Reklama

Prošlo je skoro 15 godina od pojave prvog izdanja ove knjige. Za to vreme bilo je mnogo promena u ishrani svinja. Naše znanje se proširilo i produbilo, a isto tako neka ranija shvatanja su revidirana. U nastojanju da se ove promene slede, celokupan materijal prvog izdanja je revidiran i prilagođen najnovijim saznanjima i nazorima, a mnoga poglavlja su znatno proširena. Naročito mnogo novih saznanja i promena u poslednjih desetak godina je bilo na polju ishrane krmača i prasadi kao i u tehnologiji ishrane svinja.

Prilikom pisanja i pripreme za štampu ovog, drugog, izdanja mnogi prijatelji i kolege su mi pružili pomoć na razne načine. Pojava ovog izdanja knjige pričinjava mi zadovoljstvo da im se svima još jednom srdačno zahvalim na tome.

U novom Sadu,
maja 1978.
Dr Slobodan Živković

Sadržaj

UVOD
Proizvodni ciljevi u svinjarstvu
Ishrana u odnosu na probavne organe svinja
Potrebe svinja u hranljivim materijama

DEO I

POTREBE SVINJA U HRANLJIVIM MATERIJAMA VODA
Funkcija vode u telu
Voda kao razvodnjivač hranljivih sastojaka hrane
Promet vode u telu
Uticaj obroka na potrebe u vodi
Uticaj količine soli u vodi na proizvodnju
Posledice ograničenog uzimanja vode
Potrebe svinja u vodi
Literatura

ENERGIJA
Uvod
Određivanje energetske vrednosti hraniva
Merila za iskazivanje energetske vrednosti hraniva
Potrebe svinja u energiji
Efikasnost iskorišćavanja energije u ishrani svinja
Literatura

UGLJENI HIDRATI
Ugljeni hidrati
Iskorišćavanje sirovih vlakana u ishrani svinja
Literatura

MASTI
Potrebe svinja u mastima
Potrebe svinja u esencijelnim masnim kiselinama
Deponovanje i dinamično stanje telesne masti
Uticaj masti iz hrane na deponovanu mast
Jodni broj i kvalitet masti
Animalne masti nasuprot biljnim mastima
Svarljivost masti
Ocena kvaliteta masti u ishrani svinja
Otpadne masti kao hranivo za svinje
Literatura

PROTEINI
Hemijsko određivanje proteina
Fiziološka podela amino kiselina
Kvalitet proteina — biološka vrednost
Dopunska vrednost proteina
Komparativna vrednost proteina raznih hraniva
Vreme kao faktor u iskorišćavanju proteina
Uticaj grejanja na kvalitet i iskorišćavanje proteina
Sintetičke aminokiseline u obrocima za svinje
Iskorišćavanje ureje u ishrani svinja
Svarljivost proteina
Iskorišćavanje proteina i aminokiselina iz hraniva
Ishrambeni eksperimenti sa proteinima
Odnos između energije i proteina
Optimalne i minimalne potrebe svinja u proteinima
Snabdevanje proteinima i ekonomika
Iskazivanje potreba životinja u proteinima
Potrebe svinja u proteinima
Posledice deficita proteina u ishrani svinja
Literatura

MINERALNE MATERIJE
Uloga mineralnih materija u organizmu
Posledice deficita u mineralnim materijama
Makro i mikro elementi
Kalcijum i fosfor
Potrebe svinja u kalcijumu
Potrebe svinja u fosforu
Sadržaj kalcijuma i fosfora u obroku i atrofični rahitis
Kuhinska so
Gvožđe i bakar
Anemija prasadi na sisi
Sprečavanje pojave anemije
Potrebe odraslih svinja u gvožđu
Apsorpcija i iskoristljivost gvožđa
Bakar
Visoke doze bakra u obrocima za svinje
Cink
Mangan
Magnezijum
Kalcijum
Jod
Kobalt
Selen
Nikal
Interakcija mineralnih materija u ishrani svinja
Literatura

VITAMINI
Biohemijska funkcija vitamina
Podela vitamina
Određivanje vitamina
Potrebe svinja u vitaminima
Nedovoljno snabdevanje svinja vitaminima i pojava deficita
Faktori koji utiču na potrebe u vitaminima
Vitamin A
Osnovne osobine i karakteristike vitamina A
Funkcije vitamina A u organizmu
Pretvaranje karotina u vitamin A
Potrebe svinja u vitaminu A
Vitamin A u ishrani rasplodnih krmača
Sadržaj vitamina A u kolostrumu i mleku
Mortalitet novorođene prasadi i deficit u vitaminu A
Posledice deficita vitamina A u ishrani svinja
Simptomi i posledice deficita u vitaminu A
Vitamini B kompleksa
Tiamin B1
Riboflavin B2
Pantotenska kiselina B3
Nikotinska kiselina – Niacin, B5
Odnos između niacina i triptofana
Piridoksin B6
Holin
Odnos između holina i metionina
Raskrečene zadnje noge u prasadi i deficit holina
Biotin
Folna kiselina Inozitol
Vitamin B12
Prolivi u prasadi i vitamini B kompleksa
Vitamin C (askorbinska kiselina)
Vitamin D (kalciferol)
Vitamin E (tokoferol)
Vitamin K
Antivitamini
Literatura

ADITIVI
Antibiotici i stimulativne materije neantibiotskog porekla
Antibiotici
Antibiotici u ishrani svinja
Problem rezistencije mikroorganizama na antibiotike
Nitrofurazon
Arsenski organski spojevi
Encimi
Encimi probavnih organa Dodavanje encima u obroke za svinje
Hormoni
Neidentifikovani stimulatori porasta
Antioksidanti
Aromatske materije
Literatura

DEO II

ISHRANA SVINJA U POJEDINIM FAZAMA RAZVOJA

ISHRANA SVINJA ZA RASPLOD
Ishrana krmača za vreme suprasnosti
Karakteristike prirasta za vreme suprasnosti
Razvoj i ishrambene potrebe fetusa
Uticaj prirasta za vreme suprasnosti na reprodukciju
Uticaj prirasta za vreme suprasnosti na proizvodnju mleka
Poželjan prirast za vreme suprasnosti
Potrebe suprasnih krmača u hranljivim materijama
Potrebe u proteinima
Potrebe u mineralnim materijama
Potrebe u vitaminima
Dnevna količina hrane i tehnika ishrane suprasnih krmača
Ishrana u periodu estrusa i oplodnje „flašing“
Ishrana priplodnih nazimica u toku porasta i pre pubertetskog perioda
Ishrana krmača u laktaciji
Potrebe krmača u laktaciji u hranljivim materijama
Potrebe u energiji
Potrebe u proteinima
Potrebe u mineralnim materijama
Potrebe u vitaminima
Proizvodnja mleka u krmača
Sastav kolostruma i mleka
Nedostatak mleka u krmača (agalakcija)
Gubitak u težini krmača u laktaciji
Problem mršavih krmača
Apetit krmača Ishrana krmača u odbijanju
Preporuka za podmirenje potreba u hrani krmača u laktaciji
Tehnika ishrane priplodnih krmača
Ishrana priplodnih nazimica
Ishrana zasušenih i suprasnih krmača
Ishrana krmača u laktaciji
Upotreba zelene kabaste hrane i silaže u ishrani priplodnih svinja
Literatura

ISHRANA PRASADI
Prašenje
Važnost kolostruma
Razvoj imuniteta u prasadi
Sisanje prasadi
Iskorišćavanje krmačinog mleka
Međuodnos posisanog mleka i konzumiranog koncentrata
Uticaj niskih temperatura na prasad
Razvoj encimatske aktivnosti mlade prasadi
Proteaze
Amilaza
Maltaza
Laktaza i saharoza
Lipaza
Razvoj encimatskog sistema i ishrana prasadi
Porast prasadi na sisi
Potrebe prasadi u hranljivim materijama
Energija
Iskorišćavanje ugljenih hidrata u raznim fazama razvoja prasadi
Prasad u prvoj nedelji života
Prasad od 1 — 5 nedelja života
Prasad preko 5 nedelja života
Efikasnost iskorišćavanja hrane
Mast
Proteini
Dodatak sintetičkih aminokiselina
Mineralne materije
Vitamini
Odbijanje prasadi
Optimalno vreme za odbijanje prasadi
Vrlo rano odbijanje prasadi
Dobijanje zdrave prasadi histerekotomijom i formiranje zapata slobodnog od patogenih bolesti S.P.F.
Poželjan optimalni prirast prasadi posle odbijanja
Uticaj ishrane i brzine prirasta prasadi na kvalitet trupa odraslih svinja
Ishrana i zdravlje prasadi
Ishrana avitalne i zakržljale prasadi
Stres u prasadi
Odgajivanje prasadi na podu ili u kavezima
Principi formulisanja obroka za prasad
Smeše za ishranu prasadi do 10 nedelja starosti
Jednostavne i jeftine ili kompleksne i skupe smeše za ishranu prasadi
Hraniva podesna za ishranu prasadi
Energetska hraniva
Proteinska hraniva
Tretiranje žitarica s temperaturama i kiselinama
Peletiranje hrane
Suva ili vlažna ishrana prasadi
Tehnika ishrane prasadi
Literatura

ISHRANA SVINJA U TOVU
Klanična težina svinja
Klanično kalo svinja
Kvalitet zaklanih svinja
Faktori koji utiču na kvalitet mesa
Uticaj rase i tipa svinja na kvalitet i odnos meso — mast
Uticaj pola na proizvodnju i kvalitet mesa utovljenih svinja
Brzina porasta i kvalitet mesa i masti
Uticaj nivoa ishrane i koncentracije energije u obroku na kvalitet trupa zaklanih svinja
Uticaj razređivanja koncentracije obroka sa kabastim hranivima, na proizvodnju svinja u tovu i kvalitet mesa
Prosečno dnevno konzumiranje hrane i dnevni prirast svinja u tovu
Uticaj nivoa proteina u obroku na kvalitet utovljenih svinja
Uticaj hraniva na kvalitet mesa i masti
Faktori koii utiču na efikasnost iskorišćavanja hrane svinja u tovu
Rasa i tip svinje
Starost ili težina svinja
Brzina prirasta i efikasnost iskorišćavanja hrane
Izbalansiranost obroka
Sastav osnovnog dela obroka
Svarljivost obroka
Stepen finoće meljave
Peletiranje hrane
Rastur hrane iz valova i automatskih hranilica
Bolesti na farmi i efikasnost prirasta svinja u tovu
Uticaj plesni i mikotoksina na proizvodnju svinja
Sistem ishrane svinja u tovu
Suva ili vlažna ishrana
Odnos vode prema hrani pri vlažnoj ishrani
Ishrana s poda ili iz valova
Ishrana svinja po volji ili ograničeno
Jedno ili dva hranjenja dnevno
Izostavljanje jednog obroka nedeljno pri obročnoj ishrani
Uticaj sistema ishrane na grižu repova u svinja
Faktori koji utiču na cenu koštanja ishrane
Najbrži ili najjeftiniji prirast
Životni ciklus i ishrana svinja
Literatura

