Izvor: PKV

Privredna komora Vojvodine organizuje sastanak na temu Agrarni budžet Republike Srbije za 2011.godinu. Sastanak će se održati u četvrtak 02.12.2010. godine u prostorijama Privredna komore Vojvodine, Velika sala, 10.30 časova.

Poljoprivreda i prehrambena industrija Srbije predstavlja okosnicu privrednih aktivnosti i jedina je privredna oblast, pored vojne industrije, koja ostvaruje suficit u spoljnotrgovinskom poslovanju. Sve ostale privredne oblasti ostvaruju spoljnotrgovinski deficit i utiču na povećanje nivoa zaduženosti..

Iz činjenice da poljoprivreda i prehrambena industrija pored prehrambene sigurnosti zemlje, uticaja na smanjenje platnog deficita sa inostranstvom ima neiskorišćene resurse za očekivati je da one, zbog toga, imaju kvalitetniju podršku države i zbog nužnih prilagođavanja budućim evrointegracijama.To nije slučaj a kao posledica takvog odnosa države prema poljoprivredi ona ostvaruje značajno niže rezultate u izvozu od mogućih.

Liderska pozicija poljoprivrede Srbije u regionu postepeno se gubi što potvrđuje činjenica da je izvoz po hektaru obradive površine dvostruko manji nego izvoz poljoprivrede Makedonije i još više od toga od izvoza poljoprivrede Hrvatske. Mereno izvozom po hektaru Srbija je, još uvek, bolja od Rumunije i BiH koje ozbiljno rade da se to stanje promeni.

Uloga države u jačanju konkurentne sposobnosti poljoprivrede i značajnijem povećanju izvoznih efekata predhodnih godina je relativno slaba sa uočenom tendencijom da se država postepeno povlači iz podrške poljoprivredi Srbije o čemu svedoče i podaci iz gornje tabele koju je nedavnio prezentovala Dr Diana Dragutinović, ministar finansija u Vladi Republike Srbije.

Udeo agrarne privrede Srbije u stvaranju bruto društvenog proizvoda u periodu 2004 – 2009.godina je iznosio prosečno 15,6%. Iz tabele se vidi da je deo poljoprivredne proizvodnje u stvaranju bruto društvenog proizvoda značajno opao, dok udeo prehrambene industrije takođe ima tendenciju pada ali nešto blaže. Smanjenje učešća poljoprivrede u stvaranju bruto društvenog proizvoda nije praćeno rastom vrednosti proizvodnje (143,5 miliona dinara u 2004.g. i 136,9 miliona dinara u 2009.godini – računato u stalnim cenama), niti rastom produktivnosti, nego razvojem ostalih sektora. Kao logička posledica razvoja ostalih sektora trebalo bi da usledi rast budžetskih prihoda iz tih sektora i stvaranje uslova za veće budžetsko izdvajanje za sektor poljoprivrede radi njegovog prilagođavanja budućim integracijama. To nažalost nije slučaj već država Srbija i dalje posluje u uslovima izraženog budžetskog deficita i, u izostanku privatizacionih prihoda, sve više se kreditno zadužuje.

Dosadašnje mera poljoprivredne politike

Nacionalni program razvoja poljoprivrede je ambiciozno postavio dostizanje ciljeva konkurentnosti u vrlo kratkom roku, što je bez značajnije podrške države apsolutno neizvodljivo. Poljoprivreda u Srbiji je nisko produktivna, sa izuzetno malom profitabilnošću i nedovoljno konkurentna i na domaćem i na stranom tržištu. Deo sektora poljoprivrede, koji je organizovan kao privredna društva a koji raspolaže sa oko 18,3% oraničnih površina (456.000 ha), uglavnom ima visoku stopu kumuliranih gubitaka nastalih iz dvodecenijskog perioda tranzicije i nisku akumulativnost. Uz to ovaj deo poljoprivrede isključen je iz sistema budžetske podrške. Oko 81,7% oranica (2.845.000 ha) nalazi se u vlasništvu poljoprivrednih gazdninstava od kojih je najveći deo siromašno i/ili ostarelo poljoprivredno stanovništvo.

