„Čovečji um otkrio je mnoge čudne stvari u prirodi i još će ih više otkriti, uveličavajući time svoju vlast nad njom . ..“
V. I. LENјIN

Predgovor

Više puta i na raznim stranama za pčelarstvo je rečeno da je ono poezija polјske privrede. I s pravom je to rečeno, jer biti pčelar i baviti se pčelama ma u kom cilјu znači ustvari sroditi se sa životom jedne vrste insekata i usto steći izvesne navike, koje nas kasnije svesno ili nesvesno nagone da se prema ovim sitnim, neumornim životinjicama ponašamo sa naročitim poštovanjem i da se na njima učimo duboko ulaziti u tajne žive prirode, što nam to tada pričinjava naročito zadovolјstvo. Drugim rečima živeti zajedno sa pčelama i slediti njihove tragove po cvetnim polјima ili šumama, ili možda na nekom malom pojilu, koje je pčelar naročito podesio za gajenje pčela, ili pak u samoj košnici, — u onom vanrednom složenom lavirintu. u kome živi u harmoniji po nekoliko desetina hilјada krilatih stanovnika u zajednici sa svojom materom, — znači u pravom smislu uživati sve pogodnosti, da se bude pesnik kao jedan Materlink, ili naučnik kao jedan Friš, ili da se u isti mah bude i pesnik i naučnik i ideolog kao Josif Aronovič Halifman, poznati sovjetski biolog mičurinac, autor ove divne knjige o pčelama.

Po mome mišlјenju ova knjiga pretstavlјa najlepše i najpopularnije delo o pčelama, ne samo u sovjetskoj nego i u svetskoj literaturi. Našoj publici već je odavna poznata knjiga „Život pčela“ od Morisa Materlinka, koja je najpre izišla na hrvatskom jeziku, a kasnije i u izdanju Matice srpske. Poznato nam je da je Materlink pisao o pčelama uglavnom kab pesnik i da je pojedine momente iz pčelpnjeg života uvijao u mistiku, zbog čega se njegova knjiga po ozbilјnosti problematike ne može ni upoređivati sa knjigom „Pčele“ od Josifa Aronoviča Halifmana. Isto tako poznata nam je knjiga „Iz života pčela“ od Karla Friša, prof. univerziteta u Minhenu. U svojoj knjizi Friš je na majstorski način izneo mnoge momente iz pčelinjeg života, i to na osnovu svojih vlastitih naučnih ispitivanja i ispitivanja svojih učenika. Naročito je u ovoj knjizi zanimlјivo poglavlјe koje opisuje način na koji se pčele međusobno sporazumevaju, tj. kakav je njihov „govor“. U čitavom svetu Friš je postao slavan kao ispitivač pčela. Šteta je što ta njegova knjiga nije prevedena na srpskohrvatski jezik.

Knjiga Josifa Aronoviča Halifmana obuhvata mnogo širu problematiku iz života pčela i pčelarske prakse. Mi u njoj nalazimo na jedinstven način izložene najnovije tekovine pčelarske nauke i prakse. Pčelarska teorija i praksa u njoj su upravo idealno povezane jedna s drugom.

Važno je istaknuti da se u ovoj knjizi mogu naći i kritike raznih pogrešnih shvatanja, koja su se javlјala u pčelarskoj literaturi u prošlosti i sadašnjosti. Halifman je pokazao veliki uspeh u kritikovanju ovih, mahom idealističkih ehvatanja. U tome poslu on se pokazao kao odličan dijalektičar materijalista. Koliko je meni poznato, u pčelarstvu socijalističkih zemalјa nema nijednog popularnog pčelarskog dela koje bi se u ovom pogledu moglo takmičiti s ovom knjigom. Josifu Aronoviču Halifmanu je za ovaj naučno-popularni rad „Pčele“ dodelјena rešenjem Saveta ministara SSSR od 15 marta 1951 godine visoka nagrada.

Za Halifmanovu knjigu je naročito karakteristično još i to što je ona skroz naskroz prožeta učenjem mičurinske biologije, jedinog biološkog pravca u svetu koji dosledno primenjuje dijalektički materijalizam u biološkim oblastima. Velika je veština napisati jednu knjigu ideološki potpuno dosledno. Pogotovo nije tako lako napisati jednu takvu knjigu o pčelama. Drug Halifman je u ovom poslu pokazao najveći uspeh i vanredno veliku veštinu. U podnaslovu svoje knjige on je lepo rekao da je to „Knjiga o biologiji pčelinje porodice i pobedama nauke o pčelama“. ‘Čitaoci će, uostalom, videti koliko sam ja u pravu u oceni ove Halifmanove knjige.

Dalјe hoću da istaknem da je ova knjiga našla velikog odjeka ne samo na teritoriji SSSR nego i u drugim zemlјama. U SSSR ona je izišla prvi put 1950 godine. Za to prvo njeno izdanje autor je bio nagrađen jednom visokom nagradom (premijom). Godine 1952 izišlo je drugo ispravlјeno izdanje, a već godine 1953 pojavilo se treće izdanje, prošireno novim glavama. Najzad je godine 1955 knjiga prevedena na ukrajinski jezik, a takođe i ma litvanski, estonski, tatarski i dr., — sve na teritoriji SSSR. U inostranstvu je takođe imala velikog uspeha. To se vidi po tome što je dosada prevedena na čitav niz stranih jezika, i to na: engleski, francuski, nemački, španjolski, mađarski, polјski (u Polјskoj su već izišla 3 izdanja), češki i japanski.

Ovim izdanjem na srpskom jeziku ona se pojavlјuje prvi put u našoj zemlјi, i ja sam mišlјenja da će uskoro uslediti i njeno drugo izdanje (verovatno latinicom).

Naši jugoslovenski pčelari — to je već poznata činjenica — veoma rado čitaju pčelarske knjige i časopise. To su lјudi koji na pčelarskom polјu mahom samoinicijativno stiču specijalnu pčelarsku kulturu. U tom pogledu oni se mogu staviti u red najnaprednijih pčelara u svetu, o čemu mi piše u jednom svome pismu i sam drug Halifman. Naročito se naši pčelari odlikuju u tome što brzo prihvataju novosti svetskog pčelarstva i isprobavaju ih u svojoj ličnoj praksi. U Halifmanovoj knjizi naši pčelari će naći veliki broj primera koji nam kazuju kako se pčelarska teorija i praksa najintimnije povezuju i kako tako povezane stoje u službi savremenog naprednog pčelarstva i ostale polјske privrede. Ovde moram naglasiti da našem socijalističkom pčelarstvu upravo i jeste glavni cilј da što pre razvije napredno pčelarsko gazdovanje, i time znatno poveća pčelarsku proizvodnju meda i voska, kao i prinos određenih polјoprivrednih kultura pomoću pčela. Drug Halifman nam na sjajan način iznosi kako se to ostvaruje u SSSR.

Korišćenjem iskustava drugih zemalјa pčelarstvo svake pojedinačne države dobiva sve više internacionalni karakter. Specijalno naše, jugoslovensko pčelarstvo čuva ideju internacionalizma već u svojoj tradiciji, što se jasno vidi iz mnogobrojnih napisa naših starih pčelara koji su vešto prenosili iskustva poznatih svetskih pčelara: Prokopoviča, Ćerzona. Langstrota, Ruta, Dadana, Hruške, Berlepša, Kovana, Butlerova, Meringa, Šenfelda, pa čak i slavnoga švajcarskog pčelara, slepoga Ibera, i mnogih drugih pčelarskih teoretičara i praktičara. Od svakoga od njih naši pčelari su ponešto usvojili i time bogatili naše domaće pčelarstvo i udarili mu pečat internacionalizma.

I dandanas svi naši ggčelarski časoggisi redovno iznose razne novosti iz sovjetskog, američkog, nemačkog, francuskog, austriskog i drutog inostranog pčelarstva. Te novosti za naše pčelare pretstavlјaju prave poslastice. Riznicu takvih pčelarskih poslastica nalazimo u knjizi druga Halifmana, koja pretstavlјa dosada najlepše napisano delo o pčelama.

Sima Grozdanić

Sadržaj

Predgovor
Prvo poznanstvo
Priroda i lјudi
Na raznim kontinentima
Pod uveličavajućim staklom
Pčela i njena oruđa
Matica i njena svita
O trutu u pojedinostima i o porodici uopšte Gnezdo četvorokrilaca
Voštana osnova
Preimućstvo stalnog stana
Zimsko klupko
Žuta kitica
Cveće i insekti
Smeša polena
Zavijutak spirale
Smena oblika
Smena obaveza
Doba letenja
Sličnosti i razlike
Put do nektara
Opštinska hranitelјka
„Igre“ pčela
Mirišlјavi svetionici
Glavna berba
Od cveta do leta na košnici
Povratak u gnezdo
Med i otrov
Neprijatelјi
Vreme rojenja
Izlazak roja
Matičino pevanje
Produženje života
Letenje sa zadatkom
Dirigovana košnica
Pčele pod izolatorom
Pčele i sistem smene trava i useva u zemlјoradnji
Pčele na crvenoj detelini
Pčele na lucerki
Krilati pomoćnici
Još o nektarskim pasištima
Pogled u budućnost
Osećaj vremena
Kraj i početak
Mašta i plan

Prvo poznanstvo

Priroda i ljudi

Pogled u staklenu košnicu. — Otkriće u Paukovoj Pećini. — Kako su shvatali život pčela prirodnjaci prošlih epoha. — Zbog čega sovjetski čovek može da svet posmatra otvorenih očiju.

Tiho, melodično zujanje celog leta ne umukne u laboratoriji. Tu, koso postavlјena prema prozoru, stoji uzana staklena košnica u kojoj stanuje omanja porodica (društvo) pčela. Ovamo je postave u proleće, pre nego što procvetaju voćnjaci, i ona se ubrzo navikne na svoj novi providni stan.

Široki stakleni hodničić, koji spaja gnezdo sa spolјnim svetom, omogućuje nam da posmatramo kako krilati stanovnici košnice od jutra do mraka jure napolјe i unutra putom između svoga stana i otvora na okviru -prozora.

Sa daščice, pričvršćene spolјa pod prozorom, uzleću, jedna za drutom, svakičas pčele. Zujeći, penju se uvis i nestaju među drvećem. Nјima u susret lete druge. One se teško spuštaju na istu daščicu, bez zaustavlјanja hitaju prema uskom otvoru leta, u hodničić, u gnezdo i tu se gube među hilјadama potpuno jednakih stvorenja koja gmižu po ćelijama saća.

Što je bliže sredini saća, tim se manje nazire geometriski pravilan splet ćelija ispod mase pčela koje jure i onih nepokretnih, koje puze ili se klate u mestu. Teško je opisati ovo neprekidno i na prvi pogled haotično kretanje po nepokretnoj voštanoj građi.

Jedne pčele se uvlače u prazne ćelije, iščezavaju gotovo potpuno u njima, druge — polako, kao sanjive, lutaju po saću, treće — natraške izlaze iz ćelija na čijem dnu leže kao sitni prstenčići male larve, četvrte — užurbane i hitre — jure pored svih tako brzo kao da nemaju vremena. . .

Po ivici saća, lenjo, gurajući stanovnike gnezda, puzi debeli trut. Matica svečano hoda, vukući svoj dugulјasti trbuščić, a pčele se izmiču praveći joj put.

Eto pčele, vraća se kući sa grumenčićima cvetnog praha, zaleplјenim za zadnje noge, penje se na saće, jureći od jedne ćelije do druge, dok ne nađe praznu, i vešto, jednim pokretom, ubacuje u nju donetu hranu. Odmah za njom u istu ćeliju dolazi druga, sva u cvetnom prahu, i, pričvrstivši se nožicama za ivice ćelije, počinje glavom da udara u hranu, čvrsto je nabijajući u ćeliju.

Evo pčele sanitarke, iz sve snage izvlači iz dubine gnezda mrtvo telo osice. Kad prođe kroz otvor na košnici — leto, ona, ne puštajući breme, poleće sa njim u vazduh i odleće u dalјinu. Evo drugih pčela — čistačica — lepezama krila metu dno košnice, koja i onako blista od besggreksrne čistoće .. . Blizu leta jedna pčela sabiračica tek što je doletela, odmah predaje drugoj doneseni nektar. Ako posmatramo sabiračicu, videćemo kako Pojuri na saće, i tu, u najvećem gustišu pčela, počinje da se vrti, sklapajući i šireći krila.

Jedva čujno šuštanje hilјade insekata pod staklom prekida iznenada piskav, tužan zvuk, koji kroz časak umukne i ponovo ga zamenjuje ujednačeni šum. To su pčele koje provetravaju gnezdo. One stoje sa ispruženim nogama i malo uzdignutim krajem trbuščića. Četiri krila svake pčele ventilatorke trepte tako brzo da se uopšte ne vide.

U svakom kutku gnezda vri život. Ali ako se pažlјivo posmatra jurnjava po saću, primetiće se da to nije nered. Na kraju krajeva postaje jasno da su hilјade četvorokrilih insekata u toj gomili povezane nekim uzajamnim odnosima.

Kroz providne zidove staklene košnice otkrivaju se mnoge važne pojedinosti pčelinje zajednice. Ali tu, na jednom jedinom satu, možemo da posmatramo samo neznatan broj. U običnoj košnici može da bude takvih satova 15 do 20, i više. Kako žive u svom gnezdu ova bića koja već od pamtiveka zanimaju čoveka?

Pčele su zaista poznate lјudima još odavna. Vredi ispričati kako je to bilo.

U planinama blizu Valencije, severozapadno od današnjeg španskog mestašca Bikorp, i sada se može naći mnogo mrke i crvene gvozdene rude, žutog gvozdenog okera, crnog marganca i belog krečnjaka. Ako ih dobro istucamo, svaki komad posebno, i prašinu svake pojedinačne rude pomešamo sa životinjskom mašću, dobićemo belu, mrku, crvenu i žutu boju. Takvim bojama su iscrtane šuplјine Paukove Pećine, koja je otkrivena 1919 godine u blizini Bikorpa.

Crteži po zidovima te pećine, kao i po mnogim drugim prebivalištima prvobitnog čoveka, pretstavlјaju lјude, zveri, ptice, lov. Ali prvi put, i zasada samo tu, u Paukovoj Pećini, nađena je slika lova na pčele: sa strane litice okomito visi ili vazdušno korenje ili veliko granje nekakvih bilјaka puzavica; uz njih se vere, penjući se na brdo, čovek, a gore se crni slika drugog čoveka, koji se odozdo edmah ne primećuje, a koji je dospeo do samog ulaza u pčelinje gnezdo, sakriveno u pukotini stene; razjarene pčele lete ako lovca meda . . .

Stručnjaci smatraju da je freska u Paukovoj Pećini naslikana pre petnaest hilјada godina.

Mi, razume se, ne znamo kakve je misli kod čoveka toga doba izazivao prizor pčelinjeg gnezda sakrivenog u steni, i nije li ga ono potsećalo na pećinske stanove njegovog sopstvenog roda.

Ali je zato potpuno poznato da su lјudi, ne samo robovlasničke i feudalne nego i buržoaske epohe uvek videli u životu pčela odraz poretka svog sopstvenot života.

Nije samo u prošlosti tako bilo.

Dela nekih savremenih, naprimer američkih, pčelara tvrde kao da je složeni život košnice rezultat rukovodstva „tajnot komiteta pčela“, nekakve neprimetne „uprave košničke kompanije“. Poznati stručnjak među američkim pčelarskim naučnicima, Alen Latgam, objavio je u veoma ozbilјnoj formi da životom košnice upravlјaju „kontrolne pčele“ (očigledno nešto nalik na imaoce kontrolnih akcija), „ni sasvim mlade ni sasvim stare, u naponu snage. I najverovatnije je da je njih sasvim neznatan broj“.

Nedavno je nekakav Trolop-Beli objavio rad u kome se kaže da životom pčela rukovode svega tri-četiri pčele, koje, razume se, ne uzimaju fizičkog učešća ni u kakvom radu i bave se samo organizacijom proizvodnje meda i voska i koordinacijom veze između raznih grupa pčela.

Kod pčela gospodina Trolopa izgleda da nedostaje samo još komitet za ispitivanje antipčelinje delatnosti!

Poslednja izdanja američke enciklopedije pčelarstva prisilјavaju čitaoce da veruju da svaka košnica ima svoj pčelinji Volstrit, koji upravlјa pčelinjim „javnim mnjenjem“, pčelinjim „ukusima11 i „pčelinjom unutrašnjom i spolјnom politikom“.

Razume se, savremeni buržoaski stručnjaci poznadu biolotiju pčela neuporedivo bolјe nego što je mogao da je poznaje preistoriski lovac meda.

Sada naučnik ima na raspoloženju bogate biblioteke, specijalne institute i laboratorije, podatke srodnih nauka — opštih i pojedinačnih. savršenu mikroskopsku tehniku, sredstva najpodrobnije hemiske analize …

Pa ipak sve to nije dovolјno da bi se s neophodnom jasnoćom videla i pravilno razumela priroda.

Ma kako da su moćni ultrateleskopi, kroz koje se posmatraju zvezdani svetovi vasione, ma kako da je savršena optika, koja se primenjuje za milimikronsko ispitivanje delova ćelije, ma kako bili tačni načini analiza više matematike, pomoću koje se upoznaju pojedine pojave i zakoni koji se ne mogu neposredno posmatrati — cela ta najnovija oprema nauke ne može sama po sebi da sačuva od grešaka mišlјenje pitomaca kapitalističke civilizacije. Nјihova psihologija ostaje, kao i ranije, primitivna, ograničena klasnim i socijalnim predrasudama.

Kod biologa buržoaskog društva taj se zakon pokazuje, između ostalog, i u nameri da se stvarima mrtve i žive prirode pripisuju takva svojstva kakva stvarno te stvari i predmeti nemaju, i, naposletku, pretstavlјaju samo preinačenu sliku vladajućih proizvodnih odnosa.

Zbog toga nije slučajno austriski zoolog F. Tregel u svojoj knjizi, koja je izišla malo pre štampanja Darvinovog „Porekla vrsta“, dobrodušno priznavao da u životinjskom svetu „zadivlјeni posmatrač svuda vidi tačan odraz celog društvenog, privrednog, umetničkog, naučnog i političkog života lјudi“.

Taj osakaćeni, unakaženi, iluzorni odraz prirode u svesti gorko se našalio i s najvećim prirodnjacima prošlosti.

O jednom takvom slučaju pisao je K. Marks povodom „Porekla vrsta“ primećujući da čak i tako strog naučnik, kao Darvin, vidi u svetu životinja i bilјaka svet lјudi i u svetu životinja i bilјaka prepoznaje „svoje englesko društvo sa njegovom podelom rada, konkurencijom, pronalaženjem novih tržišta, „pronalascima“ i Maltusovom „borbom za opstanak“.

„Kod Darvina životinjsko carstvo postoji u obliku građanskog društva“ — ponavlјa K. Marks u tom pismu F. Engelsu. I F. Engels, slažući se sa njim, šalio se da je Darvin u svom učenju naslikao parodiju na svoje savremeno buržoasko društvo.

Pa zar nije tako isto bilo i sa teorijom R. Virhova o ćelijama, koja je u svoje vreme pretstavlјala celu epohu? Sada, kad je ona potpuno opovrgnuta upornim ispitivanjem O. B. Lepešinskc, koju potpomažu svi naj!napredniji sovjetski naučnici, može samo da se čudi kako se tako dugo — čitavo stoleće — zadržao u svesti taj potpuno metafizički plod nemačke ideologije sredinom XIX veka. Msže li se sumnjati u to da je na teoriju R. Virhova, koja je proglasila da je organizam „federacija ćeliskih država“, neizgladivi trag sstavila ideja bizmarkovske Germanije, iz čega se ta teorija i rodila? Tvrdeći da su „elementarni organizmi“ ćelija pravi samostalni građani, koji se povezuju sa milionima i stvaraju telo — „državu ćelija“, Virhov, koji je bio> pristalica progresističke partije, samim tim je rekao da je cela njegova nauka imala, kako je još Engels primetIo, „pre progresistički nego prirodnjačko-naučni i dijalektički karakter“.

Šta je onda neobično ako su u svetu pčela sa njihovim osobenim zakonima života posmatrači raznih vremena stalno nalazili, do detalјa, tačan odraz društvenog poretka koji ih je okružavao i iz koga su proizišli.

Zna se, naprimer, da su stari Egipćani u pčelinjem gnezdu videli državu na čelu sa pčelom faraonom, koja, opkolјena svitom slugu, što je hlade lepezama svojih krila, posmatra sa visine svoga voštanog prestola kako karavani pčela-robinja slažu pred njene noge slatke darove.

Posle Egipćana Platon (IV vek pre naše ere), a posle njega Aristotel — u „Istoriji životinja“ — našli su u pčelinjem gnezdu robovsko društvo kojim su upravlјali plemići — trutovi.

Rimlјani su potvrdili mišlјenja Grka. Plinije je u svojoj „Istoriji prirode“ opisao „nalik na dijademu sjajnu pegu“ na čelu pčelinjeg cezara, njegov sjaj i držanje i strašan izgled ratnika njegove telesne straže.

Pčelama je posvećena cela četvrta glava Vergilijeve agronomske poeme ,,Georgike“, koja je takođe tvrdila da u porodici pčela „car nadgleda rad“.

Čak i posle hilјadu i pet stotina godina pčelinja porodica je smatrana za monarhiju. Šekspir u „Henrihu V“ živo iznosi tadašnje poglede na uređenje pčelinje porodice:

„ … One imaju cara i razne činove:

Jedne od njih, kao vlast, upravlјaju kućom, Druge — trguju spolјa, kao trgovci;

Neke, pak, naoružane žaokom,

Kao ratnici polaze u plјačku, Sakuplјaju danak s atlasnih letnjih pupolјaka I, veselo zujeći, idu kući

Ka carevu šatoru sa oplјačkanim plenom.

On ih sve posmatra, nadzirući,

Vršeći dužnost svoga veličanstva: Na građevinare, što zlatne krovove Podižu tamo, i na počasne građane, Koji mese med; na radnu sirotinju, Nosače, što slažu teret

Teški pred vrata njegova šatora;

Na strogi sud, koji bledim dželatima Predaje lenjivce, sanjive trutove …“

Ali ako u opisima engleskih pisaca XVI veka pčelinja porodica do komičnog liči na ćiftinsko društvo engleske jelisavetinske epohe, ono se u delima francuskih autora XVII veka pretstavlјa zasnovano još na feudalnim principima.

Danas je teško bez smeha čitati dela francuskog pisca Simona, koji je, opisujući „državu pčela“, pričao 6 tome kako pčele vratari na ulazu u gnezdo sretaju umorne pčele putnike, koje su došle iz daleka sa robom, i o tome kako pred rojenje kralј pčela zvucima srebrne trube obaveštava podanike o pretstojećem pohodu . . . Prema Simonu, u zidovima jedne košnice može da živi i nekoliko kralјeva, koji svoja područja potpuno ograđuju saćem. „Ako bi jedan od kralјeva naumio — piše Simon — da zadobije suverenu vlast nad celom košnicom, tada bukne lјubomora među kralјevima, rascep i pobune među podanicima.

Pčelinja „monarhija“ veoma je dugo postojala u glavama pčelara, i u svakoj novoj etapi istorije izgledala je manje ili više kao tačna kopija čovečje.

Najstarije rusko delo o pčelama pripada peru istaknutog radnika lomonosovske škole — Petru Ričkovu, ekonomisti, putniku, geografu i piscu. U njegovom delu porodica pčela je opisana kao nešto nalik na imperiju iz doba jekaterinskog „prosvećenog apsolutizma“. A krajem XIX veka jedan pčelar, opisujući nasad nove matice u košnicu, bukvalno prepisuje tu scenu iz izveštaja „Policiskog glasnika“ si krunidbenim svOčanoStima: „Matica mirno i s nekim osobitim dostojanstvom ulazi, a pčele, postrojene u redove, puštaju snažan zvuk, nalik na klicanje „ura“, kako je narod s ushićenjem klicao caru ili carici.. .“

Što da kažemo o XIX veku! U engleskoj literaturi porodica pčela se i danas opisuje kao monarhija, i razume se, monarhija engleskog tipa u kojoj „matica nema čak ni prava ustavnog monarha“, u kojoj je matica „samo zastava na katarci“.

Istovremeno, pretstave o uređenju života pčela, u raznim zemlјama različito odražavajući promene u načinu života lјudi i načinu njihova mišlјenja, pretrpele su krajem XVIII i početkom XIX veka odgovarajuće promene.

„Carica — piše L. Bihner u delu „Psihički život životinja“ — nalazi se pod nadzorom i u zavisnosti od radilica .. . Ona nema lične neprikosnovenosti i za pravilno vršenje svojih carskih dužnosti odgovara prestolom i životom“.

Ova prva „rovarenja protiv pčelinje monarhije“ i priče o „pčelinjoj narodnoj vlasti“ shvaćeni su od nekih „istraživača“ kao opasna zavera i nedopuštena sloboda smutlјivaca.

