Tehnologija hrane

Nektarina, dr Ivan Ninkovski, Nolit, Beograd, 1982.

Voćarstvo naše zemlje je u svom posleratnom razvoju doživelo izvanredan napredak. Ne samo što je proširena površina pod voćnjacima, već se izmenila i struktura proizvodnje voća, podignuti su veliki industrijski zasadi na društvenom sektoru, izmenjen je sortiment, oslanjajući se na najaktuelnije i savremene sorte, postignuti su visoki prinosi — što je preduslov za smanjenje cene koštanja po kilogramu voća — povećana je rentabilnost proizvodnje i ekonomičnost poslovanja.

U svim pokrenutim akcijama za unapređenje voćarstva nauka je imala veoma aktivnu ulogu. Proučavana su naučna dostignuća stranih institucija sa velikom i renomiranom tradicijom, proveravani su rezultati u našim uslovima a zatim na bazi tako stečenih iskustava gradila su se nova rešenja u našoj voćarskoj praksi.

Nešto sličan ali sporiji bio je put koji su krčile nektarine da bi prodrle u jugoslovensko voćarstvo i na naše domaće tržište. Sve do sedamdesetih godina njih, praktično, kod nas nije ni bilo. Možda poneko stablo u naučnim institucijama ili kod pasioniranih amatera voćara.

Nektarine su izvršile snažan prodor na severnoameričko tržište polovinom XX veka a šezdesetih godina počelo je osvajanje i zapadno-evropskog. Prilikom osnivanju Zavoda za voćarstvo i vinogradarstvo pri Agroekonomskom institutu Poljoprivrednog kombinata „Beograd” u sortimentskom zasadu našle su mesta i voćke nektarine. Zavodu je bilo omogućeno da dobije potrebna devizna sredstva za uvoz sadnica novih sorti voćaka među kojima su se nalazile i 25 sorti nektarine. To je bilo u rano proleće 1971. godine. Bio je to početak mog rada sa voćkama nektarine, u okviru Poljoprivrednog kombinata „Beograd”, u gazdinstvima koja su se bavila voćarskom proizvodnjom i koja su omogućila Zavodu organizovanje istraživačkog rada: gazdinstvu „Grrocka” iz Boleča, „Kosmaj” iz Sopota, „Barajevske plantaže” iz Barajeva, „Dragan Marković” iz Obrenovca i „Primorje” iz Herceg-Novog.

Već prvi rezultati postavljenih ogleda, koji su dobijeni 1972. i 1973. godine, pokazali su da se gajenje nektarine veoma korisno može uklopiti u voćarsku proizvodnju naše zemlje. To nije ostalo nezapaženo, jer je 1974. godine, podignut prvi komercijalni zasad nektarine od 8 hektara na gazdinstvu „Kosmaj” iz Sopota. Iduće godine gazdinstvo „Grocka” je takođe zasadilo nektarine na površini od 22 hektara. To su bili i prvi veći zasadi nektarine u našoj zemlji.
Pojava prvih plodova nektarina na domaćem tržištu ne samo što je zainteresovala potrošače već je pobudila i veliko zanimanje individualnih proizvođača voća, amatera i stručnjaka, koji su želeli da dođu do podrobnih informacija.

Rezultati postignuti u gajenju nektarine podstakli su me da svoja iskustva u radu sa gajenjem ove voćke obradim u okviru jedne monografije o nektarini.

Stoga izražavam zahvalnost rukovodiocu Redakcije dipl. inž. drugu Srbi Miloševiću i mr Vladislavu Polaku na sugestijama i zalaganju da ova knjiga ugleda svet.

Posebnu zahvalnost dugujem recenzentima knjige: prof. dr Dušanu Stankoviću, inače mom profesoru voćarstva za vreme studija na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, koji mi je dao vrlo korisne sugestije i prof. dr Petru Mišiću, koji je veoma savesno, pedantno i studiozno pronikao u sadržinu ponuđenog teksta.

Na kraju želim da unapred izrazim zahvalnost svim čitaocima knjige, koji mi ukažu na nedostatke i daju predloge, primedbe i sugestije, čime bi trebalo da se dopuni sledeće izdanje ove knjige.
Autor

Nektarina je voćka koja je sredinom XX veka stekla privredni značaj i sada ubrzano osvaja nova tržišta. Najrasprostranjenija je u zemljama koje su veliki proizvođači bresaka, čiji znatan deo izvoze.

U stručnim i drugim raspravama često se čuju oprečna mišljenja
o tome da li su nektarine novo voće ili su i ranije postojale. I jedno
i drugo mišljenje ima svoje pobornike j ni za jedno se ne može reći da je pogrešno.

Nektarine su od davnina bile poznate u Kini. Njihovo gajenje se spominje još 2.000 godina pre nove ere. U Evropu su ih prvi doneli Rimljani. Kao voćna kultura gajile su se u Francuskoj u okolini grada Brinjola. Zbog toga su tamo bile poznate pod imenom brinjonke. Ovaj izraz se i danas zadržao u francuskoj voćarskoj terminologiji. Pod njim se podrazumevaju nektarine glođuše, čija je koštica čvrsto srasla sa mesom.