UTICAJ USLOVA AMBIJENTA I KLIMATSKIH FAKTORA NA PRIRAST SVINJA
Uticaj visokih temperatura na proizvodnju svinja u porastu i tovu
Uticaj niskih temperatura na proizvodnju svinja u porastu i tovu
Optimalan mikroklimat za rano odbijenu prasad
Uticaj sistema gajenja na prirast svinja
Uticaj visokih temperatura na reproduktivnu proizvodnju svinja
Efekat temperature ambijenta na metabolizam energije i proteina i sastav tela svinja
Brzina kretanja vazduha u svmjcu
Relativna vlažnost vazduha
Svetlo
Bolesti svinja sa aspekta ishrane
Literatura

DEO III

HRANIVA ZA ISHRANU SVINJA

UGLJENO HIDRATNA HRANIVA
Kukuruz
Hranljiva vrednost visoko vlažnog kukuruza konzerviranog spontanim vrenjem — siliranjem
Visoko lizinski kukuruz
Ječam
Pšenica
Ovas
Raž
Sirak
Pšenične mekinje
Suvi repini rezanci
Kasava
Melasa
Pomije
Odnos između stepena, finoće meljave žitarica, efikasnosti iskorišćavanja hrane i pojave ulkusa u svinja

PROTEINSKA HRANIVA
A. Proteinska hraniva biljnog porekla
Sojina sačma
Suncokretova sačma
Arašidova sačma
Pamukove pogače
Repičina sačma
Pogače od semenki bundeva
Pasulj i grašak
Bob
Dehidrirana lucerka
Brašno od guara
Kvasac
B. Proteinska hraniva životinjskog porekla
Sveže obrano mleko
Obrano mleko u prahu
Surutka
Riblje brašno
Variranja u sadržaju masti i soli u ribljem brašnu
Značaj sadržaja vode u ribljem brašnu
Mesno brašno
Mesno-koštano brašno
Krvno brašno
Uticaj hraniva na kvalitet mesa i masti
Literatura

DEO IV NORMATIVI ZA ISHRANU SVINJA

OSNOVNI PRINCIPI FORMULISANJA OBROKA ZA SVINJE
Ishrambeni normativi
Upotreba izbalansiranih obroka
Formulisanje obroka
Broj ingridijenata u smeši
Sadržaj hranljivih sastojaka u hranivima
Osnovna obeležja dobrog obroka

OSNOVNI PRINCIPI IZVOĐENJA EKSPERIMENATA SA ISHRANOM SVINJA

PREPORUKA ZA PODMIRENJE POTREBA SVINJA U HRANLJIVIM MATERIJAMA I HEMIJSKI SASTAV I HRANLJIVA VREDNOST HRANIVA
Literatura

Predgovor I Izdanju

Veliki broj naučnika i naprednih praktičara širom sveta radi danas na unapređenju svinjogojske proizvodnje. Rezultat toga je da se naše znanje na ovom polju svakodnevno proširuje i vrlo brzo kreće napred. Sve to omogućuje da se danas svinje gaje daleko efikasnije i ekonomičnije nego samo nekoliko godina ranije.

Svi oni koji su poslednjih godina imali prilike da prate kretanja na polju ishrane svinja, vrlo dobro znaju koliko je to dinamično područje na kome su se mnoga ranija iskustva i teorijska stanovišta morala revidirati. Posebno brz razvoj bio je omogućen poslednjih dvadesetak godina, kada su se razvile razne pomoćne discipline kao što su: fiziologija, biohemija, mikrobiologija, genetika, radio-izotopi i drugo. Istraživanja na ovom polju i dalje su veoma intenzivna. Hiljade naučnika, u mnogobrojnim naučno-istraživaćkim institutima širom sveta, svakodnevno rade na izučavanju brojnih problema. Rezultat toga je stalno usavršavanje efikasnosti i ekonomičnosti proizvodnje svinja.

Sa stanovišta stalnog razvoja nauke o ishrani svinja, razmatrani su u ovoj knjizi mnogi problemi i pojave. Želja je autora da studenti, koji se prvi put upoznaju sa ovom materijom, shvate da i pored svih dosadašnjih dostignuća, naša znanja o ishrani svinja su još uvek nedovoljna i puna praznina i biće potrebno još mnogo vremena i rada da se ona unaprede i usavrše.

Mogu se staviti primedbe na to kako je materijal u pojedinim poglavljima obrađen, jer je u razmatranju nekih problema izneto više različitih mišljenja. Možda je takva primedba i opravdana. Međutim, ne sme se zaboraviti da je ishrana svinja veoma dinamično polje rada. Mnoga stara shvatanja brzo se revidiraju i uvode nova saznanja i nove metode. Neka područja, kao što je na primer ishrana krmača, bila su poslednjih godina predmet obimnih istraživanja širom sveta. Rezultat toga je bio da su se naša gledišta o ishrani krmača veoma izmenila. Mnogi eksperimenti na ovom polju i dalje su u toku i verovatno da će oni doneti nove promene. Teško je, zato, u pisanju o svemu tome biti decidiran i ne prezentirati čitaocu i drugačija mišljenja o istom pitanju.

Knjiga je namenjena studentima stočarstva Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, kao gradivo za izučavanje ove discipline, i prema tome je prilagođen način izlaganja pojedinih materija. Ali, ona može korisno poslužiti i mnogim stručnjacima koji rade na unapređenju ishrane svinja-, na svinjogojskim farmama, poljoprivrednim stanicama, fabrikama stočne hrane, naučnim i drugim ustanovama. Pri obradi pojedinih problema i ovaj momenat se imao u vidu, pa je u tom smislu dat odgovarajući obim i način izlaganja u nekim poglavljima.

Materijal u ovoj knjizi podeljen je u 4 dela. U prvom delu obrađene su potrebe svinja u hranljivim materijama. U njemu su prikazani uloga i važnost pojedinih hranljivih materija u organizmu i posledice njihovog deficita. Drugi deo obraduje prihranjenu ishranu svinja po kategorijama, kao i razne faktore koji utiču na njihovu ishranu.

U trećem delu izneta je relativna vrednost hraniva koja dolazi u obzir za ishranu svinja. U četvrtom delu izneti su principi formulisanja obroka za svinje i normativi o potrebama svinja u hranljivim materijama.

Uvod

Na proizvodnju u svinjarstvu utiče veliki broj faktora i ona je odraz delovanja svih tih uticaja kao što su: naslednost, zdravstveno stanje životinja, uslovi smeštaja i držanja, sistem proizvodnje i ishrambeni status životinja.

Troškovi ishrane svinja treba da iznose oko 70-80% ukupnih troškova proizvodnje. Ukoliko je procenat troškova ishrane u odnosu na ostale troškove proizvodnje veći, utoliko je proizvodnja povoljnija. Prema tome, u ishrani praktično leže ogromne mogućnosti za pojeftinjenje proizvodnje.

Ishrana stoke je imala svoj početak čiji su temelji bili bazirani na instinktu, običaju, iskustvu i tradiciji. Ranije, pre nego što je počela intenzivna izmena iskustava, kao što je to danas, bilo je potrebno da neko sakupi dovoljno praktičnog iskustva i postane specijalista za ishranu, a da istvoremeno nema nekog osobitnog značaja o pojedinim hranljivim sastojcima. Takve osobe bile su stvarno umetnici na svom poslu, sve dotle dok se njihov posao odvijao u okviru njihovog iskustva.

Danas se može postati dobar stručnjak − specijalista za ishranu, samo ako se stalno prati obimna literatura sa ovog područja i koriste rezultati brojnih istraživača širom sveta.

Ishrana svinja doživela je poslednjih godina izvanredan razvoj, ali ona traži ubuduće još više istraživanja, da bi se popunile još mnoge praznine u ovoj oblasti. Pred nama su ogromne mogućnosti daljeg unapređenja svinjarstva, jer brz razvoj drugih grana nauke stalno stavlja na raspolaganje nova, savremenija sredstva za dalja istraživanja i usavršavanja.

Proizvodni ciljevi u svinjarstvu

Osobina današnjih rasa svinja je da rano otpočnu s priplođavanjem, a da zatim nastave s proizvodnjom legala što je

Selekcijom i ishranom čovek Je od divlje svinje stvorio savremeni tip visokoproduktivne svinje za meso moguće duže. Od priplodnih svinja traže se velika i zdrava legla i da prasad imaju potrebnu težinu u vreme odlučivanja.

Svinje u tovu treba da brzo rastu, da troše što manje hrane za kilogram prirasta, da daju dobar kvalitet proizvoda i da cena proizvodnje bude što niža.

Osnovna karakteristika posleratne proizvodnje svinja u evropskim zemljama, pa i u Jugoslaviji, ogleda se u tome što se interes za proizvodnju masti znatno smanjio, a time i broj izrazito masnih rasa svinja. Jedan od glavnih ciljeva svinjarstva danas je proizvodnja što je moguće više mesa, a što manje masti.

Sastav tela zaklanih svinja zavisi ne samo od naslednih faktora nego isto tako i od žive težine svinja pri klanju. Tipična svinja za meso može sadržati veoma veliki procenat masti ako pri klanju ima veliku težinu, dok isto tako mastan tip svinje može dati veliki procenat mesa ako se zakolje s malom težinom. Prema tome, u klasifikaciji pojedinih rasa prema proizvodnim ciljevima, potrebno je uzeti u obzir i težinu s kojom će se svinje zaklati.

