Čest pratilac proizvodnje žitarica i mleka su mikotoksini. U pitanju su gljivice koje životinje unose u organizam kroz ishranu. Kako se šire, koja je preventiva i da li ih je moguće u potpunosti ukloniti pročitajte u daljem tekstu.

Mikotoksini su prirodni kontaminenti koji često ne mogu da budu potpuno isključeni iz lanca ishrane životinja, a nastaju kao rezultat aktivnosti gljivica. Toksikogene gljivice su sveprisutne i imaju snažnu ekološku vezu sa hranom za životinje, u kojoj dominantno mesto zauzimaju tri najznačajnije vrste roda, Aspergillus, Fusarium i Penicillium. Njihov toksičan efekat u krajnjem slučaju rezultira pojavom mikotoksikoza, zbog toksičnog efekta mikotoksina koje sintetišu vrste navedenih rodova gljivica (aflatoksini, fumonizini, trihoteceni, zearalenon, deoksinivalenon i ohratoksin A).

Mikotoksini u hranu dospevaju direktnom ili indirektnom kontaminacijom kojoj su podložne i druge sirovine koje ulaze u sastav gotovih krmnih smeša. Učestalost kontaminacije hraniva u prirodnim uslovima je velika i kreće se i do 60%. Smatra se da su životinje konstantno izložene istovremenom dejstvu nekoliko mikotoksina, i to najčešće u niskim koncentracijama.

Akumulacija mikotoksina

Zdravo zrno je imperativ u proizvodnji žitarica, jer je veoma teško očuvati žitarice u vremenskim uslovima na koje je nemoguće uticati. Kukuruz je najčešće kontaminiran, još pre žetve, u fazi rasta biljke, kada vlažnost tla i oštećenje zrna dodatno pogoduju rastu plesni i produkciji mikotoksina. Ove prirodne pojave povezane su sa celim nizom faktora u živom sistemu. Dugogodišnjim istraživanjem i analizom informacija o pojavi mikotoksina, utvrđeno je da su klima i pojava mikotoksina neraskidivo povezani. Hronološki posmatrano, klimatski faktori predstavljaju okidač za produkciju mikotoksina, a mogu da daju određenu pretpostavku za trenutnu ili očekivanu pojavu.

Količina vlage u zrnu direktno je povezana sa verovatnoćom rasta plesni. Suzbijanje rasta plesni raznim fungicidima inhibira rast plesni na žitu, ali istovremeno deluje i stresno na gljivicu i nije rasvetljeno kako i da li i taj faktor dodatno utiče na povećanu proizvodnju mikotoksina. Aspergillus flavus i A. parasiticus, obe kao saprofiti, jesu vrste plesni koje su deklarisane kao toksinprodukujuće vrste, mada je za naše klimatsko područje karakteristično prisustvo Fusarium vrsta koje kao endofiti i saprofiti produkuju više različitih mikotoksina, koji se mogu istovremeno naći u najčešće zrnastom hranivu.

Međutim, dominacija mikotoksina nije konstantna pojava za određeno područje. Frekvencija i intenzitet kontaminacije zavisi od faktora sredine, genetskih faktora, a pre svega, rezistentnosti žitarica.

Za srednjoevropski region karakteristični su fuzarijumski mikotoksini zearalenon (ZON) i deoksinivalenol (DON). Međutim, treba naglasiti da je u prirodi najčešće prisutan koktel mikotoksina, što može dovesti do potcenjivanja i/ili precenjivanja uticaja dominantnog toksina. Neretko je izraženo maskiranje prisustva pratećih mikotoksina analizom i kontrolom jednog mikotoksina koji konačno može biti u skladu sa predviđenom legislativom i normama o količini štetnih materija u hrani za životinje. Iz globalne perspektive izvještaji o prisustvu gljivica i mikotoksina u žitaricama, silaži i ostaloj hrani za životinje su veoma različiti za različita geografska područja.