Dosadašnja politika u poljoprivredi se, preko Zakona o poljoprivrednom zemljištu, starala o preraspodeli u korišćenju zemljišnih resursa u državnoj svojini iako će najveći deo tog zemljišta biti predmet restitucije. Istovremeno država ni na koji način nije brinula o preraspodeli vlasništva nad zemljištem u privatnoj svojini od onih koji ne mogu da se uspešno bave proizvodnjom u poljoprivredi ka onim poljoprivrednim gazdinstavima koja imaju šansu da se u budućnosti nose sa konkurencijom na otvorenom tržištu. Takođe je zanemarivana obaveza Srbije iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju na okolnost da se Srbija obavezala da građanima država EU obezbedi sticanje vlasništva nad zemljištem nakon 4 godine od početka primene tog sporazuma. Država Srbija je zatvarala oči pred činjenicom da će najveći deo zemljišta iz restitucije biti ponuđen na prodaju i nije preduzela ni jedan korak ka tome da stvori uslove za poželjne promene u strukturi vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem. Kako je zemljište osnovni faktor za bavljenje poljoprivredom ne može se reći da država Srbija ima strategiju korišćenja osnovnog faktora u poljoprivrednoj proizvodnji pa time ni strateško opredelenje za ostvarivanje državnih interesa u ovoj privrednoj oblasti bez obzira na formalno postojanje tzv. ’’Strategije poljoprivrede Srbije’’ usvojene od ranije Vlade Srbije u 2005 godini.

Sa druge strane država Srbija je vodila a i dalje vodi kratkoročnu ekonomsku politiku preko uredbi Vlade koje predlaže Ministarstvo poljoprivrede a koje, umesto razvojnih, više imaju imaju ’’dekorativni’’ a ponekad i ’’vatrogasni karakter’’.

Preovlađujući izvor ulaganja u poljoprivredu potiče iz tzv. ’’agrarnog budžeta’’, koji je gazdinstvima koji žive od ove proizvodnje od izuzetne važnosti i pomaže im da zasnuju novu proizvodnju. Iako male izdašnosti taj deo republičkog budžeta doprineo je održavanju i preživljavanju jednog broja gazdinstava. Gazdinstva koja nisu mogla da se oslone na tu podršku (prava lica) ne mogu često da ostvare ni prostu reprodukciju a razvoj je neizvestan. Još gora je situacija sa gazdinstvima koja nisu u sistemu PIO zemljoradnika.

U uslovima nominalnog i realnog pada agrarnog budžeta, veliki broj poljoprivrednih gazdinstva u statusu fizičkih lica (procenjuje se oko 400.000 domaćinstava) već se nalazi na rubu egzistencije i pitanje kako će zasnovati proizvodnju u sledećoj proizvodnoj godini. Broj vlasnika zemljišta koji će doživeti njihovu sudbinu u narednim godinama teško je predvideti. Sve to predstavlja izuzetan rizik za državu koja ne uspeva da amortizuje tranzicione udare u poljoprivredi i na selu.

Stvara se nova socijalno ugrožena grupa poljoprivrednika koja će ubuduće vršiti pritisak na socijalne fondove jer je nestalo njihovog obrtnog kapitala. Oni koji su se jednom zadužili a nisu namenski utrošili sredstva ili su imali klimatski nepovoljnu godinu, uz rast evra, neće više moći vratiti kredite koji su već jedanput ili više puta reprogramirali. Sledi plenidba i prodaja imovine u bescenje sve većeg broja poljoprivrednika.

