Naš semenski materijal je cenjen u svetu i ne zaostaje za inostranom konkurencijom. Isto važi i za naše naučnike i stručnjake u oblasti klasične poljoprivrede. Iako imamo i institucije i naučne efektive koji mogu da prate transgenu tehnologiju, naša finansijska i geopolitička snaga da se uključimo u kreiranje GM kultura i eksploataciju ove tehnologije je sasvim neznatna. U odnosu na tu tehnologiju mi možemo da se javljamo samo kao potrošači, odnosno kupci semena GM kultura. Da li je interes Srbije da, na uštrb tehnologije kojom vlada i koju pouzdano realizuje u zemlji i inostranstvu, u ovom trenutku uvozi i seje produkte skupe strane tehnologije?

Do sredine XX veka u proizvodnji većine poljoprivrednih kultura su preovladavali divlji srodnici karakteristični za pojedine reone gajenja i lokalne populacije, dobro adaptirane na lokalne agroekološke uslove. Ove populacije nisu tražile velika ulaganja u proizvodnju i davale su, za ono vreme, dovoljan prinos i kvalitet ‚(Dimitrijević et al. 2011). Premda su Ferčajld i Kelrojter tokom XVIII započeli planska ukrštanja i selekciju, tek Mendelovi eksperimenti šezdesetih godina XIX veka su značajnije uticali da se krajem XIX i početkom XX veka pređe sa instinktivnog oplemenjivanja, na naučno zasnovano oplemenjivanje poljoprivrednih kultura (Acquaah 2007) . Prvi hibridi kukuruza koji su se pojavili u SAD početkom prošlog veka uneli su nov kvalitet u poljoprivrednu proizvodnju korišćenjem heterotičnog efekta u prvoj generaciji potomstva (Crow 1998). Iako je zamena lokalnih populacija u proizvodnji, intenzivnijim oplemenjenim kulturama počela početkom XX veka, puna intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje je krenula sredinom prošlog veka. Kraj pete i početak šeste decenije XX veka je obeležen “zelenom revolucijom”, koja je značajnom promenom arhitekture biljke višestruko povećala prinos osnovnih poljoprivrednih kultura. Intenzifikacija poljoprivredne proizvodnje, odnosno “poljoprivredna revolucija”, kako je nazvana od strane Vilijama Gauda direktora Američke agencije za međunarodni razvoj, marta 1968. je imala za cilj da reši “problem gladi u svetu”. To je bio planski poduhvat velikih američkih fondacija (Rokafeler, Ford) i vlada zemalja u razvoju. Intenzivna poljoprivredna proizvodnja se zasnivala na novim genotipovima koji su bili sve udaljeniji od svojih divljih srodnika, a sve više zavisni od intervencija čoveka. Poljoprivredna revolucija je tražila navodnjavanje, više đubriva, upotrebu pesticida i intenzivnije korišćenje mehanizacije. Dakle, iako je rezultovala povećanim prinosima, poljoprivredna proizvodnja je poskupela, te postala visoko zavisna od energenata i proizvoda hemijske industrije. Da bi se ovakva ulaganja ekonomski isplatila, poljoprivreda je sve više dobijala karakteristike industrijske proizvodnje. Samim tim klasičan plodored, smena useva, više nije bio održiv i sve se više sejalo na velikim površinama u monokulturi.

Sabirajući rezultate poljoprivredne revolucije u poslednjih četrdesetak godina prošlog veka može da se uoči sledeće:

• Ostvareno je povećanje prinosa.

• Nije rešeno pitanje gladi u svetu. Postoje mišljenja da problem gladi nije prouzrokovan nedostatkom hrane, koje ima i u suvišku, već neadekvatnom raspodelom i nemogućnošću siromašnih da kupe visokokvalitetne prehrambene proizvode.

• Gajenjem intenzivnih sorti i hibrida na velikim površinama, došlo je do gubljenja mnogih lokalnih sorti i spontanih, “divljih”, populacija. Posledica je sužavanje genetičke varijabilnosti, odnosno smanjenja biodiverziteta.

• Navodnjavanje i intenzivna obrada su doveli do značajne erozije oraničnog sloja i degradiranja zemljišta.

• Poljoprivreda je postala veoma zavisna od energenata – nafte, pre svega.

• Poljoprivredna proizvodnja je, takođe, postala zavisna od upotrebe hemijskih sredstava (pesticida i đubriva). Ovo je, pored poskupljenja proizvodnje, kao posledicu imalo i zagađivanje zemljišta, vode i sveukupne čovekove okoline.

• Intenziviranje poljoprivredne proizvodnje je dovelo u bolji geopolitički i ekonomski položaj razvijenije zemlje, koje su mogle da organizuju i finansiraju programe oplemenjivanja biljaka, kao i intenzivnu poljoprivrednu proizvodnju i da na svetskom tržištu plasiraju semenski materijal i poljoprivredne proizvode. Polarizacija u poljoprivredi je, dakle, počela da se povećava.

• Proizvodnja u monokulturi je dovela do pojačane pojave korova, bolesti i štetočina. Problemi koji karakterišu industrijsku poljoprivrednu proizvodnju su posebno bili izraženi u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno u onim razvijenim državama koje su organizovale ovakvu proizvodnju na velikim površinama, kao što je američki Srednji Zapad (kukuruzni pojas – corn belt).