Intenzitet ishrane i sastav obroka mogu, takođe, u velikoj meri uticati na odnos između masti i čistog mesa zaklanih svinja.

Zavisno od proizvodnog cilja, sve savremene rase svinja namenjene za klanje možemo klasifikovati u sledeće kategorije:

Svinje za proizvodnju mesa i svinje za proizvodnju bekona.

Svinje za meso kolju se najčešće u težini od 100-110 kg žive mere. Ali, svinje zaklane u ovoj težini sadrže prilično visok procenat masti. Ako se želi manji procenat masti, one se moraju zaklati s manjom težinom. Ove svinje treba da budu ranozrele. Nerastovi domaće mesnate svinje.

Svinje za bekon kolju se u težini između 90 i 95 kg žive mere. Za bekon svinje karakteristična je velika dužina, laka plećka, velika i dobro zaobljena šunka. Svinje za bekon nisu tako duboke i široke u grudnom delu kao svinje za proizvodnju mesa.

Ishrana u odnosu na probavne organe svinja

Životinje se klasificiraju, između ostalog, i prema građi i kapacitetu probavnih organa, a što ima veliku važnost pri određivanju sastava hrane koju ta vrsta konzumira. Preživari, na primer, imaju komplikovanije i veće probavne organe nego nepreživari. Obroci podeseni za svinju, nemaju dovoljnu zapreminu da omoguće normalno funkiconisanje probavnih organa krave ili ovce.

Po građi svinje spadaju u životinje sa jednostavno građenim probavnim organima relativno malog obima. Zato se u njihovoj ishrani koriste uglavnom hraniva visoke koncentracije energije, kao što su žitarice i njihovi nusproizvodi kao i nusproizvodi uljarica. Hraniva sa velikim procentom sirovih vlakana, i uopšte kabasta hraniva davana u većoj količini, svinje ne mogu uspešno da iskoriste u ishrani.

Anatomske razlike probavnih organa su značajnije fizički nego ishrambeno. Hranljive materije varenjem se izdvajaju iz hraniva i u obliku molekula apsorpcijom ulaze kroz zidove creva u telo. Unutar tela, metabolični procesi u osnovi su isti za sve vrste i stvarno zahtevaju isti operativni materijal, i to u količinama proporcionainim veličini tela, uzdržnih potreba i intenziteta proizvodnje.

Potrebe svinja u hranljivim materijama

Životinja u svom organizmu pretvara sirovine iz hraniva biljnog porekla u nove proizvode kao što je meso. Ovi proizvodi imaju veću biološku i hranljivu vrednost za ishranu ljudi. Prema tome, što bolje upoznamo ove procese i što bolje razumemo njihovo funkiconisanje, to ćemo efikasnije i ekonomičnije da proizvodimo, odnosno da sa istom količinom hrane proizvodimo više mesa i drugih stočarskih proizvoda.

Svinja gore: stariji tip rase jorkšir, gruba glava i široka pleća. Svinja dole: savremeni tip svinje za meso, mala glava i uska pleća

Dosadašnja istraživanja su utvrdila da u ishrani stoke sledeće hranljive materije imaju izvesnu ulogu: 25 ugljohidrata, 15 masnih kiselina, 20 amino kiselina, 15 mineralnih materija i 20 vitamina. Normativi za ishranu svinja preciziraju da pored energije i proteina potrebno je da se u njihovim obrocima nalazi i 15 mineralnih elemenata, 10 aminokiselina i 15 vitamina u određenim količinama i odnosu. Prema tome, da bi se obezbedilo dobro zdravlje životinja i odgovarajuća proizvodnja, neophodno je da ovih 40 materija budu zastupljene u obroku prilikom sastavljanja smeša za ishranu svinja.

Materijal pogodan za smeše, kao izvor pojedinih hranljivih sastojaka je mnogobrojan: žitarice i njihovi nusproizvodi, nusporizvodi animalne proizvodnje, nusproizvodi uljarica, zatim čiste materije sintetičkog porekla, uključujući mineralne materije, vitamine, aditive i dr.

Prilikom formiranja nekog obroka u njemu moraju biti zastupljene sledeće grupe hranljivih materija:

  1. Proteini
  2. Ugljeni hidrati ili energija
  3. Masti
  4. Mineralne materije
  5. Vitamini
  6. Razni dodaci − aditivi.

Da bi životinja mogla da se održi u dobrom zdravlju i da uz to još i proizvodi, potrebno je da se u njenom obroku nađu sve ove hranljive materije u određenoj količini i u određenom odnosu.

Deo III Hraniva za ishranu svinja

Hraniva koja dolaze u obzir za ishranu svinja podeljena su u raznim knjigama o ishrani domaćih životinja na različite načine. Tako, na primer, neki ih dele prema sadržaju celuloze, drugi prema sadržaju proteina, treći prema sadržaju i celuloze i proteina, a neki i prema poreklu. Govoreći uopšteno, postoje svega dve grupe u koje svrstavamo sva hraniva podesna za ishranu svinja. To su:

  1. Ugljeno hidratna hraniva i
  2. Proteinska hraniva biljnog i životinjskog porekla.

Obe grupe su od primarne važnosti, jer one obezbeđuju životinjama najvažnije osnovne potrebe u hranljivim materijama.

Ugljeno hidratna hraniva

Kukuruz

U smešama za ishranu svinja kukuruz sačinjava 60 — 80% ukupnog sastava obroka, i služi, uglavnom, kao izvor energije.

Pored snabdevanja životinja energijom, kukuruz služi i kao značajan izvor proteina. Proteini iz kukuruza podmiruju oko (50%’ ukupnih potreba svinja u proteinima. Protein kukuruza deficitaran je u lizinu i triptofanu.

Zato što ima nizak sadržaj sirovih vlakana i relativno visok sadržaj ulja, oko 4%, kukuruza ima veći sadržaj svarljive energije u odnosu na sve ostale žitarice.

U ishrani stoke danas se uglavnom upotrebljavaju razni hibridi kukuruza. Iako često postoji značajna razlika u hemijskom sastavu između pojedinih hibrida, kao što je sadržaj sirovih proteina ili sadržaj ulja, u mnogim eksperimentima nije mogla biti utvrđena bitnija razlika u prirastu životinja na pojedinim hibridima. Čini se da razlika u kvalitetu i hranljivoj vrednosti unutar jednog hibrida mogu biti veće nego razlike između pojedinih hibrida.

Sadržaj sirovih proteina u pojedinim hibridima ili u istim hibridima; prema raspoloživim ispitivanjima, varira od 7 do ( 9.5%, sadržaj energije 20%.Ta sadržaj ulja od 3 do 5%. Na hemijski sastav kukuruznog zrna utiče veliki broj faktora, kao što su: zemljište na kojem je biljka gajena, đubrenje, vreme berbe, hibrid i drugo.

Budući da kukuruz obično podmiruje 2/3 potreba u energiji i oko 50% potreba u proteinima, kvalitet i hranljiva vrednost kukuruza mogu biti presudni za pravilnu ishranu i optimalnu proizvodnju. Zdravlje životinja, brzina prirasta, efikasnost iskorišćavanja hrane i ekonomski efekat proizvodnje najčešće su direktno zavisni od kvaliteta i hranljive vrednosti kukuruza. Međutim, kada je reč o kvalitetu kukuruza, često dolazi do nesporazuma između proizvođača kukuruza i stočara, jer svako ima svoje merilo za kvalitet.

Kvalitet kukuruza tradicionalno se određuje na bazi hektolitarske težine, vlage, oštećenosti zrna, broja slomljenih zrna, procenta plesnivih zrna i prisustva stranog materijala. Mnoga druga, vrlo značajna svojstva za kvalitet kukuruza u ishrani stoke, uopšte se ne spominju. Tako, na primer, sadržaj sirovih proteina, energetska vrednost, % rastvorljivih i iskoristljivih proteina i skroba, ukusnost i drugo, mogu značajno da variraju od hibrida do hibrida, ili od uzorka do uzorka istog hibrida. Mnogi od ovih faktora često imaju daleko veći uticaj na proizvodnju nego što to mogu ispoljiti, recimo, broj izlomljenih i potamnelih zrna ili broj nerazvijenih i šturih zrna. Očigledno je da postojeći standardi kojima se određuje kvalitet kukuruza u ishrani stoke ne zadovoljavaju današnje, savremene potrebe i ubuduće će se morati menjati i podešavati prema potrebama.

Faktori koji utiču na hranljivu vrednost kukuruza su:

Vlažnost. Kukuruz normalno u proseku sadrži 14 − 15% vode, ali se ponekad ovaj procenat kreće i preko 25%. Povećanjem procenta vode smanjuje se sadržaj suve materije u 100 kg kukuruza, a to ima za posledicu povećan utrošak hrane za kilogram prirasta. Zato svinje hranjene vlažnim kukuruzom imaju manji prirast nego one hranjene suvim.

Cenu kukuruza različite vlažnosti možemo lako utvrditi. Recimo, cena kukuruza sa 16% vlage (što iznosi 84% suve materije) iznosi x dinara za 100 kg. Kolika u tom slučaju, treba da bude cena kukuruza sa 30% vlage. Odgovor možemo dobiti pomoću sledećeg jednostavnog računa:

X = 100 x 70 / 84 = 7.000 / 84 = 83,3

To znači da kukuruz sa 30% vlage ima vrednost svega 83,3%.

Sadržaj vlage u kukuruznom zrnu ima prvorazredan značaj za uspešno uskladištenje kukuruza i očuvanje dobrog kvaliteta. Granična linija za sadržaj vlage pri kojoj kukuruz može biti uspešno uskladišten na duže vreme, a da ne dođe do krvarenja, je 15,5%. Međutim, pošto kukuruz posle sušenja u silosu obično povrati jedan deo vlage iz vazduha, bolje je ako se sušenje obavlja na 13 − 14% vlage.

Mlevenje. U nekoliko eksperimenata mlevenje kukuruza za ishranu tovljenika poboljšalo je efikasnost njegovog iskorišćavanja za 5 — 6%. Ukoliko su svinje teže i starije, utoliko je efekat mlevenja povoljniji.

