Uredbom o raspodeli podsticaja za organsku proizvodnju u 2015. godini predviđeno je 92 miliona dinara, ali je taj iznos i veći imajući u vidu investicije u primarnoj proizvodnji, kao i u sektoru prerade mleka, mesa voća i povrća, gde je akcenat stavljen na proizvođače koji imaju sertifikovanu organsku biljnu i stočarsku proizvodnju.
Više od milion tona raznovrsnog voća proizvedenog u Srbiji, završi na inostranom tržištu, pri čemu se čak 50 odsto isporuči kupcima u Rusiji. Velika potražnja vlada i za povrćem sa ovog područja.
Činjenica je, međutim, da potencijali za ovu vrstu proizvodnje ni izdaleka nisu iskorišćeni o čemu svedoči i podatak da je tek oko 240.000 hektara (plus oko 50.000 hektara pod vinogradima), od ukupno 2,6 miliona hektara obradivih površina iskorišćeno za proizvodnju voća, dok se povrće uzgaja na oko 273.000 hektara, ili na nešto više od šest odsto obradivih površina. Srbija, inače, raspolaže sa nešto više od pet miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je obradivo 2,6 miliona hektara. Poređenja radi to je 66 odsto ukupne teritorije Danske. Čak 3,3 miliona hektara, odnosno 65 odsto, koristi se u vidu oranica. Zabrinjava, međutim, podatak da se ne obrađuje 424.000 hektara, ili svaki osmi hektar, od čega je oko sedam odsto oranica.
Nije dovoljno iskorišćen ni izvozni potencijal. Ilustracije radi samo 30 odsto proizvodnje jabuka, koja uz malinu, predstavlja značajan izvozni artikal, završi na inostranom tržištu (Mađarska, Poljska, BiH, Nemačka…) najviše u Rusiji, gde se plasira oko 70 odsto ukupnog izvoza. Sve to ukazuje na činjenicu da su proizvođači jabuka uglavnom usmereni na domaće tržište i to uprkos, reklo bi se, stimulativnoj izvoznoj ceni, koja se u proseku kreće oko 2,2 američka dolara po kilogramu. Po tom modelu funkcioniše i Poljoprivredno gazdinstvo Vukojević, koje se već tri decenije bavi proizvodnjom voća i povrća a od 2009. uključeno je u program kontrolisane proizvodnje povrća koju sprovodi Institut Tamiš. Ovi proizvođači, koji su na površini od oko 50 hektara u atarima Velikog Sela i Srpskog Polja (Vršački put) podigli plantaže voća i povrća (uzgajaju jabuke, breskve, trešanje, šljive, lešnike, ali i raznovrsno povrće), proizvode plasiraju uglavnom na domaćem tržištu, preciznije na beogradskoj pijaci Zeleni venac, a manji deo izvoze na rusko tržište. U ukupnoj proizvodnji dominira voće, sa učešćem od 70 odsto, dok je povrće zastupljeno sa 30 odsto. U saradnji sa stručnjacima Instituta Tamiš rade na uvođenju Global GAP standarda koji podrazumeva kontrolu kritične tačke u proizvodnji voća i povrća.
– Analizom zemljišta procenjuje se da li postoji rizik od eventualnog narušavanja kvaliteta proizvoda i ako se utvrdi da postoji preduzimaju se mere kako bi se opasnost eliminisala. Osim kvaliteta proizvoda Global GAP standard podrazumeva i zaštitu životne sredine i svih učesnika u procesu proizvodnje. Zato se trudimo da pravilno koristimo ne samo pesticide, već i đubriva. To znači da pravilno doziramo preparate, i vodimo računa o karenci, odnosno periodu koji mora da protekne od poslednjeg tretmana do berbe. Uvereni smo da će standardizacija proizvodnog procesa doprineti boljem kvalitetu proizvoda i smanjiti neželjene efekte po životnu sredinu. Zato se na našem gazdinstvu vrši stalna provera stanja opreme, zatim postupaka čuvanja i manipulacije pesticidima i mineralnim hranivima, ali i vode koja se koristi za navodnjavanje. Rezultati ispitivanja, sprovedeni u akreditovanim laboratorijama metodom slučajnog uzorka na pijačnoj tezgi, pokazali su da nema nedozvoljenih količina i neprijavljenih pesticida – kaže Branislav Vukojević, menadžer za maloprodaju i veleprodaju Poljoprivrednog gazdinstva Vukojević, i dodaje da je u ovaj program uključeno 20 proizvođača koji su prepoznatljivi na pijaci.
