Gaji ono što na tvojoj zemlji odvajkada rađa, poručuje Sava Savić, vinogradar iz Sremske Kamenice. Poštovanje tradicije, iskustva predaka i savremenika, mnogo učenja, još više rada i ulaganja, maksimalno korišćenje onoga što nudi podneblje, ali i država – to su sastojci njegovog recepta za uspešno bavljenje vinogradarstvom.

Odmah iza teških drvenih vrata koja vode u vinski podrum, na zidu visi uramljena fotografija krepke starine za volanom traktora. Napravljena je kada je, danas 90-godišnji Aleksandar Savić poslednji put dovezao grožđe iz vinograda.

Sada grožđe dovozi njegov sin Sava, a dočekuje unuk Aleksandar, koji će jednog dana zameniti oca.

Tako je kod Savića već više od vek i po – briga o vinogradu, grožđu i vinu prenosi se s kolena na koleno. Dedi Aleksandru godine nisu prepreka da i dalje posluje u podrumu, niti da se živo seća svog dede Vlade, seljaka i narodnog poslanika, da pripoveda o vremenima kad je svaka kuća u Sremskoj Kamenici imala vinograd i kad je 80% zemlje u ataru bilo pod lozom.

Deda se razumeo u politiku, ali i u vinograde. Imali smo 10 jutara, uglavnom stonih sorti. I po 500 kila grožđa smo za dan prodavali u Novom Sadu. Trgovci su kupovali na veliko i slali u Austriju, Češku, a mi odmah dobijali novac“, seća se vremena kad su seljaci mnogo lakše naplaćivali svoj trud.

Drugi svetski rat je učinio svoje. Savići, inače poznati po porodičnom nadimku Šukac, ostali su bez vinograda. Aleksandar je obišao Bačku da nađe traktor i plug kojim će prevrnuti zemlju da bi posadio nove čokote, ovog puta vinskih sorti.

Jako malo vina se danas proizvodi u Sremskoj Kamenici, moglo bi mnogo više. Otkad je sveta i veka, ovde se gajila vinova loza, Fruška gora je idealna za bele sorte. U Bačkoj se, eto, sad podižu malinjaci, ne podržavam to. Razumem da ljudi teško žive od ratarstva, ali tu država treba da napravi red“, ističe njegov sin Sava.

Dodaje da se mnogi ne opredeljuju za preradu grožđa jer se mnogo vina uvozi. I kvalitetnih, ali i onih drugih. Cene su konkurentne, a mali proizvođači koji su se, kao Savići, opredelili za prodaju vina u rinfuzi, od kuće, zavise od običnog čoveka, koji bira ono što je jeftinije, jer nema novca. Zato je cena vina u podrumu godinama skoro ista, iako su troškovi višestruko porasli. Sava je „osluškivao“ tržište i pratio nove trendove.

Obnovili smo vinograde krajem 70-ih, izvadili one klasične, na čokot, i posadili 1977. prvi u špalir. Tada je perspektivna sorta bila župljanka. Novi vek doneo nam je i novi vinski talas. Stil vina, sortiment, ukus, sve je bilo drugačije.

Priključio sam se tom novom trendu. Tražena su drugačija, kvalitetnija vina, pa smo 2003. posadili italijanski rizling i frankovku“, kaže Sava i objašnjava zašto se opredelio baš za ovu crnu sortu.

Frankovka uspe da sazri u ovom podneblju, pogotovo ako se radi malo redukovana rezidba. Dobar je odnos rodnosti i kvaliteta, daje solidno vino. Posadio sam 2008. i merlot, po savetu stručnjaka. Posledice klimatskih promena su počele i kod nas da se osećaju, taj vinograd ima jugozapadnu ekspoziciju, pa merlot može lepo da sazri i da, uz određenu korekciju rodnosti, da solidna vina.

Naš sagovornik je električar po struci, ali bogato znanje o vinogradarstvu i vinarstvu, sticano od detinjstva, stalno dopunjava na stručnim predavanjima, ekskurzijama, iz literature. Kaže da čovek danas ima milion načina da nešto
nauči, samo ako hoće. Uvek je koristio finansijsku pomoć države vinogradarima.

Subvencije za podizanje vinograda tada su bile dobre, pa nisam štedeo: kalemovi iz Italije, gvozdeni stubovi iz Francuske, žica iz Švajcarske, najbolje što se moglo naći.

Poslednji vinograd župljanke izvadio je 2009. i dobro pripremio zemljište za čokote italijanskog rizlinga i sovinjona belog. Ova druga sorta je, ističe Savić, teška za proizvodnju, i u vinogradu i u podrumu.

Zato me je i zaintrigirao. Može dati velika vina, ali i obična, mirna, da ga jedva prepoznaš. Jedne godine miriše cela kuća kad ga sipaš u čašu, a sledeće – ništa. U početku smo imali izuzetno velike oscilacije u kvalitetu, probleme sa fermentacijom, ali to je bio izazov. Sad se sve polako ustaljuje.“ Nije se pokajao zbog sovinjona belog, naprotiv – prošle godine posadio je još čokota ove sorte i italijanskog rizlinga. Sada Savići imaju nepuna 4 hektara vinograda. Ali nisu ulagali samo u njih.

Počeli smo da kupujemo prohromske sudove, postepeno, kad pretekne novca. Onda sam na stručnoj ekskurziji u Nemačkoj, gde smo za kratko vreme videli sve što nismo znali, shvatio da sledeći korak treba da bude hlađenje, odnosno kontrolisana fermentacija. U tome sam bio među prvima od malih vinara na Fruškoj gori.

Obnovio je i mehanizaciju, imajući u vidu probleme sa radnom snagom: na 10 kilometara od Novog Sada teško je naći ljude koji hoće da rade u vinogradu. Svi bi, kaže, da budu gospoda. Zato je kupio mašinu za mašinsko okopavanje vinograda, pa za zelenu rezidbu, malčer… Ni januarski ni aprilski mrazevi nisu preterano zabrinuli Savića. Više razmišlja kolika je šteta od prethodne dve suve godine.

Bilo je kiše, ali ravnomerno raspoređene, što je dobro za ratarske kulture. Godila je i voću i vinogradima, ali su dublji slojevi zemljišta ostali bez vlage. Jesenas se podzemna vlaga spustila do metar i po dubine, pa ako godina bude sušna, može da zasmeta, iako su agrotehničke mere pre sadnje omogućile da se razvije dubok korenov sistem.

Sva ta ulaganja u vinograde, opremu i mehanizaciju ne bi imala smisla kad bi služila samo jednoj generaciji, ističe Sava. Dvoje njegove dece su životni putevi odveli daleko od Sremske Kamenice, ali Aleksandar nastavlja tradiciju. Biće mu lakše jer ne mora mnogo da investira. Na red je došla adaptacija objekata za bavljenje vinskim turizmom. Tako će Savići zaokružiti svoju vinsku priču.

Sagovornici: Aleksandar i Sava Savić, vinogradari iz Sremske Kamenice
Autor: Novinar Ljiljana Pavlović

Napravi novu temu u “Aktuelnosti”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">