U pogledu optimalne veličine čestica do koje treba mleti kukuruzno zrno, ne postoji najbolja saglasnost. Da bi se hrana što homogenije izmešala i da bi imala što lepši izgled, proizvođači stočne hrane radije melju kukuruz u vrlo fine čestice, promena 2-3 mm. Međutim, eksperimenti pokazuju da su i konzumiranje i efikasnost iskorišćavanja hrane smanjeni na obrocima gde je hrana samlevena u obliku vrlo finog brašna 2 mm. Kukuruz za ishranu svinja bolje je mleti u obliku nešto grublje prekrupe promera sita 4-5 mm.

Kuvanje kukuruza. U praktičnim uslovima proizvodnje pokazalo se da kuvanje kukuruza nema opravdanja, jer se time njegova svarljivost i hranljiva vrednost materije ne povećava. Međutim, u industrijskoj proizvodnji stočne hrane praktikuje se kuvanje kukuruza u zrnu, da se posle toga izgnječi u obliku flekica i osuši. Ovako pripremljen kukuruz naročito je podesan za ishranu prasadi. Puača je (1971.) dobio upotrebom kukuruznih pahuljica u ishrani prasadi veću konzumaciju hrane za 7,5%, veći dnevni prirast za 14,4% i efikasnije iskorišćavanje hrane za 5,6%. Upotreba kukuruznih pahuljica u ishrani svinja u tovu čini se nema prednosti u odnosu na običan kukuruz.

Zrno mleveno zajedno sa šapurikom. Prema nekim podacima, izgleda, da se ovakav način upotrebe kukuruza u ishrani svinja ne isplati, jer se nepotrebno povećavaju troškovi oko mlevenja šapurike.

U tabeli 119. prikazani su rezultati proizvodnje svinja u tovu u jednom eksperimentu sa kukuruznom šapurikom.

Izvestan broj autora iznose i lošije rezultate od ovih na račun upotrebe šapurike. U svakom slučaju, za ishranu svinja ispod 30 kg težine ne bi trebalo upotrebljavati šapurike.

Tabela 119. Efekat upotrebe kukuruzne šapurike na prirast svinja u tovu
Kukuruzna prekrupa Kukuruz zajedno sa šapurikom
Pros. dnev. prir. g 665 525
Hrane 3,7 4,4

Sušenje kukuruza. Mnogi stručnjaci mišljenja su da je ranije dobar kvalitet kukuruza obezbeđivan tako što je kukuruz bio ručno bran i sušen zajedno sa šapurikom na vazduhu. Problem kvaliteta nastao je onog momenta kada je počela mašinska berba kombajnima i sa velikim procentom vlage. Međutim, i pored svih problema koje danas imamo sa kvalitetom kukuruza, nije verovatno da ćemo se uskoro ponovo vratiti na sistem ručne berbe, osim ako neko za takav kukuruz ne plati proizvođačima posebnu premiju ili drastično poskupi energija za sušenje. Prema tome, naša orijentacija treba da bude na razvijanje takve tehnologije berbe, sušenja i uskladištenja koja će omogućiti maksimalno moguć dobar kvalitet kukuruza u uslovima mehanizovane berbe i veštačkog sušenja kukuruza.

Veštačko sušenje kukuruza kritična je faza za njegov kvalitet. Prebrzo sušenje na previsokoj temperaturi, može imati loš uticaj na kvalitet zrna. Presporo sušenje, naročito kukuruza sa visokim sadržajem vlage, može rezultirati u ekonomskim gubicima. Veštački sušen kukuruz može biti odličnog kvaliteta, ali mora biti osušen pažljivo.

Zbog naglog gubitka vlage, prilikom veštačkog sušenja, zrno postaje krto i lako lomljivo kao staklo. Usled toga pri svakom eleviranju ili transportu pomoću elevatora, povećava se broj slomljenih zrna i sadržaj prašine i time se smanjuje kvalitet kukuruza.

Sadržaj plesni i mikotoksina u kukuruzu. Jedan od faktora u poslednje vreme sve češće i sve više utiče na kvalitet kukuruza i stvara u svinjarskoj proizvodnji probleme raznih vrsta − plesnivost kukuruza i mikotoksikoza. Do povećanja ovog problema došlo je zato što mnogi hibridi imaju dug vegetacioni period i skidaju se sa polja u kasnu jesen sa velikim procentom vlage. Ovakav kukuruz idealna je podloga za razvoj nekih plesni još na njivi ili kasnije u skladištu i stvaranje mikotoksina, koji su veoma jaki otrovi.

Kukuruzni gluten je glavni nusproizvod prilikom prerade kukuruza u skrob, a predstavlja ostatak posle odstranjenja skroba, Sadrži uglavnom gluten i kukuruzne mekinje, uz neznatnu primesu skroba. Sadržaj sirovih proteina kreće se oko 25%.

Mada gluten sadrži prilično visok nivo proteina, dosadašnji rezultati u praksi pokazuju da su oni slabe vrednosti. Pokušaji u nekim ogledima da se jedan deo kukuruza u tovu zameni glutenom, nisu dali zadovoljavajuće rezultate. Svinje na obroku sa kukuruznim glutenom ostvarile su slabiji prirast i iskorišćavanje hrane. Šta više, obrok sačinjen samo od kukuruza dao je bolje rezultate nego kombinacija kukuruza i glutena. Pokušaj da se glutenom zameni jedan deo proteina drugih hraniva, takođe je dao negativan rezultat. Ni u jednom slučaju dodatak glutena nije se pokazao ekonomičnim.

Razlog što kukuruzni gluten nije ni u jednom slučaju dao zadovoljavajuće rezultate u ishrani svinja, najverovatnije da leži u prvom redu u deficitu na nekim osnovnim aminokiselinama.

U SAD, Yen i drugi (1971.) zamenom jednog dela sojine sačme kukuruznim glutenom u ishrani svinja u završnom đelu tova, nisu utvrdili nikakvu razliku u proizvodnji, ali kod svinja u prvom delu tova utvrđeno je neznatno smanjenje prirasta. Dodatak lizina nije imao efekta, ali dodatak triptofena samog ili u kombinaciji sa lizinom, doveo je do signifikantnog povećanja proizvodnje. Izgleda da je triptofan iz kukuruznog glutena slabo iskoristljiv.

Hranijiva vrednost visokovlažnog kukuruza konzerviranog spontanim vrenjem − siliranjem

Stvaranjem novih, visokorodnih hibridnih kukuruza prinosi po hektaru su znatno povećani, ali je i vegetacioni period biljke znatno produžen. U pravilu, što je hibrid rodniji, vegetacioni period biljke je duži, jer hemijski sastav zrna kukuruza zavisi od stadijuma zrelosti, ali isto tako i od uslova razvoja zrna posle stadijuma cvetanja, što se izražava u danima ili akumuliranoj dnevnoj temperaturi od cvetanja do zrenja.

Posledica produžene vegetacije je, da berba kukuruza sada pada obično u novembru mesecu u doba obilnih kiša, tako da se sadržaj vlage u zrnu kreće od 30 do 40%, u proseku oko 35%. To ima za posledicu veoma ozbiljne poteškoće i probleme u manipulisanju kukuruzom posle berbe, oko sušenja i čuvanja. Iz ovih razloga danas je veoma teško da se kukuruzno zrno ili klip, uskladišti na duže vreme bez primene nekog metoda konzerviranja.

Relativno visoki troškovi veštačkog sušenja kukuruza, i nepovoljan uticaj visokih temperatura pri sušenju na kvalitet osušenog zrna, nameću potrebu iznalaženja novih, efikasnijih i jevtinijih metoda za konzerviranje visoko vlažnog kukuruza. Jedan od takvih metoda je siliranje visokovlažnog zrna kukuruza spontanim vrenjem.

Raspoloživi podaci iz literature pokazuju da se visokovlažan kukuruz može, u obliku zrna ili prekrupe, uspešno silirati uz veoma male gubitke hranljivih materija. Gubici tokom siliranja, u dobrim uslovima, iznose samo toliko koliko se energije utroši za transformaciju ugljenih hidrata u organske kiseline, mlečnu kiselinu. Mikrobiološka aktivnost u ovoj masi ograničena je uglavnom, na rad mlečne kiseline mikroflore, dok je aktivnost aerobne mikroflore ograničena.

Brojna ispitivanja, Aumaitre i Zelter (1975.), Fevrier (1972.) i Gaye (1972) utvrdila su da upotreba siliranog visokovlažnog kukuruza u ishrani svinja povoljno deluje na zdravstveno stanje životinja i smanjuje pojavu proliva i ulkusa u svinja.

Wilson (1975.), Nuskern (1972.), Lunch (1975.) i Aumaitre i Zelter (1975.) utvrdili su da svinje na obrocima sa visokovlažnim, siliranim kukuruzom, imaju tendenciju bržeg rasta u odnosu na životinje hranjene obrocima sa veštački sušenim kukuruzom, iako povećan intenzitet prirasta nije uvek bio i statistićki opravdan. Nekoliko istraživača, Lunch (1972.), Knobe (1972.), Nuskern (1972.) i Vučković (1976.) utvrdili su bolju efikasnost iskorišćavanja hrane od 5 do 9% u svinja na obrocima sa siliranim kukuruzom. Razlog za ovo većina istraživača vidi u boljoj svarljivosti siliranog kukuruza.

Iz podataka u tabeli 120 se vidi da je bolja efikasnost iskorišćavanja hrane na obroku sa siliranim kukuruzom u eksperimentu Vućković (1976.) bila rezultat bolje svarljivosti gotovo svih hranljivih materija u obroku, a posebno proteina, BEM i energije. Sadržaj svarljive energije u obroku sa veštački sušenim kukuruzom iznosio je 2,968 Kcal/kg, a na obroku sa siliranim kukuruzom 3,243 Kcal/kg.

Loša strana siliranog kukuruza je što ima ograničenu trgovačku vrednost. Ne može se trasnportovati na duže distance već se mora trošiti na mestu gde je siliran. Pored toga, kada se jednom silos otvori, mora se brzo trošiti, jer u dodiru sa vazduhom dolazi do razvoja nepoželjnih mikroorganizama i postaje nepodesan za ishranu svinja.