„Ranije znamenito pčelarenje postalo je nemoguće otkad su kod pčela počeli pronalaziti ustave, parlamente, zbornike „zakona“ — negodovao je litvanski veleposednik P. Mikjalen-Mikalovski u knjizi „Pčela“. I nije samo on strahu pred senkama sličnosti zahtevao da se dela „volterijanskih pisaca“ o pčelama „zaklјučaju na dnu sanduka i naročito brižlјivo kriju od slugu“. Zajedno sa litvanskim provinciskim monarhistom gorko se žalio i» član Francuske akademije Gaston Bonje povodom toga što u životu pčela pokušavaju da vide „ostvareni ideal kolektivizma“, i koji je o toj temi publikovao naročiti izveštaj u „Međunarodnom sociološkom pregledu“.

Nije potrebno da ovde prepričavamo sadržaj mnogih dela u kojima se pitanje „usavršavanja“ buržoaskog društva razmatra polazeći od „opita s pčelama“. Knjiga Joana Lokcenija (prevod s latinskog), „Zadruga pčela, s građanskom držav-om sravnjena, ili iz same prirode pčela czveden pravi i odlični obrazac građanskog života“, štampana u Moskvi krajem XVIII veka, sa gnušanjem govori o prlјavštini čovekova doma, o nečistoći u gradovima i selima, savetuje da se učimo od pčela …. sanitarnoj organizaciji naselјa. U Parizu je krajem XIX veka izdata knjita prvog prevodioca Darvina na francuski jezik. gospođe Klemans Roje („vatrena francuska plava čarapa“ kako su je okarakterisali literati prošlog veka), koja je tvrdila da sve nevolјe lјudske dolaze krivicom muškaraca, i opisivala sliku čisto ženske države, uređene potpuno po slici i prilici društva pČela.

Pored ovih zabavnih literarnih anegdota, i u tako ozbilјnim delima ruskih autora, kao što je, naprimer, članak D. I. Pisareva „Pčele“ ili „Istorija košnice sa šarenim krovom“ L. N. Tolstoja, primer pčela, s raznih tačaka, izražavajući poglede autora na svet, bio je iskorišćen za oštro razgolićavanje nakaznosti monarhiskog uređenja društva, koje je prevareno i oplјačkano od „trutova“. Nije slučajno članak Pisareva bio žestoko iskasaplјen carskom cenzurom, a Tolstojeva ba-jka mogla je u potpunosti da ugleda dan tek u naše doba.

Ali članak Pisareva i Tolstojeva bajka bili su korisne pouke, politički pamfleti. Što se tiče čisto stručnih i naučnih dela o pčelarstvu, njihovi autori su većinom objašnjavali pčelinji način života, brižlјivo izbegavajući poređenja koja su bila neprihvatlјiva za vladajuće klase buržoaskog društva.

Da li treba govoriti o objektivnom smislu i značaju te socijalizacije bioloških pojava, koju nalazimo u istoriji nauke o pčelama?

Potpuno je očigledno da su lažna, unakažena tretiranja ustrojstva porodice pčela u razna vremena i kod raznih autora bila i ostaju pokušaj, često nameran, da bi se ozakonila, dokazala „prirodnost“ postojećeg eksploatatorskog društvenog uređenja, da se dokaže njegova večitoet i neophodnost.

Sve su se te misli predavale veoma okolišno i zamaskirano, a potvrđivale na najrazličitije načine.

Moris Meterlink, autor knjige „Život pčela“, o kojoj se u početku XX veka mnogo govorilo i koja je prevedena na mnoto jezika, stajao je pred košnicom zadivlјen i s poštovanjem, i dižući pogled s pčela na lјude, mirgrno sravnjujući čovečji svet s pčelinjakom, bio je zbunjen i setio se Robinzona kad je video trag čovečje noge u pesku: „Tu je već neko bio pre nas . ..“

Govoreći to o lјudskom društvu, hteo je time reći da su lјudi, po njegovom mišlјenju, u svom društvenom razviću došli samo do one granice koju su pčele već davno prošle.

Čovečanstvo bi trebalo da pređe drugačak put da bi dospelo na nivo uređenja društvenog života na kome su pčele, — eto šta bi hteo među redovima svoje knjige da nam utuvi Meterlink.

U toj zavijenoj i posrednoj odeći provlači se ovde izveštala i trula ideja reakcionarnih filozofa, koji pokušavaju da dokažu da su slepi prirodni instinkti pametniji i mudriji od razuma, svesti.

Savremeni autori pišu o tome manje uvijeno.

Zaklјučujući napis o temelјima biologije pčelinje porodice i njene visoke organizacije, autor jedne knjite, koja se nedavno pojavila u Engleskoj, tužno primećuje da su bića lišena dara mišlјenja mogla urediti svoj život i nemaju potrebe za razumom.

Propaganda odricanja razuma odavno nije novost za buržoasku nauku. Tako isto nije nov ni javni pokušaj u Meterlinkovoj knjizi da se „mudri život pčela“ pokaže kao primer koji treba da posluži lјudima. Ovi pokušaji, koji su naročito česti poslednjih godina, imaju takođe svoju istoriju.

Pre dvesta godina, u osvitku kapitalističke epohe, pisac Bernar Mandevil (Marks više puta spominje njegova dela u ,,Kapitalu“) dokazivao je u svojoj filozofskoj „Basni o pčelama“ da košnice mogu napredovati samo onda ako svaka pčela čuva svoj uski lični interes.

Mandevil je široko uopštavao to svoje mišlјenje i, prenoseći ga na lјude, pravio je veoma dalekosežne zaklјučke.

Sada, u epohi zalaska kapitalizma, kada je svima jasno do čega je buržoazija dovela društvo, ne ostavivši među lјudima nikakve druge veze sem golog nemilosrdnog interesa, počeli su kod pčela pronalaziti nešto potpuno suprotno onome što je video Mandevil.

Sada, ne samo takvi reakcionarni filozofi, kao Heksli, počinju da slave Mandevila. .. Pojavio se potpuno pobesneli neprijatelј nauke i progresa Džon Djui, koga obožavaju nazadnjaci svih vrsta, nazivajući ga „duhovnim zaštitnikom zapadne civilizacije (kako oni licemerno nazivaju imperijalizam), koji govori o „večnim osobinama lјudske prirode“ i nešto brblјa o „psihološkoj osobini koja dovodi do solidarnosti roja pčela ili mravinjaka“.

Sada su počeli pisati da pčele „imaju srećnu osobinu potčinjavanja individualne nastranosti u ime opšteg dobra“, da kod njih „individualizam nije suprotstavlјen nego potčinjen celini“, da su „pčele neosporno bolјe uredile svoj život nego što he lјudi moći ma kad to postići“ itd.

Nije se teško dosetiti da ta tvrđenja imaju konačan cilј da čitaocu nametnu misao o uzaludnosti pokušaja, beznadežnosti, besperspektivnosti i nemogućnosti socijalističkog preobražaja društvenog života.

Istovremeno ima dosta radova čiji autori opevaju pčele kao „najveću i živu filozofiju sveta“ i tvrde da „savremeni čovek, kao i lјudi iz prošlosti, nalazi nepggo ohrabrujućeg u solidarnosti koja postoji u košnici“.

Da vidimo kakve su to nade?

Doći će vreme, šapuće se u jednoj od tih knjiga, kada he mudraci „dati narodima nove zakone, napisane prema zakonima iz života pčela, i na zemlјi će procvetati zlatni vek“.

Pokušavajući da čitaoca oduševe „mudrošću prirodnih zakona pčelinje države“, takva dela preuzimaju zadatak da nametnu verovanje u to kako će i prirodni tok evolucije na kraju krajeva i na vreme dovesti lјude do bolјih vremena, kako će socijalno pitanje biti rešeno postepenom evolucijom, bez ikakve revolucije i s istim uspehom kakav možemo videti na primeru pčela.

Dakle, „pesimisti“ i „optimisti‘.‘ se slažu u jednom: lјudi ne treba da se bore protivu postojećeg buržoaskog načina života.

To i jeste poslednja reč na kojoj se temelјi biološki oportunizam.

Tako postepeno postaje jasno zašto naizgled potpuno mirna oblast pčelarske nauke ne samo da služi kao arena nego i kao sredstvo ideološke borbe.

Pokušajmo sada, oslanjajući se na najnovije podatke biološke teorije i pčelarske prakse, da razmotrimo šta stvarno pretstavlјa pčelinju porodicu.

U našoj sovjetskoj zemlјi, gde su potpuno uništeni uslovi koji su izazivali nakazne pojmove o prirodi i društvu, čovek prvi put ima mogućnost da posmatra sve zaista otvorenim očima.

Za sovjetskog čoveka je od najvećeg značaja da shvata život samo onako kakav je on stvarno.

Otkrivajući uslove iz kojih proizilazi ova ili ona prirodna pojava, mi dobijamo potpunu mogućnost da upravlјamo sa tako upoznatim prirodnim procesom. I zato se u pravilnom materijalističkom shvatanju prirode nalazi ogromna snaga. Nјu koriste narodi SSSR u svom radu, koji treba da preobrazi zemlјu. I pčele — a o tome i govori ova knjiga — mogu takođe i treba da budu iskorišćene u tu svrhu.

Na raznim kontinentima

Pčele evropskog kontinenta. — Indiske pčele. — Američka melipona. — Istorija pčele — kao primer kako su u procesu borbe za opstanak nastale čitave vrste. — Zašto pčela, raselјena po celom svetu, ostaje najmanje promenjena domaća životinja. — Nekoliko reči o kolhoznom pčelarstvu.

Astronomi se odavno bave zvezdama. Razume se, ne treba misliti da su sva nebeska tela potpuno izbrojena. Pa ipak, u najpotpunijem astronomskom katalogu označeno je do danas.

Od cveta do leta na košnici

Povratak u gnezdo

Kako se insekti orijentišu u letenju. — Dva starta za poletanje: Savelovska železnička stanica i Puškinov trt. — Zalutale pčele. — Kraj legende o mističnom „osećaju doma“. — Svađaju li se među sobom i pčele raznih porodica. — Zašto su odane kući pčele letačice.

Eto, pčela je nakupila nektar i nabila korpice tovarom.

Sa svih strana trešte ultrazvučni signali natovarenih sabiračica koje lete u svim pravcima. Nјihovi bezvučni glasovi ne umuknu ni u venčićima cveća koje skriva nektar. Ali napunjen medni želudac i težak tovar u nožnim korpicama podstiču pčelu da završi polet i da se vrati u košnicu.

Ako je pčela odletela 5 kilometara daleko od svog gnezda, onda je razdalјina koja je odvaja od kuće gotovo pet miliona puta veća od dužine njenog tela. Pa ipak živi delić porodice, koji je tražeći hranu zalutao tako daleko da izgleda bukvalno kao zrno peska izgublјeno u moru bilјaka, sigurno se vraća nazad.

Sposobnost da nalaze svoje gnezdo pčele dobijaju još za vreme obuke u predigrama i letenju. Ako ulovimo nekoliko mladih pčela Koje tek što dobijaju vazdušno krštenje i odnesemo ih svega na 150 do 200 koraka od košnice i tu ih pustimo, one će zalutati i neće naći put do gnezda. Kad je profesor Moskovske polјoprivredne akademije imena Timirjazeva, docnije akademik M. M. Kulagin, obeležio bojom nekoliko starih pčela letačica i doneo ih u mreži do Savelovske železničke stanice, udalјene oko 4 kilometra od akademskog pčelinjaka, pčele, kad su puštene iz mreže, posle nekoliko letova u krugu izgubile su se — iz vida i kroz 5 minuta zdrave i žive sletele su na priletnu dasku svoje košnice.

Kroz nekoliko dana iste takve pčele bile su u istoj mreži odnete na bulevar kod Puškinova trga, 5—6 kilometara daleko od pčelinjaka. Izletele su iz mreže i opet napravile nekoliko krugova u vazduhu, a zatim su iščezle. Ali na pčelinjak nisu došle. Pošto nisu našle rođenu kuću, vratile su se na mesto poslednjeg boravka, provele u mreži noć i sutradan su opet odletele, ali ponovo bez uspeha.

Mnogo je puta sličnim načinima merena i cenjena snaga šestog čula kod pčela — njihovot čula orijentacije. Sva su ta ispitivanja imala krajnji cilј da odrede granicu radijusa, dalјinu leta pZele, rastojanje sa kota je pčela sposobna da se vrati u košnicu.

U opitima, o kojima se ovde govori, nije ni postavlјeno pitanje o suštini te sposobnosti.

Odavno je postojalo jako rasprostranjeno mišlјenje o tome da je pčelama svojstven naročit, tajanstven, takoreći mističan „osećaj doma“, koji rukovodi njima pri letenju i dovodi ih do rođenog gnezda.

Ali ovi opiti M. M. Kulagina dobijaju potpuno racionalno objašnjenje ako dopustimo da su njegove pčele i ranije doletale u voćnjake oko Savelovske stanice, ali nikada nisu dospele do Puškinovog trga.

Odgonetka svih posmatranih događaja baš se tu i nalazi.

Mnogobrojna ispitivanja u toku poslednjih godina pokazala su da pčela koja je prvi put izletela iz košnice leti natrag, pri povratku, istim putem kojim je i doletela. Ako bi doletela i nekim potpuno novim putem na mesto koje je ranije posećivala, ona obratno leti najkraćim ili najpodesnijim putem koji je već ranije preletala.

Eto zbog čega pčela koju iznesemo iz košnice i odnesemo na neko mesto koje nije daleko od košnice može da se vrati kući samo onda ako pri traženju obratnog puta dospe na neko mesto gde je već bivala i koje dobro poznaje. Sa mesta koje nisu potpuno obletale ne vraćaju se kući ni stare pčele. Uostalom i tada se, kao i obično, vraćaju samo poznatim putanjama, i zato se nađu, na kraju krajeva, na mestu odakle su poletele.

Eto zbog čega su pčele M. M. Kulagina koje su izletele iz mreže s bulevara pred Puškinovim trgom, pošto nisu našle pčelinjak, doletele opet natrat na ‘ Puškinov bulevar.

Ali da bi dospele u svo

U savremenom pčelinjaku ima desetine i stotine tipiziranih košnica koje su slične jedna drugoj kao blizanci. Kako da pozna svoju? Istina, mogu se košnice (što se obično i radi) obojiti raznim bojama, ali obavezno onim bojama koje pčele razlikuju. Ali i pčele koje žive u šumi, u duplјama, između hilјadu drveta bez pogreške nađu svoje gnezdo.

Ta osobina pčela vrlo podrobno je izučena.

Kad se sabiračica vraća u košnicu iz poleta sa malog otstojanja, posmatrač može bez muke da primeti „osećaj pravca“ koji je pčeli urođen.

Ako pčele koje su nekoliko puta doletale na činiju sa sirupom, koja je postavlјena na otvorenom prostoru ne dalјe od sto metara od košnice, premestimo zajedno sa činijom desno ili levo od pređašnjeg mesta, pčele odmah pri povratnom letu idu pravom linijom koja je paralelna sa linijom po. kojoj su doletele, tj. pravcem koji ih v ovom slučaju neće odvesti na cilј.

Još jasnije se pokazuje dejstvo tog instinkta ako činiju koja je smeštena sto metara ispred košnice prenesemo zajedno sa pčelama na sto metara iza košnice. Pčele će odatle leteti istim pravcem kojim bi letele i sa starot mesta, tj. udalјavaće se od košnice, umesto da lete prema njoj.

Posle ovoga nema ničega čudnovatog ni u tome što sa činije koja je bila postavlјena na sto metara ispred košnice, a zatim preneta po pravoj liniji ravno sto metara i nameštena na krov sopstvene košnice pčele kao i ranije lete „obratnim“ pravcem, tj. od košnice.

Sasvim dobro su proučene kod pčela i druge strane instinkta orijentacije u letu u vezi sa povratnim letom.

Naročito je brižlјivo ispitana uLoga razlikovanja boja. Poslednjih godina vršeno je mnogo opita sa obojenim i belim košnicama, sa košnicama kod kojih je prednja strana prikrivena štitom, obojenim različitom bojom sa obe strane, i sa daskama za uzletanje isto tako dvobojnim -— s jedne strane plavo obojenim, a sa druge žuto (ako okrenemo štit i dasku, možemo očuvati miris koji pčele poznaju, a u isto vreme, ne pomičući košnicu sa mesta, menjamo njen običan izgled).

Ta i još druge varijacije — menjanje boje susednih košnica, zadržavajući istu boju na onoj koju posmatramo, menjanje mesta košnica, premeštaj celog niza košnica na novo mesto ali u istom poretku, prenošenje na novo mesto sa raznim razmeštajem — sve je to prinudilo pčele da odaju još jednu mrvicu svoje tajne i pomoglo da, na kraju krajeva, razbistrimo pitanje. Evo šta se doznalo.

Kao i pri letenju na pašu, kad se vraća kući, pčela uspepšo koristi sunčani kompas i putne znake koji joj označavaju put do mesta paše. Ustrojstvo složenih fasetnih (uglačanih) očiju, u kojima opna na zidovima faseta upija svetlost i gasi one zrake koji u cevčicu fasete padaju pod uglom, a istovremeno prima samo zrake koji padaju paralelno, divno je osposoblјeno za ovu svrhu.

Kao poslednji znak — boja i položaj košnice u pčelinjaku, a očitledno i drveće u šumi — služi kao dopunski podatak za orijentaciju u rejonu kuće „znak za sletanje“ koji pčele postavlјaju: one stoje pred letom košnice i kod daske za sletanje i okrenute glavom prema košnici, podignuvši trbuh nadmu mirišlјavu boru, a krilima gone od sebe u vazduh mirišlјav signal finiša završetka letenja. Osim ovoga, sa leta košnice šalјu se i ultrazvučni talasi, koje mi već poznajemo.

Osobito je mnogo pčela zauzeto na ovim kulama svetilјama za sletanja u rano proleće, u prve dane letenje, ili posle preselјenja roja na novo mesto, na koje novonaselјene pčele nisu još navikle.

U pčelinjaku ima nekoliko desetina košnica i svaka od njih šalјe mirišlјave i ultrazvučne talase koji pozivaju pčele. Kako se pčele ne zbune među tim signalima? Mnogi pčelari misle da porodica poziva samo svoje pčele, da svaka porodica ima svoj „porodični“ glas.

Da proučimo podrobnije ovo pitanje.

Ako u košnicu postavimo okvir koji je izvađen iz drugog gnezda (na takvom okviru može biti hilјada i više pčela), sve tuđe pčele bivaju vrlo brzo nemilosrdno isterane ili ubijene. Samo nekoliko minuta posle uselјavanja tuđinaca košnica uzbuđeno bruji i s neverovatnom zlobom počinje izbacivanje „ulјeza“.

Vrlo se malo zasada zna o tome kako pčele iste kogšnice raspoznaju jedna drugu i po kakvim znacima one razlikuju svoje sestre od pčela drugih porodica. Sasvim je lako očigledno se uveriti u to da pčele zbilјa raspoznaju sestre od tuđinki.

Studentima Timirjazevske akademije bio je zadat pri katedri pčelarstva prost opit: u kutiju podelјenu dvema pregradama od mrežaste žice na tri odelјenja smešteno je 300 pčela: u prvo i drugo odelјenje po sto pčela iz jedne porodice, a u treće odelјenje — sto pčela iz druge porodice.

Činija sa šećernim sirupom i pojilo sa vodom smešteni su samo u srednjem odelјenju. Pčele su marlјivo uzimale sirup i provlačeći surlice kroz mrežu, koja ih je sa obe strane ograđivala od susetki, predavale su sirup i sestrama i tuđinkama.

Pri tome je bilo očevidno da to radije čine svojima.

Kad su posle dvadeset i četiri sata od početka opita prebrojali pčele koje su uginule od gladi, pokazalo se da u odelјenju sa tuđim pčelama ima 60 mrtvih, a u odelјenju sestara — svega dvadeset, tri puta manje. Tek drugog i trećeg dana nestalo je razlike koju su pčele, sada pretvorene u hranitelјke, pravile između svojih i tuđih. Proces „uživlјavanja“ sa tuđinkaMa različito je tekao kod pčela iz raznih porodica, te se i u tome sa još jedne tačke gledišta pokazivao uticaj pojave odabiranja, srodstva, saživlјavanja.

Pri smeštanju pčela iz jedne porodice u gnezdo druge porodice netrpelјivost može da se završi potpunim uništenjem tuđinki.

Uostalom, tako ratoborna usamlјenost porodice, u kojoj su neki biolozi uporno pokušavali da pokažu manifestaciju unutrašnje borbe vrste, nije nepromenlјivi zakon pčelinje prirode.

Iskusni pčelari odlično vrše, kad je to potrebno, „pojačanje“ porodice — podmetanjem pčela iz drugih porodica. Iz ruku umešnot pčelara porodica mirno prima podmetnute tuđe pčele. Ova operacija slična kalemlјenju naročito se lako obavlјa za vreme bogate paše.

Ničega čudnovatog nema ni u tome što porodica mrkih šumskih pčela prima sive kavkaske pčele, ili, naprimer, što se ukrajinske stepske pčele bez ikakvih priprema preselјavaju u gnezdo žutih kavkaskih pčela, koje su znatno krupnije.

Nije retko da pojedine tuđe pčele, kada same dolete natovarene nektarom ili tovarom polena, u leto košnice ulaze bez prepreke.

Ipak je preuveličano mišlјenje o veoma rasprostranjenoj pojavi ,,selјakanja“ pčela po košnicama koje su gusto smeštene jedna do druge u pčelinjaku.

U pčelinjacima s raznim po boji rasama pčela pojedine porodice zbilјa mogu biti sastavlјene od pčela različitih boja, ali to ponekad nije samo rezultat doletanja tuđih pčela, nego je i posledica rasne metizacije, usled koje se mešane osobine potomstva zapažaju na razne načine.

Činjenice koje su utvrđene u pčelinjaku Gorki Lenjinskije dokazuju da potomstvo — smeša pčela u jednoj porodici — može da se sastoji ne samo iz insekata koji imaju smešane znake dveju rasa. Iz ćelija, raspoređenih jednih pored drugih, koje je zasejala jedna ista matica izlegle su se mrke pčele tipične severne boje i pčele sa širokim svetložutim prugama, karakterističnim za južnu rasu. Tu je celo potomstvo imalo jasno izražen mozaički karakter, iako je svaka pčela sama za sebe izgledala kao da je od čiste rase.

Posmatrajući dasku za sletanje na košnici u kojoj je živela ta porodica, može se potpuno misliti da tu bez prepreka prolaze kakve bilo pčele. Ustvari to su bile pčele jedne porodice, rođene sestre.

Potpuno je prirodno da je pčelama urođena vernost košnici. Pčele letačice snabdevaju čitavu koloniju hranom i sirovinom za proizvodnju voska, od koga se izgrađuje cahe gnezda.

U porodici pčela samo pčele letačice čine proizvođačku grupu, samo one pronalaze sredstva. za život. Čitavi ostali sastav kolonije zauzet je preradom donesene sirovine i proizvodnjom živog porodičnog potomstva. U čvrsto usađenom instinktu, koji veže pčele letačice za dom, čiji život zavisi od njih, može se zapaziti još jedna manifestacije celishodnosti bioloških prilagođavanja koju je odgajio proces prirodnog odabiranja.

Ali sposobnost da nađu gnezdo i raspoznaju košnicu nemaju samo pčele radilice.

Taj je instinkt do savršenstva razvijen i kod matice. Pčelari koji se bave veštačkom proizvodnjom matica pričaju da ako matica koja je zatvorena u kutiji slučajno odleti iz ruku pčelara za vreme pregleda i ako pčelar strplјivo ostane na istom mestu i ne menja pozu, ona se kroz nekoliko minuta može vratiti, sleteti na ruku i sama ući u kutiju!

Čak i trutovi, uprkos svemu što se obično o njima priča, kad se vrate sa letenja, spuštaju se pred leto baš svoje košnice. Ako noću prevezemo košnicu 5 kilometara od mesta i namestimo je u predelu u kome te pčele nikada ranije nisu letele — one posle toga, kao što se pokazalo, potpuno izgube sposobnost da se vrate na staro mesto, — a trutovi i u tom slučaju mogu da ostanu verni staroj maršruti. Za razliku od pčela, oni se predveče ne skuplјaju u kopgnicu koja je smeštena na novo mesto, nego na kočiće na kojima.je bila košnica koja je prenesena.

Prema rezultatu ovog opita može se izvesti zaklјučak da je kod trutova vernost prema mestu gde je gnezdo smešteno jača nego kod pčela. Ali ovde nije stvar u jačini odanosti nego u radijusu poleta: trutovi motu da lete dalјe od gnezda nego pčele, pa prema tome sposobniji su da se vrate sa većih rastojanja.

Milionima godina gnezdo pčela koje su živele u prirodnim uslovima bilo je u duplјi drveta ili pukotini stene nepokretno, i zbog toga ako danju za vreme letenja malo okrenemo košnicu i postavimo leto na suprotnu stranu, većina pčela radilica neće sleteti na dasku za sletanje, nego na ono mesto gde je ona ranije bila. Ako pomaknemo celu košnicu ustranu, ma kako ona bila primetna, gotovo sve pčele doletaće na staro mesto i samo posle nekoliko naknadnih poleta dospevaju do kuće. ,

Čitavim svojim ponašanjem pčele potvrđuju da su čvrsto i pouzdano odane mestu na kome je smeštena košnica i da im svi znaci boja, ‘kratkotalasni i mirišlјavi talasi služe samo kao dopunske, pomoćne oznake puta do kuće.