Iako je uobičajen areal rasprostranjenosti Fusarium vrsta za naše područje, nije neobično da sporadično dominiraju vrste iz roda Aspergillus koje su odgovorne za produkciju i akumulaciju aflatoksina. Očekujući produkciju aflatoksina, koju realno nije moguće sprečiti, štaviše nakon prošlogodišnje suše, ne preostaje ništa drugo do sprečavanje aflatoksina da putem mleka i mlečnih proizvoda dođe do potrošača, kontinuiranim monitoringom što je najskuplja i poslednja linija odbrane u zaštiti potrošača.

Aflatoksin rizik

Važno je i poznato da su aflatoksini najrizičnija grupa mikotoksina, koji se mogu naći u mleku, jer preko žitarica, pre svega kontaminiranog kukuruza, ulaze u lanac ishrane. Aflatoksin se samo delimično razgrađuje u buragu preživara, a tipični metabolit u buragu je aflatoksikol i drugi metaboliti, koji imaju toksičnost čak veću od samog aflatoksina. Kod preživara, izlaganje aflatoksinu rezultira oštećenjem funkcije jetre, smanjenim unosom hrane, što objašnjava i pad mlečnosti kod mlečnih grla. Smatra se da su preživari manje osjetljivi na prisustvo mikotoksina zbog aktivnosti i uloge buraga kao barijere, ali je i činjenica da su i više izloženi različitim mikotoksinima iz više izvora, koji se mogu nalaziti i u silaži i ostaloj kabastoj hrani, i neretko predstavljaju veći rizik u ishrani preživara od ishrane žitaricama.

Prije svega nužno je i potrebno sprečiti rast gljivica na i u zrnu što je više moguće u svim fazama proizvodnje, prikupljanja, transporta, obrade, skladištenja, do prodaje.

Metode koje se primjenjuju često su neekonomične, dugotrajne i nepotpune. Poznata i često predlagana metoda smanjivanja nivoa kontaminacije, mešanjem zdravog zrna sa kontaminiranim, u cilju smanjenja ukupne kontaminacije, tzv. „kriminalna biološka dekontaminacija“, često korišćena praksa u prošlosti, danas se s razlogom zabranjuje u EU.

Za istovremenu degradaciju, detoksikaciju i eliminaciju mikotoksina ne postoji univerzalni metod, niti postoji način da se spreči kolonizacija plesni, odnosno gljivica na žitaricama, stoga preventiva u smislu postupaka tokom setve, žetve, skladištenja i čuvanja predstavlja jedini put da se smanji negativni efekat na životinje, i prvenstveno smanji na najmanju moguću meru prisustvo aflatoksina u mleku.

Veoma je teško dugoročno predvideti globalne trendove, ali podaci potvrđuju da je visoka koncentracija mikotoksina, tako i aflatoksina, često povezana s ekstremnim vremenskim uslovima, ili barem netipičnim za određeno geografsko područje. S obzirom na to da su žitarice krupnog zrna više podložne infekciji gljivicama, i posebno na to da je kukuruz najznačajnija hrana za domaće životinje, više nego ostale kulture, upravo zbog toga se prisustvo gljivica i njihovih toksina, prije svih odnosi na ovu žitaricu koja predstavlja osnov u obroku za životinje. Prošlogodišnji rod kukuruza je prema procenama, umanjen i do 60 odsto, a kvalitet i bezbednost je pod lupom zbog mogućeg prisustva aflatoksina u nedozvoljenim koncentracijama, tim prije što za aflatoksin ne postoji nulta tolerancija prisustva.

