Ukoliko se uskoro bitnije ne promeni struktura domaćeg izvoza, kao i spisak država kojima šaljemo našu robu, dobre su šanse da će spoljnotrgovinski rezultati srpske poljoprivrede biti sve gori iz godine u godinu
Uprkos relativno dobroj prošloj sezoni, koju ovaj put nisu značajnije pogodile sve učestalije elementarne nepogode poput većih suša ili poplava, zarada od domaćeg izvoza poljoprivrednih proizvoda nije se u mnogome promenila u odnosu na 2018. godinu.
Zapravo, ukoliko se uskoro bitnije ne promeni struktura domaćeg izvoza, kao i spisak država kojima šaljemo našu robu, dobre su šanse da će spoljnotrgovinski rezultati srpske poljoprivrede biti sve gori iz godine u godinu, smatra Miloš Milovanović, konsultant za agrarnu politiku Organizacije UN za hranu i poljoprivredu (FAO).
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna bruto vrednost srpske poljoprivredne proizvodnje u 2018. iznosila je 5,5 milijardi dolara. Zabeležen je rast od oko 16% u odnosu na prethodnu godinu, a najveći dobitaši po pojedinačnim proizvodnim segmentima bili su proizvođači žitarica, industrijskog bilja i voća, dok su najveći gubitaši bili povrtari, a stočari su zabeleželi maltene istovetne rezultate kao tokom 2017. godine.
Ipak, statistika izvoznih rezultata upućuje na to da se dugogodišnje opredeljenje domaćih velikih proizvođača za prodaju žitarica i uljarica na stranim tržištima pokazuje diskutabilnim. Veće količine žitarica ne donose nužno i bolje profite, pogotovo kada prodajne cene značajno padaju, a po obimu proizvodnje ne možemo da zadovoljimo potrebe velikih kupaca.
”Struktura domaćeg poljoprivrednog izvoza je problematična, jer je lista proizvoda sa najvećim učešćem u njemu više-manje ista iz godine u godinu. To su uglavnom žitarice i uljarice, kao i smrznuto voće, koji nemaju visoke vrednosti po prinosu i sa kojima po količini proizvodnje ne možemo da se takmičimo protiv mnogo većih proizvođača, kao što je Ukrajina, na primer. U finansijskom smislu bolje rezultate možemo da postignemo ukoliko bismo ulagali u proizvodnju i izvoz prerađenih prehrambenih proizvoda ili u proizvodnju visokovrednih kultura namenjenih izvozu u svežem stanju, kakve su pojedine sorte voća“, objašnjava Milovanović.
Prema njegovim rečima, dodatan problem predstavlja koncentracija domaćeg izvoza. Srbija već godinama u proseku na tržište EU šalje polovinu svojih proizvoda, u zemlje CEFTA približno 40% i u Rusiju dodatnih 7%, što nije nelogično kada se uzme u obzir njihova geografska blizina i veličina, ekonomska važnost, kao i potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini. Ipak, samo tri odsto za ’ostatak sveta’ je premalo, i ostavlja veliki prostor za proboj na druga tržišta u narednim godinama.