Procenjuje se da Srbije raspolaže velikim površinama poljoprivrednog zemljišta pogodnog za organsku proizvodnju, ali da se tek skroman procenat koristi za te namene. Prema podacima Ministarstva poljoprivrede u 2014. godini organska proizvodnja organizovana je na 9.548 hektara, od čega je 8.000 hektara obradivih površina. U svetu, inače, ova proizvodnja beleži rast od 25 odsto godišnje i to je jedini sektor u kome se proda sve što se proizvede, i to uprkos tome što su organski proizvodi za deset do 50 odsto skuplji od konvencionalnih. Na pitanje da li su razmišljali o tome da deo proizvodnje organizuju po principima organske naš sagovornik kaže da je to jedan od njihovih projekata za budućnost. Dodaje, takođe, da bi Vlada Srbije trebalo u većoj meri da stimuliše ovu vrstu proizvodnje.
U Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine kažu da su pripremili poseban paket mera namenjen proizvođačima koji su uključeni u organsku proizvodnju i naglašavaju da su podsticaji za organsku proizvodnju 40 odsto veći u odnosu na one namenjene proizvođačima koji se bave konvencionalnom proizvodnjom. „Uredbom o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju za organsku proizvodnju u 2015. godini predviđeno je 92 miliona dinara, ali je taj iznos i veći imajući u vidu investicije u primarnoj proizvodnji, kao i u sektoru prerade mleka, mesa voća i povrća, gde je akcenat stavljen na proizvođače koji imaju sertifikovanu organsku biljnu i stočarsku proizvodnju. Osim podsticaja za organsku biljnu proizvodnju, regresira se i kupovina goriva, a predviđen je i regres za sredstva za ishranu bilja i oplemenjivače zemljišta koji se primenjuje u organskoj biljnoj proizvodnju“, ističu u Ministarstvu poljoprivrede. Poređenja radi, proizvođači u Evropskoj uniji, koji odluče da sa konvencionalne pređu na organsku proizvodnju, mogu da računaju na subvencije u iznosu od 600 evra po hektaru – za jednogodišnje, do 900 evra, ukoliko je reč o višegodišnjim ratarskim usevima, i to u narednih pet godina, koliko je potrebno da se zemljište očisti od štetnih materija.
U Ministarstvu poljoprivrede ukazuju i na to da pravo na podsticaje za organsku proizvodnju može da ostvari pravno lice, preduzetnik i fizičko lice – nosilac komercijalnog porodičnog poljoprivrednog gazdinstva. Podsticaji za ovu oblast poljoprivrede namenjeni su proizvođačima čija je proizvodnja u periodu konverzije, zatim onima koji se nalaze u postupku izdavanja sertifikata, kao i proizvođačima koji imaju sertifikovanu biljnu ili stočarsku proizvodnju. „S obzirom na to da proizvođači organskih proizvoda imaju i dodatne troškove prema ovlašćenim kontrolnim organizacijama koje vrše kontrolu i sertifikaciju, jedna od mera kojom Ministarstvo podržava ovu proizvodnju jeste i refundiranje 40 odsto od ukupnog troška, a ako je reč o marginalnim područijima, onda se refundira 55 odsto. U cilju unapređenja konkurentnosti i dostizanja standarda kvaliteta za proizvođače koji imaju sertifikovanu organsku biljnu i stočarsku proizvodnju procenat refundiranja vrednosti investicije u preradu i marketing u sektoru proizvodnje mleka, mesa, voća, povrća i grožđa povećan je na 50 odsto, odnosno na 65 odsto, za područja sa otežanim uslovima rada u poljoprivredi“, kažu u Ministarstvu poljoprivrede.
Od izvoza organskih proizvoda 11,2 miliona evra
Srbija je od izvoza organskih proizvoda u 2014. godini ostvarila devizni priliv od oko 11,2 miliona evra. Najveći udeo u ukupnom izvozu organskih proizvoda, odnosno čak 80 odsto, ima organsko voće, dok je izvoz povrća zanemarljiv. Organsko voće se najviše izvozilo u SAD i zemlje Evropske unije, pre svega u Holandiju, Nemačku i Austriju. Učešće izvoza organskih proizvoda u ukupnom izvoznom bilansu iznosilo je 0,5 odsto.
Proizvodnja lešnika kao izazov
Iako je u strukturi zasada jezgrastog voće slabo zastupljeno procenjuje se da bi to mogao da bude dobar izvozni posao. S tom konstatacijom slaže se i Branislav Vukojević, menadžer za maloprodaju i veleprodaju Poljoprivrednog gazdinstva Vukojević koji ističe da se proizvodnjom lešnika bave već nekoliko godina unazad. „U našem proizvodnom programu posebno mesto zauzima jabuka, ali smo pokrenuli i proizvodnju lešnika. Procenili smo da to nije zahtevan posao, a imamo i sigurno tržište. Ove godine smo ostvarili prinos od dve ipo tone po hektaru i zadovoljni smo plasmanom. Planiramo da podignemo nove zasade lesnika“, kaže Branislav Vukojević.
Autor: Mirjana Stevanović