Poslednjih godina visina sredstava za podršku gazdinstvima u tzv. ’’agrarnom budžetu’’ beleži tendenciju smanjenja (u 2004.godini je bila 4% a u 2010 godini 2,3 % nacionalnog budžeta). Počev od 2011.godine potrebno je obezbediti nivo tzv. ’’agrarniog budžeta’’ u visini od 5% nacionalnog budžeta sa godišnjim povećanjem učešća od 20% tako da u 2015 godini dostigne nivo od 10% izdataka nacionalnog budžeta.

Za razliku od Srbije u država članicama EU proizvođači sirovog mleka su uglavnom vlasnici ili participiraju u vlasništvu industrije mleka. Država Srbija nikada nije priznala svoje greške u privatizaciji prehrambene industrije u koju spada i industrija mleka. Zbog tih grešaka problemi u snabdevanju mlekom danas potresaju državu Srbiju bez izgleda da se stanje ubrzo vrati na nivo iz predhodnog perioda.

Od 2001.godine dodeljuje se regres za priplodnu stoku i premije za mleko. U 2007.godini davana su i podsticajna sredstva za tov junadi . U 2008.godini uklinuta je podrška u proizvodnji svinjskog mesa kao i podrška nabavci tovnih rasa za proširenje osnovnog stada i proizvodnju mesa u govedarstvu. Podrška proizvodnji svinjskog, junećeg i živinskog mesa potpuno je izostala pa je ova proizvodnja uglavnom orijentisana na domaće tržište uz povremeni uvoz. Indikativno je da Srbija izvozi kukuruz, druge žitarice i stočnu hranu u Makedoniju a iz te zemlje uvozi svinjsko meso. Zadržana je samo podrška za držanje umatičenih grla u mlečnom govedarstvu.

U 2004.godini premirano je 800 miliona litara kravljeg mleka sa 4 – 4,4 din po litru tj. 0,05 eura po litri, da bi se u 2009.godini značajno smanjila premija za mleko a i obuhvat premiranih litara (premirano je oko 414 miliona litara sa premijom od 1,0 din + 1,0 din za ekstra klasu ) dok je u 2010 godini premija iznosila 1,5 din/po litru. Nakon rebalansa budžeta za 2010 i obezbeđenja dodatnih 650 miliona dinara najavljeno je povećanje premije za mleko u četvrtom kvartalu i uključenje pravnih lica u sistem podrške proizvodnji mleka.

Podsticaji za stočarstvo u 2004 godini (zajedno sa podrškama za investicije u proizvodnju i preradu mleka i mesa od 800.000.000 dinara), iznosili su oko 37% ukupnog budžeta namenjenog poljoprivredi, da bi u 2009.godini za stočarstvo bilo izdvojeno samo oko 7% budžeta namenjenog poljoprivredi.

Zaštita proizvodnje mleka je bila u 2004.godini visoka, a u narednim godinama mere su bile neadekvatne i nestalne. U ovom periodu ipak nije došlo do poželjnih strukturnih promena u ovoj grani poljoprivrede između ostalog i zbog toga što je najveći vlasnik industrije mleka (Salford) imao zadatak da unapredi ovu proizvodnju kod svojih dobavljača pre svega u kvalitetu muže i povećanju obima proizvodnje po grlu, redukuje broj dobavljača ali i maksimizira sopstveni profit radi lakše prodaje. Pokazalo se da se tako kreirana politika najvećeg vlasnika ne poklapa sa interesima države.

Kao rezultat dosadašnje politike države u sektoru stočarstva Srbija ima veoma nisko učešće stočarstva u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje od samo 30,7 % (u Vojvodini samo 24%) dok je učešće stočarstva u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje u većini država EU iznad 60%. Centralna Srbija ima 0,33 a Vojvodina samo 0,25 uslovna grla stoke po hektaru. Najekstenzivnija država EU je Grčka sa 0,38 uslovnih grla stoke po hektaru a najproduktivniha Holandija sa 0,98 uslovnih grla stoke po hektaru. To najbolje ilustruje ekstenzivan karakter poljoprivrede Srbije u celini.