Med i otrov

Toplotno-tehnička karakteristika košnice. — Kako pčele proizvode med. — Još o fiziološkim barijerama. — Tehnolozi, biolozi i histolozi o medu. — Žaoka — zaštitno oružje porodice. — Kako je prirodno odabiranje promenilo ustrojstvo žaoke.

O nektaru se pisalo kao o „duši cveća“, u njemu su videli „osmeh materije“, „dirlјiv izraz životne težnje ka sreći i lepoti“ itd. Da pokažemo da je taj „osmeh materije“ prilično vodnjikav: u cvetnom nektaru ima od 40 do 80% vode, polovinu do tri četvrtine od toga pčele moraju udalјiti: u gotovom medu ne sme biti više od 20% vlažnosti.

O takvom potpuno zrelom medu pčelar Rudi Panko iz proslavlјenoga „Hutora blizu Dikanjke“ od N. V. Gogolјa je i mogao da kaže: „Botami, bolјeg nećete naći na salašima. Zamislite samo, čim uneseš saće — dah pođe po celoj kolibi, ne možeš zamisliti kakav je: čist kao suza ili skupoceni bilјur kakvog ima u minđušama .. .“

Ma koliko da je porodica sakupila meda, ona će ga neumorno i dalјe sakuplјati, ako samo nije usahnuo nektar u pveću ili ako nema praznih ćelija za smeštaj tovara. Zbog te neutolјive i neumorne težnje da povećavaju rezerve hrane, narod je odavno rekao: „Škrte su pčele — med sakuplјaju, a same umiru“.

Sunce zagreva košnicu i ubrzava proces isparavanja vode iz nektara nalivenog u saće. Ipak veći deo toga posla moraju obaviti pčele. Taj posao troši mnogo enertije. Da se pretvori jedan gram vode u paru potrebno je 536 malih kalorija. Setimo se da za izradu 90 kilograma meda, koliko je potrebno osrednjoj porodici pčela za održanje života u toku jedne godine, mora u košnicu ponekad da se unese i’ do 400 kilograma nektara. Usto pčele prave med i za trgovinu, i sada se niko neće začuditi u SSSR-u ako se od jedne pčelinje porodice dobije 40—50 pa i 60 kilograma meda za trgovinu.

Rekordi koje su postigli majstori sovjetskog pčelarstva davno su premašili te cifre.

Porodice koje daju toliku količinu meda za trgovinu troše, razume se, znatno više i hrane za život nego obično. Koliko tečnosti moraju da ispare iz nektara te produktivne porodice, kad’i obična porodica koja za zimnicu nakupi samo oko 50 kilograma meda mora da pretvori u paru nekoliko stotina litara vode!

Ta živa naprava za isparavanje nektara sama sebe snabdeva sirovinom, a krajnji produkt njene proizvodnje jeste to isto gorivo nad kojim se vrši proces.

Koeficijent korisnot rada tog goriva poznat je: da bi pripremile iz nektara 10 kilograma meda, pčele moraju da pojedu oko 2 kilograma meda.

Stvaranje zgusnutih nektarnih koncentrata važno je najviše zbog toga što se vodnjikav med ne bi mogao dugo očuvati, a ćelije sa nektarom pretvorile bi se u male čabrove za previranje. Važno je, razume se, i to što je za ostavu koncentrisane hrane potrebno manje prostora i manje zapremine posuđa.

Ali košnica nije prosta sušionica nektara, a med nije prosto nektar dovolјno oslobođen od vode. Smanjenje vlažnosti nektara je samo jedan deo procesa stvaranja meda. Tu postoji još jedna osobina — mnogo prefinjenija. Tehnolozi priznaju tu činjenicu da je 80% rastvor šećera koji proizvode pčele „hemiska čarolija11 i da se ponekad može godinama očuvati a da se ne kristalizira.

Sazrevanje tog prezasićenog šećernog rastvora počinje u mednom želucu pčele još dok ona leti od mesta paše do kuće. U mednom želucu trščani šećer nektara delimično se pretvara pod uticajem fermenata (koje luče naročite žlezde) — enzima — u smešu jednakih količina voćnog i grožđanog šećera.

U košnici pčele letačice ili same slažu tečnu rezervu donesene hrane, uvlačeći se leđima naniže u ćeliju i smeštajući nektar u kaplјicama iznad sebe, koji zatim polako curi niz zidove (male kaplјice brže se suše), ili odmah predaju svoj tovar primalјama. One neprekidno lutaju po ivicama saća, mlitave na izgled, i produžuju preradu nektara, koju su otpočele sabiračice.

Tek posle te druge etape, već delimično izmenjeni nektar, privremeno se sakuplјa u ćelije, a odatle he ga druge pčele pretovariti u ćelije koje se nalaze gore.

Svi ovi detalјi imaju ne samo tehnološki značaj. Oni dopunjuju novom pojedinošću karakteristiku tipa promene materije u porodici, za koju je svaka kap hrane, kao i svaka mrvica voska u kojoj je smeštena hrana, opšta svojina.

Ranije je bilo govora o tome kako se vrši hranjenje mlečom matice koja nosi, a koji pretstavlјa izvor iz koga se u telu matice stvaraju jaja — začeci budućih pčela. Sada su proučeni i načini dobijanja meda i polena, koji kao da pretstavlјaju izvor iz koga se u telu pčela hranitelјki stvara mleč. Znamo, takođe. kako se sakuplјaju nektar i polen, iz kojih se priprema med i propolis. Na taj način se postupno slaže slika čitavog procesa razvića polnih ćelija.

Ta slika pregledno i pristupačno ilustruje tačnost jedne osnovne i prinpipijelne postavke mičurinske agrobiologije: polne ćelije kao i ma koje ćelije pomoću kojih se razmnožavaju organizmi dobijaju se pomoću pretvaranja, pomoću izmene materije kao rezultat razvića celot organizma.

Te ćelijice kao da akumuliraju u sebe ceo put razvitka kojim je prošao organizam i, prema tome, svi uslovi života koji su hranili organizam niču, izgrađuju se iz molekula, iz mrvica višestruko ali zakonomerno izmenjenih materija raznih organa i delova tela. „. . . Otuda je u začetnim ćelijama u manjem ili većem stepenu izražena i tendencija budućih osobina organizma“, završava T. D. Lisenko.

Baš to se i pokazuje kod porodice pčela kao celine. Svi njeni članovi neposredno ili posredno učestvuju u stvaranju polnih, proizvodnih ćelijica, a te ćelijice se izgrađuju iz zaJkonomerno izmenjenih materija i dosledno prerađenih raznim po dobu starosti grupama pčela. Zato one i imaju izraženu naslednu tendenciju.

Pojedinosti procesa sazrevanja meda, o kojima smo govorili, otkrivaju istovremeno još jednu stranu prilagođavanja koja potpomaže konzervativnost naslednosti kod pčela.

Već je govoreno o hranitelјkama pratnje, koje kao unutarnji filtar okružuju maticu čuvajući proces obnavlјanja porodice od suvišnosti ili nedostatka neophodne hrane ili njenih posebnih sastojaka.

Sada da napomenemo da i pčele hranitelјke koje proizvode mleč za ishranu mladih larvi priroda same porodice mnogo brižlјivije čuva od neposrednog uticaja spolјne sredine, nego što bi se u početku moglo pomisliti. Jer, hranitelјke stvaraju svoj mleč iz hrane koja je već prethodno prerađena do nekog stepena, koja je donekle prethodno pripremlјena pomoću sabiračica i primalјa nektara, sabiračica i nabijačica tovara. Tu su već izglađene kvalitetne osobine sirovog početnog materijala koji se sakuplјa sa cveća.

Nije bez značaja ni to da su hranitelјke, po pravilu, mlade pčele, koje još nisu ni izletale iz košnice, koje ustvari još nisu sasvim izišle iz voštane utrobe gnezda.

Prirodno je da i hrana koju za larve proizvode hranitelјke, koje žive u stalnim uslovima temperature koja se održava na istoj visini, vlažnosti a donekle i ishrane, postaje na kraju takođe ujednačena, stalnija u svom kvalitetu i zbog toga odgaji u larvama tako isto postojane znake i osobine.

U tom pravcu dejstvuje i naročita organizacija varenja hrane kod pčela.

Svaki komadić, svaka mrvica hrane, čim pređe iz mednog želuca u „lični“, individualni otsek organa za varenje, odmah je okružena sa svim strana naročitim ćelijama takozvane peritrofične membrane. Kroz tu opnu sastavlјenu samo od ćelija koje odabiraju hranlјive materije iz hrane jelo prolazi svojim putem kroz telo pčele.

Uvek se mislilo da je peritrofična membrana važna zbog toga što štiti zidove creva od grubih opnica polena, kode pčela ne može provariti. Ipak postoji potpuno opravdanje da se misli da se u tim minijaturnim „lutajućim“ kroz organ za varenje ,,želucima“ takođe vrši kontrola biološkog odabiranja, koja čuva i brani naslednost pčele od hrane koja joj škodi.

Napomenimo: kada pčele sabiračice donesu u košnicu mnogo otrovnog nektara ili polena (ima takvih slučajeva), najosetlјivije su prema toj škodlјivoj hrani baš mlade pčele, koje od nje najviše i ginu. A pošto svaka mlada pčela hrani nekoliko larvi, njena pogibija spasava sve te larve.

Evo kakvim je merama predohrane okruženo negovanje rasploda, a naročito matica. Čoveku, koji je sebi postavio zadatak da izmeni prirodu pčela, nije lako da odoli svima ovim živim i otpornim preprekama, filtrima i barijerama.

Kad čovek pretesteriše drvo sa duplјom u kojoj su se nastanile pčele i prenese ga bliže svojoj kući, onda on istovremeno prenosi i onu sredinu koju su pčele same sebi stvorile u gnezdu i u kojoj postoji prvi uslov za čuvanje njihbve prirode, njihove naslednosti.

Ona, ta sredina, daje im mogućnost da se čak i posle odomaćivanja samostalno hrane i da u svakom drugom pogledu vode nezavisan način života sa svima prirodnim formama Koie on ima i svim sredstvima za održavanje jedinstva s uslovima opstanka.

Ali, zar kod drugih organizama nasledni konzervatizam priroda manje budno čuva? Zar kod drugih organizama nema sličnih filtara, barijera i drugih zaštitnih pribora?

Razume se, oni su svojstveni svakom živom biću čija se priroda na sve načine odupire da tuđi, nesvojstveni uslovi ne bi bili uklјučeni u razviće organizma. Ali istovremeno gotovo svako živo biće je sposobno da hranu na koju je naviklo, koja mu je svojstvena, ponekad guta u mnogo većim količinama nego što mu je potrebno za normalno rašćenje i razvitak.

A obilna hrana olabavlјuje naslednost, i ma kako da se brižlјivo čuvaju orgaNi razmnožavanja, posledice obilne ishrane odražavaju se, na kraju krajeva, i na njima.

Suvišna gojaznost može da utiče tako da organizam postane potpuno neplodan.

Na isuviše nađubrenoj njivi rod nikada nije dobar. Isuviše dobro hranjeno drveće da|je besplodne ogranke. Prehranjen bik ili nerast nisu dobri za rasplod.

Zarasla u salo kokoška — ne nosi. Ipak uhranjenost koja nije preterana izaziva kod potomstva promenlјivost, koju su odgajivači bilјaka i životinja odavno uspešno iskorišćavali u cilјu selekcije.

Da spomenemo ovde jedan od prvih zaklјučaka kojim se završava knjiga Čarlsa Darvina o promenama kod bilјaka i životinja u domaćim okolnostima.

Darvin piše:

„Stalan suvišak previše hranlјive hrane, ili suvišno hranjenje u poređenju sa trošenjem organizma usled kretanja postaje moćan uzrok koji izaziva promenlјivost“.

Ali kod pčela i anatomija i instinkti svakog posebnog insekta, isto tako kao i organizacija i običaji čitave porodice, sve je tako složeno da je suvišno hranjenje u sravnjenju sa starenjem organizma usled kretanja za posebnu osobu praktično nemoguće.

Svaka zasebna pčela, koja u danom trenutku vrši bilo koju funkciju, ne troši hranu više nego što je to potrebno za stvaranje odgovarajuće količine fiziološke energije.

Pčele su sposobne da donose u cahe bogatu berbu najbolјe hrane, da neumorno nalivaju gnezdo medom, ali će svaka od njih posebno uzimati samo onoliko hrane koliko joj je potrebno za održavanje života i rada.

U toj osobini, svojstvenoj i drugim vrstama icsekata, koja je stvarno i stvorila pčelu koja čoveku donosi med, moramo zapaziti još jedno prilagođavanje koje je usmereno ka očuv^nju stalnssti naslednih oso|bina pčele i njene porodice.

Uostalom, ovde treba reći da odrasla pčela „jede“ relativno vrlo malo. Kad su hranu koju odrasla pčela potroši za vreme života razdelili na hranu koja se troši na održavanju životnih procesa jedinke, i hranu koja se troši na rad u službi porodici, pokazalo se da pčela kao odrasla za svoje održavanje pojede za 6 nedelјa života nešto malo više hrane nego za nedelјu dana života kao larva. Ako larvu smatramo kao fazu sakuplјanja individualnih rezervi jedinke, a lutku — kao fazu potrošnje tih rezervi, onda se na pčelu letačicu može gledati kao na fazu sakuplјanja opšteporodične rezerve.

Ali da se vratimo u košnicu iz čijeg saća nalivenot svežim nektarom redovi pčela ventilatorki i danju i noću isteruju vazduh zasićen vodenom parom, koja se isparava iz slatkog gustiša koji se postepeno suši u ćelijama.

U toku jedne noći obim nektara razlivenog u ćelije smanjuje se za četvrtinu. Neumorne ventilatorke potiskuju iz košnice milijarde molekula vodene pare. Najzad se helija, na čijem je gornjem zidu pre nekoliko dana blistala jedna jedina kaplјica vlažnog nektara, napunila gustom, do sjaja čistom konzerviranom tečnošću. U njoj ima 80% šećera, neznatno primesa soli, vitamina, fermenata, vrlo malo polena, malo belančevina, tragova niza kiselina, neodređenih materija koje daju boju, aromatičnih i još nekih materija. Sve to zajedno i obrazuje med. Tek što je zreo, pčele zapečate ćeliju voštanim poklopcem, različitim kod raznih rasa.

Po poreklu se razlikuje zlatnožuti med od belog bagrema, beli zrnasti med od žutog bagrema, crvenkasti med od vreska, zagasiti med od helјde, svetloćilibarski med od lipe, suncokreta i ždralјevine . . . Prirodan med isceđen direktno iz saća manje-više je tečan i proteglјiv. Samo je med od vreska nalik na žele i mora se cediti iz saća na naročiti način.

Među mnogo različitih sorti meda ima i takvog o kome priča A. M. Gorki, u jednom od svojih prvih dela, a koji se može naći u duplјama starih bukava i lipa, koji nazivaju „pijani med“, koji u drevnom vremenu umalo nije uništio svojom opojnom slašću vojsku Pompeja Velikog, povalivši s nogu čitav legion gvozdenih Rimlјana; njega pčele sakuplјaju sa cveća lovorike i azalije.

Med je veoma dobro proučen kao hranlјivi produkt, i s dijalektičkog gledišta je utvrđeno da po kaloriskoj vrednosti on nadmašuje vrhnje (mileram), kavijar, pirinač, a po lakoći usvajanja gotovo mu nema para.

Odavno se smatra da med ima naročite lekovite osobine. Dela prvih lekara nazivaju ga „eleksirom mladosti„. U radovima savremenih lekara med se smatra kao dijeta za dug život, često se citira opaska devedesetogodišnjeg Pitagore, koji je tvrdio da bez meda ne bi doživeo tako duboku starost. U specijalnoj literaturi po pitanju starenja i dugovečnosti često se navode primeri da među lјudima koji su živeli više od stotinu godina ima veliki broj planinskih pastira i pčelara.

Literatura o tehnološkim osobinama meda i njegovoj hranlјivoj vrednosti i preimućstvima postaje svake godine sve opširnija i podrobnija. Ali samo su njegove biološke osobine sve dosad prećutkivane.

Opiti o ubrzanom zarašćivanju rana pomoću meda, radovi sovjetskih specijalista koji su u medu nedavno pronašli materije za ubrzanje klijanja i utvrdili da se sadnice — ogranci — mnogo bolјe ukorene kad ee obrade medenim rastvorom, pokazuju kakva neočekivana otkrića još očekuju naučnike u tom pitanju.

Ali osobine meda nisu interesantne samo sa te tačke gledišta.

Nebrojene činjenice potvrđuju da razne porodice pčela, koje žive jedne pored drugih i sakuplјaju nektar izgleda sa istih bilјaka, proizvode med koji se nečim razlikuje jedan od drugog.

Nov klјuč za shvatanje tih činjenica mi nalazimo u mičurinskom učenju: analiza rezultata istraživanja kod vegetativne hibridizacije neosporno je dokazala da plastične materije takođe imaju evojstva rase, tojest naslednosti.

Ali i med je organska hranlјiva materija, koja se troši u procesu celog života pčelinje porodice. Kad ga proizvode razne porodice, on mora biti različit. Neka dve porodice jednake snage uporedo stanuju ispod krunice jedne lipe: med koji one proizvode biće relativno različit i po ukusu, i po boji, i po gustini, i po mirisu.

Razume se, ovde se pokazuje razlika naslednosti porodice, koja na razne načine obrađuje sakuplјeni nektar.

Ali i sam nektar, koji sakuplјaju razne porodice, nečim se razlikuje, makar i zato što ga pčele sakuplјaju sa bilјaka raznih vrsta.

Ako na leto košnice svakodnevno nameštamo za neko vreme žičane skuplјače polena, a zatim sravnjujemo botanički sastav polena iz nakuplјenih tovara, nije se teško uveriti da ne postoje ni dve porodice koje bi sakuplјale potpuno istovetnu hranu.

Lekovite osobine meda svuda su poznate. Ali još vrlo malo njih zna to da i cvetni prah — polen, koji pčele pretvaraju u propolis, stiče lekovite osobine.

Postoji preparat koji se zove kolhicin. Mlade bilјke obrađene ovim preparatom potpuno gube sposobnost da se normalno razvijaju. Hilјada klica raži polivenih kolhicinom stvaraju hilјadu tumorima unakaženih bilјnih bogalјa. Ali ako drugu hilјadu istih takvih klica najpre polijete kolhicinom, a zatim tečnom tinkturom pčelinjeg propolisa, barem 600—700 bilјaka razvijaće se dalјe potpuno normalno.

Tri grupe laboratoriskih miševa, koji su skloni da boluju od raka, gajene su u potpuno istovetnim uslovima, samo je način njihove ishrane bio različit: jedni miševi su U hrani dobijali propolis, drugi sveži cvetni polen, a treći su dobijali običnu hranu, i služili su kao kontrola. Kad je na svima posmatranim miševima izvršeno kalemlјenje raka, mnogi miševi iz kontrolne i polenske grupe oboleli su i uskoro uginuli; u prvoj grupi koja je dobijala propolis obolelo je vrlo malo miševa.

Ohrabrujući rezultati ovih opita dali su povoda za istraživanja u kojima učestvuju biolozi, veterinari i lekari.

Lekari rade i sa pčelinjim otrovom, koji se takođe pokazao lekovitim. Sada se već dobija od pčela, sem meda i voska, takođe i otrov.

Kad pčela ubode, ona ulije otprilike samo tri desethilјadita dela grama otrova. Pa i ta najmanja količina dovolјna je da mnogi insekti uskoro posle pčelinjeg uboda uginu.

Pčelinji otrov proizvode dve žlezde koje luče: jedna — kiseli, druga — bazični sekret.

Svaki sekret posebno mnogo je manje otrovan nego njihova smeša. Muva koju ubode pčela odmah ugine. Ali ako tankom. iglom ubrizgamo muvi otrov iz samo jedne žlezde, ona ostaje živa. Čim posle toga ubrizgamo otrov i druge žlezde — muva odmah ugine.

Specijalisti su utvrdili da su pojedini elementi koji sačinjavaju pčelinji otrov u izvesnoj meri srodni otrovu šarke, a delimično takođe otrovu kobre.

Nije čudo što pčelinji otrov često ubija čak i krupnije ptice i zveri. Pas a naročito konj veoma su osetlјivi na ubode.

Ozbilјno nastradaju od pčelinjeg otrova ponekad i lјudi.

Ali taj isti pčelinji otrov uspešno se primenjuje za lečenje reumatizma, neuralgije, itd. Sada se lečenje ne vrši pomoću uboda pčela kao u staro doba. Iz pčelinjeg otrova pripremaju se naročiti preparati koji se daju bolesnicima u potkožnim injekcijama. Za dobijanje takvih preparata stvaraju se „farmaceutski pčelinjaci“. Pčele se s vremena na vreme smeštaju u naročite kamere u kojima im se pod uticajem etarne pare izvuku žaoke. Tada se stakleni zidovi kamere pokriju najsitnijim kaplјicama otrovne rose, koja ističe iz hilјade golih žaoka.

Taj se otrov skuplјa i naliva u ampule.

U laboratorijama tih farmaceutskih pčelinjaka utvrđeno je da pčela najveću količinu otrova daje od desetog dana života i da pčele koje dobijaju hranu sa povećanom sadržinom belančevina daju više otrova. Naposletku, sve količine produkcije mere se u ovom slučaju delovima miligrama.

Već postoje takvi načini gajenja i razmnožavanja pčela pomoću kojih pčele daju više otrova. Početo je, da tako kažemo, „muženje“ otrovnih pčelinjih žlezda.

Mnogi veruju da pčela sa otkinutom žaokom odmah ugine. Ustvari ona može da živi bez žaoke čak i nekoliko dana. U svakom slučaju mnoge pčele kad izgube žaoku dospeju do rođenog gnezda, predaju primalјama tovar nektara, skidaju tovar s nogu, koji su sakupile sa cveća.

Žaoka je nesumnjivo samo oružje za zaštitu, a ne za napadanje.

Kad pčela zabode žaoku u telo neprijatelјa, miris otrova razjari i druge pčele. Što je neprijatelј opasniji i veći, tim ga više pčela bode, tim veći broj branilaca gnezda izaziva miris otrova, taj bezvučni signal za uzbunu.

Nijedno drugo živo biće na svetu, verovatno, nije snabdeveno oružjem za samoodbranu koje bi dejstvovalo tako nastrano: pogađajući neprijatelјa, ono često ubija i onoga koga štiti.

Tako samozaštita pčele često postaje samoubistvo.

Oštri zarezi koje ima žaoka imaju takav smer da ne smetaju ubodu žaoke, ali ne dozvolјavaju da se ona izvuče iz neprijatelјevog tela. Pčela se zato odvaja od napadnutog neprijatelјa na taj način što iz sebe iščupa žaoku zajedno sa unutrašnjim trbušnim organima.

Kad neki gušter, bežeći od neprijatelјa, izgubi svoj rep, koji produžava da se grčevito vije i tim zavarava pažnju neprijatelјa, on sam ostaje živ i potpuno sposoban za život.

Pčela ne odbacuje ovoju žaoku zabodenu u telo neprijatelјa, nego je iščupa, i time pričinjava sebi smrtonosnu povredu.

Darvin je posvetio izlaganju te činjenice poseban pasus u odelјku o teškoćama na koje nailazi teorija prirodnog odabiranja.

„Ako nam naš razum uliva osećaj čuđenja pred mnogobrojnošću nesravnjenih prilagođavanja koja pruža priroda, on nas takođe uči — iako su greške podjednako moguće u jednom i u drugom pravcu — da postoje i druga prilagođavanja koja nisu tako savršena. Možemo li smatrati da je žaoka pčele savršenstvo?“ — pita naučnik i odmah odgovara: „Ako pretpostavimo da je žaoka pčele postojala kod dalekog pretka u svojstvu nareckanog instrumenta za bušenje, kakav imaju mnogobrojni pretstavnici te opširne porodice; ako dopustimo da se otada promenio, iako se nije usavršio za svoju sadašnju namenu, da se otrov, prvobitno namenjen za potpuno druge potrebe, naprimer za formiranje gala na hrastovom lišću, takođe pojačao; ako sve to dopustimo, onda ćemo možda shvatiti zašto upotreba žaoke može često da izazove smrt insekta: ako, u rezultatu, sposobnost da ubode bude korisna za socijalnu opštinu, ona će odgovarati ~vim zahtevima prirodnog odabiranja, iako bi izazvala smrt pojedinih članova te opštine“.

Treba ovde podvući da Darvinova primedba o prvobitnom zadatku otrova nije bila samo čist teoretski zaklјučak. U jednom od svojih pisama on kaže da je ubrizgavanjem osina otrova u tkiva bilјaka uspeo da u nekim slučajevima izazove zadeblјanje i stvrdnjavanje tkiva.