Prema tome, nektarina je bilo i ranije. Bilo ih je i kod nas, kod pasioniranih amatera voćara koji su sadnice nabavljali iz inostranstva. Poneko stablo nektarine moglo se naći i u sortimentskim voćnjacima voćarskih institucija. Međutim, sve te zastupljene sorte ne samo što su bile retkost već nisu imale nikakav privredni značaj: plodovi su im bili sitni, neugledni, bez neke veće privlačnosti, nežne pokožice i mesa, tako da su teško mogle da izdrže čak i kraći transport. To je bio osnovni razlog za stagnaciju njihove proizvodnje.

Međutim, nektarine koje su se u Sjedinjenim Američkim Državama pojavile posle II svetskog rata, a naročito sorte koje su stavljene u promet šezdesetih godina, zaista su predstavljale nešto novo. One imaju krupne plodove, veću konzistenciju mesa ploda, veoma privlačnu i lepu boju pokožice, koja je često obojena plamenocrvenom bojom ili crveno-ljubičastom. Ove nektarine su plod dugogodišnjih ukrštanja

i napornog rada na njihovom stvaranju i selekciji. One su bile polazna osnova za dobijanje novih boljih sorti, koje su pre dvadesetak godina počele da krče put ka tržištu svežeg voća, namećući se svojim izvanrednim osobinama i lepotom. Zbog toga se za nektarine može reći da su voće dvadesetog veka.

U Kaliforniji 1978. godine proizvodnja nektarina je ne samo dostigla već je i prestigla proizvodnju bresaka u svežem stanju. U 1950. godini iznosila je 15.000 tona, a u 1978. g. dostigla je 170.000 tona. To je zaista visoka stopa rasta proizvodnje nektarina, koja je bila podsticana povoljnim cenama sve do 1977. godine. U odnosu na breskve istog doba sazrevanja cene nektarina su bile više za 25 do 60%. Najveća razlika u ceni između bresaka i nektarina bila je 1975. godine. Zatim je nastao period kada je ta razlika počela da se smanjuje, jer je ponuda nektarina dostizala nivo potražnje.

U Evropi se nektarina najviše proširila u Italiji i Francuskoj, zatim u Španiji, Portugaliji i Grčkoj. U Italiji je u 1978. godini proizvedeno 86.500 tona nektarina a još ne prestaje tendencija podizanja novih zasada jer je potražnja ovog voća velika. Kako je to u evropskom turizmu jedna od vodećih zemalja, ovo veoma privlačno voće odlično se uklapa u one atrakcije koje turistima iz severnih zemalja pruža mediteransko podneblje.

U Francuskoj je proizvodnja savremenih sorti nektarine počela 1965. godine a 1978. godine dostigla je 48.000 tona.

I naš južni sused Grčka počela je da razvija proizvodnju nektarina, tako da je 1979. godine očekivan ukupan prinos nektarina od 9.000 tona.

Kod nas se nektarina sporije širi. Prvi veći zasadi podignuti su 1974. godine na Poljoprivrednom kombinatu „Beograd”, i to na površinama Voćarskog gazdinstva „Grocka” 22 ha i Voćarskog gazdinstva „Kosmaj” 8 ha. Ti zasadi imaju uzgoj kose palmete. Na površinama Poljoprivrednog gazdinstva „Sava” iz Obrenovca 1979. godine na 1 hektaru podignut je ogledni zasad guste sadnje nektarine sa sadnim materijalom koji je testiran u pogledu virusa.

Nektarina je u oglednom zasadu Kombinata „Zadar” dala veoma dobre rezultate, Medin i Tošić (76). Međutim, u zasadu Kombinata „Vipava” kod Nove Gorice od 1 ha nisu dobijeni zadovoljavajući rezultati. Na pokožici plodova konstatovane su pukotine, koje smanjuju njihovu privlačnost i lepotu. Posredi je, verovatno, virusima zaražen sadni materijal.

Zasada nektarine na manjim površinama ima i u drugim krajevima naše zemlje kako u društvenom vlasništvu tako i kod individualnih proizvođača. U malim amaterskim zasadima ova voćka je često zastupljena jer je svojom privlačnošću i lepim izgledom privukla pažnju voćara-amatera.

Gajenje nektarine ni u čemu se ne razlikuje od gajenja breskve. Između njih ne postoji nikakva fiziološka razlika. One imaju iste zahteve u pogledu zemljišta, klime, podloge, rezidbe, ishrane, napadaju ih iste bolesti i štetočine i sl. Njihova razlika je isključivo u genetskom sastavu. U svojoj naslednoj osnovi breskva ima gen maljavosti a nektarina ga nema.

Za nektarinu, kao voćnu podvrstu, često se iznosi mišljenje da je osetljivija na bolesti nego što je to breskva. Naročito se navodi osetljivost na pepelnicu i moniliju. Ima istine u tome. Međutim, iskustva stečena u Zavodu za voćarstvo i vinogradarstvo PKB pokazuju da je potpuna zaštita koja se izvodi u zasadu breskve dovoljna da, bez ikakvih dodatnih tretiranja, zaštiti i zasad nektarine.

Svakako da nektarina ima i neke specifične odlike i osobine, pa i zahteve prema spoljnoj sredini koji nisu identični s onima kod breskve. O svemu tome biće reči u poglavljima koja slede.