Poseban okvir

Preventivne mere i primena dobre poljoprivredne prakse u polju:

• Izabrati hibride koji imaju veću toleranciju na stres (otpornije)
• Setvu po mogućnosti obaviti u optimalnim i preporučenim rokovima
• Izbegavati monokulturu kukuruza i uzgajati ga u plodoredu, izbegavati uzak plodored sa strnim žitaricama
• Pravilno prihranjivati kukuruz uz primenu N:P:K u razmeri 1:2:1
• Žetvu obavljati u jesen u roku, pre zime i zaorati žetvene ostatke
• Obezbediti pravilan rad kombajna tako da se što manje lomi i oštećuje zrno
• Pre žetve pregledati svaku parcelu i stanje useva, tako da se delovi pogođeni sušom ostave na kraju te posebno skladište
• Berba kukuruza u klipu treba da je kada vlaga u zrnu ne prelazi 30%

Mere koje treba preduzeti u vreme skladištenja i čuvanja kukuruza:

• Obezbediti dobru ventilaciju za klipove koji su uskladišteni sa povećanim sadržajem vlage
• Zasebno skladištiti (odvojiti) oštećene klipove, obavezno odstraniti vidljivo zaražene klipove
• Za berbu kukuruza u zrnu vlaga treba da se kreće od 18 do 22 %
• Kombajniranje obaviti u vreme sunčanog perioda (zrno ima manji sadržaj vlage), a pre upotrebe kombajna, opremu i uređaje za transport detaljno oprati, mogu se koristiti preparati na bazi hlora
• Na najmanju moguću meru svesti oštećenje i lom zrna u toku berbe, sušenja, transporta i premeštanja, jer svako oštećenje zrna predstavlja ulazna vrata za infekciju i razvoj plesni na njima.

Skladištenje žitarica u našim uslovima, a prvenstveno kukuruza je uglavnom u neadekvatnim prostorima u kojima se teško provode mere higijene skladišta. Mada bez obzira na to o kakvim se prostorima radi, potrebno je koliko je god moguće više sprovesti određene radove pre unošenja novog roda:

Potpuno isprazniti ostatke iz prethodne godine

• Temeljno očistiti sve zidove, podove i pukotine, poželjno je da su zidovi glatki do visine uskladištenja zrna.
• Postaviti mreže na prozore koji se otvaraju, te sprečiti pristup glodarima i štetočinama što je više moguće
• Sprečiti prokišnjavanje i prodiranje vode spolja, jer vlaga u skladištu pogoduje razvoju gljivica u skladištu.
• Očišćen prostor je poželjno trertirati insekticidom, pre uskladištenja
• Redovno proveravati temperature i vlagu u skladištu, a tokom suvog perioda obavezno provetravati
• Prosejavati i što je više moguće odstraniti oštećena zrna i sitne primese
• Ne čuvati ni skladištiti kukuruz niti u klipu, niti u zrnu, vlažno u gomilama, prikolicama ni kombajnu duže od 6 sati

Produkcija mikotoksina od strane gljivica u određenoj fazi rasta, bila je i ostala prirodna pojava, i potpuna eliminacija nije moguća, tako da toksini ostaju neizbežni pratilac u proizvodnji žitarica. Uprkos svim naporima da se predupredi stvaranje mikotoksina u poljoprivrednim proizvodima, oni se ipak pojavljuju do ekstremno visokih nivoa. Osim klimatskih faktora, čitav spektar okolnosti kreira mehanizam nastanka mikotoksina.

Detaljnim analizama različitih faktora koji nesumnjivo podstiču produkciju mikotoksina, u svetu su razvijeni efikasni modeli predvidljivosti, koji služe kao alat za procenu rizika od mikotoksina, a zasnivaju se na posmatranju i analizi određenog seta faktora (klimatskih i drugih spoljašnjih faktora koji su odgovorni za invaziju gljivicama i sintezu mikotoksina). Ti savremeni prediktivni modeli u našim uslovima su trenutno nedostupni, stoga jedini prihvatljiv koncept je primena agrotehničkih mjera i ostalih aktivnosti usmerenih na prevenciju pojave ili bar smanjenje nivoa kontaminacije mikotoksina, i to prvenstveno aflatoksina u mleku.

Tekst je originalno objavljen u magazinu Agro Planeta
Autor: Doc. dr Zora Čolović-Šarić