U radovima akademika E. N. Pavlovskog mi nalazimo istraživanje o pitanju evolucije otrovnog aparata kod pčela; rad interesantan po obimu materijala i obimu istraživanja. Tu su propraćeni svi pravci usavršavanja: i ukoliko se tiče relativno većeg razvića žlezde koja luči kiseli otrov, kao kod osmije, i u pogledu većeg razvića žlezde koja luči bazični otrov, kao kod andrena. Navedeni su podrobni podaci o osobinama otrova takvih osa, kao što su skolije, koje paralizuju i konzerviraju svojom žaokom tela insekata, koja služe kao hrana za larve ovih grablјivica. Tu je pregled razlike kod žaoka pojedinih vrsta pčela, kod kojih je žaoka oružje za ličnu zaštitu. Tu je, naposletku, objašnjeno i to kako se kod prostih vrsta pčela, koje žive u koloniji, individualna žaoka pretvorila u kolektivno oružje, u organ za zaštitu društva.

Da bi se potpunije shvatila biologija toga pribora, treba uzeti u obzir da svoje „vršnjake“ po evoluciji, svoju „sortu“ po klasi insekata i sada pčela može da ubode žaokom bez ikakve opasnosti za svoj život: iz probodene hitinske opne žaoka se lako izvlači. Ako pčela ubode, recimo, muvu ili osu, ona ostaje zdrava i nepovređena.

Mnogo miliona godina služila je žaoka pčelama, pre nego što su se pojavile na zemlјi ptice, životinje i lјudi, u čijoj se elastičnoj koži zaglavi zabodeni zupčasti stilet i prikuje pčelu za ubodeno biće i prinuđuje pčelu da se istovremeno odvaja od napadnutog neprijatelјa i od žaoke koja ostaje na mestu uboda.

Razume se, u tim novim uslovima stari oblik žaoke postao je nepodesan.

Ali u to vreme kad su se na zemlјi pojavili novi neprijatelјi, pčela već davno nije bila usamlјenica koja samo sebe štiti. Pojedina pčela već je tada štitila celu porodicu, čitavo gnezdo sa svim hilјadama njegovih stanovnika, s njegovim zajedničkim rezervama hrane.

Ta je okolnost postala vrlo važna. Oblik žaoke počeo je postepeno da se menja, u saglasnosti s njenom novom ulogom, s novim uslovima i njenom primenom.

Prema tome, Darvinovo tvrđenje „da se žaoka nije usavršavala za svoju sadašnju priliku“ očigledno je pogrešno. Uostalom, Darvin nije kriv za tu pogrešku: kada se štampalo „Poreklo vrsta“, još nije bilo poznato da se kriva žaoka matice ne razlikuje od prave žaoke pčele radilice samo po obliku. Tek posle nekoliko godina bili su objavlјeni rezultati ispitivanja kojima je utvrđeno da na pravoj žaoki pčele radilice ima 10 zareza, dok ih na bodežu matice ima samo 4. Žaoka sa desetinom zubaca ne samo što čvršće zapne u telo neprijatelјa nego u njemu i ostaje.

Razume se, takva je žaoka mnogo opasnija za protivnika od glatke.

Štaviše: anatomi su u njenom ustrojstvu našli specijalne odlike koje olakšavaju otkidanje od pčelinjeg tela.

Interesantno je razmotriti kakvu korist mogu doneti vrsti ta prilagođavanja?

Uzmimo za primer pčele koje napadaju medveda, koji želi da oplјačka medno saće. One se odmah upetlјaju u njegovo gusto krzno i srditim zujanjem prodiru do cilјa. Prvi ubod žaoke natera medveda da pokuša da zbaci sa sebe zaštitnice gnezda koje su ga napale. On pri tome zgnječi desetine i stotine pčela, ali žaoke će se i posle toga automatski zabadati u kožu (one se odvajaju od tela pčele zajedno sa iščupanim čvorom trbušnog nervnog vlakna i zahvalјujući tome mišići iščupane žaoke i dalјe dejstvuju).

— One se i mrtve bore! — uskliknuo je naučnik koji je prvi shvatio mehanizam kretanja i dejstva iščupane žaoke.

Zbilјa, pčele mogu biti zgnječene, zgažene, uništene, a žaoke koje se od njih. odvoje same po sebi se zabadaju i u ranice uboda ulivaju otrovnu smešu kiselog i bazičnog sekreta, od koje ubodeno mesto upočetku utrne, a zatim peče, svrbi i boli.

Eto tako je i u ovom slučaju više nego verovatno žaoka usavršena za njenu sadašnju primenu, bez obzira na to što je to njeno usavršavanje izazvalo smrt pčele koja je ubola.

Jer potibija pčele koja je ubola nekog za porodicu je praktično neosetna, u svakom slučaju nije ništa opasnija nego kad kopriva izgubi bockave ćelije sa lišća kad opeče protivnika.

Neprijatelji

Organizacija zaštite pčelinjeg gnezda. — Medved, kuna i drugi četvoronogi neprijatelјi pčela. — Pernati neprijatelјi. — Neprijatelјi pčela iz sveta insekata. — Bitka sa mravima. — Primer pčela kao dokaz otsustva konkurencije i uzajamne pomoći unutar same vrste.

Stovarišta meda i polena, rezerve voska, naposletku polutama i vlažna toplota gnezda pretvorili su košnicu u mamac za najraznovrsnije pretstavnike svih oblika — od parazitarnih plesni do grablјivih ptica i od muve bez krila do medveda.

U tople letnje dane, kad pčele najrevnosnije ventiliraju gnezdo i kada se širi i lebdi nad pčelinjakom topao miris meda i voska, koji jasno oseća čak i čovek (iako je njegovo čulo mirisa mnogo slabije nego njuh kod životinja), interesantno je posmatrati događaje koji se zbivaju pred letom košnice. Za naš cilј bolјe je da posmatramo slabiju porodicu.

Pred letom njenog gnezda među pčelama koje izlaze i onih koje ulaze obračunava se energična straža sa bezbrojnim količinama nezvanih gostiju. Među njima se zapažaju raznolike muve i mušice svih oblika i veličina, i tankonogi paučići i šareni leptirovi, i brzi mravi, svi oni gledaju da neprimetno kliznu kroz leto košnice zajedno sa gustom gomilom pčela. Čas na jednom, čas na drugom mestu ispred leta munjevito planu kratki i neprimetni sukobi i vazdušne borbe.

S vremena na vreme iz leta, spetlјani u klupko, izlete protivnici i svale se s priletne daske u travu: to je unutarnja straža uhvatila ulјeza tuđinca koji je obmanuo prvu stražu. Dugo još posle toga ne umukne srdito zujanje u travi pored košnice, gde se do predveče sakupi na desetine unakaženih i smrtno ranjenih lopuža.

Nјima na smenu navalјuju novi nasrtlјivi lјubitelјi poslastica, koji se sakuplјaju oko zamamlјivo mirišlјavog leta košnice, kroz koje vodi put do mednih skrovišta.

U knjigama i udžbenicima o pčelarstvu, u odelјcima koji govore o neprij atelјima pčela, obično se i ne govori o svim tim pograničnim sukobima. Kad govore o neprijatelјima košnice, pčelari uzimaju u obzir samo opasnije protivnike koji u košnici dejstvuju krišom (mikrobi, bacili, krpelјi), a tako isto one štetočine koje specijalno uništavaju pčelinji rasplod, propolis, saće, kao što su voštani molјac, grbava mušica (simulide), pčelinja guba . . .

Ali, pored ovih, pčele i njihovo gnjezdo napadaju legioni drugih neprijatelјa. Mnogobrojni su načini i sredstva pomoću kojih se vrše naleti i napadi na pčelinje naselјe.

Od pčelinjih neprijatelјa najpoznatiji je (to se jasno vidi i rro njegovom imenu) medved. On pronalazi pčelinja gnezda ne toliko po mirisu meda koliko po zvuku, po zujanju pčela u duplјi. Nadzornici telegrafskih linija prolazeći kroz guste šume česTo vide medveda na telegrafskom stubu, na koji se on popeo zavaran zujanjem žica.

Ali ako medved stvarno nabasa na duplјu s pčelama, on odgriza parčad drveta, šapama lomi zidove duplјe i ne obazirući se na pčele koje ga obaspu sa sviju strana, halaplјivo se dohvata saća.

Uzgred da kažemo da kad brane gnezdo od životinja i čoveka, pčele najpre napadaju oči, nos, usne; tu nesumnjivo nastupa „taktički instinkt“ odgajen u ratovima sa takvim neprijatelјem kao što je medved, čije je telo obavijeno gustim krznom.

Ali medved nije jedini četvoronožni lјubitelј meda.

U jednoj šumi Božegodskog rejona Vologodske oblasti išao je zimi lovac po tragu kune do stare jasike sa duplјom, u koju je ulaz bio sasvim nisko do korena. Da bi isterao divlјač iz skrovišta, lovac je počeo da lupa po stablu, kad se najednom odOzgo sručiše na njega pčele koje su padale na sneg i na mestu se smrzavale. Sutradan se lovac vratio po pčele i po med. Vadeći gnezdo, on je primetio da je kuna odavno bila progrizla kanal do saća s donje strane i da se više puta častila slatkišem.

Med takođe vole i kune (samur) i žderonja.

Američki tvor, smrdlјivac (skunk) rado jede i pčele. On je neosetlјiv na ujed pčela, i noću dođe do košnice i grebe šapama po njoj, a kad pčele usled lupe izlete, on ih ubija šapama i jede.

Ni jež takođe uopšte ne reagira na ujede pčela. Nјegov krvni serum može da služi kao protivotrov od uboda pčela.

Zimi, kad je zaštita pčela slabija, napadaju na pčele i miševi, i to ne samo van gnezda u šumi, kao što to čini kuna, o čemu smo tek govorili, nego i na košnice u pčelinjaku. Istina, miševe ne primamlјuje med, ni uglјovodonici, nego belančevinska hrana — propolis. Miševi bez ikakvih posledica pojedu mrtve pčele koje su opale od klupka pčela, a zatim koristeći se time što su se pčele eabile u klupko od koga se ne smeju odvojiti usled opasnosti da poginu od zime, miševi mirno počinju da grizu saće sa propolisom, koje pojedu sve do mesta gde su pčele.

Ponekad miševi pojedu i žive pčele iz klupka. — Pčelinji trbuh ostaje pritom nedirnut.

Čak i leti, miš, namamlјen sablažnjivim mirisom, i pored straže proba da šmugne u gnezdo. Ali tek što uđe, napadnu ga pčele i zabadaju otrovne strele. Mrtvog neprijatelјa pčele bukvalno celog obaspu i zatim leš oblepe pčelinjim lepkom tako da na mestu bitke ostane grudvica, koja po obliku samo donekle naliči na miša.

Ozbilјnu štetu nanose pčelama i tttice.

U najudalјenijim mestima prostranog pašnjaka pčele su razređene, ali što je bliže gnezdo, tim je gušće njihovo jato, a blizu košnice svakog trenutka na stotine pčela proleće vazduhom.

Neki pernati lovci baš tu love pčele, na trasi njihova letenja.

Tako radi, naprimer, zagasitomrki ttčelojed. On uhvati svoj plen poprečno, odgrize trbuh sa žaokom, a ostalo proguta.

Pčelari tvrde: „Kad naiđe na vazdušni „put“, po kome pčele lete na pašu i natrag, pčelojed ih lovi donde dok ne napuni svoju volјku do guše“.

Senica radi to isto. Istina, preko leta, kada ima dosta hrane, ona slabo obraća pažnju na pčele. Zimska oskudica je natera da ne bira mnoto.

Doletevši do košnice, ona klјunom lupka po košnici, a dalјe se odigrava interesantna zoološka pantomima sa postupcima koji se zasnivaju na sukobu lsvačkot instinkta senice i zaštitnog refleksa pčela. Tek što se na letu košnice pojavi larmom uznemireni stražar, senica ga zbaci na sneg i odmah zatim zgrabi i nosi na obližnju granu da ga isklјuca. Zatim se vraća prema košnici i ponavlјa izdajničko udaranje klјunom o zidove.

Roda drukčije lovi. Ona se retko primiče pčelinjaku, a zato u toku leta po livadama bukvalno bez predaha jede pčele, koje doleću na cveće. U želucu rode nalazilo se po stotinu pčela koje je naklјuvala sa cveća.

Što se tiče seoske laste, ona se ne boji da lovi i u rejonu košnica. Nјeno ponašanje se, izgleda, zasniva na većoj brzini leta. Kao strela poleti ona odozdo naviše, hvata pčele u letu, ponekad čak i one koje se nalaze pred letom košnIce. Ali i lasti biva ponekada vruće kad pčele složno jurišaju i nateraju je u bekstvo.

Pčele imaju još opasnije pernate neprijatelјe: od njih je najvažnija zlatasta pčelarica (merope) sa dugačkim klјunom, koja ne obraća nikakvu pažnju na pčele koje lete iz košnice na pašu, ali neumorno napada one koje se vraćaju sa punim korpicama (kad na pčelinjak napada mnogo pčelarica, pčele potpuno prekidaju izletanje iz košnice).

Mnogo nevolјe pričinjava pčelama i grablјivi dželat pčela — svračak, koji se ne ograničava istreblјivanjem pčela za svoju ishranu, nego sakuplјa sebi rezervu hrane i nabada desetine žrtava na trnje obližnjeg žbunja, na iglice ili oštre suve grančice itd.

Ali najveći broj pčelinjih neprijatelјa pripada svetu insekata.

Osa-filant, sa žutim trbuhom, prozvana je pčelinjim kurjakom. Ona tačnim ubodom žaoke paralizuje pčelu; zatim snažno stiska pčelu uza se, iz njenot mednog želuca istiska kroz surlicu sav med i potpuno ga poliže. Osica zatim nosi telo žrtve u rupu duboku skoro pola metra. Tu na grudi oplјačkane pčele snese jaje, iz koga se izleže larva filanta, koja pojede suvi leš.

Baš nedavno u pčelinjacima južnih kolhoza pronađen je novi neprijatelј pčela. To je muva potajnica, koja je nalik na domaću, ali je pepelјasta, sa belomprugom na glavi i tanjim trbuhom, koji je pokriven dlačicama. Kad je suncano vreme. te se muve skuplјaju na poklopcu košnice i tu ostaju nepokretne, vrebaju pčele, i za vreme letenja ih napadaju da bi u njih snele žive lutke koje se uvuku u grudnu duplјu. U pčelarskim časopisima su opisane borbe koje se oko košnice vrde između pčela i mnogo bržih muva.

Mnogo je teže izbaviti se od muve koja nema ni krila, na izgled ni očiju, a po spolјašnjosti jako liči na vaš. Obično se ona i zove pčelinja vaš. Ona se množi i živi po telu pčela u košnici, a naročito napada matice. Pčelinja vaš, za razliku od njene imenjake sa toplokrvnih životinja, hrani se ne krvlјu pčele, nego izlučinama njenih žlezda. Šestonoga vaš golica gornju usnu pčele dotle dok ona ne isplazi jezik sa kojeg parazit brzo poliže med.

I pauci napadaju pčele. Oni često na trasi letenja razapinju svoje paučinaste mreže, u koje se ponekad slučajno zapetlјaju i matice.

Treba spomenuti i larvu šarenog majka (meloa) koja vreba pčelu na venčiću cveća, pripija se za sabiračicu i sa njom dospeva u košnicu.

Spomenućemo i one grablјive insekte koji pričekuju pčele sakrivene u lišću.

Natovarene medom, pčele hvataju u letu i tamane ih: nakazna muva grablјivica (asili), elegantni vilin konjic, lake ose, teški stršlјeni.

Stršlјeni često love pčele na cveću i tu na mestu ubijaju svoju žrtvu, progrizu joj medni želudac i poližu med. Stršlјeni prave svoja gnezda blizu pčelinjaka i ponekad u masama napadaju na sabiračice. Za vreme letenja rojeva svi krupni, svetložuti insekti razbojnički kruže u vazduhu među pčelama i pri svakom zaletu bez omaške zarobe narednu žrtvu. Stršlјen pojede pčelu neverovatnom brzinom.

Mnoge vrste osa gone pčele čak i u košnici; tako radi i leptir „mrtvačka glava“ koji imitira glas matice i otvara sebi put u košnicu pomoću te „zakletve“. Obamrlost pčela omogućuje mu da prodre dalјe do hrane, gde on ponekad može da posisa iz porodičnih rezervi gotovo punu kašiku meda — gotovo isto toliko koliko je sam težak!

Interesantno je da u godinama kada se pojave mase „mrtvačkih glava“, pčele noću iznutra zatvaraju leto košnice barikadama od propolisa i voska.

Takve odbranbene mere čitave porodice mogu imati još i očevidnije oblike. V. K. Arsenjev u dnevniku „Po Usurijskom kraju“, koji smo već spominjali, opisuje bitku masa pčelinjih sa neprijatelјima:

„Gotovo ceo roj bio je napolјu. Ulaz u košnicu (leto) bio je dole, okolo žila drveta. Sa sunčane strane žile su se isprepletale i stvorile nagnutu padinu. Oko ulaznog otvora u košnicu sakupile su se guste mase pčela. Baš nasuprot njima, isto tako u gustim masama, stajali su pukovi crnih mrava. Bilo je interesantno posmatrati kako te dve neprijatelјske vojske stoje jedna nasuprot drugoj i ne rešavaju se da napadnu. Mravlјe izvidnice jurile su na sve strane. Pčele su ih napadale odozgo. Tada bi se mravi posadili na trbuh i sa široko raširenim vilicama ogorčeno su se branili. Ponekada su mravi pravili zaobilazni pokret i probali da napadnu pčele s leđa, ali su ih vazdušne izvidnice opazile, odred pčela preleteo bi tamo i ponovo bi pčele preprečile put mravima“.

Ovde bismo mogli da prekinemo priču, ali kako da ne dodamo da su V. K. Arsenjev i njegovi kozaci iz pratnje probali da poliju mrave vrelom vodom, ali time su zaplašili i pčele.

„U tren se ceo roj digao u vazduh. Trebalo je videti sada kako su kozaci počeli da beže.. .“ — priznaje autor dnevnika.

Dakle, porodica se može braniti od naleta „mrtvačkih glava“ utvrđenjima od propolisa, a s pukovima mrava je cela kolonija sposobna da vodi veliku bitku.

Uporedo sa ovim u raznim epizodama jasno se pokazuje i „uzajamna ravnodušnost“ pčela, kako su tu osobinu nazvali neki stari posmatrači.

Tu osobinu, koju ćemo opisati, možemo posmatrati pri ponašanju pčela u vezi sa odbranom gnezda.

Hilјade sabiračica mogu da jure vazdušnim trasama od pčelinjaka u polјe, prolećući mimo pčele koja žalosno zuji zapetlјana u paučini. Ni jedna neće skrenuti s puta da spasi ulovlјenu.

Stotine pčela mogu da piju iz lokvice u kojoj se tu peru; njima batrga u vodi utoplјenica. Ni jedna joj neće pomoći.

Ako, makar i pred samim letom, premažemo mali prostor daske lepkom, na koji se zalepi bez ikakve nade na opas nekoliko pčela, one će iz sve snage da se izvlače iz leplјive klјuse, druge će samo obilaziti oko opasnog mesta, a ni jedna neće probati da pomogne onima što ginu.

Istina, u borbi s nekom muvom ili osom učestvuju obično jedna-dve pčele, a sa bronzastim bumbarom i pet-šest. Ali ma kako da je ogorčena svaka od tih borbi, za njih je karakteristično ne samo to da druge pčele te iste porodice obilaze ‘oko mesta borbe nego još u većoj meri to što svaka od pčela koje napadaju neprijatelјa vodi borbu sama za sebe, bez dogovora, ponekad i smetajući jedna drugoj: onda kad jedna pčela treba da izbaci osu van leta košnice, druga, obratno, vuče je unutra dublјe u gnezdo, jedna proba da ubije žaokom protivnika, a druga ga drmusa tako da udar žaoke ne pogodi cilј.

Ipak, ukoliko se protivnik energičnije brani od pčela koje ga napadaju, neslaganje njihovog dejstvovanja može izgledati kao posledica slučajnih okolnosti. Evo zašto pojava o kojoj govorimo može mnogo jasnije da se posmatra na drugom primeru.

Ako ubacimo u pčelinje gnezdo slabo pokretlјivu larvu, ili još bolјe nezrelu lutku nekog bumbara, ili divlјe pčele, ili stršlјena, onda možemo posmatrati sa kakvim besnilom napadaju stanovnici gnezda na podmeče. Desetine pčela progrizu meku opnu i sisaju surlicama tečnu sadržinu lutke. Od nje posle nekoliko minuta ostane bukvalno samo suva mešina, koju razne pčele pretresaju i vuku na razne strane: jedne prema letu košnice, druge prema zadnjem zidu košnice, treće naviše na saće. Dok druge pčele jure pored i ništa ne primećuju.

Kako da se te činjenice objasne?

Da raščistimo, naprimer, pitanje bitke oko leta košnice.

Potpuno je prirodno da većina pčela — očevidaca neke tučnjave — ne obraća na to nikakvu pažnju.

Mlade pčele koje izlaze iz košnice, na’primer, na polete za učenje ili radi preuzimanja nektara od sabiračica nisu još dorasle za stražarsku, zaštitnu službu. Pčele koje se vraćaju sa tovarom po instinktu se prvenstveno staraju da se oslobode tereta koji su donele kući. Na taj način samo mali broj pčela od onih koje se nađu oko leta košnice mogu učestvovati u odbrani gnezda. Ostale, u norma|lnim prilikama, idu svojim putem, vršeći funkcije koje im propisuje fiziologija njihove starosti.

Što se tiče ponašanja pčela stražara i slobodnih sabiračica, ono može da posluži kao ‘dobar očitledan udžbenik o pitanju unutrašnjih odaosa vrsta u prirodi.

Mičurinsko učenje je ubedlјivo dokazalo otsutnost u prirodi borbe unutar same vrste i otsustvo uzajamne pomoći među individuama unutar vrste. Biologija pčela sa veoma originalnim, ali ništa manje ubedlјivim primerom potvrđuje tačnost ovoga veoma važnot zaklјučka mičurinske nauke za teoriju i praksu.

Neki jado-biolozi, smatrajući da je borba unutar vrste temelј evolucije, njena glavna pokretna snaga, starali su se na sve moguće načine da dokažu da je i porodica pčela stvorena uzajamnom borbom pčela konkurencijom trutova, nepoštednom borbom matica. Mi ćemo se dalјe definitivno uveriti u to da su ti pogledi apsolutno neopravdani i bez podloge. Isto su tako bez osnova i podloge i ona učenja koja pripisuju celoj živoj prirodi, a posebno prirodi pčela, potpunu harmoniju i apsolutno savršenstvo i koja, izlazeći iz ovih bogobojažlјivih ali nenaučnih postavki, objašnjavaju neke pojave u životu pčela kao posledicu urođene težnje organizama bilјaka i životnih stremlјenja ka uzajamnoj pomoći između sebi sličnih.

Priroda opovrgava njihove tvrdnje.

Ako se pčela sama ne ispetlјa iz paučine, pauk će je udaviti na očigled’pčela koje proleću mimo nje. Ako se sama pčela ne izvuče iz vode, ona će potonuti pred očima stotina pčela koje su se skupile na vodopoj. Ako se sama pčela ne odlepi od leplјive klјuse, poginuće tu, na pragu svoje kuće.

Porodica pčela — to je živa celina, ali se ona sastoji iz posebnih individua. U porodici pčela svaki član pojedinačno zavisan je deo celine, a istovremeno ostaje relativno samostalno biće. I u tolikoj meri ukoliko se pojedina pčela može smatrati ograničenim delom celine — nopo-, dice, isto kao i delom opšteg — vrste, njen uzajamni odnos s ostalim delovima celot i opšteg oslobođen je od međusobne borbe i od uzajamne pomoći.

Vreme rojenјa

Izlazak roja

Poslednji polet matice. — Zašto se roj skuplјa u klupko. — Opit krimskog šumara. — Roj se uselјava u novo gnezdo. — Ciklus razvića pčelinje porodice. — Kako se stvara roj. — Mogu li se sejati pčele koje se roje.

Iz dana u dan rasla je porodica pčela puneći saće medom, propolisom i rasplodom. Pčele letačice se motaju od košnice do livade, i natrag, graditelјke liju saće, odtajivačice i hranitelјke su svakot minuta dolivale hranu larvama. Sazrevaju iza voštanih pregrada lutke, mlade pčele izlaze iz ćelija i odmah počinju čistiti svoju kolevku. Matica okružena svojom svitom neumorno hoda po saću, nosi jaja. Čistačice čiste saće i dno gnezda. Ventilatorke, ne pomičući se sa mesta, rade krilima i složno isteruju kroz leto košnice topao i vlažan vazduh. Straža čuva leto košnice. Gomila prežderanih trutova skuplјa se pred ulazom . . .

Trutovi . . . Odakle oni tu? Nјih nije bilo u proleće u košnici kad je sunce razbudilo porodicu. To su mlade pčele iz prvih prolećnih pokolenja pre mesec dana izgradile ćelije za trutove, u koje je matica snela jaja.

I eto, među desetinama hilјada pčela pojavili su se prvi okati mužjaci među ovo čisto žensko društvo, koje, sem matice, nije nikada videlo mužjake. Šta je bio signal za njihovo odgajivanje? Prva sunčeva toplota? Prva obilna berba?

