Bodljobradi rakovi koji uništavaju Dunav mogli bi se koristiti za ishranu ljudi i životinja, a ispituje se i njegova upotreba za prečišćavanje voda od teških metala, kao i za izradu ambalaže.
Predsednik Udruženja „Rečni rakovi“ Nenad Pešut kaže da se dugogodišnji problem sa invazivnom vrstom rakova uvećava.
„Situacija je 10 puta gora nego pre. Količine rakova koji uništavaju ikru su se udesetostručile jer izlov i prerada nisu dozvoljeni, a tu se čeka izmena zakona već šest godina“, navodi Pešut.
Ova vrsta raka smatra se jednom od najinvazivnijih u slatkovodnim ekosistemima Evrope, i nalazi se na listi invazivnih vrsta koje izazivaju zabrinutost u EU.
„Po prirodi su rovokopači, te svojim kopanjem mogu da menjaju strukturu obala reka i jezera i mogu narušavati građevine kao što su mostovi i brane“, poručuje dr Ivana Čabarkapa, viša naučna saradnica na Naučnom institutu za prehrambene tehnologije u Novom Sadu.
Ističe i to da bodljobradi rakovi kao svaštojedi uništavaju rečni fond, jedu ikre riba, šire kugu rakova koja može da uništi vrste, dok je ova vrsta rakova izuzetno otporna na nju.
Moguća rešenja
Meso raka moglo bi da bude iskorišćeno za razvoj proizvoda namenjenih za ishranu ljudi i kućnih ljubimaca.
„Meso invazivnog rečnog raka Faxonius limosus ima veliki gastronomski potencijal. Ukus je veoma prijatan, blag i autentičan. Iznenađujuće je što ne podseća na mulj, sličan je gamborima“, objašnjava Maja Banjac docentkinja sa katedre za gastronomiju Prirodno-matematičkog fakulteta.
Banjac dodaje da meso sadrži mali procenat masti, da je bogato proteinima i da je po tome slično pilećem mesu.
Takođe ističe da se bodljobradi rakovi za sad ne mogu zvanično kupiti ili negde probati. Istraživanja na temu zdravstvene bezbednosti su rađena na potezu Slankamen. Ostali tok Dunava nije još istražen. Iz tog razloga se ne preporučije da ih ljudi samoinicijativno izlovljavaju i pripremaju.
Na razvoju potencijalnog rešenja aktivno rade istraživači na projektu pod nazivom „Smanjenje negativnog uticaja invazivnih rakova Faxonius limosus u Dunavu pametnom eksploatacijom njihovog mesa i ljušture“ – DANUBEcare.
Osim Naučnog instituta za prehrambene tehnologije u Novom Sadu, na projektu učestvuju i istraživači sa Tehnološkog fakulteta Novi Sad, Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i Naučnog instituta za veterinarstvo „Novi Sad“.
Projekat DANUBEcare se bavi problemom prisustva bodljobradog raka u Dunavu i njegov negativan uticaj na biodiverzitet, za koji još uvek ne postoji sistemsko rešenje.
Sa instituta za prehrambene tehnologije kažu da nakon izdvajanja mesa, zaostaje velika količina ljušture u čiji putevi bezbednog odlaganja predstavljaju veliki problem.
„Zbog sve strožih zakona koje regulišu oblast zaštite životne sredine, ali i visokih troškova, odlaganje ovakvog otpada na deponije nije prihvatljivo rešenje“, kaže Čabarkapa.
Ovaj tim želi da ispita mogućnost upotrebe otpadne biomase ljušture za prečišćavanje vode opterećenih teškim metalima pre njenog ispuštanja u kanalizaciju ili u prirodu.
Dodaju i da ljuštura predstavlja i potencijalnu sirovinu za izradu ekološki prihvatljivog, biorazgradivog materijala za ambalažu i pakovanje, a prerađeni ostaci se razmatraju za upotrebu kao punilo u proizvodnji gume.
„Zanimljivo je što se i njegova ljuštura ipak može koristiti u pripremi raznih jela. Prepreka u dostupnosti na tržištu se ogleda u činjenici da zakonski još nije dozvoljeno da se izlovljavaju. Dozvolu za izlov jedino može dati Ministarstvo za zaštitu životne sredine“, ukazuje Banjac.
Tokom trajanja projekta DANUBEcare biće organizovan „Gastro day“ na kojem će svi moći da probaju jela od bodljobradog raka.
Otkud američki rakovi kod nas?
Kako kažu u institutu, bodljobradi rakovi, kolokvijalno nazivani američki, jesu invazivna vrsta poreklom iz Severne i Centralne Amerike, koja je pre više od sto godina dovedena na evropski kontinent.
Početno širenje ove vrste na evropskom kontinentu nastalo je kao rezultat ljudske aktivnosti. U Evropi je prvi put uveden 1890. godine u Poljskoj kako bi nadomestio nedostatak lokalnog autohtonog raka koji je u to vreme doživljavao ozbiljno smanjenje. Kasnije je uveden u nekoliko evropskih država iz istog razloga (Nemačka, Francuska, Mađarska, Austrija).
Veliki doprinos širenju i naseljavanju novih lokaliteta ove vrste daje sam način razmnožavanja. Osim polnog razmnožavanja kod bodljobradih rakova postoji i mogućnost razmnožavanja bez prisustva mužjaka.
Parenje se odvija u proleće pri čemu ženke legu do 370 jajašaca koja nose sa sobom i čuvaju do izleganja koje je počekom leta. Takođe se mogu pariti i u jesen omogućavajući ženkama da sačuvaju muške polne ćelije i izleganje u rano proleće. Životni vek im je kratak, oko četiri godine. Odrasle jedinke su sa ukupnom maksimalnom dužinom 10 centimetara.
Prvi dokumentovani nalaz ove vrste u rečnim tokovima Srbije je bio 2004. godine, a tokom poslednjih decenija primećen je intezivan porast njegove prisutnosti u Dunavu i u pritokama.
„Stoga je jedna od najznačajnijih ambicija da se omogući veća vidljivost ovog problema među relevantnom publikom, počevši od naučne zajednice i industrije, preko kreatora politike pa do šire javnosti, što je nesumnjivo prvi korak ka njegovom trajnom i sistemskom rešenju“, zaključuju iz instituta.