalitet od momenta proizvodnje do momenta konzumiranja (Vesković Moračanin i dr., 2011, Vesković Moračanin, 2012; Vesković Moračanin i dr., 2014). Ovaj koncept je predmet mnogih rasprava, ne samo u zemljama u razvoju (gde je razvoj i primena navedenih tehnologija neophodna), već i u industrijalizovanim delovima sveta.
Najveći izazovi za današnju industriju hrane predstavljaju nastojanja da se: a) smanje ekonomski gubici do kojih dolazi usled kvara hrane, b) snizi cena procesa proizvodnje hrane, v) smanje mogućnosti prenošenja patogenih mikroorganizama, kao i g) da se zadovolje rastuće potrebe potrošača za hranom spremnom za neposrednu upotrebu koja je svežeg ukusa, visoke hranljive i vitaminske vrednosti i koja je, uz to, minimalno prerađena i tretirana konzervansima.
Globalizacijom tržišta hrane, uvođenjem „nove hrane“ (novel foods) i novih proizvodnih procesa, kao i rastuća potražnja za minimalno obrađenom, „sveže sečenom“ i hranom spremnom za jelo (readv to eat food), zahtevaju duže i složenije lance hrane, čime se povećava rizik od mikrobiološke kontaminacije.
Od svih alternativnih tehnologija očuvanja hrane, posebna pažnja je posvećena postupcima biokonzervisanja koji utiču da se produži rok trajanja hrane, da se poboljša njen higijenski status, eliminiše mogućnost smanjenja nutritivnih i organoleptičkih svojstava prehrambenih proizvoda. Biološkim metodama konzervisanja hrane nastoji se da se racionalno iskoriste antimikrobni potencijali prirodno prisutnih mikroorganizama u hrani i/ili njihovih metabolita, što ima dugu tradiciju primene.
Postupak biokonzervisanja hrane može se definisati kao produženje roka upotrebe i bezbednosti hrane primenom prirodno prisutnih ili kontrolisano dodatih mikroorganizama i/ili njihovih antimikrobnih jedinjenja (Stiles, 1996). Jedan od najuobičajenijih vidova biološkog konzervisanja hrane je fermentacija, proces zasnovan na rastu mikroorganizama u hrani, bilo prirodno prisutnih ili dodatih. Ovi organizmi se uglavnom sastoje od BMK, koje proizvode organske kiseline i druga jedinjenja koja, pored antimikrobnih osobina, takođe utiču na stvaranje jedinstvenog ukusa i teksture prehrambenih proizvoda. Tradicionalno, veliki broj namirnica je zaštićen od kvarenja prirodnim procesima fermentacije. Trenutno, fermentisana hrana ima značajan stepen popularnosti u ishrani stanovništva. Smatra se da je, još pre više od 30 godina, 60% ishrane u industrijski razvijenim zemljama pripadalo ovom tipu hrane (Holzapfel i dr., 1995). Da bi se osigurao konstantan kvalitet i bezbednost proizvoda vrši se dodavanje naročito selekcionisanih mikroorganizama (starter/zaštitne kulture) u sirovu hranu, kao supstrat, čime se kod gotovog proizvoda unapređuju organoleptička svojstva i doprinosi bezbednosti.
Osim toga, zbog efekta poboljšanja organoleptičkih svojstava tradicionalno fermentisane hrane, i tekuća opsežna istraživanja su usmerena na utvrđivanje raznovrsnosti mikrobne populacije i mogućnostima njihove primene u kontrolisanim uslovima sredine.
Autori
Dr Slavica M. Vesković
Slavica M. Vesković rođena je 15. 11. 1966. godine u Gornjem Milanovcu. Fakultet veterinarske medicine je završila 1991. godine, gde je završila i specijalizaciju iz oblasti higijene i tehnologije namirnica animalnog porekla (1993. godine). Magistarske studije iz oblasti biotehničkih nauka, oblast prehrambeno-tehnoloških nauka, završila je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, Univerziteta u Beogradu, 2005. godine. Na istom fakultetu je i doktorirala 2007. godine.
Radno angažovanje započela je 1992. godine u Veterinarskoj stanici Gornji Milanovac, a od 1.2.1996. godine zaposlena je u Institutu za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu.
U toku svog dugogodišnjeg laboratorijskog rada u Institutu za higijenu i tehnologiju mesa, Beograd svoje angažovanje usmerila je ka ob-lasti higijene i tehnologije namirnica tj. bezbednosti hrane, sa naročitim osvrtom na mikrobiologiju hrane.
Kao konsultant Svetske banke (IFC) u oblasti bezbednosti hrane, učestvovala je u edukaciji veterinarskih inspektora u Ukrajini (Odesa, Kijev), ali i u našoj zemlji.
Član je Stručnog odbora skupštine Udruženja veterinara Srbije za bezbednost hrane; bila je član komisije za ocenu kvaliteta mesa i proizvoda od mesa na Novosadskom sajmu i tradicionalnih proizvoda od mesa u Mačkatu (Zlatibor); predsednik komisije za ocenu Zlatarskog sira (2011, 2012, 2013, 2014. god.); Consultant for Development Study on Protection of Pressed Sausage Geographical Status (CTAP projekat – Peglana kobasica); član stručnog tima na izradi Studije izvodljivosti za osnivanje centra za razvoj agrobiznisa na Pešterskoj visoravni; završila je kurs za auditore FSMS prema TSO 22000:2005 – Food Safety Management; tehnički ekspert ATC za ocenjivanje prema SRPS ISO/TEC 17021; član Veternnarske komore Srbije; član Udruženja mikro-biologa Srbije; član je Upravnog odbora Udruženja mikrobiologa Srbije; član je Upravnog odbora EHEDG (European Hygienic Engineering & Design Group), podružnice Srbija.
Samostalno ili u saradnji sa drugim autorima, objavila je preko 150 naučnih i stručnih radova iz oblasti mikrobiologije hrane, od kojih su mnogi objavljeni u vrhunskim međunarodnim i međunarodnim časopisima, poglavljima monografija međunarodnog značaja itd.. Kao predavač po pozivu održala je predavanja po pozivu na međunarodnim i nacionalnim naučnim konferencijama.
Autor/koautor je 1 monografije, 1 udžbenika, 1 poglavlja u knjizi.
Učestvovala je u realizaciji 7 domaćih (u 2 je rukovodila istraživanjima) i jednog međunarodnog naučno-istraživačkog projekta. Kao član komisije, učestvovala je u oceni i odbrani 2 doktorske disertacije i 2 magistarske teza, 1 specijalističkog i 1 master rada, kao i 1 diplomskog rada. Danas rukovodi potprojektom u okviru projekta iz oblasti integralnih interdisciplinarnih ispitivanja, sa temom „Primena protektivnih kultura u proizvodnji namirnica životinjskog porekla“, koga finansira Ministarstvo za prosvetu i nauku R. Srbije.
Recenzent je domaćih i nekih međunarodnih naučnih časopisa iz oblasti mikrobiologije hrane i bezbednosti hrane i član uređivačkog odbora časopisa Acta Agriculturae Srebica.
U zvanje naučni saradnik izabrana je 2007. godine, a u zvanje viši naučni saradnik 2011. godine.
Dr Nurgin R. Memiši
Memiši (Refik) Nurgin, rođen je 26.08.1966 godine u selu Vranište, Opština Gora, KiM. Osnovnu i srednju medicinsku školu završio je u Prizrenu.
Poljoprivredni fakultet (stočarski smer) završio je u Prištini 1992 godine, sa prosečnom ocenom 8.29.
Na Poljoprivrednom fakultetu u Zemun, Univerzitet u Beogradu, na grupi za Fiziologiju i ishranu domaćih životinja, 1996. godine uspešno je odbranio magistarski rad pod nazivom „Uticaj različitih izvora proteina u smešama koncentrata na proizvodne i klanične rezultate jagnjadi u tovu“. Na istom fakultetu 20.10.2000. godine, odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom „Kvantitativna analiza telesne razvijenosti i proizvodnih osobina domaće balkanske koze“ i stekao zvanje doktora biotehničkih nauka-oblast zootehničkih nauka.
Specijalističke studije, na Tehnološkom fakultetu, Univerzitet u Novom Sadu, iz oblasti mikrobiologije hrane završio je 14.10.2010. godine odbranivši specijalistički rad pod nazivom „Kritične tačke u procesu proizvodnje i skladištenja maslaca“.
Odlukom Komisije za sticanje zvanja br. 16-00-69/568 od 18.06.2008. godine stekao je zvanje naučnog saradnika, a u junu 2013. godine i zvanje višeg naučnog saradnika u oblasti biotehničkih nauka.
Od 2000. godine zasniva radni odnos u AD „Mlekara“ iz Subotice gde radi kao menadžer kontrole kvaliteta.
Tokom 2003. godine objavio je dve knjige za poljoprivredne proizvođače u izdanju izdavačke kuće Draganić („Koza“ i „Ovca, mleko, meso i vuna“), a 2006. godine „Objekti i oprema za ovce i koze“, u okviru projekta koje je finansiralo Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Monografiju „Ishrana koza“ objavio je 2007. godine, a 2012. godine monografiju „Rase koza“.
Kao istraživač bio je angažovan na realizaciji projekata iz oblasti tehnološkog razvoja i osnovnih istraživanja Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. Trenutno je angažovan na realizaciji zadataka projekta iz oblasti integralnih i interdisciplinarnih istraživanja (Projekat broj TR 46009). Takođe, uključen je i u realizaciju dva međunarodna projekta (FP7) u saradnji sa 27 istraživačkih centara u Evropi i Americi.
Kao autor i koautor publikovao je ukupno 123 bibliografskih jedinica u naučnim časopisima međunarodnog i nacionalnog značaja, na najznačajnijim skupovima u zemlji i inostranstvu iz oblasti ishrane, selekcije, odgajivanja, proizvodnje mleka, kao i kvaliteta mesa preživara i mikrobiologije hrane.
Recenzent je u američkom naučnom časopisu Journal of food Science and Engineering (davidpublisher.org)
U periodu 2003-2008. godine bio član uređivačkog odbora časopisa „Poljoprivredne aktulenosti“, koji izdaje Institut za primenu nauke u poljoprivredi Beograd . Takođe, bio je aktivan član Stručnog odbora za ovčarstvo i kozarstvo u Ministarstvu poljoprivrede, kao i Republičkog odbora za mlekarstvo.
Dr Milijašević P. Milan
Milan P. Milijašević rođen je 20.03.1976. godine u Beogradu. Fakultet veterinarske medicine je završio 2003. godine, sa prosekom 9.11. Na istom fakultetu je 2011. godine odbranio i doktorsku disertaciju iz oblasti biotehničkih nauka.
Radno angažovanje je započeo 11.04.2005. godine u Institutu za higijenu i tehnologiju mesa u Beogradu, gde radi i danas.
U toku decenijskog rada u Institutu za higijenu i tehnologiju mesa svoje angažovanje je usmerio na oblasti higijene procesa rada u industrijskim i maloprodajnim objektima, bezbednosti namirnica, tehnologije prerade ribe, implementaciju NASSR sistema u pogone za preradu mesa ribe i krupne stoke.
Ispred Instituta za higijenu i tehnologiju mesa, u okviru projekta Evropske agencije za rekonstrukciju, učestvovao je u podizanju kapaciteta akvakulturne proizvodnje u Republici Srbiji.
Takođe, obavio je niz predavanja u cilju edukacije veterinarskih inspektora za pravilno uzimanje i slanje uzoraka u okviru programa monitoringa biorezidua u proizvodima animalnog porekla i organima domaćih životinja.
Član je Saveta tehnologa Srbije, bio je sekretar komisije za ocenu proizvoda od mesa na Novosadskom sajmu.
Tokom 2014. i 2015. godine je bio na funkciji glavnog i odgovornog urednika časopisa Tehnologija mesa. Recenzent je domaćih i međunarodnih naučnih časopisa iz oblasti kvaliteta i bezbednosti namirnica.
Samostalno ili u saradnji sa drugim autorima, objavio je preko 50 naučnih i stručnih radova iz oblasti bezbednosti i kvaliteta namirnica, od kojih su neki objavljeni u istaknutim međunarodnim časopisima. Kao predavač po pozivu održao je predavanja na nekoliko međunarodnih i nacionalnih naučnih konferencija.
Učestvovao je u realizaciji 5 domaćih i jednog međunarodnog naučno-istraživačkog projekta. Kao član komisije učestvovao je u oceni i odbrani jedne doktorske disertacije.
U zvanje naučni saradnik izabran je 2012. godine.