Odmah posle toga na saću su se pojavili voštani žirovi matičnjaka, u kojima brzo rastu, zru obilno hranjene larve — zameci budućih matica.

Samo kratko vreme, pošto je prvi matičnjak zapečaćen, zahvati uzbudlјiva groznica dotada mirno pčelinje gnezdo.

To se dešava obično u maju ili junu, kad je vedar dan bez vetra, kad sunce dobro greje.

Da će ubrzo nastati kritičan trenutak može se primetiti po daščici za sletanje, po kojoj običnim i toplim i mirnim danom neprekidno žure dva potoka usuoret jedan drugome. Ipak u tom trenutku, kada je najbolјe za letenje, daska za sletanje najednom opusti, a zatim je postepeno prekriju pčele koje kao da u neredu i bez cilјa puze po njoj. Svakog trenutka ih biva sve više i više.

Gomilama, talasima navalјuju pčele iz leta košnice, šireći se po dasci, puze po zidovima košnice i uzleću.

Sve su zahvaćene težnjom da lete uvis, kao da se kod njih probudila vekovima uspavana uspomena na bračni polet ženki.

Lete cik-cak u svim pravcima iznad košnice u besnoj rojnoj igri i ispune vazduh bukom, koja izmamlјuje iz ,,razjarene“ košnice, kako se šalio V. V. Majakovski, sve nove i nove pčele. Za to vreme jedne sabiračice vraćaju se s običnim tovarom nektara i polena, kao i pre, kao da se ništa ne dešava, ulaze u košnicu koja se prazni, dok druge odleću s onima koje se sele nemajući kad ni da zbace tovar.

Tako počinje rojenje, trenutak deobe porodice.

Zajedno sa pčelama iz leta košnice odlazi i stara matica, koju su poslednjih dana pčele sasvim prestale da hrane i koja je zbog toga primetno omršavila.

Stara matica odlazi s rojem . . .

Uostalom, da li je pravilno reći da ona odlazi? Da je roj ne vodi sobom, ili da ona ne leti za rojem? Jer matica često izleće sa pčelama koje poslednje napuštaju košnicu.

Ako ona zbog nečega ne može da se pridruži roju, pčele koje su napustile gnezdo, ne čekajući njen izlazak, vraćaju se u gnezdo i odlažu rojenje. One uporno ponavlјaju pokušaje da odu, često sve donde dok se ne izleže prva mlada matica, s kojom one ostvaruju svoj odlazak na novo mesto.

Kad izleti s rojem, matica obično poslednji put izlazi iz košnice. Na bračni polet ona polazi mlada, brza, lagana. Sad joj je teško da nosi svoje telo, u kome sazrevaju začeci novih i novih pokolenja.

Matica dođe do ivice daske za uzletanje i poleti. Prođe svega nekoliko minuta i ona sleti na granu obližnjeg drveta, ili na ogradu, ponekad prosto na kamen, gde doleću, sakuplјajući se u roj, sve pčele koje su izišle iz košnice i koje su maločas kao zlatnamećava besnele u vazduhu.

Pored sveta toga, roj koji je izišao sa maticom i koji kao da se već počeo sakuplјati u klupko može najednom i bez nekog primetnog uzroka da se vrati u tek napuštenu košnicu.

Kad se vrati kući, roj kroz nekoliko dana obično ponovo odlazi, i ovoga puta sasvim. Ipak ponekad pčele mogu, kad se vrate, odmah da unište sve matičnjake koje su izgradile i da ostanu u gnezdu iz koga tek što su probale da odu.

Zašto nije bilo rojenja? Šta je omelo pčele da se presele na novo mesto? Šta je uticalo na njihovo dalјe ponašanje?

Uz roj se obično pridruže i trutovi. Šta njih vuče uz pčele koje odlaze? I, što je najvažnije: što su oni potrebni novoj porodici, koja, napuštajući uređeno gnezdo, odlazi u novo naselјe?

Stara matica je davno oplođena i zbog toga, kao što se smatra, nema potrebe za trutovima. Kad dođe sa rojem u novo naselјe, ona jedva sačeka izgradnju prvih ćelija i odmah počinje da nosi jaja u njih, pritom dobar roj ne gradi na novom mestu ćelije za trutove. Kolonija koja se otselila leže samo pčele radilice, kao da joj trutovi nisu ni potrebni. Pa ipak trutovi se pridruže roju.

Ili, možda su trutovi neophodni porodici?

Poznato je da pri normalnom razvitku porodice pčela u proleće odgaja mužjake i izdržava ih u toku cele sezone, kao rezervu, za slučaj da budu potrebni. Može se desiti da su porodici potpuno nepotrebni, ako se ne roji i ako ne smenjuje staru maticu mladom. Na prvi pogled te pojave, koje se često motu videti, daju povoda da mislimo da porodica pčela gaji trutove ne samo za sebe, ne samo radi oplođenja svojih mladih matica, nego takođe radi toga da bi u. slučaju potrebe bilo moguće oplođenje i van rodbine,

— unakrsno, — „tuđe oprašivanje“, kako bi rekli odgajivači bilјaka.

Ali ima i takođe drugih posmatranja koja izgleda protivureče ovim zaklјučcima. Dešava se da je pčelinja porodica prinuđena bilo zbog čega da smeni maticu prerano u proleće, dok u prirodi još ne postoje trutovi. I tu se očigledno može videti kako, pripremajući se za smenu matice, pčelinja porodica počinje da gaji trutove, i to tako da trutove počinje gajiti ranije od matice za onoliko za koliko se trutovi duže vremena razvijaju od matica. Ili još tačnije: utoliko ranije, ukoliko duže traje razviće truta do njegove polne zrelosti u poređenju sa takvim istim razvićem matice.

U ovakvim slučajevima pčelinja porodica liči na cveće bilјaka koje se same oprašuju. Ovde prašnici — trutovi

— i „tučak“ — matica — dozrevaju istovremeno.

To nam nesumnjivo ukazuje da porodica može odgajiti trutove specijalno radi oplođenja svoje matice.

Bilo da je tako ili drukčije, tek trutovi se pridružuju roju.

Uostalom, nije baš veliki broj trutova koji odleti na novo naselјe. Tu ih obično nema više od nekoliko stotina, dok broj pčela u živom gnezdu roja može da bude deset, dvadeset, trideset i više hilјada.

Pčele koje se roje neobično su mirolјubive.

Možda je to zbog toga što su im medni želuci prepuni medom, i to tako prepunjeni da je pčelama fizički nezgodno da izvuku žaoku. Možda ima značaja i to što kad se pčele roje, kad su se već odvojile od starog gnezda a novo još nemaju, da su time izgubile glavni stimulans za njihovu ratobornost.

Kad se roj skupio u gnezdo ili klupko, može ponekad satima ostati nepokretan. Za čoveka je ta osobina veoma važna: roj kao da očekuje pčelara.

To je jedan od znakova koji je automatski pojačan veštačkim odabiranjem i koji se i dalјe razvija. Samo po sebi je razumlјivo da pčelaru lakše pobegne roj iz onih porodica koje su davale pčele koje se zaustave daleko od košnice, ili se sakupe visoko na drvetu, ili brzo odlete sa mesta gde su se zaustavile. Ostajali su i ostaju oni rojevi koji se sakupe blizu, nisko i ne odleću odmah na novo gnezdo.

Na taj se način odabirala rasa.

Radi čega se sakupi porodica koja se izdvojila u jedno klupko?

Možda zato da se pčele koje su izišle iz košnice ne bi pogubile. Ali, očigledno, i zbog toga da ne bi uzaludno trošile med na beskorisne letove. Dnevni manjak u težini pčela u rojnom klupku ne iznosi više od jednog i po procenta, dok usamlјena pčela može dnevno da izgubi i 25% težine. Znači, pčele koje su se u rojenju zbile mogu sa istim rezervama meda da prožive 9—10 puta duže nego svaka pojedinačno.

Treba reći da pčele sakuplјene u roj, kada vise kao grozd, kao da hrane jedna drutu, očigledno vršeći ponovo među sobom raspodelu rezerve meda koji su uzele iz kuće.

Ispušteni roj odleti često dosta daleko. Neki posmatrači misle da rojevi, ako im se omogući da slobodno odleću, teže da se nastane po mogućstvu van onog predela po kome najviše lete pčele osnovne porodice — „starci“, tojest van prostora po kome su one najviše letele do odlaska sa rojem.

Kako slobodan roj nalazi stan za sebe?

Jedan krimski pčelar namestio je na zgodnim mestima u šumi nekoliko desetina starih slamenih košnica. Kada je nastalo vreme rojenja, u mnogim košnicama pojavile su se pčele. U početku ih je bilo malo, a zatim sve više.

To su bile izviđačice, koje su čuvale košnice, koje su zauzele, od „konačara11 iz drugih porodica koje su se nameravale rojiti. Izviđačice su održavale živu vezu sa svojom košnicom sve donde dok roj naposletku nije doleteo i sasvim zauzeo košnicu. Ako se roj ne bi pojavio, pčele su dugo boravile u košnici, čuvale je i nastavlјale svoje polete.

Davno se pretpostavlјalo da pčele izviđačice — konačari, koje vode roj na novo naselјe, prethodno obaveštavaju igrama o udalјenosti i pravcu letenja do novog Tnezda koje im se dopalo, a sada je to potvrđeno opitima koji su sa uspehom vršeni na malom pustom ostrvu.

Sa tog ostrva, okruženog vodom, pčele nisu imale kuda da odlete. Na ostrvu su bile razmeštene prazne košnice, pred letom tih košnica dežurali su posmatrači sa četkicom i bojama, beležeći na leđima svake pčele izviđačice broj košnice koju su posetile. Drugi posmatrači bili su pored staklenih košnica u kojima su živele porodice koje su se pripremale za rojenje i posmatrali su izviđačice pri povratku izučavajući njihovo ponašanje na saću. Tpeha grupa posmatrača pratila je obeležene pčele u rojevima, one koje su već napustile gnezdo i zaustavile se na drvetu pre nego što će odleteti dalјe.

Već pri kraju prve sezone posmatrači su opazili da dok u roju igraju izviđačice, koje su obeležene raznim brojevima, tojest koje su doletele sa više mesta, roj ostaje da visi na mestu. Tek kada većina „konačara“ igra jednako, iz. čega se vidi da one pozivaju roj istovremeno istoj košnici, pčele koje se roje tek se tada dignu s mesta.

Baš u roju, tojest u porodici pčela koja se odelila, naročito jasno se pokazuje i sa spolјašnje strane organska celina porodice. Moćne snage uzajamne privlačnosti sakuplјaju desetine hilјada jedinki, koje su napustile staro gnezdo, u rojno klupko, zbijeno u gustu masu. Čak i kad roj poleti i digne se u vazduh, pčele lete u gomili. Leti uvis, sleće gotovo do same zemlјe, kao živ, celovit oblak, koji je čas gušći, čas ređi, plovi roj po vazduhu, putujući do izabranog mesta novoga naselјa.

Ovde se oblačić ponovo poslednji put razredi, raspadne se i neočekivano nestane i pada kao živa kiša pčela. Poslednje još kruže u vazduhu, a neprekidan potok rojnih novih naselјenika uliva se u jedva primetno leto.

Razume se, dobar pčelar ne dozvoli pčelama da odlete. Gubitak roja smatra se neoprostivi nemar.

Pčelar skida roj na vreme.

Ako se roj nije savio isuviše visoko, on bez velike muke strese sve pčele u mrežu ili rojnu pletenu korpu — a zatim nosi u podrum, da bi ih posle nekog vremena, obično predveče, presuo u već pripremlјenu košnicu, koja očekuje naselјenike. Rezerva meda koju su pčele uzele iz starog gnezda za ishranu iskoristiće se ovde u toku prvih dana i za izgradnju prvog saća.

Opaženo je všpe puta da pošto je pčelar odneo roj, pojedine pčele dugo produže da sleću i mile po onom mestu gde je visio grozd — klupko. Moguće je da su to one izviđačice-konačari, o kojima smo govorili.

Ali ako je roj odnesen, onda su konačari zadocnili. Nјihovu porodicu pčelar he naseliti u novo gnezdo.

Roj se može sasuti u košnicu odozgo, a može da se istrese ispred košnice. I u ovom slučaju roj uđe u košnicu za nekoliko minuta.

Matica, opkolјena pčelama, već je ušetala preko poletne daske i iščezla iza uskog otvora leta košnice. Za njom sleduje novi potok pčela koje se sakuplјaju u košnicu.

Pčele idu dosta polako, s neobično ispravlјenim telom i trepere krilima. Nјihovo ujednačeno zujanje kao da je pozivni znak za kretanje sledećih.

Ne prođe ni pola sata, a nova košnica je već nastanjena.

Odmah počinje izgradnja saća. Stotine pčela izlaze na predigru, spremaju se za letenje, a straža zauzima svoje položaje.

Uskoro matica počinje da nosi jaja u tek izgrađene ćelije, druge ćelije pčele pune svežim nektarom.

Otada se nijedna pčela neće vratiti u staro gnezdo: novonaselјena košnica je postala kuća svih njih.

Staro gnezdo, gnezdo za koje je svaka pčela bila uvek spremna da i svoj život da, sasvim je izgubilo svoju privlačnu moć.

Roj pčela — ne neka pojedina pčela, nego odjednom desetine. hilјada — odelio se od saća koje su pčele izgradile, od larvi i lutaka koje su one odgajile, od ostave meda, koji su one sakupile. Još juče su one dobro znale mesto i položaj svoje košnice tako da ga niste mogli pomaći ni za metar ustranu, ili okrenuti oko sebe, ili odići iznad zemlјe a da ne izazovete zabunu među sabiračicama. Sve one, vraćajući se s poleta, uvereno produžuju da sleću baš tamo gde je ranije stajala košnica, i baš tako kao da nije okrenuta na drutu stranu. I najednom, desetine hilјada pčela, polovina porodice, sada zaboravlјa put do stare kuće i počinje uređivati novi dom.

Roj je postao porodica, koja ponovo počinje ciklus razvića.

A u međuvremenu u staram gnezdu vraća se običan način života. Tu produžuje da se mvoži napola smanjena porodica. Ona još nema matice. Tu u voštanim kesicama zapečaćenih matičnjaka provode poslednje trenutke mlade matice, najstarija od njih će danas-sutra da iziđe iz ćelije.

Neprekidno kretanje i obnavlјanje pčelinje porodice potpuno je pregledno, tu se mlado rađa i zri, a staro izanđa i izumire. Porodica kao celina raste i razvija se, menjajući se stalno prema uslovima i uvek se pojavlјuje pred posmatračem kao gipko živo jedinstvo s uslovima života.

Već od januara ili februara, ukoliko je sunce jače, matica počinje ponovo da nosi jaja, zasejavajući prve medne ćelije, koje su u toku zime ispražnjene.-

Porodica se budi.

U proleće, kad se na golim granama pojave prve rese — to je cveće najranije medonosne bilјke, u gnezdu ima još vrlo malo mladih pčela.

Ne prođe ni jedna do dve nedelјe, njihov broj brzo raste, stare pčele, koje su u toku jeseni i zime više istrošene nego ostale, postepeno izumiru, a porodica, kao da je prešlo vreme linjanja, potpuno se podmlađuje, matica leže punom parom i popunjava saće koje je u početku proleća prazno.

Zahvalјujući tome, iz ćelija izlazi sve više i više mladih pčela, brzo raste broj porodice, koja dozreva i sprema se da da izdanak —roj.

Za vreme obilnog Cvetanja medonosnih bilјaka sve pčele letačice su zauzete pripremanjem rezervi hrane, nalivajući saće koje ostaje prazno ukoliko se leže priplod. Pritešnjena u gnezdu popunjenom nektarom, matica umanjuje nošenje jaja, a porodica se privremeno brojno smanjuje.

Proći će vreme obilne paše, nektar će se isprazniti iz ćelija, a matica he još jednom da ih popuni jajima.

Kad se približi kraj leta i lučenje nektara u cveću se smanji, pčele počinju slabije da hrane maticu, obuzdavajući njenu revnost. Zatim paša sasvim prestaje, a pčele, spremajući se za zimu, počnu da isteruju trutove.

Eto već dolaze hladnoće koje sabiju umanjenu porodicu u jesenje, a zatim u zimsko klupko.

Tako izgleda krivulјa godišnjeg razvitka porodice.

Najkraći i najburniji je period rojenja, kad se porodica koja je dozrela za razmnožavanje deli na dve porodice.

Kod raznih vrsta pčela nove porodice se stvaraju rojenjem na razne načine.

Indiske pčele, kao i naše, počinju da se pripremaju za rojenje pošto odgaje matice i trutove. Ali u isto vreme, blizu, često odmah do svog gnezda, one počinju da grade saće za novo gnezdo, u koje se docnije otseli deo porodice. A pošto se indiske pčele nastanjuju pod vedrim nebom, krunice gigantskog drveća na kojima one obično stanuju pokrivaju se tokom vremena mnogobrojnim gnezdima raznog doba i razmera, koja su razbacana po granama drveta.

Američke melipone ne pripremaju unapred novo gnezdo, neto, kao i naše pčele, počinju da ga izgrađuju pošto se otsele na novo mesto. Kad se melipone roje, za razliku od medonosnih pčela, na novo mesto naselјa roj dolazi sa mladom maticom, a stara matica sa ostatkom porodice ostaje u starom gnezdu.

Kod kapskih — afričkih — pčela roj je sastavlјen samo od pčela radilica: matica se odgaji iz neoplođenih jaja, koja na novom mestu izlegu pčele „trutovke“, i ta matica je kratkog veka, jer ubrzo posle bračnog poleta nju zamenjuju drugom, koju porodica odgaji iz oplođenot jajeta koje je snela prva „privremena“ matica.

Ranije, kad smo govorili o opitima M. 3. Krasnopejeva, rekli smo da ista količina hrane podelјena larvama od različitog broja hranitelјki nema isti značaj po kvalitetu. Tamo je rečeno da se može u biologiji rojenja pčela naći ubedlјiv i važan dokaz pravilnosti toga zaklјučka.

Stvarno, može li se smatrati da je slučajno to što i naše medonosne pčele, i indiske, i američke melipone i pored svih razlika u procesu rojenja, u normalnim uslovima novu maticu ne odgajaju rojevi koji su se odvojili, niti pak onaj deo porodice koji je ostao u košnici, nego obavezno cela porodica još pre rojenja.

Na prvi pogled može izgledati da afričke pčele čine izuzetak, jer kod njih novu maticu gaji roj koji se izdvojio, i to čim se ustali na novom mestu.

Tačno! Ali baš na primeru tih afričkih pčela može se videti da je matica koju je roj odgajio privremena, i da se, kada se roj množi, pretvara u normalnu porodicu, koja bezuslovno smenjuje privremenu maticu, a gaji novu, stalnu.

Dakle, u ovom slučaju pravu maticu obavezno gaji cela porodica!

Ali, možda slično kao i matica i trutovi bivaju rasno dobri onda kada su odgajeni u dovolјno jakoj porodici sa velikim brojem pčela? U tom slučaju ne bi bilo ništa zagonetno u pojavi da se trutovi pridružuju roju koji se odvaja. Jer je roj u početku u svim okolnostima samo polovina porodice.

Stotine, a u pojedinim periodima i hilјade novih stanarki košnice izlegu se svaki dan iz ćelija, uklјučuju se u tok života i u njemu nalaze svoj život. Porodica pritom ostaje jedina.

Ali evo, između tih stotinu ili hilјadu pčela pojavlјuje se, ili tek štose Miopa pojaviti, jedna jedina, nešto veća od ostalih, s dugulјastim trbuhom i kraćim krilima, bez voštanih žlezda i s iskrivlјenom žaokom sa četiri zareza. Zar ona mnogo znači u masi svojih vršnjakinja?

Pa ipak, njena buduća pojava spojena je sa prekidom postepenosti u procesima rasta. Ta pojava unosi u život kolonije duboke promene, koje bezuslovno nateruju da se razdeli i pretvori u dve porodice.

Pri tome kod medonosnih pčela od dve porodice, koje su se formirale u krilu stare porodice i dozrele u njemu, jedna — i to baš ona sa starom maticom — odlazi, da bi se naselila na novo mesto.

Ogromna većina pčelara ne može se s tim pomiriti, i to ne samo zbog toga što se roj koji odlazi ponekad može izgubiti.

Pčelarima ne pogoduje stihijan karakter prirodnog rojenja. Nekih godina rojenje biva isuviše burno, a nekih, obratno, pčele se uopšte ne roje. Rojenje se često dešava i kod iznurenih porodica čije razmnožavanje nije ni najmanje povolјno za pčelara. Naposletku, uvek postoji opasnrst da pčelar zajedno s rojem izgubi takođe i med.

U dane kad se već pripremaju za rojenje, pčele dva puta manje skuplјaju meda nego obično. Potom su obe porodice — i stara i mlada — u toku nekoliko dana zauzete oko normalizacije toka života. Tako nikada nismo sigurni da se rojenje neće desiti baš za vreme obilne paše i da, naročito u slučaju kad je vreme paše kratko, rojenje može da izazove potpuni gubitak vremena za sakuplјanje meda.

Eto zbog čega većina ttčelara prirodno rojenje smatra kao nevolјu. Oni se na sve moguće načine dovijaju da se oslobode od vlasti te stihije. Zbog toga treba pravilno razumeti: šta se to zbiva u porodici koja se roji, šta prouzrokuje i izaziva njeno delјenje.

Istorija traženja odgovora na ovo pitanje ispunila bi čitave tomove.

. .. Pčele se roje zbot toga što ih ima isuviše u nesrazmerno narasloj porodici . . .
. . . Sva je stvar u teskobi košnice . . .
. . . Saće je prepuno meda, koji već ne znaju gde da slažu, i pčele su prinuđene da idu i traže novo gnezdo . . .
.. . Rojenje pčela je ostatak iz vremena života u duplјama, kulturno gajenje je oslabilo rojlјivost, ali je nije moglo sasvim ugušiti . . .
. . . Starost matice — to je uzrok rojenja .. .
. . . Temperatura košnice — eto razloga zbog čega se pčele roje …
… Rojenje je posledica jako toplih noći . . .
.. . Suviše velika količina rasploda u gnezdu je glavni uzrok rojenja . . .
.. . Staro saće s ćelijama, koje su postale isuviše tesne, daje male pčele koje su jače rojlјive. Ako svake godine menjamo cahe, pčele prestaju da se roje . . .

Pretpostavke su pravlјene jedna za drugom i jedna za drugom odbacivane, jer se nisu mogle dokazati posmatranjima i opitima. Ali su se tako, ipak, postepeno nakupile činjenice koje su prve bacile zračak svetlosti na najtananiju stranicu prirodne istorije pčela.

Utvrđeno je da sastav pčelinjeg roja nije slučajan.

Nekoliko stotina pčela iz roja koji se odvojio bilo je obeleženo, a zatim je ceo roj zajedno sa maticom vraćen u staru košnicu. U tom slučaju roj će posle nekoliko dana ponovo izići.

Zbilјa, pošto su prošla dva dana, roj je ponovo izleteo, pritom je utvrđeno da je 90% obeleženih pčela nađeno u roju krji je ponovo izišao. Taj opit koji je ponovlјen nekoliko puta davao je otprilike iste rezultate: sastav pčela koje odlaze sa rojem, uopšte uzev, stalan je.

Drugi opiti sa pčelama koje su obeležene po starosti pomogli su da se uverimo da u roj koji se izdvaja ulaze pčele razne starosti.

Vrlo ie verovatno da je rojenje uveliko zavisno od lučenja hitinske matičine opne. Ako spiti tačno utvrde starost onih pčela koje oblizuju maticu, a zatim značaj trenja matice pipcima pčela radilica i njegov uticaj na porodicu, objasnili bismo mnogo štošta od ovoga.

Pa ipak, ma kako da su sadržajni i ma kako da su važni svi ti podaci, oni još ne odgovaraju na pitanje koje najviše interesuje lјude koji izučavaju pčelu i njene običaje.

— Dobr-o, — kažu biolozi — mi već znamo kako se raspalјuje rojni požar u porodici, ali mi ne znamo šta je izazvalo prvu iskru to-g požara. Mi znamo kako se roj formira. Niz dotađaja koji se dešavaju u porodici koja se roji pažlјivo je ispitan. Šta stavlјa u pokret ceo taj niz? Instinkt produženja vrste? Neosporno! Ali onda zašto u istovetnim uslovima jedne od dve, na izgled potpuno jednake porodice, jedna izdvaja roj, do-k druga „tih-o“ smenjuje svoju ostarelu maticu novom i s ovsm mladom produžuje mirno i bez potresa da ravnomerno raste i sakuplјa med bez prekida? Zašto pri jednim i istim uslovima od dve, izgleda, potpuno jednake porodice, jedna, čim izdvoji roj, odmah se smiri i počinje da uvodi red, dok drugu — tu pored prve — i dalјe razdire buna rojne groznice?

Da probamo u idućem poglavlјu da rastumačimo ova osnovna pitanja, koja su veoma važna za razumevanje biologije pčela.

Čoveku je odavno bilo potrebno da upravlјa radom pčela van košnice. Međutim, pčela je pod otvorenim nebom otkazivala poslušnost. Ona je po pozivu igračica letela na adresu koju su one označile. Čovek nije znao kako da usmeri to letenje onako kako je to njemu potrebno.

Rad pčela pod staklenim krovom i pod gazom izolatora već je bio početak usmerenog rada van košnice, ali to još nije bio rad pod otvorenim nebom.

Pod izolator možemo da stavimo cveće, izolatorom možemo da pokrijemo jednu, dve, pet pa i deset voćaka. Ali postaviti pod izolator ceo voćnjak ili celu njivu nije moguće. Dok je, međutim, odgajivačima bilјaka sve češće i češće potrebno zagarantovano oprašivanje velikih voćnjaka i useva. I danas im je najpotrebnije da prisile pčele na oprašivanje cveća lucerke i crvene deteline.

Pčele i sistem smene trava i useva u zemljoradnјi

Poznati zakoni — pouzdani zakoni. — Trava leči umornu zemlјu. — Zašto je slab rod semena deteline. — Štetni bumbari i bumbari oprašivači.

Davno su u našoj zemlјi započeti radovi čiji je cilј plansko povećanje kultura socijalističke zemlјoradnje, a ti radovi svake su petoletke sve veći.

Polјoprivredne površine u kolhozima i sovhozima obuhvaćene su sve više i više polјskim i krmnim usevima. Usavršava se iskorišća!va1nje svih podesnih zemlјišta. Zahvalјujući tome što se nova tehnika zamenjuje još novijom, stalno se pobolјšava način ‘obrade zemlјe. Sve se više upotreblјavaju mineralna đubriva, koja hemičari sve više usavršavaju, a tako isto agronomi pronalaze nove i bolјe načine primene tih đubriva. Rodne sorte različitih kultura zamenjuju se još rodnijim i onim koje više odgovaraju mesnim uslovima.

Radnici kolhoza i sovhoza svesno regulišu snabdevanje bilјa koje se gaji vodom i hranom i definitivno pretvaraju zemlјu u sredstvo koje postaje za svakad aktivno i ne samo što se ne iscrplјuje usled iskorišćavanja nego se stalno pobolјšava.

Vekovima su zemlјoradnici očekivali takav način zemlјoradnje. U buržoaskim zemlјama milioni lјudi sa strahom posmatraju strašno propadanje obradive zemlјe, koje izaziva kapitalistički sistem zemlјoradnje.

Još 1939 godine američki specijalisti su priznali u službenim izveštajima da su „fizički, ekonomski i socijalni uslovi u SAD izazvali tako brzo razaranje obradive zemlјe, kakvo verovatno nije nikada u istoriji postoj alo“.

Podvlačeći rezultat utvrđenih uništavanja zemlјe u SAD, jedan od najpodmitlјivijih američkih pisaca pobožno uzdiše o „bludnom sinu, koji upropašćuje i poslednje bogatstvo koje je nasledio“. „Zar to nije tratedija kad mi sedimo ispred kuće i posmatramo kako ovaj kontinenat izmiče ispod nas? Pa to je naša rođena zemlјa! Na njoj treba da žive naša deca!“ — nariče on.

Milimetar po milimetar spira se i nosi vihorom plodan sloj s njiva unakaženih kapitalističkim iskorišćavanjem.

Izračunato je da kiše i poplave svake godine odnose s ogolelog zemlјišta Sjedinjenih Američkih Država dvadeset i više puta hranlјivih materija nego što ih ima u rodu kulturnih bilјaka i jedan i po puta više nego što se proizvodi veštačkih đubriva u celom svetu. Pa ipak se ne vodi stvarna borba s tim ogromnim gubitkom.

„Svaki napredak u kapitalističkoj zemlјoradnji, — rekao je K. Marks — to je napredak ne samo u veštini da se oplјačka radnik, nego i napredak u veštini plјačkanja zemlјišta. Svaki napredak u privremenom pobolјšanju njene plodnosti istovremeno je i napredak uništavanja stalnih izvora te plodnosti“.

Sovjetski selјaci, kolhoznici, kao i svi trudbenici SSSR-a ne strepe za svoJu sudbinu, niti za sudbinu svoje dece. Zemlјa ne klizi ispod njihovih nogu. Oni stabilno stoje na svojoj zemlјi, koju žele da pretvore u bogatiju. U ovome treba da im pomognu, pored ostalih važnih stvari, i pravilni plodoredi trava za stočnu hranu.

Još onda kad agronomska nauka nije shvatila tako duboko kao danas značaj bobičastih bilјaka, niti uticaj koji one vrše u zajedničkim usevima s drugim travama, K. A. Timirjazev je rekao da primena bobičastih bilјaka u zemlјoradnji, a na prvom mestu deteline, pretstavlјa značajan pronalazak i blagodat za čovečanstvo.

Danas je značaj tog naučnog otkrića još očigledniji.

Najdragocenija njena osobina, kao što danas znamo, nije u tome što detelina i lucerka mogu u plodnim predelima da daju odličan rod zelene i osušene hrane za stoku. Među bilјkama se, koje se u zemlјoradnji gaje, mogu naći i druge kulture koje daju obilan rod stočne hrane. Uzmimo šećernu repu, od koje se iskorišćava i koren i lišće. Uzmimo kukuruz, od koga se može dobiti i zrno i sveža hrana za stoku, a od kukuruza koji se u klipu održava u silosu do perioda voštanog sazrevanja dobija se i uglјohidratska hrana (stablјika i liot) i belančevinski koncentrati. Taj način iskorišćavanja kukuruza stvorio je mogućnost da se kukuruz iskorišćava u celom nizu novih rejona na jugu i zapadu SSSR-a, u tim predelima ranije se moglo samo sanjati o gajenju kukuruza usled nedovolјnog vegetacionot perioda. Sada je uklonjena glavna prepreka koja je ometala proširenje o®e divne kulture. Danas u plodnim predelima s kratkotrajnim vegetacionim periodom prehranbena vrednost silosovanot kukuruza premašuje i najveći rod trave.

U čemu je onda vrednost trave?

Možda u tome što detelina i lucerka imaju naročito korenje na kome žive bakterije, koje nakuplјaju u zemlјi velike količine azota — tog najdragocenijeg izvora života za bilјke? Teren zasejan crvenom detelinom skuplјa oko dvesta kilograma azota na hektar, tojest toliko koliko ga sadrži četrdeset tona gnojiva.

Ovo je, razume se, veoma važna činjenica, ali se ne može smatrati kao najvažnija. Seoska domaćinstva SSSR-a imaju mogućnost da dobiju azota u izobilјu. Svake petoletke sve više se razvija stočarstvo, koje daje zemlјoradnji đubre sa znatnom količinom azota. U zemlјi je izgrađena ogromna iidustriska proizvodnja veštačkih đubriva, koja iz godine u godinu povećava količine azota potrebne za zemlјoradnju. Istovremeno je naša polјoprivredna mikrobiologija imala veliki uspeh u proizvodnji bakterijalnih đubriva — nitrobakterina, azotogena, a i u usavršavanju tehnike za primenu tih đubriva.

Naročiti značaj deteline, lucerke i drugih dugogodišnjih bobičastih trava i njihova uloga, koja se ničim ne može zasada zameniti, sastoji se u tome što te trave pri smešanom sejanju sa drugim travama daju veliki rod zelene mase i usto i obilan rod podzemnog korenja. Fizičke, hemiske i biološke posledice ovog, usled toga što se zemlјa zasejana dugogodišnjim krmnim travama ne ore, izazivaju pobolјšanje strukture zemlјišta i veliko povećanje doprinosa roda.

Istrošena, iscrpena zemlјa, ako je pustite da se odmara, polako se popravlјa. Priroda ne žuri. Da bi se uspostavila i obnovila narušena struktura zemlјe, potrebno joj je iajmanje petnaest do dvadeset godina. Sejanjem veštačke smeše trava to „samoozdravlјenje11 se postiže za godinudve dana.

Najpre i najpotpunije popravlјaju strukturu zemlјišta, a to je najvažniji uslov plodnosti, dve bobičaste trave —detelina i lucerka — ako se pomešano poseju.

Stvaralačka agronomska nauka, oslobođena od dogmatičkog šablonstva, naučno primenjena, donosi sobom progres ne samo u iskustvu pobolјšanja zemlјišta. Istovremeno to donosi u uslovima socijalističke zemlјoradnje još neviđene mogućnosti dalјeg napretka u iskustvu povećanja proizvodnosti rada, a, naposletku, tako isto i povećanje životnog standarda svih trudbenika socijalističke države.

Ukazujući na kratkovidost i grablјivost privatnosvojinske zemlјoradnje, K. Marks je pisao o tome da celo društvo, narod, pa čak i sva istovremeno postojeća društva, uzeta zajedno, nisu sopstvenici zemlјe. Oni su samo njeni vlasnici koji je iskorišćavaju, i kao dobri očevi porodica dužni su da je pobolјšanu ostave svojim potomcima.

Ostvarilo se zaveštanje osnivača naučnog komunizma.

Pretvaranjem zemlјe u opštenarodno vlasništvo i osnivanjem kolhoznot domaćinstva, sovjetski lјudi su stvorili novu stranicu istorije zemlјoradnje. Usavršavajući neumorno kulturu zemlјsradnje,. oni kao dobri očevi porodice ostavlјaće iz godine u godinu sve bolјu zemlјu svojim potomcima, sve više uređenu, obilatiju i izdašniju.

Agronomi dolaze na rascvetanu njivu deteline i na kontrolnim površinama broje količinu cvetnih ćubica deteline. Na kvadratnom metru ima ih oko pet stotina, a svaka ćubica cvetića sastoji se otprilike od stotine ružičastih cevčica. To znači da na kvadratnom metru ima pedeset hilјada cvetova, a na hektaru pola milijarde. Kad je trava dobro rodila, može ih biti i jedna i po milijarda pa i više.

Agronomi zapisuju te brojke i posle dva meseca vraćaju se na kontrolne površine njive. Bilјčica je već počela da se suši, a glavice cvetića su požutele. Novo prebrojavanje pokazuje koliko je semena zametnulo na cveću.

Hilјadu semenki deteline teško je otprilike gram i po. Pola milijarde cvetova sa jednot hektara treba da da otprilike šest do sedam stotina kilotrama semena. Međutim, oni gotovo nikada ne daju ni šezdeset do sedamdeset kilograma.

Već je rečeno da cveće deteline ne može samo sebe da oplodi. Ne samo što se ne može oploditi svojim polenom neto i polen s drugih grančica iste bilјke ne može da je oplodi. Seme može da zametne samo onda ako je cvet oplođen polenom s drugog žbunića deteline. Oplođenje biva najuspešnije onda kad na žig cvetića padne najmanje dva, tri puta polen, koji je prenesen sa prašnika drugog stabla.

Kako se to može obaviti na pola ili celu milijardu cvetova, koliko je agronom izbrojio na jednom hektaru poseva deteline?

A na stotine hektara?

Taj rad ogromnih razmera, za čoveka isuviše sićušan do nemogućnosti, vrše insekti koji posećuju detelinu radi sakuplјanja polena i nektara.

Crvenu detelinu dobro oprašuju bumbari. Istina, neke vrste bumbara neće da se muče i da isisavaju nektar s dna duboke cvetne čašice, već bezobzirno probuše u donjem delu cevčice rupicu i surlicom isisaju nektar sa strane. Oplјačkani cvet ostaje neoprašen. Tako rade bumbari hirurzi. Druge vrste bumbara dolaze do nektara „zakonitim“ putem — kroz gornji otvor cevčice, a usto uredno opraše žig.

Nevolјa je samo u tome što su takvi bumbari u prirodi malobrojni, a usto bumbari stanugč u gnezdima koja su obično napravlјena u neoranoj zemlјi ili u zemlјi koja se te godine nije obrađivala. Nјih biva sve manje i manje ukoliko se širi površina obradive zemlјe. Sem toga broj bumbara je nestalan. Entomolozi kažu, „nerodna” godina za bumbare. A kad su i najbolјe godine, bumbara nema dovolјno za oprašenje sveg cveća na svima površinama deteline, koje se sve više šire i koje bi mogle da ishrane neuporedivo veći broj skuplјača nektara. Agronomi ozbilјno pokreću pitanje o organizaciji gajenja bumbara specijalno radi oprašivanja useva crvene deteline.

Isto tako stoji stvar i s lucerkom, koja gotovo nikada ne daje potreban rod semena usled toga što usevi ostaju neoprašeni usled nedostatka insekata koji su sposobni da otvore njen veoma originalno ustrojen zatvoreni cvet i da ga opraše.

„Rod semena deteline i lucerke uglavnom zavisi od toga u kojoj je meri zasejana površina bila osigurana dovolјnim brojem oprašivača-insekata i u kojoj meri je zaštićena od štetočina. Ako se u taj običan životni biološki proces ne umeša polјoprivredna praksa i ne pomogne razviće korisnih insekata, a istovremeno omete razvitak štetočina i ne uništi ih, onda. . . po pravilu ne biva dshvolјne količine semena“, — kaže akademik T. D. Lisenko.

Neraskidlјiv lanac uzajamne povezanoeti isprepletao je složeno sa prostim, veliko s malim.

Pokazalo se da plansko povećanje obradive zemlјe na prostranoj teritoriji Sovjetskog Saveza stoji u vezi s jednom od vrlo važnih karika, sa sićušnim insektom koji mora svojom surlicom da gprođe u uzani venčić crvene deteline, pod žuto ili plavo platno cvetića lucerke.

Obiman i siguran rzd semena crvene deteline i lucerke neophodan je za pravilan i brz uspeh travnog sistema zemlјoradnje.

Preuređenje zemlјe radi dobrih i stalnih doprinosa i njene sve veće plodnosti prihvatili su oduševlјeno narsci SSSR-a i ništa ih u tome ne može zadržati. Sovjetska polјoprivredna nauka je već probila put za rešenje zadatka oprašivanja deteline i lucerke.

Pčele na crvenoj detelini

Surlica pčele pod mikroskopom. — Nektarno blago na dnu cvetne cevčice. — Nova ispitivanja pčelinjih instinkata i refleksa. — Sa vreska na detelinu i s deteline na vresak. — Prvo uspešno dresiranje pčela.

Spisak privrednih bilјaka koje oprašuju iisekti a koje se gaje u SSSR-u premašuje stotinu naziva. Površina koja je zasejana kod nas tim kulturama iznosi oko 15% ukupno zasejane površine. Od insekata koji posećuju cveće polјoprivrednih bilјaka na pčele otpada 75%. Naposletku — to je već rečeno — vrednost rada koja se dobija radom pčela na cveću 10—15 puta premašuje vrednost meda i voska koji pčele sakupe kad je i najbolјa godina.

Sve su to već odavno potvrđene činjenice, zato kad „pčela poleti iz voštane ćelije da skupi danak s njiva“, agronomu nije baš svejedno gde je pčela sakuplјala taj danak — da li s korova, ili s kulturnog bilјa.

Zbog toga ne možemo ostati indiferentni u vezi s pitanjem o neoplođenom cveću crvene deteline, o stotinama miliona crvenih cevčica koje ostaju neoprašene u ćubicama cveća.

Agronom Aleksandar Fjodsrovič Gubin — sin i unuk pčelara i učenik V. R. Vilјamsa — došao je do pravilnog zaklјučka: imamo malo bumbara, ali pčela možemo imati koliko nam treba. Kad bi pčele mogle da oprašuju crvenu detelinu, one ne samo što bi time neposredno povećavale rod semena na onih 15% zasejanih površina u državi, na kojima se gaje bilјke koje oprašuju insekti, nego bi posredno preko deteline posejane s drutim travama postale sredstvo za pobolјšanje plodnosti svih kultura koje se smenom poseva gaje na njivama, a na taj način bi postale jednim od sredstava opšteg unapređenja zemlјoradnje.

U radovima prirodnjaka — entomologa. botaničara, ekolota, tvrdi se da pčela uspšte ne leti na kultivisanu crvenu detelinu, pošto njena kratka surlica, u proseku duga 6 milimetara, ne dostiže do rezerve nektara koje se nalaze na dnu uzane cevčice crvene deteline, gotovo 10 milimetara duboko.

Istina, kasnije se pokazalo da kap nektara, koja se stvara na dnu cveta deteline, može kao u kapilarima da se podigne naviše između unutarnje površine cevčice i stubića koji je na nju iznutra naslonjen, ili uz vlakno prašnika.

Zahvalјujući tome radna dužina pčelinje surlice može da bude veća nego njena stvarna anatomska dužina. Na taj način se smanjuje rastojanje od 4 milimetra prekida između kašičice — vrka pčelinjeg jezika, i kaplјe nektara u cvetu. Ipak, nažalost, nektar deteline još uvek ostaje nepristupačan pčelama. Ovim su mnogi objašnjavali uzrok zbog čega pčela ne leti na detelinu, bez obzira što u cveću deteline ima dosta nektara i polena.

Potstaknuti od poznavaoca pčela, akademika M. M. Kulagina, entomolovi su uzeli mikrometre i počeli da izučavaju pčelinju surlicu.

Posle nekoliko godina ceo pčelarski i agronomski svet bio je uzbunjen saopštenjem ruskog agronoma I. M. Klingena. Pošto je proučio pčele raznih rasa i grupa, on je utvrdio da je kod kavkaske pčele dužina surlice za ceo milimetar veća nego kod srednjeruske pčele.

Naposletku se pojavila nada da će se moći izbeći neophodnost da se doprinosi deteline ostavlјaju na milost bumbarima oprašivačima. Kavkaske pčele su odmah postale popularne, i čak su dobile naziv „crvenodetelinske“. Nјih su neprekidno hvalili na kongresima agronoma, na stranicama polјoprivrednih listova i časopisa.

Otada je počelo intenzivno prenošenje kavkaskih pčela na sever, u predele gde se seje detelina. Ali su se stvari malo izmenile i posle toga.

Agrotehničari i oprašivači bilјaka i sada traže načine gajenja i đubrenja deteline koji će stvoriti više nektara u cveću. Kad bi nivo nektara u cveću bio viši, pčele bi rado letele na njega.

Selekcionari bilјaka i sad produžuju da maštaju o detelini sa skraćenom cvetnom cevčicsm, a selekcionaripčelari maštaju o pčelama s dužom surlicom.

Iako zasada ne postoje ni takve pčele ni takva detelina, mnogi su pčelari i agronomi videli pčele na detelini.

Ne samo da cela kitica deteline nego i svaki cvetić, koji je sastavlјa posebno, veoma malo naliče na cveće ostalih bobičastih bilјaka. Obični listići na venčiću cevčice crvene deteline, jedro i čunić izmenjeni su toliko da se ne razvijaju. Ipak oni i tu postoje.

Posmatranja lenjingradskog profesora B. M. Švanviča utvrdila su da kad pčela uvlači surlicu u zev cvetića, ona glavom odmiče jedro i razmiče polutke čunića. Tada cvetni prapgnici, koji su srasli u jedan „stubić“ koji je dotle upirao u sastavlјene listiće čunića, iskliznu i pripiju se odozdo prema pčelinom podbratku, koja za to vreme jezikom pipka u dubini cevčice. Tu, na trbušnoj strani surlice, na njenom podbratku nabija se polen crvene deteline, koji ona postepeno skuplјa nožnim četkicama. Žig tučka, koji se pomalјa iz cveta zajedno s prašnicima, briše pčelin podbradak i pokrije sa smešom polena . . .

Sve se ovo doznalo docnije.

A. F. Gubin je posmatrao, i to ne jednom, na detelini obične srednjeruske pčele s kratkim surlicama. Nјega su ti slučajevi zainteresovali i on je organizovao mnogobrojna posmatranja na usevima deteline.

Rezultat tih posmatranja i ispitivanja bio je za mnoge potpuno neočekivan.

Pokazalo se da šumske i stepske medonosne pčele s kratksm surlicom posećuju cveće deteline ništa manje nego one s dugom surlicom. Da se tačnije izrazimo, pčele s kratkom surlicom posećuju cveće deteline isto tako mrzovolјno kao i one s dugom surlicom: sd stotinu pčela letačica posećuju detelinu samo jedna do dve. Moguće je da su to samo izvidnice koje traže medonose.

Podaci posmatranja su pokazali da je na svakom usevu bilo utoliko manje pčela, ukoliko je njiva bila dalјe od pčelinjaka. Prosečno na svakih sto metara rastojanja količina pčela se smanjivala za 4%.

To je praktički značilo da na rastojanju od dva do tri kilometra od pčelinjaka nema pčela na detelini.

Ovu nevolјu je lako popraviti: pčelinjak se može preneti na sam usev, a košnice se postave na raznim mestima po njivama. Onda bi pčele letele jedna drugoj u susret i ravnomerno bi obuhvatale usev.

Izračunata je, zatim, brzina rada pčela na cveću, broj letačica u porodici, prečnik. letenja oko košnice, srednji broj cvetova po hektacu i srednje trajanje cvetanja deteline. Iz ovih podataka došlo se do sledećeg zaklјučka: neka samo jedna do dve pčele od stotine lete na crvenu detelinu, i to iz pčelinjaka od šezdeset do sto dvadeset košnica, na jedno veliko polјe semena, pa će biti dovolјno pčela za oprašenje deteline.

Tako je govorila računica. Tako je i bilo.

Hektar dobrog useva u susedstvu velikih pčelinjaka donosio je po tri, po pet stotina kilograma dobro.g semena, pa i više! Dok je mislio i tražio rešenje ovog ogromnog zadatka, A. F. Gubin je, kako kaže Blok u stihovima: „tonuo u more deteline, okružen bajkama pčela“.

Sve je potvrdilo da posao, koga se prihvatio, nije uzaludan: treba samo imati više pčelinjaka u kolhozima, više košnica u pčelinjacima i što više pčela u košnicama.

Zadatak se mogao rešiti i sa manjim pčelinjacima, ali samo onda kad bi na detelinu letelo više od 2% pčela.

Kako da ih nateramo da lete?

Pomislili su prosto: uništiti konkurente deteline!

Stvarno, ako u vreme cvetanja deteline, na odgovarajući način rasporedimo košnice, pokosimo u zoni pčelinjeg leta medonoone bilјke koje tu rastu, prethodno sprečimo rano cvetanje lipe, zagrćući u proleće oko stabla dosta snega; možda će sve ovo naterati pčele da posećuju detelinu, na koju one u običnim uslovima obraćaju malo pažnje, sakuplјajući nektar s drugog cveća.

Iako je to bilo komplikovano, izvršen je opit. Trebalo je naposletku znati da li možemo pčelu naterati da oprašuje detelinu ako joj onemogućimo pašu na drugim kulturama.

Odgovor je bio potpuno neutešan: što je manje cvetalo cveća oko pčelinjaka, tim manje je pčela letelo na detelinu. Kad je paša slaba, pčele su radile mlitavo, lenčarile su na saću, besposličile.

Obratno, pokazalo se da ako istovremeno sa crvenom detelinom i u blizini nje cveta medonosno bilјe koje pčele rado posećuju, time se povećava i broj pčela koje posećuju detelinu. Povećavanje je, istina, bilo sasvim neznatno: od hilјadu pčela letačica počelo je detelinu da posećuju trideset, mesto dvadeset pčela. Ali na osnovu ovoga moglo se računati da ako uz crvenu detelinu posejemo belu detelinu, ili helјdu, ili slačigtč i ždralјevinu, možemo se nadati da će oprašivanje useva deteline obaviti pčelinjak od pedeset do sto porodica, mesto od šezdeset do sto dvadeset košnica.

Muka je samo što i takvih pčelinjaka nema svuda.

Trebalo je rešiti zadatak na drugi način.

Da bi se rešila velika pitanja, treba umeti početi od malog. Usto treba analizu uvek voditi pod uglom gledišta analize, tojest u toku celog ispitivanja pamtiti krajnji cilј koji ne sme da se sastoji iz posmatranja stvarnosti, nego se obavezno mora da pronađe praktično ostvarenje dela.

Za početak je izvršen najprostiji opit.

U košnicu iznad okvira postavili su činijicu sa slatkim sirupom, koji je imao miris nane. Ispod leta košnice stavlјena su dva lista upijaće hartije. Jedan okvašen čistom vodom, a drugi istom vodom s kaplјicama istog naninog ulјa. Izlećući iz košnice, pčele su se navikle na miris nane, počele su da sleću na papir koji je namirisan nanom.

Odgovor je bio jasan. Mirišlјav svetionik je izvršio svoj zadatak.

Onda je pčelama postavlјeno malo komplikovanije pitanje.

Činiju s naninim prihranjivanjem postavili su u opitnu košnicu, ali sada ne ispod samog leta, kao pre, nego su malo podalјe bile postavlјene četiri činijice: jedna sa čistom vodom, druta sa čistim šećernim sirupom, treća sa čistom naninom vodom i, naposletku, četvrta sa šećernim sirutgom kodi je namirisan nanom.

I šta bi?

Pčele iz svih košnica proletale su ravnodušno preko posmatračkog stočića, a njime su se interesovali samo stanovnici jedne košnice, one u kojoj je ranije smeštena činijica sa slatkom naninom prihransm.

