Koliko je u pričama o neispravnom mesu brige za ljudi, a koliko za zaradu?
Po zvaničnim podacima, u Srbiji se godišnje proizvodi oko 450.000 tona mesa svih vrsta. Uverenje javnosti da je ono zdravo, najpre je uzdrmao morbidni slučaj klanice Nebojše Jovanovića u Velikoj Plani, koji je uhapšen zbog sumnje da je prodavao i meso uginulih životinja, a potom i tvrdnje iz inđijske fabrike „Energo zelena“ da se od 250.000 tona životinjskog otpada koliko se, po njenim informacijama, godišnje dobije u našoj zemlji, čak 180.000 tona, na različite načine, vraća u ishranu ljudi.
Ministar poljoprivrede Dragan Glamočić je, međutim, u subotu te tvrdnje ocenio kao netačne, dodajući da nije slučajno što se one u javnost plasiraju baš sada kada Srbija ima kontrolu ispravnosti hrane iz EU, Rusije i Kine.
– Navodi koji su se pojavili u našim medijima o navodnoj upotrebi životinjskog otpada u proizvodnji hrane, značili bi u praksi da bi godišnje trebalo da ugine skoro 400.000 goveda, što je pola stočnog fonda. Svako u Srbiji zna da je to apsolutno netačno i da je nemoguće. Hrana koja se nalazi na našem tržištu je zdravstveno bezbedna – dodao je Glamočić.
Prema zvaničnim podacima, u Srbiji se, inače, godišnje kolje oko 268.000 goveda, a „Energo zelena“ je jedna od tri naše fabrike za preradu i uništavanje životinjskog otpada koji se smatra opasnim za ljudsko zdravlje i čije uništavanje je, samim tim, po zakonu obavezno.
Preostale dve su u Somboru i Ćupriji. Obrazlažući tvrdnje o ukupnoj količini otpada životinjskog porekla, u toj fabrici se pozivaju na izveštaj Uprave za veterinu dostavljen EU, dodajući da sve srpske fabrike godišnje prerade svega 60.000 tona, pa najmanje 180.000 tona ostane neuništeno, a veći deo se, kako tvrde, kroz prerađevine, poput viršli, pašteta ili parizera, vraća u ljudsku ishranu.
– Krajnje je vreme da se to iskontroliše, a jedan od načina je da se od klanica traže podaci koliko im otpadne pri klanju. Po evropskim standardima kod krava je to između 27 i 30 odsto, a naše klanice prijavljuju svega tri odsto – tvrdi direktorka „Energo zelene“ Tamara Drecun Vasić.
U gradnju te supermoderne fabrike istoimena belgijsko-srpska kompanija je 2011. uložila 22 miliona evra, otvorena je u decembru 2012, a lane je preradila oko 22.000 tone otpada. To je, međutim, tek petina njenog godišnjeg kapaciteta od 150.000 tona. Da bi poslovala profitabilno, morala bi godišnje da preradi bar 50.000 tona.
– U investiciju smo, uz ostalo, ušli na osnovu obećanja ministarstava poljoprivrede i ekologije u tadašnjem sazivu Vlade Srbije, da će Pravilnik o razvrstavanju i postupanju sa sporednim proizvodima životinjskog porekla i kod nas biti striktno poštovan, a ono što treba da se uništi usmerava ka nama. To se, međutim, ne dešava – dodaje Drecun Vasić.
Uz to, iz Inđije, fabrike iz Sombora i Ćuprije, obe inače u državnom vlasništvu, optužuju i za nelojalnu konkurenciju, što ilustruju tvrdnjom da su cenu uklanjanja i prerade životinjskog otpada sa 18 smanjili na svega pet dinara. Inđijska fabrika, inače, po kilogramu naplaćuje 11 dinara.
– Te fabrike otpad bacaju umesto da ga prerade, a često daju i potvrde da su meso životinja koje uginu na farmama odneli, a to zapravo ne čine – dodaje Drecun Vasić.
U somborskoj „Proteinki“, međutim, rezolutno tvrde da to nije tačno.
– Neistina je da ne odvozimo i ne uništavamo sve uginule životinje i drugi životinjski otpad.
Sve što preuzimamo se, digitalnim vagama koje imamo na svakom našem vozilu, meri na mestu preuzimanja, a onda i pri dovoženju u fabriku. Ta merenja se uvek poklapaju i međusobno, i sa dokumentacijom koju izdajemo – kategoričan je Borislav Tomić, direktor te fabrike.
On odbacuje i tvrdnje da su cene preuzimanja i uništavanja životinjskog otpada smanjili sa 18 na pet dinara. Po kilogramu, veli, naplaćuju deset dinara i u poslednjih nekoliko meseci su upravo od „Energo zelene“ preuzeli najveće klanice, poput „Karneksa“, „Matijevića“, IM „Topola“ ili „Big bula“. I odbacuje bilo čije pravo da se meša u poslovnu politiku njegove fabrike.
-Mi, bez dinara dotacija od bilo koga, uključujući i državu, poslujemo pozitivno, redovno isplaćujemo zarade 50 zaposlenih i nemamo nikakva zaduženja – kaže Tomić. – Tržišno ćemo da poslujemo i ubuduće, a to što je neko, nekada, ljudima koji su investirali u inđijsku fabriku obećao da ćemo mi da postanemo njihova filijala, a to se nije dogodilo, nas zaista ne zanima.
Sporedni proizvodi
Od životinjskog otpada koji se prerađuje u Inđiji, Somboru i Ćupriji dobijaju se mesno koštano brašno i tehnička mast. Iako se to neretko čini, upotreba tako dobijenog mesnog koštanog brašna u proizvodnji stočne hrane je zabranjena. Ono mora da se uništava u jedinoj srpskoj spalionici, smeštenoj upravo u Ćupriji.
Koliko otpada stvarno ima?
Po opasnosti za zdravlje ljudi životinjski otpad se u EU svrstava odmah iza nuklearnog. Dok u „Energo zelenoj“ kažu da se kod nas godišnje pravi 250.000 tona životinjskog otpada, u „Proteinki“ misle da je ipak reč o manjoj količini.
– Prema mojim saznanjima, u Srbiji se dnevno stvara oko 500 tona tog otpada, što bi na godišnjem nivou bilo nešto preko 180.000 tona – kaže Borislav Tomić.