Tabela 120. Proizvodnja svinja na obrocima sa veštački sušenim i siliranim kukuruzom (M. Vučković 1976.)
Grupa I Veštački sušeni kukuruz II Silirani kukuruz
Broj svinja 60 60
Pros. poč. tež. kg 20,5 20,5
Pros. zav. tež. kg 101,4 101,3
Pros, dn. prir. g 603 622
Hrane za kg prir. kg 3,64 329
Pros. dn. konz. hrane kg 2,18 2,03
Koeficijenti svarljivosti u %
Organska materija 82,3 87,7
Sirovi proteini 74,9 82,5
Masti 58,1 692
Sirova vlakna 19,3 36,1
BEM 90,6 92,7
Energija 78,4 85,1

Ostaje pitanje: kako mehanizovati ishranu svinja upotrebom siliranog kukuruza? S obzirom na visok procenat vlage i opasnost od kvarenja, mora se brzo trošiti posle vađenja iz silosa. Ručno hranjenje iziskuje povećane troškove oko radne snage, a mehanizovana ishrana u sistemu suvog hranjenja, zasada još nije rešena. Međutim, u sistemu vlažne ishrane, ili ishrane pomoću cevi, ovaj kukuruz se može dobro iskoristiti.

Visoko lizinski kukuruz

Poznato je da kukuruz ne sadrži dovoljno proteina za optimalnu proizvodnju svinja u porastu i tovu. Pored toga, aminokiselinski sastav kukuruza je deficitaran na nekoliko osnovnih aminokiselina, a posebno u sadržaju lizina i triptofana.

Prekretnicu na ovom polju prvi je učinio u SAD biohemičar Mertz sa svojim saradnicima 1964. godine, kada je uspeo da dobije jedan gen, mutant, nazvan Opaque-2, koji može da poveća sadržaj lizina u kukuruzu i time poboljša njegovu hranljivu vrednost. Opaque-2 sadrži 2,0 do 2,5% proteina više u odnosu na normalan kukuruz, ali je bitno da sadrži znatno više lizina i triptofana. Ako se lizin izražava na bazi 100 g proteina, onda Opaque-2 ima oko 3,5 do 5,6 g, u proseku oko 4,8 g lizina, a normalan kukuruz ima oko 2 do 3 g, što je za oko 50 do 60% više. U tabeli 121 prikazan je sadržaj proteina i lizina u normalnom kukuruzu i nekim hibridima visokolizinskog kukuruza. Treba primetiti značajno variranje sadržaja lizina u pojedinim hibridima. Do ovoga dolazi zato što se svojstvo gena za visok sadržaj lizina lako gubi. Zato, kada se radi o visokolizinskom kukuruzu obavezno treba proveriti njegov sadržaj lizina.

Ispitivanja Maner-a i drugih (1971.), Jansen-a i drugih (1969.), Bakera i drugih (1970.), Pick-a i Meade (1970.) pokazala su da kukuruz koji sadrži gen mutant Opaque-2 ima sastav endosperma koji je različit od normalng kukuruza, te da ima visoku hranljivu vrednost u ishrani živine i svinja.

Tabela 121. Sadržaj proteina i lizina u normalnom kukruzu i visokolizinskom kukuruzu na bazi hemijskih analiza (Živković i dr. 1975),
Poreklo kukuruza Sirovi protein Lizin
SK-70 norm. kukuruz 8,95 0,305
ZPSK-76A-C5 visokolizinski 11,01 0,388
NSSK-70-O2 visokolizinski 9,72 0255
ZPSK-3-Oi visokolizinski 11,16 0,439
ZPSK-76-0i visolizirani 11,65 0,456
ZPSK-4-O2 visokolizinski 11,17 0,451
BC-6625-02 visokolizinski 0,485
BC-6625-02-02 visokolizinski 11,06 0,427

Veća hranljiva vrednost kukuruza Opaque-2 u ishrani svinja u odnosu na normalan kukuruz, dokazana je u većem broju eksperimenata, Anastasijević (1976.), Pejić i drugi (1974.), Jovanović i drugi (1974.). Eksperimenti Hesby i drugih (1970.), Ostmer i drugi (1970.) i Gipp i Chine (1972.) pokazali su da u ishrani svinja u tovu težine 50 do 100 kg, kukuruz Opaque-2 ima istu vrednost kao obrok sastavljen od kukuruza i sojine sačme sa 13% sirovih proteina.

Živković i drugi izveli su (1975.) eksperiment sa visokolizinskim kukuruzom u ishrani svinja u tovu, prosečne početne težine oko 33 kg pa do kraja tova težine oko 95 kg. U ovom eksperimentu svinje na obroku sa 96,5% hibridnog kukuruza, uz dodatak minerala i vitamina, ostvarile su prosečan dnevni prirast od 495 g uz utrošak 4,77 kg hrane za kg prirasta, a svinje na obroku sa 96,5% visokolizinskog kukuruza, ostvarile su prosečan dnevni prirast od 611 g uz utrošak 4,03 kg hrane za kg prirasta. Dodatak 6% sojine sačme obroku sa visokolizinskim kukuruzom i podizanjem nivoa proteina u obroku na 13%, omogućio je svinjama isti intenzitet dnevnog prirasta 704 g i istu efikasnost iskorišćavanja hrane 3,5 kg hrane za kg prirasta, kao u svinja na kontrolnom obroku, sa hibridnim kukuruzom, uz dodatak 20% sojine sačme, odnosno sa 16% sirovih proteina u obroku. Slični rezultati zabeleženi su i u drugim ispitivanjima.

I pored veoma okuražujućih eksperimentalnih rezultata, upotreba visokolizinskog kukuruza još nije našla širu primenu u praktičnoj ishrani svinja, uglavnom, iz razloga što su prinosi ovog kukuruza po hektaru nešto niži, za oko 10% u odnosu na standardan hibridni kukuruz. Pored toga, postoje i neke tehničke smetnje u mlevenju ovog kukuruza.

Ječam

Budući da ječam sadrži visok procenat sirovih vlakana, on ima manji sadržaj USM nego kukuruz. Iz ovog razloga se može očekivati da pri upotrebi ječma, kao jedinog izvora energije u obroku, koji je inače adekvatan u svemu drugom, životinje sporije prirastaju uz nešto slabije iskorišćavanje hrane nego na obrocima od kukuruza. Potvrdu ovoga nalazimo u rezultatima većeg broja istraživača, a naročito ilustrativni podaci izneti su u tabeli 122.

Ječam je odlično hranivo, iako svinje na obrocima sa jećmom imaju nešto slabije priraste i veći utrošak hrane za kg prirasta u odnosu na obrok sa kukuruzom. U jednom ispitivanju na osnovu rezultata 32 eksperimenta pokazalo se da ječam ima hranljivu vrednost 91% u odnosu na kukuruz. U praksi se najčešće raćuna daj 100 kg ječma ima istu hranljivu vrednost u ishrani svinja kao 90 kg kukuruza. Neizbalansirana ishrana — diferenciranje u težini.

Ječam se za ishranu svinja upotrebljava najviše u severnim zemljama, gde je previše hladno za gajenje kukuruza. U žitorodnim rejonima, gde dobro uspeva kukuruz, ječam se zbog slabijih prinosa upotrebljava u manjoj meri za ishranu svinja.

Ječam obično ima istu deficitarnost u hranljivim sastojcima karakterističnu za sve žitarice. U odnosu na potrebe svinja, ječam je deficitaran u ukupnom sadržaju proteina koji su uz to i slabije biološke vrednosti. Lizin i metionin su dve najčešće limitirajuće aminoliseline u ječmu. Deficitarnost proteina ječma u nekim aminokiselinama lako se koriguje uobičajenim proteinskim dodacima. Ječam je deficitaran i u kalcijum i fosforu.

Po hemijskom sastavu ječam je sličan kukuruzu, ali sadrži nešto više proteina i celuloze, a manje masti i ovsenih hranljivih jedinica. Sadržaj masti kreće se oko 2%. Iz ovih razloga svaka zamena kukuruza ječmom u obrocima svinja u tovu dovešće do smanjenja intenziteta prirasta i do povećanja utroška hrane za kilogram prirasta. (Tabela 122)

Tabela 122. Efekat upotrebe ječma i kukuruza u obrocima svinja u tovu
Hranivo Ječam Kukuruz
Eksperiment Hausen i Ferrin 1954:
Pros. dnev. prir. g
Eksper. I 712 781
Eksper. II 744 785
Prosek 728 783
Hrane za kg prir. kg
Eksper. I 4,29 3,76
Eksper. II 426 3,75
Prosek 428 3,75
Eksperiment Young i Wingert 1959:
Pros. dnev. prir. g 735 758
Hrane za kg prir. kg 4,07 3,73
Eksperiment Nikolić i Srećković 1964:
Pros. dnev. prir. g 586 594
Hrane za kg prir. kg 3,48 329

Značajno je da ječam genetski jako varira, najviše u poređenju sa drugim žitaricama. Jones i drugi ispitivali su (1968.) veći broj uzoraka ječma sakupljenih sa raznih strana, i utvrdili da je sadržaj sirovih proteina varirao u pojedinim uzorcima od 8,7 do 14,0%, a sadržaj lizina od 0,300do 0,465% u suvoj materiji.

Ječam za ishranu svinja treba samleti, jer mu se time povećava hranljiva vrednost. Zbog oboljevanja svinja od ukusa nije poželjno da se meljava obavlja u obliku vrlo fine prekrupe.

Ječam gajen u toplim rejonima nema tako dobar kvalitet kao onaj u severnim krajevima, gde je zrno jedrije i kvalitetnije, jer sadrži manje celuloze.

Ječam može da sačinjava 80% obroka, ako ostalih 20% podmiruju potrebe u drugim hranljivim materijama.

Pšenica

Pšenica dolazi manje u obzir za ishranu svinja, jer joj je cena obično veća od kukuruza. U rejonima gde se intenzivmje proizvođači gde joj cena nije mnogo veća od kukuruza, upotrebljavaju se znatnije količine i za ishranu svinja.

Glavna razlika između pšenice i kukuruza je u tome što pšenica sadrži više proteina a manje masti. Inače, oba hraniva imaju približno istu hranljivu vrednost. Pšenica je vrlo ukusno hranivo i može se upotrebljavati kao zamena za kukuruz.