Ali nisu sve činijice podjednako privlačile ni ove pčele. Na činijicu sa čistom vodom nije sletela ni jedna, na činijicu sa šećernim sirupom spustilo se dvadeset i tri pčele, na činijicu sa naninom vodom — šezdeset dve, a na činijicu sa naninim sirupom — sto trideset jedna pčela.

Sutradan opit je ponovlјen, a pritom sirup nije postavlјen u košnicu i rezultati su bili isti. Pčele su priznale: pamtimo mi dobro miris prihrane koju smo juče dobijale.

Opit je ponovlјen još dva puta, oba puta bez slatke prihrane u košnici. Broj pčela koji je sletao na činijice sa sirupom brzo se smanjivao.

Tako je bila određena granica pčelinjeg pamćenja mirisa. Ali možda pčele pamte miris nane na neki osobit način. U novoj seriji opita u košnicu su postavlјene činijice sa sirupima od kima, đurđevka, bele deteline i ulјene repice. Brojenje pčela koje su doletele na posmatrački sto i sletele na činijice pokazalo je: pčele podjednako dobro pamte razne mirise i slušaju pčelara i čitaju njegovu komandu iz mirisa sirupa za prihranjivanje.

Radi poslednje kontrole dato je pčelama prihranjivanje sirupom koji je mirisao na jorgovan. Ovog puta se nije kontrolisao uticaj sirupa na posmatračkom stolu, nego na žbunu jorgovana u cvetu.

Tog dana, sve do mraka, pčele su doletale na njegovo cveće.

Zar to nije bio konačan dokaz da se pčele mogu upućivati i na crvenu detelinu?

Ali prvi pokušaji da se to ostvari pokazali su da uspeh, koji je izgledao sasvim blizu, ne polazi za rukom.

Istina, posle prihranjivanja sirupom od deteline, doletelo je dvaput više pčela na detelinu nego bez dresiranja. Priraštaj izražen u procentima izgledao je dosta značajan. Praktično, to su bile na sto pčela svega dve-tri; mesto jedne do dve.

Izgledalo je da se pčele pokoravaju mobilizaciji i izleću u polјa, ali tamo prestaju da se potčinjavaju dispečeru.

Nisu odmah opazili da su pčele, koje prihranjivanje treba da primami u polјe, bile ,,pokvarene“ onim istim konkurentima deteline, koje su s tako malo uspeha pokušali da otstrane. Traganje. i kontrola su, na kraju krajeva, pokazali da druge medonosne bilјke, s kojih su dotada pčele sakuplјale tovar, utiču na njih svojim slatkim nektarom i da i dalјe ,,mame“ pčele na sebe. Tako je nauka, idući drugim putem, došla do zaklјučaka koji su nam odavno poznati iz opisa onih nedaća koje su iskusili luninski pčelari.

Tu prepreku bilo je lako prebroditi. Rok uticaja svakog mirisnog prihranjivanja, ako se ono ne ponavlјa, ograničen je. To se iz opita dobro znalo. Prema tome, da bismo promenili situaciju, treba naterati pčele da zaborave mesto gde se nalaze ti konkurenti i njihov miris.

Radi toga pre nego što bi pustili pčele na detelinu, njih su dva-tri dana zatvarali u košnicu.

Za sve njih je bila pripremlјena sveža hrana, sirup s odvarom od svežih cvetića deteline, koji je postavlјen u košnice. Posle ovakvog prihranjivanja počele su pčele da lete na detelinu ne dve-tri na stotinu, nego najmanje 10 do 20.

To se može smatrati kao prvi uspeh koji je, manjeviše, zadovolјavao u kome bilo kolhozu gde ima ili se bez velike muke može stvoriti pčelinjak od 10—12 košnica. Dresirane pčele iz tot pčelinjaka potpuno uspešno mogu da opraše osrednju površinu posejane deteline.

Kad je sve ovo završeno, onda su prijatelјi Gubina, — učeni pčelar S. A. Rozov i njegov pomoćnik kolhozni pčelar M. K. Saharov, izvršili nov opit u jednom kolhozu Firovskog rejona, Kalinjinske oblasti.

Na letenje su puštene žute kavkaske pčele, hranjene sirupom crvene deteline, i mrke srednjeruske pčele, hranjene sirupom od vreska. Na dan opita, 30 jula, na posmatranim površinama bilo je za isto vreme izbrojano 2.025 žutih pčela na crvenoj detelini i 2.250 mrkih pčela na vresku. Predveče kad su se pčele vratile u košnice, zatvorili su ih radi obrnutog dresiranja: crvenodetelinski sirup su sada dobijale mrke pčele, a sirup od vreska — žute kavkaske. Trećeg avgusta su pčele ponovo puštene, a posmatrači su zauzeli svoje mesto. Toga dana oni su izbrojali 2.875 žutih pčela na vresku i 2.837 mrkih na detelini.

Može se reći da su pčele izvršile svoj radni manevar po komandi svog naredbodavca i time pokazale da ne može biti jasnije da se one potčinjavaju čoveku.

Naposletku je došlo vreme da se od njih traži rad na usevima crvene deteline.

Sada je bilo potrebno malo pa da se ovamo upute pčele: nahraniti ih potrebnim mirisom. To nije teško. Treba skuvati pola litra čiste vode, rastvoriti u njoj pola kilograma šećera, rashladiti sirup do sobne temperature i umočiti u njega sveže cveće deteline, očišćene od zelenih čašica. Kroz dva sata, pošto sirup primi miris cveća, njega izliju u činijice, po 100 grama u svaku.

Ona kaplјica meda koju je uzrigivala sabiračica kad se vratila iz poleta, koju su svojom surlicom sisale primalјe, ta kaplјica — proba mirišlјavog nektara, koju je sabiračica donela u hermetički zatvorenoj flašici u košnicu, sada se pretvorila u 100 grama mirišlјavog sirupa u činijicama.

Stotine hilјada pčela halaplјivo do sitosti nasisaju medni želudac šećernom hranom koju im je čovek pripremio i koja ih draži na polet. Svaki dan, rano izjutra, stave se činijice u košnicu. To se radi svaki dan u toku celog vremena dok cveta bilјka na koju se pčele „huškaju“.

Sada za potpuno oprašivanje deteline nije više bilo potrebno da se prenose po 60 do 120 glomaznih košnica. Desetak dresiranih porodica odlično je obavlјalo taj posao.

Jedna porodica dresirana na detelinu radila je na crvenoj detelini kao 10 običnih!

Uskoro je bila razrađena i tehnika prosejavanja starih pčela. Posećujući drugo cveće, one zovu za sobom i mlade, koje tek što su dorasle za letenje. Eto zbog čega je porodica saJstavlјena samo od mladih pčela, koje ne treba „prevaspitavati“, bila gipkija, peslušnija prema slatkom mamcu sirupa za primamlјivanje.

Ispitivanja su produžena.

Prosto je čudo koliko je još pitanja trebalo da se razjasni posle toga kad je izgledalo da je sve urađeno i kad je bilo poznato.

Činijica sa sirupom upućuje na oprašivanje potrebne kulture 10—20% pčela iz porodice letačica, mesto jednog do dva dok su letele same. To je odlično. Ali je rano da se odmaramo na lovorikama. Jer, još i sada se pčelaru od 10 pčela letačica dresirane porodice potčinjavaju samo 1—2. U košnici ostaju velike neiskorišćene rezerve. Same pčele umeju da ih stave u pokret. Već je bilo govora o tome kako porodica za vreme glavne berbe baca na sakuplјanje nektara sve svoje letne snage, do nedoraslih radnica zaklјučno. Zašto da to ne postignemo dresurom? Sovjetski pčelari neprekidno proučavaju to pitanje.

Da podvučemo.

U početku ovoga veka svi su smatrali da pčele ne mogu oprašivati cveće deteline. Tako je u svoje vreme mislio i Darvin. Toga gledišta su se pridržavali najveći svetski specijalisti botaničari i entomolozi.

Crkveni lјudi i tu su našli način da iskoriste za religioznu propagandnu temu koja je u vezi s pčelom i detelinom. Oni su i stvorili priču (kobojagi narodno verovanje) o tome da je: „bog zatvorio od pčela crvenu detelinu zato što pčele rade i nedelјom“.

I eto taj „bogom i celom prošlom naukom zaklјučani cvetić“, s rezervom nektara koja je zbilјa nepristupačna za pčele s kratkom surlicom, „otklјučala“ je sovjetska nauka i naterala pčele da lete na crvenu detelinu uprkos tome što i ako ih nocehviy i oprašuju, nisu u stanju da se naslade sladonosnom kašom.

U priči Ljeskova majstor Ljovša s drugovima je potkovao englesku buvu. Nije ni malo lakša bila utanačena metodika A. F. Gubina, koji je pokazao kako mogu da se upregnu milijarde pčela da vrše nravi i unosan posao, i usto to je pokazao ne samo na opitnoj njivi.

Već 1939 godine prvaci kolhoznih i sovhoznih pčelara saopštili su na Svesaveznoj polјoprivrednoj izložbi da su pomoću dresiranih pčela udvostručili i utrostručili rod skupocenog semena deteline.

Način dresiranja pčela brzo se proširio.

Pčele začarane mirisom grahorice oprašivale su grahoricu.

Hranjene su sirupom korijandera, letele su poslušno na plantaže korijandera.

Pošlo je za rukom da se pčele nateraju čak i na to da lete na cvet krompira.

Na Krimu su kolhozni pčelari s oduševlјenjem posmatrali kako se dresirane pčele u masi vraćaju u košnice natovarene lopticama polena s loze. Vinogradari nisu verovali svojim očima: pčele ranije nikada nisu posećivale lozu, a sada, prihranjene sirupom cvetića loze vrste „čauš“, nalazile su bez pogreške tu vrstu među desetinama drugih vrsta.

Selekcionari i voćari, agronomi i pčelari sa svih krajeva države upućivali su pitanja, mladež iz školskih pčelarnika pozdravlјala je „maršale pčelinje avijacije“ i svi su tražili savete i uputstva. Izveštaji o otkriću sovjetske nauke ispričali su pčelarskom svetu kako su naši istraživači-naučnici i pčelari-praktičari naučili da upravlјaju letnam delatnošću pčela.

Ksrisno je u osvrtu da spomenemo neke hronološke podatke koji imaju veze s ovim.

Učešće insekata u oprašivanju bilјnog cveća utvrđeno je šezdesetih godina 18 veka. Godine 1788 opisana je prvi put igra pčela. Tek posle 135 godina — 1923 godine — dato je pravo još sasvim uopšteno objašnjenje te igre, kao igre koja vrbuje i izaziva pčele iz košnice na sakuplјanje nektara. A već 1930 godine iz Moskovske opitne stanice izletelo je prvo jato pčela u svet, da po zadatku avronoma opraši bilјke.

Izvodeći svoje pčele na dirigovani let, sovjetski naučnici ispisali su novu stranu istorije upravlјanja živim svetom naše planete.

Pčele na lucerki

Cvet zaklјučan s dva katanca. — Divlјa pčela i bumba.r na lucerkinom „čuniću“. — Paradoksalan uticaj dresiranja medonosnih pčela na oprašivanje lucerki. — Kako da nateramo pčele da sakuplјaju tovar. — Klonsko umnožavanje biljaka i veza između selekcije lucerke i pčela.

Polјoprivredi SSSR-a je potrebno isto toliko semena od lucerke kao i od deteline: lucerka u usevima smeše trava, kao i detelina, nezamenlјivo vrši regeneraciju strukture zemlјe.

U isto vreme lucerka kao i detelina može da daje dobar rod odlične zelene hrane i sena za životinje. To je, kao što kažu zootehničari, trava s najvećom hranlјivošću.

Nјive na kojima je bila detelina daju veoma obilan rod lana, a posle lucerke naročito je uspešno gajenje pamuka. Detelina spasava zemlјu od „lanenog umora“, a lucerka, smanjujući nivo podzemnih voda, u velikom stepenu ometa osolјavanje natapanog zemlјišta — taj bič polјoprivrede u predelima gde se gaji pamuk.

Međutim, kao što smo već rekli, leto je tako teško dobiti seme lucerke kao i same deteline.

Lucerka je na prvi pogled veoma ćudlјiva bilјka.

Dovolјno je ako kažemo da pri čistom i nepomešanom usevu lucerka u mnotim predelima gotovo uopšte ne daje semena, čak i u onim slučajevima kad su bilјke normalno porasle i ne stešnjavaju jedna drugu.

Ta osobina, koja na prvi pogled izgleda neobjašnjiva, objašnjava se time što njeno seme ne raznosi ni vetar, ni životinje. Ono se prosipa oko materinske bilјke.

Izgleda da tu nema nikakve veze? Ima. Pri gustoj setvi niču oko svakog žbunića drugi žbunići te iste višegodišnje lucerke, onda ukoliko su za danu vrstu u danim uslovima semena beskorisna, izlazi da je stvarno korisnije za opstanak vrste ako se materije koje bilјka stvara ne pretvaraju same, nego se nakuplјaju u korene kvržice kao rezerva za izraštaj iduće godine.

Tačnost ovot objašnjenja ubedlјivo se potvrđuje time što razređena lucerka može da zametne seme čak i ako oko nje rastu druge trave i zelјaste bilјke: da bi naselila mesta koja zauzimaju druge vrste bilјaka, lucerka priprema seme.

Poznata je i druga osobina ponašanja lucerke, koja na prvi pogled izgleda čudnovata. Nјu opravdano smatraju kao bilјku koja voli vodu, čak jako voli vodu. Pa ipak od te bilјke, koja tako voli vlatu, možemo dobiti seme samo onda kad se vlažnost zemlјišta na kome je zasejana lucerka počinje smanjivati od momenta nicanja pupolјka, i kad produži da se smanjuje, sve do trenutka sazrevanja bobica. Treba u to vreme politi teren, bilјka prestaje da hrani stare ogranke s pupolјcima, cvetićima, čak i s već zametnutim plodom i počne da tera iz korenog vrata nove stablјike, počinje da stvara ponovne ogranke.

To takođe ne daje mogućnost da se dobije zatarantovano obilan rod semena.

Ali, glavna je nezgoda u tome što i kad je izvršena pravilna setva i na vreme poliveno zemlјište, lucerka može da ne rodi, i često stvarno i ne rađa seme, i to zbog tota što njen cvet često i uz najpovolјnije vremenske prilike ostaje neoplođen.

Cvet plave, žute i šarene — hibridne — lucerke izgrađen je veoma fino i komplikovano. Kod drugih bilјaka rascvetali pupolјak obično je odmah podesan za oplođenje — svejedno da li he vetar ili insekt namamlјen nektarom preneti na žig polen s drugih cvetića.

Kad se kod lucerke pojavi cvet, naliči kao da je zaklјučan katancem.

Teško je opisati konstrukciju tog katanca.

U osnovici najvećeg mekanog listića (jedra) leži potpuno prikriven tkivom drugih tankih i prozračnih listića (čunića), takozvani stubić (devet sraslih prašnikovih končića i jedan slobodan, koji zajedno formiraju cevčicu, kroz koju prolazi tučak). Čunić sa strana pokrivaju dva nežna listića (vesla).

Stubić je veoma čvrst i elastičan i kao da teži da iskoči iz čunića, ali ga u čuniću čvrsto drže dva ogranka vesala, koji su užlјeblјeni sa svake strane po jedan u omanja udublјenja (džepove) na čuniću.

Snaga kojom stubić teži da se izvuče iz čunića bila je izmerena: pokazalo se da može održati teret od 5 grama!

Zadivlјuje ova konstrukcija koja je sastavlјena iz najnežnijih listića, u kojoj je prikriven snažan živi luk stubića, jako zategnut kao oroz.

Kakva je njegova namena?

Prašnici imaju prašnice. Te prašnice pucaju još u pupolјku i posipaju žig tučka. Izgleda da je to samooprašivanje koje je škodlјivo za bilјke.

Ali ne! Ta se mogućnost izbegava na taj način što je sva površina žiga prekrivena sluzastom opnicom. Kroz nju ne može da pronikne ni jedno zrnce svoga polena. Da bi cvet bio oplođen, mora biti smaknuta sluzasta opnica makar i delimično. Tek posle toga polen sa cvetića drugih žbunića može da prodre u stubić, da dospe do plodnika prikrivenog u osnovici stubića i da stvori začetak.

Prema tome, potpuno rascvetali pupolјak lucerke zaklјučan je takoreći s dva katanca: da bi se izvršilo oplođenje, stubić i žig se moraju osloboditi iz čunića, a na žito, oslobođen od sluzaste opnice, treba da dospe tuđ polen.

Kad je vruć sunčan dan na rascvetali žbunić lucerke doleti pčela, obično usamlјena, divlјa pčela iz roda galikta (zemlјanih), ili megašila, andrena, melita, ili meliturga.

Jasno se vidi da je ta pčela doletela s drugog cveta: sva je posuta polenom, koji se prilepio za njene dlačice i napuderisao je kao pekara brašno. Pčela se spusti na čunić i uvuče surlicu u venčić, upirući glavom u jedro, a zadnjim nogama u jedno od vesala.

Dalјe se sve zbiva tako brzo da samo strplјiva ponovna posmatranja daju mogućnost da vidimo šta se dešava.

Ogranak vesla koji je uvučen u udublјenje čunića pod pritiskom zadnjih nogu izvuče se napolјe iz udublјenja i u tom trenutku „zapeti oroz“ odapne i sve cvetne brave se otvore.

Stubić, klizeći, iskače iz čunića, zaspe polenom pčelu, koja je vešto izbegla udar, i snažno se ispravlјa naviše do sudara s jedrom.

Cvet je „otvoren“.

Sluzasta opnica žiga ostane na jedru, a pčela, gurajući se sve dublјe prema osnovi stubića zbog nektara, već je ostavila na tučku zrnca polena, koja je na sebi donela s drugog cveća.

Svi ovi događaji zbivaju se za jednu do dve sekunde, ne duže, ali za odgonetanje značaja i smera svake pojedinosti bilo je potrebno mnogo godina napornog rada biologa.

Ponekad umesto divlјe pčele na čunić sleti bumbar. Ovaj nezgrapan i jak insekat postupa na sličan način. Ali bumbar tako halaplјivo i nezgrapno krči put do nektara da cvetić posle njegove posete ostaje ponekad unakažen. Čunić često biva izvučen iz čašice, stsbić iskrivlјen nastranu, a jedro čak i poderano . . . Pa ipak bez obzira na sve to zaMetne se u cvetu seme. Ako je usev lucerke osiguran, uz ostale povolјne uslsve, dovolјnim brojem divlјih pčela i bumbara, osituran je i rod semena.

Na hektaru dobrog useva lucerke u toku mesec dana procveta svaki dan, otprilike, oko pedeset miliona cvetova, a svaki taj cvet može biti oplođen kao što treba ako ga je pčela najmanje dva puta posetila. Dakle, radi dobrog oprašivanja svih cvetova rascvetale lucerke po jednom hektaru potrebno je hilјadama iisekata sprašivača.

Ali istovremeno d uspehom polјoprivrede šire se površine svih useva, pa se i usevi lucerke šire, a divlјa priroda, pa i divlјi insekti, sve se više i više potiskiva. Zbog toga se već sada ocena u najjače razvijenim polјoprivrednim predelima nedostatak divlјih insekata oprašivača, a kod najnaprednijih gazdinstava ta pojava ometa dobar rod semena.

Tako se stvorio protivurečlan odnos usled sukoba prirode i proizvodnje.

Ali sada proizvodnja ima na raspoloženju potpuno zadovolјavajući način dresiranja pčela. Izgleda šta tu ima prostije? Zašto da ne nateramo pčele da opraše lucerku, kao što smo ih naterali da oprašuju crvenu detelinu?

Stotine ispitivača po kolhozima i sovhozima, desetine naučnika po institutima i agronomskim stanicama otpočeli su da prihranjuju pčele s lucerkinim sirupom.

Pčele koje su tako dresirane zbilјa su počele revnosno da lete na useve lucerke i uporno posećuju svaki cvetić. Podaci o broju dresiranih domaćih pčela koje posećuju ,lucerku bili bi veoma utešni. Kad je došla jesen pokazalo se da je rod semena jadan, čak i na površinama koje su nesumnjivo posećivale dresirane pčele.

Rezultati otrešenog semena lucerke bili su veoma raznoliki.

Mnogi su se specijalisti potpuno razuverili u mogućnost da se taj zadatak reši pomoću domaćih pčela, a neki su prema rezultatu svojih opita rešili da je dresiranje čak i štetno.

Da bi tu tvrdnju dokazali navodili su podatke o rodu semena na mnogim njivama u blizini pčelinjaka, gde je pčela nesumnjivo bilo više i gde je bez obzira na to lucerka često rodila manje semena nego na njivama koje su udalјene od pčelinjaka i na koje je, prema tome, doletelo mnogo manje domaćih pčela.

Veoma je poučno da je baš smanjeni rod semena bio dokaz da je dresiranje korisno.

Odgsnetka ovog paradoksa nalazi se u ponašanju pčela sabiračica na cvetu lucerke.

Domaća pčela, koja je nešto veća od divlјe i znatno manja od bumbara, obično ne sleće na zev cveta, nego sa strane na jedro ili na petelžu cveta. Na taj način ne dodiruje otranke vesla. Ako -pčele sednu i na čunić, sednu obično pravo i opiru se istovremeno na oba vesla. U oba slučaja one bez prepreke dopiru do rezervoara za nektar, provuku surlicu prema osnovici jedra, i to na takav način da automat ,,oroz“, pomoću koga se otvara cvetić, ne stupa u dejstvo.

Cvet ostane zatvoren.

Zatvoren i oplјačkan, jer pčele ipak pokupe nektar. Cvetovi bez nektara ne privlače insekte, i ovi ih više ne posećuju. Zato i ostaju neoprašeni.

Rezultat je bio taj da su dresirane pčele, mesto da povećaju, smanjile rod semena lucerke.

U slučaju kad bi neka nezgrapna slučajno zakačila odrastak vesla i taj način otvorila zatvor, stubić je sa snagom od pet grama munjevito otskakivao i priklјeštio pčeli ili nogu ili surlicu. . . Posle tsga se povređena pčela, koja se jedva ispetlјala iz klopke, dugo odmarala, reklo bi se, čak, trljajući povređeni deo tela.

Ima dosta posmatranja koja svedoče da insekt koji je dobio takvu lekciju često sasvim prestane da podseća je na lucerku.

Pa i pored tota neke pčele s uspehom i na potpuno pravilan način otvaraju cvetove.

Celo to klupko protivurečnih činjenica dugo nisu mogli raspetlјati. To su ometali i česti slučajevi spontanog otvaranja cvetova lucerke, naročito zatvorene boje. To se dešava, po pravilu, kad su vrući dani. Smatrajući da se otvaranje cvetića vrši usled nejednakih termičkih osobina raznih delova njegovih tkiva. Izgleda da je tako. U svakom slučaju mlaz sunčanih zraka, koji pomoću uveličavajućeg stakla uperimo na donju polovinu udublјenja čunića, sam, bez ikakva dodira, momentalno otvara cvet.

Cvet se može otvoriti i kad je vetrovit dan usled mehaničkog uticaja lјulјanja, potresa i udara.

To mehaničko otvaranje možemo veštački izvršiti. Kad se po površini procvetale lucerke prevlači kanapom napred i nazad, i onda se otvara izvestan procenat cvetova. Ipak kad se i tako pripremi posev, rad dresiranih pčela nije povećavao rod semena u dovolјnoj meri.

Opet se pokazalo da se to objašnjava u nepodudarnosti anatomije tela domaće pčele i cveta: dresiranje je naviklo pčele da skuplјaju nektar, a kad bi sletele čak i na otvoren cvet, pčele bi dospele do nektara a da i ne dodirnu žig . . . Opet je cvet ostao’ neoprašen.

Imalo je zašto da se očajava!

Jedan odgajivač lucerke je branio disertaciju, u kojoj je odlučno tvrdio da medonosne pčele ne mogu oprašiti lucerku.

U Saratovskom žitnom institutu’ nisu hteli da se pomire s tim netativnim zaklјučkom.

— Oprašivanje ne uspeva samo zato što pčele skuplјaju samo nektar, — rekli su saratovski specijalisti. — Ali mi znamo da kad pčele sakuplјaju polen, oprašivanje se vrši bez zamerke. Izgleda da treba pokušati da nateramo pčele da sakuplјaju tovar s lucerke. Istina zasada nema psdesnog načina da se pčele dresiraju na polen. Šta da se radi? Moramo pskušati da primenimo čisto prinudan metod. . .

Na veliku posvršinu zasejanu lucerkom u kolhozu imena Vorošilova dovezeno je devet pčelinjih porodica podjednakih snaga. Od tri porodice oduzeli su iz košnice svu rezervu zrelot polena; iz tri druge su oduzeli polen, a istovremeno su u košnicu sgavlјali svaki dan sirup od lucerke radi dresiranja sabiračica; poslednje tri porodice ostale su kao kontrolne.

Treba dodati da su na leto košnice prvih šest opitnih porodica nameštene od prvog dana mrežice od žice za skidanje ttolena. Šuplјine na mrežici proračunate su tako da se mogućaju pčelama da prođu u košnicu, ali joj, pri tome, žice skidaju tovar s nogu.