Problemi koji su pratili industrijalizaciju poljoprivrene proizvodnje su se odnosili na monokulturu i gajenje sličnih genotipova na velikim površinama, a to su pojačana pojava štetočina i korova. Ovi problemi su direktno vezani za pojavu nove faze poljoprivredne revolucije – transgenu tehnologiju i pojavu GMO. Moderna biotehnologija je ponudila genetički inženjerovana rešenja. Ishodni centar nove revolucije u poljoprivredni su SAD, a novu tehnologiju su mogle da prate samo najrazvijenije države, odnosno multinacionalne kompanije.

Oni su ponudili novo radikalno rešenje za probleme koji su izazvani prethodnim činjenjima u poljoprivredi. Genetički inženjering je izneo na tržište GMO, koji su više udaljeni od svojih rođaka u prirodi nego što su to bili njihovi, klasičnom hibridizacijom dobijeni, oplemenjeni i selekcionisani intenzivni prethodnici. U čemu se ogleda ta sve veća udaljenost?

Biljke u prirodnim populacijama, divlji srodnici, se racionalno i ekonomično ponašaju. Veoma su adaptabilni. Ako su uslovi nepovoljni oni se reprodukuju minimalno, tek da produže vrstu. Što su uslovi povoljniji reprodukuju se u većoj meri, ali nikada ne luksuziraju i ne proizvode u suvišku. Moderna poljoprivredna proizvodnja, međutim, “traži” od biljaka upravo da što više proizvode (hiperluksuziraju) i to po mogućstvu što stabilnije, skoro bez obzira na ekološke uslove (Petrović et al. 2008).

Ovakav “zahtev” mora da dovede do pojačane intervencije čoveka u poljoprivrednoj proizvodnji i da vodi u sve dalje i dalje promene u biljnom genomu, pre svega u cilju smanjenja interakcije genotip – spoljna sredina, čime se biljka sve više približava maloj fabričkoj jedinici za proizvodnju hrane. Klasično oplemenjivanje (ukrštanje roditelja iste vrste, ili bliskih srodnika i selekcija potomstva) više nije dovoljno brz i efikasan metod da ponudi zadovoljavajuća rešenja. Tehnologija kreiranja transgenih organizama se nameće kao brži i efikasniji pristup kreiranju nove genetičke varijabilnosti. Opet se pominje rešavanje problema gladi u svetu. Da li ćemo ovoga puta uspeti, ili će problem gladi ostati, a novi problemi će se pojaviti, ostaje da se vidi (Dimitrijević & Petrović 2004). Ono što je u ovom trenutku izvesno je da transgena tehnologija, po jednima, nudi put prosperiteta, jeftinije i nutritivno vrednije hrane, čak i ekološki opravdanije proizvodnje, a po drugima je nastavak putovanja stranputicom još veće industrijalizacije primarne agrarne proizvodnje, koja nas vodi ka sve većoj eroziji životne sredine do tačke kada je sama planeta ugrožena, a time i opstanak čoveka.

Transgena tehnologija, zasnovana na genskom inženjeringu, čiji su proizvodi genetički modifikovani organizmi, postala je sastavni deo savremene poljoprivredne proizvodnje.

Srbija se kao država suočava sa pitanjem odnosa prema ovoj tehnologiji. Da bi se zauzeo pravilan stav u najboljem državnom i nacionalnom interesu, potrebno je da se trezveno razmotre prednosti i nepovoljnosti koje, po nas, nosi ova tehnologija. Srbija je, u sklopu SFRJ, decenijama razvijala svoje potencijale u agraru. To je značilo da su ulagani napori i sredstva da se postigne taj naučno-tehnološki nivo da možemo da sami proizvodimo seme kultura koje koristimo u poljoprivredi. U rasponu od 20-tak godina, Srbija je razvila naučne i oplemenjivačke programe u istraživačkim institucijama koji su u rangu svetskih programa i institucija, kada se radi o proizvodnji semenskog materijala za klasičnu poljoprivrednu proizvodnju. Naš semenski materijal je cenjen u svetu i ne zaostaje za inostranom konkurencijom. Isto važi i za naše naučnike i stručnjake u oblasti klasične poljoprivrede.

Iako imamo i institucije i naučne efektive koji mogu da prate transgenu tehnologiju, naša finansijska i geopolitička snaga da se uključimo u kreiranje GM kultura i eksploataciju ove tehnologije je sasvim neznatna. U odnosu na tu tehnologiju mi možemo da se javljamo samo kao potrošači, odnosno kupci semena GM kultura. Da li je interes Srbije da, na uštrb tehnologije kojom vlada i koju pouzdano realizuje u zemlji i inostranstvu, u ovom trenutku uvozi i seje produkte skupe strane tehnologije? Da li je kukuruzni plamenac limitirajući faktor u proizvodnji u Srbiji? Da li nas korovi toliko dave da su jedino rešenje totalni herbicidi? Da li je dokazano, bez opravdane sumnje, da su GM proizvodi zdravstveno i ekološki bezbedni? Da li Srbija treba da traži ekonomsku šansu u proizvodnji klasičnih prehrambenih proizvoda, pa i u organskoj proizvodnji (u jednom, ekskluzivnom, delu poljoprivredne proizvodnje), ili u gajenju GM kultura? To su neka od pitanja na koja ćemo morati da nađemo odgovore, pri formiranju stava prema sve agresivnijim promoterima GMO.

Autor: Miodrag Dimitrijević, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu