Srbija ima nekoliko autohtonih sireva, proizvodnja je rasuta, za izvoz nema ni dovoljne količine, a ni odgovarajuću kontrolu kvaliteta.
Srbija nikada neće biti zemlja s hiljadu vrsta sireva kao Francuska, ali bi mogla bez velikih ulaganja da krene u ozbiljniju i organizovaniju proizvodnju, pa i izvoz svojih nekoliko varijeteta belih sireva (u salamuri), kaže Goran Drobnjak, prvi čovek preduzeća Levant internacional, koje se bavi otkupom i prometom domaćih autohtonih belih sireva po celoj Srbiji. Drobnjak za sebe i svoju firmu kaže da je manje od proizvodnje, ali mnogo više od pukog trgovca, jer proizvođačima uz siguran plasman robe obezbeđuje stručnu pomoć i ambalažu.
Za početak, kako reče, Srbija ima sve potrebne propise za jednu ovakvu vrstu proizvodnje. Formalno, Srbija ispunjava i sve uslove o izvozu mleka i mlečnih prerađevina u EU, ali to ne čini. Glavni razlog je – nema mleka dovoljno ni za sebe.
Hiljadu evra za osnovne uslove proizvodnje
Za Drobnjaka je, kako reče, prava sreća što je po Srbiji sve više domaćinstava s desetak i više krava, koja počinju i ozbiljniju proizvodnju domaćih tradicionalnih belih sireva – od Knića, Sjenice, Prijepolja, Lajkovca, Uba. Problem je, međutim, što su svi odreda prepušteni sami sebi. Nema ko da ih organizuje i da im pomogne u započinjanju i razvoju posla. Ni pare, kako reče, nisu velike – oko hiljadu evra za najosnovnije sanitarne i proizvodne uslove – pločice, bojler s toplom vodom, kvalitetni sudovi i odgovarajuća prostorija za sazrevanje sira.
Po njegovoj računici, za stočara je mnogo isplativije da pravi sir i u svojoj režiji da ga prodaje nego da predaje sirovo mleko, jer mu se kroz sir cena litra mleka udvostruči, a neretko i utrostruči.
Bez ovlašćene laboratorije za kontrolu
I još nešto, upozorava dr Zora Mijačević, profesor na Veterinarskom fakultetu, treba imati mnogo više kvalitetnog mleka. Bez dobre sirovine nema ni valjanog sira. A Srbija s oko 1,6 miliona tona mleka godišnje, kojim ne podmiruje ni svoje potrebe, s svega 530.000 krava, nije u stanju da proizvede nešto veće količine sira ni za sebe, a kamoli za izvoz. Da bi izvozili, moramo da poštujemo pravila koje je propisala EU – a to je, između ostalog, da imamo nezavisnu laboratoriju koja će stalno kontrolisati zdravstvenu i svaku drugu ispravnost sirovog mleka.
To ne znači da sada pijemo nebezbedno mleko i napitke od mleka ili da jedemo loš sir, naglašava profesorka, već jednostavno Srbija nema takvu ovlašćenu laboratoriju čiji će pečat priznavati i Evropa. Ona podseća da „Subotička mlekara” ima izvozni broj i može da izvozi svoje proizvode u Evropu, jer njeno mleko kontroliše laboratorija iz Križevaca (Hrvatska).
Za kontrolu mleka potrebna je nezavisna laboratorija sa automatskim aparatima koji će određivati količinu masti i proteina, broj somatskih celija imikroorganizama dva puta u toku jednog meseca i na osnovu kvaliteta i higijenske ispravnosti formirati cenu mleka. Takva laboratorija košta do 300.000 evra.
Srbija sa svojim belim sirevima poput „homoljskog”, „sjeničkog”, „zlatiborskog”, „zlatarskog”, „pljevaljskog”, odnosno „mileševskog”, sedam-osam ukupno, mogla bi da se nađe na mapi zemalja s prepoznatljivim varijetetima sira, ali za tako nešto potrebna je organizovanost i kontrola svake proizvodne tačke, od štale i muže krava, preko malih otkupnih stanica, osnovne prerade, pa sve do finalnog proizvoda.
U inostranstvu se ništa ne prepušta slučaju i slobodnoj inicijativi. Nažalost, mi smo daleko od takvih pravila i zato nas nema na spisku izvoznika sira iako bi imali šta stranim kupcima da ponudimo.