Zbog toga ma koliko pčele sakuplјale stolen, porodica je stradala od belančevinske gladi — polena, a sabiračice su uvek letele na njivu da ga tamo sakuplјaju.

Način je, besumnje, surov, i opit ne može proći bez posledica za porodicu. U to niko nije sumnjao.

Sad je ostalo da se posmatra kako će se pokazati sabiračice. O tome su govorili podaci iz analize polena u tovarima, koji su donosile pčele raznih porodica u svoja gnezda.

Pokazalo se: kod prve tri porodice, koje nisu dobile sirup, a lišene su polena, iz poleta se vraćalo s tovarsm polena od lucerke otprilike trećina sabiračica — tri puta više nego u kontrolnim, u dresirane porodice, kojima je oduzet polen, vraćalo se iz poleta s lucerkinim tovarom otprilike pola sabiračica — gotovo četiri puta više nego kod kontrolnih.

Zadatak se mogao smatrati izvršen: pčele su uprkos svega, pokoravajući se zahtevu agronoma, počele da lete na lucerku i da oprašuju njen cvet i potpomažu zametnju semena.

Ali porodica pčela koja je lišena polena osuđena je da ubrzo ugine. I, razume se, nije se moglo računati da će pohaJbane, olinjale, zbog žica na mrežici za skidanje polena, sabiračice nakupiti bar koliko-toliko zadovolјavajuće rezerve meda.

Prirodno je da su se za rešavanje problema oprašivanja lucerke pomoću pčela morali zainteresovati i selekcionari.

U plodorodnim krajevima, gde su velike površine zasejane suncokretom ili helјdom, dovode se pčele radi oprašivanja ovih polјoprivrednih kultura.

Oni su davno primetili da na svakoj njivi ima žbunića lucerke koji se donekle razlikuju po veličini, po najsitnijim detalјima oblika cvetova, po stepenu nategnutosti stubića, po snazi i tačnoj podudarnosti klјučnog aparata čunića i vesala.

Selekcionari su naterali same pčele da im pomognu pri odabiranju bilјaka koje se najlakše oplođavaju.

U toku zime u toploj leji su rascepili nekoliko žbunova lucerke i svaki klon — tako selekcionari nazivaju gotovu grupu bilјčica, koje su dobili od jedne pomoću vegetativnog razmnožavanja — odgajili su posebno.

Dovitlјivost je ovde bila u tome što se klovnovi veoma malo međusobno razlikuju. U danom slučaju oni su se mogli s punim pravom smatrati za jednu bilјku. Ako jednu bilјku jedna ili druga pčela slučajio poseti, nije je tada lako ni opaziti, ali kad pčele posećuju razne klonove, onda se samo po sebi razume da je to mnogo lakše primetiti.

Pošto su svi klonovi bili presađeni na njivu i procvetali, posmatrači su svaki dan, od jedanaest do tri sata po podne, posle svakih pola sata beležili broj pčela na svakom klonu posebno, vodeći naročito računa o cvetovima koje su pčele otvorile.

Još prvog dana je zapaženo da različiti klonovi različito primamlјuju pčele. Dok je na nekim zabeleženo svega dve pčele, na drugima je izbrojano više od šezdeset.

Na najbolјim klonovima je procenat otvsrenih cvetova dostigao 86%. Otkrivene razlike su posmatrane i idućih dana.

Izlazilo je da na posebnim klonovima medonosne pčele obavlјaju posao isto tako uspešno kao i divlјe.

S druge strane, posmatranja obeleženih pčela pomogla su da se utvrdi kako lucerka privlači sabiračice raznih porodica pčela. Pokazalo se da se porodice do izvesne mere razlikuju po procentu pssećivanja lucerke, a i po pojedinim navikama u ponašanju sabiračica na cveću, a tako isto po umešnosti za pravilno otvaranje stubića i prenosa polena na žig.

Otvarala se na taj način potpuno realna mogućnost uzajamne, susretne selekcije; one vrste lucerke koje medonosne pčele uspešno oprašuju, a među pčelama one koje su spssobnije za uspešno oprašivanje. Ako bude u nizu pokolenja sistematski pojačavamo i potpomagano dresiranje sa sirupom od lucerke, a tako isto i polenom, takvo odabiranje bi moralo na kraju krajeva da dovede do uspeha.

Zajednički napor odgajivača bilјaka i pčelara, njihova stvaralačka ispitivanja, pipava kao juvelirski rad, doveli bi do dobrog roda semena lucerke, a time bi rešili jedan od nasušnih savremenih agronomskih zadataka, koji je ometao dalјi napredak naučne zemlјoradnje.

Krilati pomoćnici

Iskopine u Der el Medini. — Kakav su tovar skuplјale pčele pre tri hilјade godina. — Još o detelinskoj i lucerskoj paši za pčele. — Kako se mogu usavršiti cvetovi suncokreta, pamuka i lana. — Novi zadaci za selekcionare odgajivače bilјaka i pčelare. — Oprašivanje pomoću pčela — beočug selekcione tehnike i gajenja semena.

Čitači hijeroglifa davno su pročitali iz prastarih papirusa izveštaje o tome da su Egipćani pri sahranjivanju mrtvih ostavlјali u groznicama sudove s raznim jelima i među njima i med u saću.

Nakupilo se mnogo dokumenata koji potvrđuju te podatke, pa ipak ni u jednoj prastaroj grobnici u Egiptu niko nijedanput za poslednjih sto godina nije našao ni traga meda ni saća. Čak i naročito organizovana istraživanja bila su bez uspeha, što je dalo povoda nekim egiptolozima da posumlјaju u tačnost protumačenih napisa.

Krajem četrdesetih godina u jednoj grobnici, otkrivenoj pri raskopavanju u Der el Medini, u blizini mesta Tebe (Gornji Egipat), koju egiptolozi smatraju da pripada vremenu dvanaeste dinastije, 1350 godine pre naše ere, nađen je plitak zemlјan sud, nalik na činiju, s ostacima saća sa medom.

Više od 3.000 godina sačuvao se u grobnici taj ostatak saća, za čije su se proučavanje prihvatili najpoznatiji specijalisti. Bilo bi potrebno mnogo prostora da bi se opisala sva dovitlјivost naučnika, koji su preodoleli najveće tehničke teškoće radi proučavanja suvog mednog ostatka koji je pocrneo i spekao se kao katran.

Zadržaćemo se na kratkom izlaganju najvažnijih rezultata analize. Iz ostataka meda izdvojila su se zrnca polena, i po njima doznali bilјke s kojih je med bio sakuplјan. Istovremeno su utvrdili botanički sastav cvetnog praha u medu, koji pčele u tome predelu i dan danas sakuplјaju.

U drevnoegipatskom medu nisu našli gotovo ni jedno zrnce polena onih vrsta bilјaka koje se nalaze u savremenom medu, koji pčele sakuplјaju uglavnom s bilјa koje se gaji na njivama. Med koji je stajao tri hilјade godina u grobnici mumija bio je sakuplјen samo s drveća: divlјeg — šumskog i kulturnog — iz voćnjaka.

Prsnalazak u Der el Medini ozbilјno je učvrstio mišlјenje koje je već odavno postojalo da je u prošlosti pčela bila poglavito pumski insekat i da su vekovi odomaćivanja pretvorili tog insekta, koji se hranio nektarom i polenom šumskog drveća, u insekta koji se hrani nektarom i polenom polјskog bilјa.

Ako usvojimo to gledište, morali bismo priznati da su pčele prinuđene da se prilagode na novu, za njih neobičnu hranu. Onda će nam postati mnogo razumlјivije mnoge nepodudarnosti, i otsutnosti uzajamne podudarnosti među prirodom medonosne pčele i prirodom mnogih polјoprivrednih kultura koje su po svom razvitku nesravnjeno mlađe nego pčele.

I crvena detelina i lucerka, o kojima je bilo govora, prilagodile su se da u prirodnim uslovima rastu u busenima manjeg ili većeg oblika. Tu u zemlјi oko njih su se ugnezdile razne vrste bumbara dugosurlaša, koji su tako idealno prilagođeni za oprašivanje cvetova deteline; u jamicama u zemlјi, u stablјikama suve trave. ispod kamena zaprejanog suncem nastanjene su razne vrste osa i pčela samica, koje tako savršeno otvaraju i oprašuju cveće lucerke.

Kadsu otkrili odlične hranlјive osobine deteline i lucerke, lјudi su ih presadili na svoje njive, ali pritom, kao što je opravdano primećeno, nije vršeno veštačko odabiranje krmnog bilјa, pa iako se te pojave odavno iskorišćavaju, njihov rast i gajenje idu po zakonima prirodnot odabiranja.

Ali kad je čovek iščupao krmne bilјke iz njihove prirodne sredine i posejao na uzoranu njivu, on je, i ne podozrevajući, prekinuo prirodne veze kote su sdržavale u prošlosti sve vrste koje se kultivišu. Crvena detelina i lucerka prenete su na nađubrene obradive njive, tu su se rascvetale, ali su bumbari i pčele samice. koji su ih oprašivali, ostali u ,,otadžbini“ tih trava — po neksšenim livadama, po suvim ivicama močvari.

Treba uzeti u obzir da u prirodnim uslovima detelina i lucerka nikada ne zauzimaju tako opširne prostore. kao što to biva na njivama, i sem toga, na zemlјištu koje je agrotehničkim merama izjednačeno, bilјke prolaze kroz sve faze razvića istovremeno, mnoto više nego u prirodnim uslovima. Zbog toga na rascvetalom kulturnom zemljištu krmnog bilјa treba neuporedivo više insekata oprašivača nego u prirodnim izraštajima iste trave.

Medonosne pčele, koje sve više i više postaju glavni oprašivači polјoprivrednog bilјa, ustvari tek počinju da se prilagođavaju za iskorišćavanje nektarnog i polenskog pasišta na usevima crvene deteline i lucerke.

Eto zašto se uporno postavlјa pitanje o odgajivanju deteline s kratkim cevčicama i pčela s dugačkom surlicom, o stvaranju lucerke koju oprašuju pčele i domaće pčele koja oprašuje lucerku. Ove selekcione zadatke diktuje nasušna potreba da se učvrste još uvek labave organske veze između vrste crvene deteline i vrste medonosne pčele i između medonosne pčele i lucerke.

Problemi pčele i deteline i pčele i lucerke davno su stavlјeni na dnevni red kao neodložna pitanja. A u tom se pravcu već naziru daleki zadaci. Pčela koja sabira tovar s kukuruzne perjanice, pčela koja sabire slatki sok s još vlažnog klasa pšenice, koji tek što se pomolio iz cevčice na listiću, — sve ovo nam otkriva nove vidike.

Uspštavajući zaklјučke iz istorije o promenama životinja i bilјa u odomaćenim prilikama (domestikaciji), Darvin je naročito raspravio pitanje o takozvanoj koordinirajućo’1 moći, koja je zajednička u većoj ili manjoj meri svim organskim bićima, pa kaže, „kad je čovek izazivao promenu nekog važnog dela, on to obično nije namerno činio, nego u vezi s nekim drugim primetnim delom“.

To zapažanje ima neposrednu vezu s pitanjem koje raspravlјamo, a ono zaslužuje da o njemu razmislimo.

Poznato je da lјudi gaje neke bilјke radi njihova semena (zrnasta hrana, bobovi), druge — radi mekih plodova (voće, jagode, bostan), treće — radi zelenog lišća <kupus, duvan), četvrte — radi vlakna (prediva), pete — radi kooenja ili podzemnih krtola (šećerna repa, krompir). Usto je čovek pomoću odabiranja menjao to bilјe i gajenjem ga prinudio da najviše razvija one delove radi kojih se ono i gaji. Selekcionar je glavnu pažnju obratio zrnu ili plodu, krtolama ili lišću. Uvećavao im je veličinu, povećavao količinu belančevina, ili im povećavao slatkoću, ili masnoću, ili sočnost, ili mirišlјavost, ili skrobnoet, a.istovremeno da se mogu duže lagerovati, lakše prevoziti i prekuvavati. Prema svojim potrebama povećavao je dužinu vlakna na semenu pamuka, menjao je sastav mlečnog soka kod maka, sadržinu nikotina u zrelom lišću duvana, sadržinu težina u mladom čajnom lišću, strukturu stablјika lana i konoplјe . . .

Prirodne vrste — deca prirode, koje stvaraju uslovi života, menjaju se samo „radi lične koristi“, samo zato da bi se očuvale i napredovale.

Druga je stvar s vrstama koje čovek održava u uslovima kultivisanja.

Odabiranje uvek ima određen cilј, i čovek koji vrši odabiranje čini to prema svojim potrebama i cilјevima.

Ni kod životinja, ni kod bilјa selekcionar „ne može — kao što je pisao Darvin, — da primeti neke važnije i veće promene važnih organa; on i ne obraća na njih pažnju dok su u vezi sa zdravlјem i životom“ njegovih pitomaca.

„Šta se tiče odgajivača neznatna promena kutnjih zuba kod njegovih svinja, ili šta za njega znači dopunski kutnji zub kod psa, ili bilo kakva promena creva ili nekog drugog unutrašnjeg organa? — pita Darvin. — Stočar se brine da meso njegove stoke bude masno, da se u trbuhu njegovih ovaca nakupi što više loja; a to je on uspeo“.

Uzmimo za primer voćara odgajivača novih vrsta voćaka.

Šta se ticalo tih selekcionara što je u cveću vrste koju su oni odgajili, recimo. jabuke, raspored prašnika takav da smeta pčelama da dopru do nektarnika, ili što j e polen koji se stvara u tom cveću manje vrednosti kao hrana za pčele? Selekcionar se brine da plodovi njegove vrste budu ukusni i lepi, da je drveće otporno prema hladnoći i da dobro rađa. To je i postigao!

Ali evo jedne novotarije kod engleskih selekcionara voćara — sorte koja se zove sadnica bremleja. Kažu vrlo dobra sorta. Može biti. Ali posmatranjem je utvrđeno da pčele posećuju cvetove te sorte četiri puta ređe nego, recimo, cveće drveta parmena vorčesterskog, koje raste pored prvoga.

— Izgleda kao da stare pčele kažu mladima da nemaju šta da rade na sadnicama, — žale se voćari, jer su primetili da pčele sabiračice ne sbraćaju pažnju na tu sortu.

Pokazalo se da pčele odbija od te sorte i neobično velika dužina prašnika kod cveća sadnice bremleja, a i to da su prašnici tesno i čvrsto sabijeni u cvetu, više nego kod ma koje druge sorte: čvrsta četka visokih i oštrih prašnika ne dopušta surlici pčele da dopre do nektara, kao što to ona uspeva kod drugog cveća.

Tako isto i na cveću još jedne engleske sorte, narandžaste pepine, prašnici stvaraju prepone između pčela i nektara

Usto neke nove sorte jabuka (među njima i bremlejeva!) stvaraju nepodesan polen, koji pčele očigledno izbegavaju da sakuplјaju.

— Selekcionari koji ne obraćaju pažnju na osobine ustrojstva cveća na voćkama i ne vrše odbacivanje prema tim znacima čine ozbilјnu pogrešku — kažu istraživači.

A voće kao i pčele „vode poreklo iz nćume“. Cveće voća po pravilu je mnogo bolјe prilagođeno za oplođavanje nego kod mnogih bilјaka polјske kulture. Pa ipak veštačko odabiranje, jednostrano usmereno ka jednom cilјu, može i nenamerno da izazove, u vezi s drugim raznim promenama, takvu prsmenu cveća koja stvarno unapred izaziva relativno smanjenje kakvoće ploda i relativnu kratkovečnost nove sorte.

Takvih činjenica u praktičnom gajeđu bilјa ima mnogo.

Suncokret je u našoj zemlјi jedna od najvažnijih ulјastih bilјaka — i oprašuje se unakrsno. Gajenje na njivama ove bilјke počelo je nedavno, nešto više od pre 100 godina. Pa iako selekcija suncokreta nije stara ni 100 godina, među sortama ove bilјke ima već i takvih čija semena sadrže više od .40, gotovo 50% masnoće.

Svaka semenka bukvalno je kaplјa masti u lјusci.

Zar je selekcionara koji je odgajio takvu sortu ulјenog savršenstva brinulo što cveće te vrste’ luči malo nektara, ili što njegov polen nije najbolјa hrana za pčele, ili što korpice cvetnog kolača luče le-plјiv sok, u kome se zalepe i ginu insekti oprašivači koji slete na korpicu? Selekcionar se brinuo da njegova sorta ima dosta masnoće, da korpice budu što veće i da se lјuska što lakše odvaja od jezgra. To se i postiglo. Slava mu i hvala!

Ali mi u isto vreme znamo da pogoršani uslovi za unakrsno oprašivanje ne mogu proći bez posledica po novu sortu. Mičurinska teorija učenja o vitalnosti bilјnih organizama pomogla nam je da u cveću bilјaka vidimo organ za obnavlјanje, organ za povećanje vitalnosti vrste. Prema tome, ako su uslovi za unakrsno oprašivanje potoršani, to he se na kraju krajeva neizbežno sdraziti na vitalnost potomstva.

Mi već znamo, a o tome se podrobno govorilo u poglavlјu „Živa kitica“, kakav značaj za plodnost bilјa ima mnogokratna poseta pčela cveću i nadražaj površine žiga trlјanjem hitinske opne pčela. Mi tako isto znamo i to kakav značaj za vitalnost i vitalnu otpornost bilјnog potomstva ima smeša polena ko-ju insekti prenose sa mnogobrojnih prašnika cveća koje su posetili.

Relativna kratkovečnost čak i najbolјih sorti kultura ,koje same sebe oprašuju danas je poznata svima. Može se tvrditi da je i potomstvo unakrsnika, čiji su se uslovi oprašivanja pogoršali, osuđeno da manje živi, da je manje vitalno nego što bi moglo i trebalo da bude.

Nije to slučajnost da je kod mnogih istraživača dopunsko veštačko oprašivanje smešanot polena uvek povećavalo rod suncokreta. A iz posejanog semena, koje je dobijeno pomoću obilatog oprašivanja smešanot semena, dobijale su se krupnije bilјke, otpornije i rodnije.

Kako da razumemo ovu činjenicu? Ona potvrđuje, besumnje, to da pri običnim uslovima, bez dopunskog oprašivanja, cveće bilјaka ostaje nepotpuno oprašeno.

Uzroka za to kod poseva raznih kultura ima mnogo.

Ako govorimo o suncokretu, to znači da je selekcionarima koji stvaraju nove, još bolјe sorte nego današnje, postavlјen zadatak da odgaje takve sorte čije će cveće davati dosta nektara i koje će, zahvalјujući tome, pčele rado posećivati, te će, kao rezultat sbilatog unakrsnog oprašivanja cveća u korpicama, te sorte davati veći i postojaniji rod još rodnijeg semena.

Ako se.želi da se korisno postavi zadatak korišćenja pčela kao još jednog dopunskog sredstva za povećavanje roda i pobolјšanje kvaliteta semena, onda atronomi, selekcionari, odgajivači semena i pčelari moraju zajednički vrlo pažlјivo revadirati i raspraviti mnoge šeme agrotehničkih planova.

Helјda se s pravom smatra za jednu od najbolјih medonosnih bilјaka. Nјu pčele rado posećuju i ona ima, kao što smo kazali, cvetove dvaju vrsta: jedne s kratkim prašnicima i dugim stubićem i druge s kratkim stubićem i dugačkim prašnicima. Dobija se dobar rod samo u slučaju kad se dešava oprašivanje između cvetova raznog tipa. Još je bolјi rod i još izvrsnije seme kad se uzajamno oprašuju cvetovi raznog tipa raznih sorti helјde.

Odgajivači dobrog roda su to uzeli u obzir. Oni seju uporedo u uzanim lejama i preko reda seme od dve sorte helјde, naprimer džinovske helјde i kazanske; odgajivači semena očekuju trenutak kad helјda počinje da cveta, pa zatim sistematski pregledaju cveće svih poraslih bilјčica i plevlјenjem očiste posev, ostavlјajući u lejama samo bilјke s dugačkim stubićem džinovske sorte i samo bilјke s kratkim stubićem kazanske sorte. Pored njive su smeštene košnice s pčelama, i sabiračice uredno unakrsno opraše sve cvetove na usevu. Zahvalјujući tome s njive se skupi rod odličnog hibridnog semena.

Odgajivači semena su izračunali da ako površina takve hibridizacije iznosi samo pet procenata hektara, onda se semenom koje rodi na njemu može zasejati već jedan i po hektar, a rodom s ovot prostora može da se zaseje četrdeset hektara helјde za potrošnju.

Na taj način međusobna hibridizacija koju su izvršile pčele na površini od pet procenata hektara donese treće godine rod od deset do dvanaest tona zrna.

Nisu ovo samo pretpostavke napamet, nisu nade ni gatanja: mogu se dati adrese kolhoza koji su uspešno iskoristili opisani postupak.

Na isti način je rešen zadatak za povećanje roda krastavaca i lubenica. Razrađen je način ukrštanja raznih kultura pomoću pčela, a usto se pokazalo da hibridi mnogo brže sazrevaju nego njihovi roditelјi, te je to dalo mogućnost da se lubenice gaje i u severnijim predelima.

Na sličan način se može pomoću -pčela sprovesti obnova semena raznih sorti deteline, o čijem se značaju više puta govorilo. Ako se poseje smeša semena deteline odgajena u raznim kolhozima, a zatim osigura unakrsno oprašivanje, može se dobiti rodnije i vitalnije seme. Opit koji je izvršen u Lenjintradskoj oblasti pokazao je da iste godine kada je posejano, takvo seme daje rod zelene mase za deset procenata veći, a da se idućih godina rod semena povećava za dva-tri puta više nego što daju semena obične sorte. Obnovlјeno seme dalo je 633 kilograma po hektaru, a obično seme 266 kilograma semena.

To je dokazano sada i sa sejanjem pasulјa.

Pasulј je bilјka koja se samooprašuje, njegovi zatroreni cvetovi zameću seme i od oprašivanja sopstvenim polenom, ali bilјke pasulјa koje su veštački oprašene smešom polena iste sorte donose redovno povećani rod. Istina, veštačko oprašivanje pasulјevog cveća bilo je skopčano sa mnogo posla sve dotle dok selekcionari, koji su počeli da vrše ukrštanje iste bilјke, nisu utvrdili da se njegovo cveće može oprašivati i bez kastracije (škoplјenja) ako u njemu tučak sazreva pre nego prašnici.

Oprašivanje bez kastracije je lakše izvesti, ali i to je dosta pipav posao.

Da bi ubrzali rod i pojevtinili cenu semena koje je obnovlјeno (osveženo) zahvalјujući unakrsnom oprašivanju, selekcionari su pokušali da li mogu naterati pčele da oprašuju cveće pasulјa. U košnicu su postavlјene činijice sa sirupom od cveća pasulјa, i pčele su počele da posećuju rascvetali usev na prostoru od deset hektara. Opit je pokazao da je seme dobijeno na taj način mnogo rodnije nego obično. A to je značilo da je utrošak dva kilograma šećera za dresiranje pčela pretvoren u desetine tona viška roda.

I ovo nisu samo pretpostavke niti nagađanja: u Kazanskoj selekcionoj stanici naterali su pčele da spremaju seme pasulјa koje daje obilate doprinose.

I selekcionari koji rade s krompirom za vreme cvetanja posejanih vrsta uzajamno ih oprašuju pomoću dresiranih pčela, a zatim sejući tako dobijeno seme, vrše odabiranje pri rasađivanju. Takve perspektive se ukazuju za iskorišćavanje pčela i pri proizvodnji semena za povrće i semena za šumsko drveće. Posmatranje rada pčela na zrnastom bilјu kad cveta daje nade da mogućnost korišćenja pčela na selekcionim stanicama i njivama za gajenje semena neće biti ograničeno ovim što je do sada urađeno.

Darvin je, kao što je pomenuto, smatrao da je jedan od uzroka konzervatizma naslednosti kod pčela ta činjenica što se one hrane potpuno samostalno i što u svakom drugom pogledu vode takođe samostalan način života. Ali mi već znamo da su se pčele pretvorile iz vrste koja se hranila sa šumskog rastinja u vrstu koja se hrani sa polјskih kultura. Iz toga se može izvesti zaklјučak da je samostalna ishrana pčela ustvari samo prividna: prehranbenu bazu pčela, botanički sastav njihovih nektarskih i polenskih pasišta čovek je iz temelјa promenio.

Mi smo svedoci kako se ubrzava proces obnove sastava vrsta bilјaka koje služe pčelama kao glavna baza za ishranu. Sada su već razrađeni načini dresiranja pčela koji daju čoveku mogućnost da upravlјa procesom unakrsnog oprašivanja bilјaka u proizvodnji useva i voćaka. A pošto je pčela fino oruđe u rukama selekcionara, koji pobolјšavaju sorte i stvaraju ih vitalnijim, to se ukazuje mogućnost planske proizvodnje bilјnih vrsta koje će pčele posećivati i bez prisilјavanja i bez dresure. Nije teško predvideti da će obnova sastava bilјaka, koje služe kao pasišta za pčele, ići ubuduće brže i da će prvi put postati planska i sređena.