Po običaju, maj i juni su rezervisani za proteste uzgajivača malina. Kako se protesti redovno ponavljaju i imaju masovan karakter, izvesno je da donose neke, jednokratne efekte​

Ritualno, ponavljaju se svakog proleća, sa istim zahtevima i akterima. Očito da u proizvodnji koja srpski izvoz poboljšava za 150 miliona evra godišnje ima problema.

Kako se protesti redovno ponavljaju i imaju masovan karakter, izvesno je da donose neke, jednokratne efekte. Trajnije rešenje nije ni na vidiku.

Slabija potražnja i pad cene

Ove sezone nevolje su veće i izraženije, te javnost može dublje zaroniti u problematiku. Nova slika je složenija i drugačija od stereotipa da „otkupljivači i trgovci ucenjuju seljake“.

Čini se da proizvodnja što decenijama održava seljačke posede u zapadnoj Srbiji doživljava korenite promene. Sve počinje od potražnje.

U Srbiji se godišnje uzgoji od 80.000 do 120.000 tona maline, izveze se više od 95 odsto. Za domaći teren ostane nešto stonih sorti (do dva odsto svih malina) i malo ostataka najniže klase malina za zamrzavanje.

Tržišni rizik

Na svetskom tržištu potražnja opada već četvrtu godinu zaredom. Izvozna cena iz Srbije već je niža za od 0,75 evra po kilogramu, a pad se nastavlja.

Svakodnevni pljuskovi neprekidno urušavaju kvalitet, te je gro roda u drugoj i nižim klasama. Otkupljivači, mahom i hladnjačari, su na muci; teško da mogu ponuditi više od 80-90 dinara za kilogram, seljaci očekuju bar 125, tvrdokorniji traže i 200 dinara.

Raskork je prevelik i protesti se odužiše nedeljama. Nije greška pomoć tražiti od države.

Međutim, sa ovoga nivoa može da se pomogne trajnija organizacija uzgoja, osavremenjavanje proizvodnje, osiguranje od nevremena… Međutim, država ne može da reši aktuelno pitanje cene, nema mehanizme, niti može da se opire svetskom tržištu.

Azbuka kapitalizma je da svaki privredni akter snosi rizik promene tržišnih uslova.

Uvećanje u pogrešno vreme

Koreni današnjih nevolja potiču od ranije, iz perioda 2012-2015, kada je globalni promet malinama dostizao istorijski pik, a cene u izvozu dostizale dva i po evra.

No, na Zapadu, kuda odlazi „crveno zlato“ iz zasada po ivanjičkom ili ariljskom malinagorju, su povećali potražnju za drugim vrstama bobičastog voća, od borovnice do trnjina, dok su na trpezu uveli i više novih stonih sorti maline. Potražnja maline za zamrzavanje, čiji je Srbija vodeći svetski izvoznik, naglo je pala i nastavlja silazni trend.

Tokom tri, četiri godine zlatnog perioda, mnogi ovdašnji porodični uzgajivači su uvećali zasade. Time su postali zavisni od uspešne i ekonomski isplative berbe, najvećeg troška u uzgoju.

A berača je teško naći za dnevnicu manju od 35 evra. Toliko, pak, seljaci nisu bili spremni plaćati ni pre pet, šest godina, kada su rod prodavali za evro i po po kilogramu, kamoli sada kada ostaju sa minimum profita.

Drugim rečima, porodični malinjaci mogu preživati sezone slabije cene, veći malinjaci teško.

Izostao razvoj

Pogrešna je bila i totalna orijentacija na maline za zamrzavanje, i to asortimana svedenog na tri sorte – vilamet, polku i polonu. Poslednjih godina u nas, pa i u svetu, bolje prolaze sortne maline, skuplje u uzgoju, ali i na tržištu.

Naši seljaci, pak, zbunjuju javnost iznoseći cene sortnih sorti kao cene zamrzavajućih, pa tako običan građanin stiče utisak da hladnjačari i trgovci previše zarađuju preko leđa seljaka. Nije lako rešiti nevolje uzgajivača.

U prošlosti su decenijama izostajali razvojni potezi. Danas, privatne kompanije, vlasnici sortnih sorti, teško dopuštaju prodaju sadnica u Srbiji, ceneći da je u nas reč o haotičnom uzgoju i pravosudnom sistemu koji ne može da zaštiti intelektulana prava izumitelja.

A nameće se orijentacija na sorte koje idu direktno pred kupca.

Seljaci prodali hladnjaču

Uzgoj za zamrzavanje će opstati na nivou porodičnog gazdinstva. Investicije u veće zasade su učinjene u pogrešno vreme i danas doprinose žestini problema.

Orijentacija na nabavku mehaničkih berača pretpostavlja relativno ravne posede, u brdovitoj Srbiji, pak, imanja su izrazito valovita. Predlozi da se seljaci udruže, izgrade hladnjače i oslobode se zavisnosti od trgovaca su iz stereotipnog shvatanja problema.

Država je već pomagala izgradnju „seljačkih hladnjača“, ali su se paori, među njima i čelnici sadašnjih protesta, pokazali nesposobnim da organizuju otkup, skladištenje i prodaju maline. Posle nekoliko godina hladnjaču su prodali.

Daleko od toga da su seljaci sveci.

Modernizovati proizvodnju

Načelno, dobro je da resorni ministri razgovaraju i sa seljacima i sa hladnjačarima, uspešnija je kontrola korektnosti procene klase maline. Uz podršku države je mnogo lakše i brže modernizovati proizvodnju.

Efekat će se ispoljiti već za dve, tri sezone. Istovremeno svi učesnici u lancu moraju biti svesni tržišnosti sopstvene pozicije.

I sada kada su u (savladivim) poteškoćama, baš kao i u višedecenijskom periodu, kada im je uzgoj malina donosio više nego pristojnu dobit.

(021, Živan Lazić)