U tabeli 123 prikazani su rezultati eksperimenta Lennon-a i drugih (1972.) o uporednoj ishrani svinja u tovu kukuruzom, ječmom i pšenicom. Iz ovih podataka se vidi da nije bilo razlike u prirastu svinja hranjenih kukuruzom ili pšenicom, ali su svinje na obroku sa pšenicom trebale nešto manje hrane za kg prirasta.

Tabela 123. Proizvodnja svinja hranjenih obrocima koji sadrže različite žitarice (A. M. Lenon i drugi 1972.)
Obrok A B C D
kukuruz ječam pšenica 1/2 kukuruz 1/2 pšenica.
Pros. poč. tež. kg. 20,9 22,3 21,4 21,8
Pros. završ. tež. kg 95,4 100,0 97,3 91,4
Pros. dnevn. prir. g 820 860 840 760
Pros. dnev. konzum. hr. kg 2,65 3,09 2,58 2,40
Hrane za kg prir. kg 3,24 3,60 3,09 3,14

U jednom eksperimentu u Kanadi, ispitivali su efekat ječma, pšenice i mešavine ječma i ovsa na proizvodnju svinja u tovu. Iz rezultata u tabeli 124 se vidi da je u pogledu prirasta najbolje rezultate pokazao čist ječam, dok u pogledu kvaliteta bekona najbolje rezultate dala je mešavina ječma i ovsa. Čista pšenica dala je bolji kvalitet bekona (36% u prvoj klasi) od ječma (29% u prvoj klasi).

Pre hranjenja pšenicu je potrebno prekrupiti. Bolje je ako se melje krupnije. Mlevena u obliku finog brašna je neukusna a u želucu se stvaraju grudve koje se teško vare. Mlevenjem se povećava hranljiva vrednost pšenice za 20%. Ukusna je i svinje je rado jedu. U obrocima može biti zastupljena i do 50%.

Može se nalaziti u obroku i kao glavni izvor energije, ali bolje rezultate daje u smeši sa drugim žitaricama.

Tabela 124. Uticaj mešavine ječma i ovsa (2:1) ječma i pšenice na proizvodnju svinja u tovu
Mešavina ječma i ovsa 2:1 Ječam Pšenica
Broj svinja u grupi 55 51 51
Prosečna počet. tež. u kg 24,3 24,4 35,0
Pros. završ. tež. u kg 86,3 85,5 84,0
Pros. dnev. prir. u g 616 670 634
Utrošak hrane za 1 kg prir. u kg Klasiranje bekona 3,47 3,35 3,42
I klasa 50 28 36
II klasa 35 50 48
III klasa 15 22 16
Ovas

Ovas se gaji uglavnom u severnijim i brdskim rejonima, dok se u žitorodnim krajevima sreće znatno ređe. Za ishranu svinja ređe dolazi u obzir, jer sadrži mnogo celuloze. Zbog celuloze u obliku ljuske, ovas je prilično kabasto hranivo. Ima manju svarljivost i manju hranljivu vrednost nego ostala zrnasta hraniva. Međutim, ovas sadrži nešto više proteina od ostalih žitarica.

S obzirom na visok sadržaj celuloze, 7 − 10%, ovas je podesniji za ishranu krmača i odraslih svinja, pa i za njih u ograničenom procentu. Preporučljivo je da nivo ovsa u obroku za svinje ne prelazi 30%.

Mlevenje ovsa ima vidnog uticaja na efikasnost iskorišćavanja. Prema nekim podacima, mlevenjem se povećava hranljivost ovsa za 27%. Bolje je ako se ovas melje u obliku fine ili osrednje nego u obliku grube prekrupe.

U obroke za svinje u tovu može se uvoditi samo u tom slučaju ako mu je cena niža nego kukuruzu. U protivnom, bolje je upotrebiti kukuruz.

Tabela 125. Ishrana celim zrnom ovsa u poređenju sa mlevenim
Dnevna konzumacija hrane u kg Dnevni prirast u g Hrane za 1 kg prirasta u kg
Kukuruz + celo zrno ovsa + proteinski dodatak 25 516 4,87
Kukuruz + mleven ovas + proteinski dodatak 2,5 556 4,47

Ovas kome je odstranjena plevica, ima daleko bolju svarljivost, a time mu se povećava i hranljiva vrednost. Ovas bez plevica znatno je koncentrovanije hranivo i sadrži i do 17% sirovih proteina, a predstavlja izvrsno hranivo za ishranu mlađih svinja.

Raž

Ima veoma sličnu hemijsku i hranljivu vrednost kao i pšenica. Može se ekonomično uključiti u obrok ako joj je cena niža od cene pšenice ili ječma. Manje je ukusan od pšenice i ječma, te ne treba da uđe u sastav obroka preko 30%.

Za ishranu svinja se upotrebljava u obliku brašna.

Po hranljivoj vrednosti 100 kg raži, jednako je 91 − 92 kg kukuruza u zrnu. Međutim, ako joj je kvalitet loš, onda vrednost raži može pasti i na 85% vrednosti kukuruza.

D. M. Danielsen sa Univerziteta u Nebraski, zamenjivao je kukuruz sa raži u ishrani svinja u tovu u sledećem odnosu: 0, 20%, 0% i 60%. Prosečni dnevni prirasti i utrošak hrane za kg prirasta, bili su istim redosledom: 770 g i 2,18 kg, 780 g i 2,06 kg, 720 g i 2,39 kg i 790 g i 2,28 kg.

Sirak

Veći broj radova potvrdio je da sirak ima dobru hranljivu vrednost u ishranu svinja i da obično u efikasnosti proizvodnje nema razlike između sirka i kukuruza. Castaing i Leutllet su (1976.) utvrdili da je sirak kao hranivo u ishrani svinja ukusan i da nema razlike u prirastu svinja u tovu od 25 do 103 kg. kao i u kvalitetu mesa tovljenih svinja, ako se kukuruz delimično ili potpuno zameni sirkom. Međutim, svinje na obroku sa sirkom ispoljile su neznatno veći utrošak hrane za kg prirasta u odnosu na kukuruz. Ovo smanjenje efikasnosti u iskorišćavanju hrane bilo je naročito ispoljeno u periodu porasta životinja, ali je kasnije bilo potpuno kompenzirano u drugom delu tova.

U tabeli 126 prikazani su rezultati Vanschoubroek (1964.) o hranljivoj vrednosti sirka i kukuruza u ishrani svinja u tovu. Zamenom kukuruza sirkom u obrocima svinja u tovu, nikakva statistički opravdana razlika nije utvrđena između ova dva hraniva, uzimajući kao kriterijume za ocenu dobijenih rezultata, brzinu dnevnog prirasta, efikasnost iskorišćavanja hrane, klanične rezultate i hemijski sastav šunke. Lodge je (1967.) zamenjivao ječam sa sirkom u ishrani svinja u tovu i dobio prosečan dnevni prirast 744 g na obroku sa ječmom i 730 g sa sirkom, a utrošak hrane za kg prirasta iznosio je 4,13 kg i 3,87 kg istim redosledom.

Tabela 126. Prirast svinja u tovu na obrocima sa kukuruzom i sirkom (Vanschoubroek 1964.)
Obrok Kukuruz Sirak
Pros. poč. tež. kg 30,0 30,1
Pros. zav. tež. kg 101,4 992
Dana u eksperimentu 100,3 98,3
Pros. dnev. prir. g 720 710
Hrane za kg prir. kg 3,54 3,58

Dugo je vladalo verovanje da obimnije uvođenje sirka u obroke za svinje ima za posledicu depresiju u konzumiranju hrane, smanjenu efikasnost iskorišćavanja hrane i smanjenje brzine prirasta. Danas je poznato da je ovo u direktnoj vezi sa sadržajem tanina u sirku. Ukoliko je u nekom uzorku sirka sadržaj tanina veći, konzumiranje hrane i prirast biće slabiji. Sadržaj tanina u pojedinim uzorcima, prema Sykes (1970.) može da se kreće do 1,0%. U pravilu mrko obojena zrna imaju veći sadržaj tanina od svetložutih. Danas postoje takođe sorte sirka koje uopšte ne sadrže tanin.

Tabela 127. Količine hrane u kg potrebne za 50 kg prirasta svinja u tovu (T. J. Hanrahan 1972.)
Eksp. broj Upoređenje na bazi Žitarica
Ječam Kukuruz Sirak
1 a) Težina za. težinu 160,0 151,5
2 a) Težina za težinu 160,0 157,5
3 a) Isti odn. sv. en. sir. pr. 168,5 150,0 161,0
b) Svar. ener. i sir. prot. 158,5 167,5
Procenat žitarice u obroku 79,6 77,0 79,6
Pšenične mekinje

Standardima JUS-a određen je kvalitet pšeničnih mekinja u prometu: »Poslednjim prosejavanjem međuproizvoda pri mlevenju, ili ljuštenju žita, dobija se produkt koga sačinjavaju mekinje, koje mogu da imaju najviše do 45% čestica brašna. Ostalo su čestice omotača i klice mlinski očišćenih žitarica. Mešanje ne smeju sadržavati mlevenu urodicu, niti spore raznih biljnih bolesti. U mekinje se ne mešaju samleveni otpaci čišćenja žita, izuzev mekinjskih otpadaka zdravih žita iz ljuštilice i četkice. Mekinje ne smeju sadržati peska, zemlje, niti plevica«.

U standardima JUS-a kaže se isto tako: »Ako su mekinje dobre, ne smeju sadržavati više od 4,1-62% pepela. One ne smeju imati zadah na plesan, užeženost, neprijatan miris i prašinu. Mekinje smeju sadržati najviše 13% vode. Pšenične mekinje sadrže 15% sirovih proteina«.

U praksi se razlikuju više vrsta mekinja, prema kvalitetu i načinu dobijanja, počev od najsitnijih do veoma krupnih koje sadrže samo spoljni omotač. zrna. Upotrebljavaju se u obrocima za svinje najćešće 10 — 15%. Zbog znatne količine celuloze, nije poželjno da utvde sastav obroka sa više od 30%.

