Kada je 2013. godine jedan BBC reporter iz Holandije u Englesku doneo uzorak veštačkog goveđeg mesa, poznati kuvari i stručnjaci za hranu su ocenili da tom hamburgeru nedostaje sočnost ili masnoća, ali da je osnovni nedostatak aroma. I dalje je vrlo naizvesno da li će meso proizvedeno u laboratoriji naći put do potrošača. Ali, točak razvoja nauke i tehnologije je nezaustavljiv. Mnogi eksperti koji se bave ishranom ljudi konstatovali su da se narastajuće potrebe stanovništva za proteinskom hranom neće moći zadovoljiti samo uzgojem životinja u stočarstvu. Ne samo da neće biti dovoljno stoke, nego se stočarstvo smatra neodrživom, neefikasnom proizvodnjom i velikim zagađivačem životne sredine.
Prema podacima FAO, proizvodnja mesa, posebno govedarska, učestvuje u ukupnoj emisiji gasova staklene bašte sa 18 odsto, u eksploataciji zemljišta sa 30 odsto i u upotrebi vode sa osam odsto. Istovremeno, potrošači traže sve češće zdravu hranu, pitaju da li ona ima štetan uticaj na nivo zdravlja, da li generiše neke bolesti i slično. Tome se dodaju i pitanja dobrobiti životinja, upotreba antibiotika, zaštita životne sredine i uticaj na globalno zagrevanje. Raste broj vegetarijanaca i vegana, koji svoju ishranu baziraju na biljnim proteinima. Znači li to da stočarstvo počinje da gubi bitku?
Da li se veštačko meso može zvati mesom?
– Proizvodnja mesa u laboratoriji je na samom začetku – kaže dr Lidija Perić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. – Naučnici ne mogu da se slože ni oko definicije mesa dobijenog u laboratoriji. U opticaju su nazivi: veštačko meso, in vitro meso, čisto meso, meso iz kulture tkiva, a postavlja se i pitanje da li je to uopšte meso ili veštački proizveden mišić i slično. U poslednje vreme javlja se i termin „obrok koji ne sadrži ništa što je ubijeno“. Tehnologija se bazira na razvoju kulture tkiva, odnosno na podsticanju rasta ćelija u veštačkim uslovima. Jedna grupa modela je bazirana na inženjeringu tkiva i sprovodi se uzimanjem ćelija iz krvi goveđeg fetusa, a zatim se one umnožavaju u laboratorijama stvarajući tkivo. Suština je da se oponašaju procesi u prirodi, jer mišić ima sposobnost da raste, da se formira i regeneriše. Druga metoda se zasniva na fermentaciji, pri čemu se ne koriste ćelije uzete iz živih organizama. Koriste se genetski modifikovane bakterije, alge ili kvasci u koje je „ubačena“ rekombinantna DNK, tako da one mogu da proizvode organske molekule – želatin, kolagen, kazein i slično. S obzirom na to da meso koje mi konzumiramo sadrži masno tkivo, vezivno tkivo, krvne sudove, nerve i drugo, neophodno je da se veštačko meso, prilikom pravljenja hamburgera, koristi sa mnogim drugim dodacima i začinima. Osnovni problem je ukus veštačkog mesa.
„Za“ i „protiv“ mesa iz laboratorije
Kao i uvek, postoje oni koji su za i oni protiv. Prema rečima prof. dr Lidije Perić, zagovornici proizvodnje veštačkog mesa uglavnom se pozivaju na podatak FAO da će 2050. godine biti potrebno proizvoditi 70 odsto više hrane nego sada, pa bi proizvodnja veštačkog mesa značajno doprinela smanjenju gladi. Nisu zanemarljivi ni argumenti za očuvanje životne sredine. Neke studije su pokazale da se za proizvodnju mesa u laboratoriji troši do 45 odsto manje energije, emisija gasova biva manja za 96 odsto, a potreba za zemljištem manja je za 99 odsto u odnosu na govedarsku proizvodnju. Bitno je manja i upotreba vode. Neki pak tvrde da je proizvodnja veštačkog mesa skuplja nego sada svinjskog i živinskog mesa. Pobornici proizvodnje mesa u laboratorijama ističu da taj pristup ne zahteva intenzivno gajenje i klanje životinja. Takvo meso može biti zdravije, jer se može kontrolisati količina zasićenih masti koje su štetne izazivajući kardiovaskularne probleme, nema hemoglobina kojeg ima u crvenom mesu, nema hormona, antibiotika i rizika, za koje se tvrdi da izazivaju karcinom i druge bolesti. Sprečio bi se i nestanak mnogih rasa životinja koje nisu dovoljno produktivne za savremeno stočarstvo. Najnovija otkrića donela su reaktore veličine frižidera u kojima se može proizvesti pola tone mesa za 14 dana.
Protivnici in vitro mesa smatraju da problem gladi u svetu ne treba rešavati povećanom proizvodnjom hrane, već boljom i pravednom raspodelom između bogatih i siromašnih. S jedne strane postoji oko milijardu ljudi koji gladuju, a sa druge 1,4 milijarde koji su gojazni. Potreba za mesom smanjila bi se i upotrebom vegetarijanske hrane. Nije zanemarljivo to što veliki broj potrošača ne želi da konzumira hranu nastalu na „neprirodan“ način, posebno zbog upotrebe hormona i faktora rasta, koji potiču iz životinja u laboratorijama. Ukus i miris nije sličan pravom mesu, a cena je previsoka za prosečnog potrošača. Veliko je pitanje, takođe, da li čovek sme da se igra prirodom. Mnogi su protivnici upotrebe GMO hrane, pa se očekuje da će biti još žešće reakcije na meso koje „raste“ u bioreaktorima. Još uvek se ne zna da li intenzivno umnožavanje ćelija u bioreaktorima može da dovede do nekontrolisanih devijacija i promena u ćelijama, slično kao kod kancera. Meso iz kulture ćelija raste u okruženju koje je znatno bogatije hranljivim materijama. Kada bi u tu sredinu dospele bakterije, razvijale bi se brže nego samo meso. Zato uslovi u bioreaktorima moraju biti sterilni.
Manje od pola kilograma za 10 dolara
Neke kompanije su najavile da će uložiti značajna sredstva u poboljšanje postojeće tehnologije s ciljem da se laboratorijsko meso nađe na tržištu već ove godine po ceni od 10 dolara za 0,45 kilograma. Očigledno je da proizvodnja mesa u laboratorijama stvara brojne nedoumice, jer sadrži mnoge ekonomske i političke aspekte. Kompanije, fondovi i grupacije koje budu imale primat u ovoj oblasti kontrolisaće proizvodnju hrane u svetu, što im u budućnosti može omogućiti dominaciju nad tržištem hrane. U ovom trenutku naša nauka je usmerena ka unapređenju proizvodnje mesa od životinja. O svemu će, na kraju, ipak, odlučivati potrošači.
HUMANI MOTIV
Jedan od prvih entuzijasta u proizvodnji mesa iz kulture ćelija bio je 86-godišnji Holanđanin Viliem van Elen, koji je inicirao finansiranje istraživanja u ovoj oblasti. Njegov motiv je bio vrlo humnan – da se doprinese smanjenju gladi u svetu. Konkretna istraživanja počinju 2000. godine u SAD, kada je NASA počela rad na stvaranju kulture tkiva i proizvodnje mesa u laboratoriji. Pet godina kasnije holandska vlada je počela da finansira niz sličnih projekata. Prelomni trenutak je bio kada je prof. dr Mark Post sa Univerziteta u Mastrihtu dobio finansijsku podršku od suosnivača Gugla Sergeja Brina da pravi prvi goveđi hamburger u laboratoriji. Eksperiment je dovršen i prvi goveđi hamburger je ispečen i pojeden na konferenciji za štampu u Londonu 2013. godine. Od tada mnoge kompanije rade na sličnim projektima.
Autor: Branko Krstin