Pred nama se nalazi još jedna prigodna knjiga, a to je monografija o trihinelozi, koju je priredio Miroslav Stojšić. Činjenica da je ova parazitska zoonoza poprimila takve razmere u našoj zemlji kakve nikada ranije nije imala, zabrinula je brojne stručnjake a posebno one koji se brinu o zaštitii zdravlja stanovništva. Trihineloza je pod ovim našim podnebljem svakako mnogo ranije postojala pre, no što su prvi pisani podaci o njoj objavljeni 1923, godine. U periodu između Prvog i Drugog svetskog rata bile su opisivane manje epidemije u različitim delovima Srbije i Jugoslavije. To su bila mesta u okolini Šapca, Kraljeva, Čačka, nekim delovima Srema a naročito u okolini Šida. Takođe i u više mesta u Bosni. Nekih epidemija bilo je i u toku okupacije (okolina Karlovca). U toku poslednjih dveju decenija trihineloza u našoj zemlji se nalazi u neprestanom porastu i dolazi do njenog širenja i u nekim krajevima gde je ranije nije bilo – kao što su pojedina mesta u Banatu i delovi istočne Srbije oko Kladova. 0 tome kolike je razmere dostigla trihineloza u nas najbolje potvrđuju podaci R. Pavlovića i saradnika (1996) koji pokazuju da je u toku 1995. godine samo u Vojvodini bilo ustanovljeno 28 epidemija sa ukupno 241 bolesnikom. Po istim autorima na osnovu veterinarskih izveštaja bilo je u Srbiji pronađeno u domaćinstvima 298, a u društvenim klanicama 1257 svinja inficiranih trihinelom.
Nalazeći se u žarištu svakodnevnih zbivanja u borbi protiv trihinrloze na području donjeg Srema, Miroslav
Stojšić je uvideo da veterinarska služba – iako nosilac najodgovornijeg dela posla – ne može sama da iziđe na kraj sa ovom zoonozom, već da je za to potrebna šira pomoć društva. Pri tome on na prvo mesto stavlja neophodnost prosvećivanja stanovništva. Polazeći sa tog stanovišta i sa veoma bogatim ličnim iskustvom, učinio je napor da pripremi ovu veoma dobro dokumentovanu monografiju ilustrovanu izvanrednim snimcima mikroskopskih preparata koje je načinio profesor dr Gliša Matić.
Autor je racionalno rasporedio sadržaj rukopisa. Počeo je od istorijskih podataka, pa preko morfoloških, bioloških i patoloških odlika, završio sa dijagnostičkim postupcima (malo preopširnim) i razumljivim stilom, pa je opravdana predpostavka da će sadržaj ove značajne monografije biti veoma rado prihvaćen od širokog kruga čitalaca.
Akademik prof. dr Zlati bor Petrović
Beograd, juli 1996. godine
Sadržaj
Predgovor
Trihineloza
Etiologija
Razvoj parazita
Patologija i klinička slika trihineloze kod ljudi
Dijagnostika trihineloze kod svinja
Sprečavanje i suzbijanje trihineloze
Metodi pregleda mesa i proizvoda od mesa na invadiranost trihinelom spiralis
Metoda kompresije
Izveštaj o trihinelozi
Sprečavanje širenja trihineloze na osnovu zakonske regulative
Program sprečavanja trihineloze
Trihineloza (Trichinellosis)
Trihineloza je parazitska zoonoza koja se pominje od davnina.
Mojsijev zakonik predstavlja prvi pisan! dokument, koji se odnosi na trihinelozu i kojim se zabranjuje upotreba svinjskog mesa. Međutim, pravi dokaz o trihinelozi datira 1835. godine kada je engleski student Džems Pedžet (James Peget) primetio ovog parazita. Autopsijom leša pedesetogodišnjeg Italijana u bolnici „Sveti Bartolomej“ u Londonu, on je primetio da u mišićima ovog leša ima mnogo crva, više nego u celoj Ijudskoj populaciji. Zaraženi materijal je odneo u prirodnjački muzej gde ga je doktor Robert Oven (Robert Owen) opisao i deklarisao kao Trichinella spiraiis. Posle deset godina, 1844. godine Lejdi iz Filadelfije prvi je prepoznao larvu trihinele spiralis kod svinja. Herbst je 1845. godine pronašao trihinelu spiralis kod mačke i među prvima zaključio da se infekcija prenosi lančano preko mesa.
Zencker je 1850. godine u Nemačkoj dokazivao štetnost trihinele spiralis po čoveka. Iste godine Leukart i Virchow su dokazali i objasnili razvojni ciklus parazita. Oni su na klanicama u Nemačkoj kao dijagnostičku metodu uveli trihinoskopiju za otkrivanje trihinele spiralis u zaraženim svinjama.