Isplatom subvencija do 14.000 dinara (u 2009 godini do 12.000 dinara) po hektaru obradive površine obuhvaćeno je oko 750.000 ha (u 2009 godini oko 620.000 ha) kod oko 63.000 gazdinstava. Na ovaj način podržana je proizvodnja na 23 % (u 2009 godini na 20%) oraničnih površina u Srbiji. Tačan broj gazdinstava upisanih u registar nije poznat kao ni tačan broj gazdinstava koja su ostvarila direktnu podršku po hektaru zbog netransparentnog rada MPŠV što je uostalom karakteristika za većinu aktivnosti Ministarstva i jedna od najvećih primedbi na rad tog organa. Procena je vlasnika većinskih resursa u poljoprivredi da odabrana gazdinstva koja su podržana ovom merom ne mogu, rastom proizvodnje, nadomestiti pad proizvodnje kod gazdinstava koja nisu podržana posebno u odnosu na gazdinstva u statusu fizičkog lica pa ovakva mera gubi smisao i diskriminiše jedne proizvođače u odnosu na druge.

Istovremeno MPŠV je kao uslov za ostvarivanje prava na direktnu podršku postavilo predhodnu nabavku proizvodnih inputa (đubrivo, seme i gorivo) iako je već imalo paralelnu meru regresa mineralnih đubriva a bez semena (osim kod samooplodnih vrsta) i goriva nije moguće zasnovati proizvodnju. Ovim uslovljavanjem vlasnici stočarskih farmi koji imaju značajne količine stajnjaka zbog činjenice da uglavnom nisu nabavljali mineralna đubriva nisu mogli koristiti pun iznos predviđenog podsticaja po hektaru. Ovakvim pristupom punu podršku imali su samo ona gazdinstva koja se bave isključlivo ratarskom proizvodnjom a njihovi nosioci se nalaze u sistemu PIO zemljoradnika. Destimuliše se organizovanje u formi preduzetnika i privrednih društava jer se tada vlasnici ili članovi gazdinstva nalaze u sistemu PIO radnika što je apsolutno neprihvatljiv pristup jer se i oni bave profesionalno poljoprivredom kao zanimanjem.

MPŠV je u 2009 i 2010 godini predvidelo i utrošilo značajna sredstva za regresiranje mineralnih đubriva što je kao opredelenje dobro ali uz opravdane primedbe registrovanih gazdinstava da nemaju mogućnost izbora dobavljača već da izvor vrši država što vodi ka stvaranju monopola onih koji ispunjavaju zahteve države a na tržištu se cene regresiranog đubriva gotovo izjednačuju sa cenama neregresiranog pa efekat ove mere nije u direktnoj koristi registrovanim gazdinstvima nego prodavcima đubriva koje je država odabrala.

Nije poznato zašto MPŠV u 2010 godini nije planiralo sredstva za podršku nabavci loznih i voćnih sadnica posebno zbog potrebe promene proizvodne strukture u tom pravcu odnosno povećanja površina pod višegodišnjim zasadima iako uredba postoji. Isti slučaj je i sa podrškom primeni Zakona o javnim skladištima.

Ocenjuje se da je pozitivan zaokret učinjen kod podrške organskoj proizvodnji ali će se efekti moći oceniti tek u narednim godinama.

Iako ruralni razvoj postaje sve značajniji stub za vođenje agrarne politike procenjuje se da ovom pitanju nije, još uvek, posvećena odgovarajuća pažnja. Kao pozitivne promene može se oceniti jačanje organizacionih kapaciteta za podršku ruralnom razvoju a kao negativne iznosi sredstava koji su predviđeni za ove namene. Istovremeno treba reći da potencijalni korisnici nisu pripremljeni za povlačenje ovih sredstava. Brojni problemi postoje u ovog segmentu vođenja agrarne politike počev od preplitanja nadležnosti (izdavanje građevinskih dozvola za objekte je u nadležnosti lokalne samouprave) do nepostojanja kvalitetnih kadrovskih potencijala u savetodavnim službama koji će pripremiti biznis planove ili uraditi investiciono tehničku dokumentaciju za izgradnju poljoprivrednih objekata u funkciji ruralnog razvoja a da to ne bude suprotno rešenjima koja se primenjuju u EU.

Mreža za ruralni razvoj treba da se razvija istovremeno sa kapacitetima savetodavnih službi koje bi morale da budu u funkciji razvoja poljoprivrednih gazdinstava a ne nešto između i ne nešto odvojeno od ruralnog razvoja što je sada slučaj. Proizilazi da je neophodno uspostaviti novu, kvalitetniju, organizacionu strukturu savetodavni službi i mreže za ruralni razvoj jer će to biti ključni preduslov za korišćenje predpristupnih fondova EU.

Ostvarivanje ruralnog razvoja kroz podršku nabavci poljoprivredne mehanizacije visokih radnih učinaka i gradnju kapitalnih objekata (silosi, hladnjače) treba postaviti na drugačije osnove pri čemu podršku ovim aktivnostima treba da imaju ona gazdinstva koja zajednički koriste (mašinski prstenovi, kooperative) visokoproduktivnu mehanizaciju ili imaju zajedničko vlasništvo nad silosima i hladnjačama (privredna društva u vlasništvu više registrovanih gazdinstava). Nužno je ukinuti podršku nabavci one mehanizacije koja je tehnološki prevaziđena ili prevazilazi objektivne potrebe jednog gazdinstva.

Sa našeg stanovišta otvara se pitanje opravdanosti budžetske podrške osiguranju useva i životinja jer je za iznos regresa ovih troškova došlo do porasta visine premije osiguranja.

Iako poljoprivreda i prehrambena industrija beleži značajan rast izvoza sredstva za podršku izvoza (Srbija nije član WTO) u 2010 godini su smanjena što je teško objašnjivo. I pored sredstava budžeta namenjenih formiranju nacionalne referentne laboratorije još u 2009 godini ova institucija još nije otpočela sa radom.

Pored navednih mera budžetske podrške Vlada Srbije je obezbedila subvencioniranje kamata na kratkoročne kredite za blizu 9.000 poljoprivrednih gazdinstava u statusu fizičkih lica pri čemu iz potencijala 11 banaka plasirano 3,345.000.000 dinara (cca 32 miliona evra) kratkoročnih kredita. Ova mera je u osnovu dobra pre svega što je kreditna aktivnost izmeštena u poslovne banke ali pristup kreditima nije dozvoljen većini gazdinstava koja za to imaju potrebu. Nije objašnjeno iz kojih izvora se vrši plaćanje prema poslovnim bankama jer te namene nema u tzv. ’’agrarnom budžetu’’. Predpostavlja se da su izvori za subvencije kamata vraćanje ranijih kredita koje je neposredno davalo MPŠV.

Ako se ima u vidu prosečno ulaganje u repromaterijal u proizvodnji pšenice ovom merom ’’pokriveno’’ je ulaganje tek oko 90.000 hektara pšenice što ukazuje na izuzetno malu izdašnost ovih kredita iako bobasto zvuči 32 miliona evra. Iz mogučnosti korišćenja subvencije po ovom osnovu isključena su privredna društva koja nedostajuća obrtna sredstva obezbeđuju na tržištu novca po trostruko većim kamatama za koliko je umanjena njihova profitabilnost. Većini malih gazdinstava u statusu fizičkog lica kratkoročni krediti uz subvencionirane kamate nisu dostupni pa se i dalje oslanjaju na naturalnu razmenu odnosno pratitetnu prodaju na zeleno što je za njih najčešće ekonomski štetno čega su i oni svesni pa primenjuju minimalnu tehnologiju.