  • kukuruz CaO% manje od 1%, P2O5% manje od 1%
  • ječam CaO% manje od 1%, P2O5% manje od 1%
  • mekinje CaO% manje od 1%, P2O5% 1.6%
  • sojino sačma CaO% manje od 1%, P2O5% 1.6%
  • sunco. sačma CaO% manje od 1%, P2O5% 1.7%
  • obr.mleko CaO% manje od 1%, P2O5% manje od 1%
  • sveže CaO% manje od 1%, P2O5% manje od 1%
  • lucerka CaO% 1.5%, P2O5% manje od 1%
  • riblje brašno CaO% 4.5-10.5%, P2O5% 3.10-9.20%
  • koštono brašno CaO% 4.29-25.01%, P2O5% 6.09-28.50%
  • stočno kreda CaO% 51.80-52.35, P2O5%

Sadržaj kalcijuma i fosfora u hranivima za ishranu svinja. Žitarice su siromašne u sadržaju kalcijuma, bogate u fosforu.

Nekoliko istraživača su izneli da pšenične mekinje imaju dobru vrednost u ishrani svinja. Tomas je utvrdio da je dodatak 10% pšenićnih mekinja u obrocima svinja u tovu rezultirao u efikasnijem iskorišćavanju hrane. Metabolička ispitivanja ukazuju da do ovoga dolazi usled efikasnijeg iskorišćavanja azota iz obroka. Ispitivanja Le Dividich-a i drugih (1976.) pokazuju da se pšenične mekinje efikasno mogu uključiti u obroke svinja u tovu od 45% ukupnog sastava obroka, a da to ne izazove nikakav uticaj na prirast i iskorišćavanje hrane u životinja. U tabeli 128 prikazani su rezultati Neufville i drugih (1973.) o efektu upotrebe raznih količina pšeničnih mekinja u obrocima svinja u tovu. Iz podataka u ovoj tabeli se vidi da učešće mekinja u obroku preko 20 − 25% izaziva blagi pad brzine prirasta i efikasnosti iskorišćavanja hrane.

Tabela 128. Uticaj različitih količina pšeničnih mekinja na proizvodnju svinja u tovu (M. H. Neufville i drugi 1973.)
Nivo pšeničnih mekinja u obroku
0 7,5 19,5 27,0 39,0
Svinje u tovu od 33 do 100 kg žive vage
Pros. dn. prir. g 900 850 840 840 760
Pros. dn. konz. hr. kg 2,92 2,87 2,78 2,92 2,87
Hrane za kg prir. kg 3,24 3,37 3,31 3,47 3,77
Suvi repini rezanci

O vrednosti suvih repinih rezanaca u ishrani svinja postoji u literaturi malo podataka. Pored toga i oni su kontradiktorni. Richter i drugi (1962.) i Zausch (1965.) izneli su mišljenje da se suvi repini rezanci mogu uspešno upotrebiti do 30% u obrocima svinja u tovu. Prema podacima ovih autora, nije bilo razlike u prirastu i iskorišćavanju hrane sa 30% suvih repinih rezanaca i onih na kontrolnom obroku. O. Donovan (1965.) zamenio je 12,5 i 25% ječma u obroku sa istom količinom suvih rezanaca u ishrani svinja od 45 do 90 kg težine. Zamena ječma suvim rezancima šećerne repe, ispoljila je tendenciju produžetka tova, mada nisu utvrđene signifikantne razlike u prirastu. Buyse i drugi dobili su (1966.) na obrocima sa rezancima prosečne dnevne priraste od 700 — 800 g.

Aherne i McAleese izveli su (1965.) ukupno 3 eksperimenta sa upotrebom melasiranih suvih repinih rezanaca u ishrani svinja u tovu. U prvom eksperimentu, kada su melasirani rezanci bili u obrocima svinja u tovu u količini od 10% obroka, izazvali su signifikantno smanjenje brzine prirasta i visokosignifikantno smanjenje efikasnosti iskorišćavanja hrane. Međutim, u drugom eksperimentu, uključivanje u obroke 10, 20 i 30% melasiranih suvih repinih rezanaca dalo je čak nešto bolje dnevne priraste uz isti utrošak hrane za kg prirasta kao i na kontrolnom obroku.

U tabeli 130 prikazani su rezultati eksperimenta Živkovića i drugih (1968.) gde je u ishrani svinja u tovu od 55-100 kg žive vage, 15% kukuruza bilo zamenjeno suvim repinim rezancima. Uvođenje 15% suvih rezanaca na račun kukuruza, imalo je za posledicu smanjenje prosečnog dnevnog prirasta od 607 na 476 g, a utrošak hrane za kg prirasta povećao se od 3,75 na kontrolnom obroku na 4,69 kg na obroku sa 15% suvih repinih rezanaca.

Tabela 129. Uticaj kukuruznog klipa, suvih repinih rezanaca i pšeničnih mekinja na prirast i reproduktivnu sposobnost krmača (Živković i Bowland 1970.)
Grupa I Kontrola kukuruzno zrno prekrupa II Kukuruz u klipu prekrupa III Kukuruzni klip. pr. + 30% suv. rep. rez. IV Kukuruzni klip. pr. + 50% pšen. mekinje
Broj životinja 6 6 6 6
Pros. dn. prir. u supr., g 437 455 346 549
Dn. konz. hr. u supr., kg 2,9 2,9 3,0 2,9
Dnevno TDN u supr. kg 2,33 223 2,31 2,17
Hrane za kg prir. u supr. kg 6,8 6,7 9,6 5,4
Period laktaciie
Dnev. gubit. u lakt., g 811 863 1034 846
Dnev. hran. u lakt. kg 3,9 4,7 5,7 6,0
Dnevno TDN u lakt., kg 3,03 3,47 424 4,30
Ukup. br. pras. u leglu 11,0 11,3 10,0 11,0
Broj žive pr. u leglu 9,7 10,8 82 10,4
Mrtvo rođ. pr. u % 12,1 4,4 11,6 5,4
Pros. tež. pr. kod rođ, kg 1,47 1,45 1,33 1,48
Pros. tež. pr. kod odb. kg 152 13,9 132 14,0

.

Tabela 130. Prirast svinja u završnom delu tova 55 — 100 kg na obroku sa suvim repinim rezancima (Živković i drugi 1968.)
Standardna smeša kontrola Zamena 15% kukuruza sa 15% suv. rep. rez.
Broj životinja 26 20
Pros. dne. prir. g 607 476
Pros. dn. konzum. hr, kg 227 224
Hrane za kg prir. kr 3,75 4,69

Jedan broj životinja na obroku sa rezancima očigledno je zaostajao u porastu. U jednom drugom eksperimentu, Živković i Bovvland (Tabela 129) dodavali su (1970.) 30% suvih repinih rezanaca u obrocima krmača za vreme suprasnosti. Prosečan dnevni prirast u toku suprasnosti bio je 437 g u krmača na kontrolnom obroku i 346 g u krmača na obroku sa rezancima. Utrošak hrane za kg prirasta u ovih krmača bio je 6,79 kg i 9,6 kg istim redosledom. Razlika i u prirastu i u efikasnosti iskorišćavanja hrane bila je statistički opravdana.

Teško je, zasada, objasniti očigledno depresivno delovanje suvih repinih rezanaca na prirast i efikasnost iskorišćavanja hrane i svinja u tovu i krmača, koje je dobijeno u nekim eksperimentima. Potrebna su dalja ispitivanja.

Kasava

Kasava, tapioka ili manioka je biljka tropskog klimatskog pojasa, gde se gaji veoma mnogo. Za ishranu ljudi i stoke upotrebljavaju se krtole bogate u sadržaju ugljenih hidrata. Kasava je vrlo dobar izvor energije u ishrani stoke. U suvoj materiji krtola ima oko 3.700 Kcal svarljive energije za svinje.

Prinosi kasave kreću se od 6 do 46 tona sveže krtole po hektaru. Prinosi zavise od plodnosti zemljišta, obrade i sorte.

Krtole kasave sadrže dva cianska glukozoida − linamarin i lotaustralin. Sadržaj ovih glukozida u pojedinim sortama varira u širokim granicama i baza je za podelu kasave u dve osnovne grupe »slatka« i »gorka« kasava. Hidrolizom sa encimom linamarinaza ili sa organskim kiselinama, glukozidi formiraju hidrociansku kilesinu (NCN). Ova kiselina u većim dozama veoma je jak otrov respiratornih organa, a uzimanje manjih doza kroz duži vremenski period deluje depresivno na proizvodnju. Glukozidi se svesno vreme po vađenju korena iz zemlje razlažu. Toksičnost kasave nestaje sušenjem ili kuvanjem.

D. Negovanović je izneo (1975.) iscrpan pregled o hranljivoj vrednosti kasave u ishrani stoke. Prema ovim podacima, prosečan hemijski sastav svežeg korena kasave sadrži: vode 65% skroba 28% (25 — 38%), sirova vlakna 1,7% (0,7 —2,7%), proteinske materije 0,9% (0,7-2,7%), sirove masti 0,2% (02-0,3%), mineralnih materija 0,8% i rastvorljivih ugljikohidrata 6,4%. Starije korenje bogatije je u sadržaju sirovih vlakana.

U mnogim eksperimentima kasava je poslužila kao vrlo dobar izvor energije u obrocima, naročito u ishrani odraslijih svinja, preko 20 kg težine. U nekim eksperimentima sa svinjama u tovu, preko 20 kg težine, sav kukuruz je bio zamenjen kasavom, ali je brzina i efikasnost proizvodnje ostala nepromenjena. U pregledu literature o hranljivoj vrednosti ove biljke Negovanović iznosi da kasava nije dobra za mlađe svinje ispod 20 kg težine. Međutim, Aumaitre (1969.) upoređivao je razne žitarice i kasavu u ishrani odbijene prasadi i utvrdio da je kasava dala za 5 do 15% bolji prirast prasadi u odnosu na pšenicu. Na obrocima sa kasavom bilo je manje proliva u prasadi.

Melasa

Melasa je gust sirup koji se dobija u proizvodnji šećera. Sadrži oko 50% šećera u obliku saharoze, invertnog šećera i rafinoze. Pauča i drugi iznose (1965.) da melasa u proseku sadrži: vode 21,90%, pepela 7,20%, sirovih proteina 6,50% i BEM 64,40%. Sadržaj vode u melasi utiče na njenu viskoznost i sposobnost da održi dobar kvalitet tokom uskladištenja. Pri visokom sadržaju vode melasa brzo fermentiše i gubi u kvalitetu.

Melasa je dobro hranivo za ishranu svinja, posebno odraslih. U obrocima tovljenika može da sačinjava 10-20% sastava, mada je u nekim eksperimentima bilo upotrebljeno do 40% melase sa različitim efektom delovanja. Combs i drugi utvrdili su (1973.) da nije bilo razlike u brzini prirasta, iskorišćavanju hrane i svarljivosti suve materije i proteina između svinja na kontrolnom obroku i onih na obroku sa 20% melase. Medutim, dodatak 40% ili 60% melase smanjio je brzinu prirasta, efikasnost iskorišćavanja hrane i svarljivost suve materije i proteina u obroku. Pauča i drugi upotrebili su (1965.) količine od 2,5 i 5% u obrocima za mlađe svinje i 5 i 10% u obrocima za starije svinje u tovu. U ovim ispitivanjima životinje na obrocima sa dodatkom većih doza melase ostvarile. su najveće prosečne dnevne priraste i najbolju efikasnost iskorišćavanja hrane.

U industriji stočne hrane melasa se često dodaje obrocima i radi povezivanja finih čestica hrane i sprečavanja gubitaka usled rastura. Takva hrana je ukusnija i životinje je radije konzumiraju, posebno ako se ishrana obavlja u suvom stanju. Melasa se često dodaje i kod peletiranja hrane radi boljeg povezivanja čestica i dobijanja kvalitetnijih peleta.

Pomije

Pomije igraju relativno neznatnu ulogu u ukupnoj ishrani svinja, mada znatne količine ovog hraniva često stoje na raspolaganju u većim gradovima, hotelima, restoranima i drugim mestima. U pogledu hemijskog sastava i hranljive vrednosti postoje veoma velika variranja između pojedinih uzoraka. Pomije su obično bogate u sadržaju energije a siromašne u proteinima. Zato se one ne mogu davati kao kompletno hranivo, već obično u kombinaciji sa drugim proteinskim, mineralnim i vitaminskim dodacima.

Tabela 131. Prosečan hemijski sastav pomija iz raznih izvora (R. Daccord 1968.)
Na bazi sirove materije % Na bazi suve materije
Prosek Ekstremne vrednosti Prosek
Suva materija 15,0 82 − 27,5 100,0
Sirovi proteini 3,0 12 − 5,8 20,0
Sirove masti 2,8 1,1 − 8,3 18,7
Sirova vlakna 0,8 02 − 3,3 5,3
Pepeo 12 0,4 − 1,8 8,0
Bez ekstr. materije 72 4,4 − 13,9 48,0

Najveći problem u korišćenju pomija u ishrani svinja nije njihova hranljiva vrednost, već higijena upotrebe. Zbog opasnosti od prenošenja raznih bolesti na ljude i životinje, pomije se obično pre upotrebe moraju sterilizovati na visokoj temperaturi. Jedan od problema je i organizovanje njihovog sakupljanja i transporta do svinjogojske farme. Zato su obično potrebni kontejneri, kamioni za prevoz i drugo. Kao primer dobrog organizovanja skupljanja raznih kuhinjskih otpadaka i njihove upotrebe u ishrani svinja, može se navesti grad Moskva. U okolini Moskve locirano je nekoliko velikih svinjogojskih farmi baziranih isključivo na upotrebi kuhinjskih otpadaka koji se putem organizovane službe sakupljaju u gradu i kontejnerima donose na farme. Postoje i druga slična rešenja koja godinama zadovoljavajuće funkcionišu.

Pošto je ovo prilično komplikovana i obimna materija, zainteresovan čitalac se upućuje na radove: V. Šterk i drugi (1976.), V. Marković (1976.) i M. Rubeša i drugi (1976.) koji su publikovani u časopisu »Stočarstvo« br. 6,1976, kao i na rad Daccord 1968.

Odnos između stepena finoće meljave žitarica, efikasnosti iskorišćavanja hrane i pojave ukusa u svinja.

Mlevenje žitarica ima za cilj nekoliko stvari: da se obezbedi bolja homogenizacija svih hranljivih materija u smeši prilikom pripreme i mešanja hrane, zatim da se dobije veći dnevni prirast i efikasnije iskorišćavanje hrane. U literaturi ima dosta podataka koji pokazuju da se mlevenjem žitarica − kukuruza, u obliku finije prekrupe, ostvaruju veći dnevni prirasti uz manji utrošak hrane za kg prirasta. U tabeli 132 prikazani su rezultati 15 eksperimenata izvedenih u SAD, sa ciljem da se utvrdi uticaj stepena finoće meljave kukuruza na efikasnost iskorišćavanja hrane svinja u tovu. U ovim eksperimentima kukuruz je davan u obliku celog zrna, grube prekrupe, srednje grube prekrupe i finog brašna. U svim eksperimentima najbolja efikasnost iskorišćavanja hrane ostvarena je na obrocima sa finom meljavom. Sa porastom veličine čestica kukuruza, raste i utrošak hrane za kg prirasta.

Tabela 132. Uticaj stepena finoće meljave kukuruza na efikasnost iskorišćavanja hrane svinja u tovu (hrane za kg prirasta)
Stepen finoće meljave kukuruza
Eksperimentalna stanica fina meljava Srednje gr. prekr. Gruba prekrupa Celo zrno
Ilinoj 3,03 3,12 329
Ilinoj 3,38 3,59 3,57
Severna Karolina 3,04 324
Perđu 3,06 3,34 3,51
Viskonsin 3,38 3,54 4,01
Viskonsin 3,90 4,49 4,08
Viskonsin 3,63 3,70 4,09
Viskonsin 5,25 5,35
Viskonsin 3,84 4,08
Allied Mills 3,39 3,61
Allied Mills 3,17 3,40
Allied Mills Golden Sun 3,21 3,44 355
Mills 3,45 3,73
Kent Feeds 3,12 3,42 3,74
Yoder Feeds 3,13 3,16 325

Prema tome, raspoloživi podaci o uticaju stepena finoće meljave kukuruza na brzinu prirasta svinja i efikasnost iskorišćavanja hrane nesumnjivo favorizuju mlevenje kukuruza u obliku što finijeg brašna. Međutim, na drugoj strani, postoje eksperimentalni podaci koji nesumnjivo pokazuju da obroci u obliku fine meljave dovode do nekih patoloških promena na želucu svinja, izazivajući promene na epitelu, karatinizaciju, oštećenje želuca i konačno do pojave ulkusa. U tabeli 133 prikazani su rezultati istraživanja Reimann-a i drugih (1968.) o uticaju stepena finoće meljave kukuruza na razvoj patoloških promena i oštećenja želuca u svinja. U tri eksperimenta smanjenje veličine čestica kukuruza rezultiralo je u znatnom povećanju slučajeva oštećenja želuca. Keratinizacija je bila najčešći simptom promena na želucu životinja, ali su bila često i druga oštećenja želuca kao i pojava ulkusa, naročito u svinja na obroku sa finom meljavom.

Bo Grabo i drugi (1973.) takođe su utvrdili da svinje na obroku sa fino mlevenim ječmom često imaju oštećenja na želucu, a istovremeno javljaju se promene i u sastavu krvne slike, u poređenju sa svinjama na obroku sa grubom prekrupom. Moal i Casting (1973.) davali su svinjama kukuruz samleven na situ promera 1,3,5,7 i 9 mm i pratili efekat ovih obroka na prirast svinja od 25 do 103 kg žive vage. Najveći prirast i najbolja efikasnost iskorišćavanja hrane dobijeni su na obrocima sa finom meljavom kukuruza 1,3 i 5 mm ali je istovremeno na obrocima sa finom meljavom kukuruza najveći broj životinja oboleo od ulkusa na želucu. Na obroku u kome je bio kukuruz samleven na situ promera 1 mm, 31% životinja obolelo je od ulkusa na želucu, a na obroku samlevenom na situ promera 9 mm obolelo je 14% životinja u eksperimentu.

Očigledno je da stepen meljave žitacira ima uticaja na opštećenje želuca i pojavu ulkusa. Zato u praktičnoj ishrani svinja treba uskladiti zahteve za velike priraste i efikasno iskorišćavanje hrane, sa zahtevima za očuvanje dobrog zdravlja životinja i normalno funkcionisanje svih organa. U svakom slučaju žitarice za ishranu svinja ne bi trebalo mleti na situ promera manjeg od 3 mm .

Proteinska hraniva

A. Proteinska hraniva biljnog porekla
Sojina sačma

Sojina sačma je odlično hranivo za ishranu svih kategorija svinja. Bogata je u proteinima vrlo dobrog kvaliteta. Ukusna je i svinje je rado konzumiraju. Sadržaj sirovih proteina u sojinoj sačmi kreće se od 44 do 50%. Na tržištu se pojavljuju uglavnom dva kvaliteta, sojina sačma sa 44% i 49% sirovih proteina. Ponekad se nađe i sačma sa 42% ili 40% sirovih proteina, ali se ona označuje kao sojina sačma nižeg kvaliteta.

Proteini iz sirovog sojinog zrna, koje nije termički obrađeno, nisu podesni za ishranu svinja, jer se u njima nalazi antiencim koji inhibira tripsin, što ima za posledicu da se aminokiseline prilikom varenja ne oslobađaju potpuno. Zagrevanjem na određenoj temperaturi ovaj se antiencim razara i proteini sojine sačme mogu se potpuno svariti i osloboditi aminokiseline. Postoji optimalna temperatura na kojoj se odigravaju ovi procesi. Previsoke temperature ili predugo zagrevanje, mogu da dovedu do promena u proteinima i smanje njihovu hanljivu vrednost. Industrija za proizvodnju sojine sačme uspešno je rešila ovaj problem i proizvodi sojinu sačmu odličnog kvaliteta. Na tržištu sojina sačma se pojavljuje u raznim bojama, od svetložute do mrke boje. Ali, boja sojine sačme nije indikator njenog kvaliteta i hranljive vrednosti.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">