Od 1866. godine u Nemačkoj se zvanično uvodi trihinoskopija kao dijagnostička metoda. U stručnoj literaturi za trihinelozu se znalo mnogo ranije. Međutim, kod nas je trihineloza prvi put registrovana 1923. godine u Zemunskoj bolnici. Tada su od trihineloze obolele i lečene dvadesetdve osobe. Od početka ovog veka pa do danas u našoj zemlji glavni izvor infekcije za ljude je meso i proizvodi od mesa domaćih svinja, divljih svinja, medveda i jazavaca. Trihineloza je registrovana na svim kontinentima osim Australije. Prema nekim podacima do sada na svetu ima preko dvesta miliona Ijudi zaraženih trihinelom spiralis. U Sjedinjenim Američkim Državama godišnje se zarazi trihinelom spiralis preko trista hiljada ljudi, međutim, kod nekih se znaci bolesti slabije manifestuju zavisno od jačine invazije, a kao što je poznato kod njih se trihinoskopski pregled ne vrši, već meso pre upotrebe zamrzavaju i kuvaju. U Sjedinjenim Američkim Državama trihineloza je dosta raširena, postala je endemična u mnogim krajevima. Kod njih na klanicama posle klanja svinja, polutke se ubacuju u tunele na dubinsko zamrzavanje na -30°C i niže. S obzirom da se kod njih trihinoskopski pregled ne vrši, veliki broj ljudi može da se inficira.
Italija, Austrija i Nemačka 1879. godine zabranjuju uvoz svinja iz Amerike zbog zaraženosti trihinelom spiralis. Ipak, radi izvoza svinjskog mesa, Amerikanci uvode trihinoskopski pregled mesa od 1898. do 1906. godine, ali samo za izvoz, a za svoj narod pregled mesa zaklanih svinja na trihinu ne vrše ni sada. Pregled mesa zaklanih svinja na trihinu vršen je radi izvoza u Evropu samo u tom periodu.
U Evropi pojava trihineloze je česta u Poljskoj, Italiji, SR Nemačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Čehoslovačkoj i kod nas u Srbiji. Krajem prošlog veka na Siciliji je obolelo 12.000 ljudi. U Norveškoj (Oslo) obolelo je 687 ljudi, u Velikoj Britaniji 1941. godine oko 500 ljudi, u Poljskoj 1958. godine 308 ljudi, a u Mađarskoj 1960. godine 208 lica. U područjima gde nije bilo trihineloze, kao što su Tanzanija, Egipat, Kenija, Tajland, Vijetnam, Indija, Laos i Japan, došlo je do pojave ove bolesti. U Jugoslaviji, kada je prvi put opisana 1923. godine, počela je da se širi po svim republikama i autonomnim pokrajinama i poprimila je endemično-epidemijski karakter. Prema podacima Saveznog zavoda za zdravstvenu zaštitu samo u 1985. godini na podmčju Jugoslavije registrovano je trideset epidemija trihineloze sa preko 1.400 obolelih ljudi. U dvadesetšest epidemija izvor zaraze bilo je meso i suvomesnati proizvodi od domaćih svinja a u dve pojave zaraze uzrok je bilo meso divlje svinje i jazavca.
Najveća epidemija posle Drugog svetskog rata bila je u Sremskoj Mitrovici 1985. godine kada je obolelo preko 1.000 lica. U Odžaku je obolelo 126 lica, u Botujevu 125 i Osijeku 113 obolelih lica. U BiH od 1965. do 1988. godine obolele su 963 osobe.
Na teritoriji Srbije 1991. godine od trihineloze obolelo je 199 lica, 1992. obolelo je 469, 1993. obolelo je 210, 1994. godine je obolelo 492 lica, a u 1995. godini, od trihineloze obolelo je 803 lica, a jedno lice na teritoriji opštine Sremska Mitrovica umrlo je od trihineloze.
Početkom ovog rata u Slavoniji, verovatno bežanjem divljih svinja i drugih prenosilaca trihinele, u Sremu dolazi do porasta broja zaraženih domaćih svinja trihinelorn spiralis. Na teritoriji Srbije u 1994. godini od zaklanih 1.350.000 svinja, dijagnostikovano je kod 1 273 svinje da su zaražene trihinelom spiralis, što iznosi oko 0,1 %. U Sremu, Kladovu i Mačvi zaraženost svinja sve više raste.
U 1995. godini na klanicama i u privatnom sektoru, republički veterinarski inspektori i veterinari u veterinaiskim stanicama, izvršili su pregled na trihinu u Sremskom okrugu na 179.623 komada zaklanih svinja i otkrili 1.064 svinje zaražene trihinelom spiralis. Izveštajem zdravstvene epidemiološke službe u Sremskom okrugu obolelo je 103 osobe koje su konzumirale nepregledano svinjsko meso Zaraženost svinja trihinelom spiralis otkrivena je i u drugim krajevima Srbije, ali u mnogo manjem broju nego što je slučaj u Sremskom okrugu. U izveštaju nadležnih veterinarskih službi u dvadeset mesta u Srbiji, kod 371 svinje tiihinoskopskim pregledom dokazano je da su zaražene trihinelom spiralis.
Iz ovih izveštaja se može zaključiti da se trihineloza sve više širi i iz tih razloga nadležne službe moraju preduzeti pod hitno preventivne mere, da ova zaraza ne uzme razmere epidemije, što bi dovelo do velikih ekonomskih šteta i posledica po zdravlje ljudi.