Povoljni agroekološki uslovi u našoj zemlji, ali i zarada, nisu dovoljni razlozi za to da se više voćara odluči za gajenje lešnika. Proizvodimo tek manji deo potreba domaće konditorske industrije, pa za uvoz izdvajamo mnogo novca.
Naša zemlja ima izuzetne uslove za gajenje lešnika. Medjutim, proizvodnja nije dobro locirana, ocenjuje profesor Zoran Keserović. On podseća na to da se proizvodjači moraju više udruživati, kako bi bili konkurentniji.
„Nažalost većina plantaža je locirana tamo gde nisu dobri agroekološki uslovi za proizvodnju. Recimo vodeće opštine su: Šid (115 ha), Pećinci (111 ha), Kula (107 ha), a centralna Srbija ima daleko bolje uslove, zato što je lešnik biljka koja voli više svetlosti, veće nadmorske visine, s obzirom na način oprašivanja koji se odvija pomoću vetra. Problem naših proizvođača je to što su usitnjene parcele, što nema velike količine lešnika i konditorske industrije nisu zato zaiteresovane. Proizvođači će morati u narednom periodu da se udružuju kako bi bili konkurentni na tržištu. Sigurno je da i ministarstvo i Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu treba da podrže širenje ove izuzetno profitabilne kulture“, tvrdi profesor Keserović.
Jedan od najvećih problema pri proizvodnji lešnika je dug investicioni ciklus. Nakon značajnih ulaganja, proizvodjači moraju da čekaju na povrat novca i zaradu, objašnjava stručnjakinja u rumskoj Poljoprivrednoj stanici Sanda Klještanović.
„Problem je to što lešnik ne postigne punu rodnost treba da prođe 6 do 8 godina. To je dug period tokom kojeg proizvođač treba da održava zemljište u voćnjaku, treba da primenjuje odgovarajuće mere nege, da formira uzgojni oblik, da đubri zemljište, koristi određene mere zaštite, koristi hemijske preparate, ulaže u tu proizvodnju, a neizvestan je plasman. Dakle, više faktora je uzrok zašto uvozimo nešto što možemo sami da proizvedemo“, smatra Klještanovićeva.
Ipak, nakon godina čekanja, investicija u lešnike se isplati, potvrdjuje voćar u Kikindi Luka Veličkov. A voćari bi pristali i na to, duže čekanje, kada bi ih stručnjaci malo bolje obavesti o posebnosti gajenja lešnika. On očekuje da u narednim godinama ostvari saradnju s velikim otkupljivačima.
„Kada je reč o proizvodnji, sada je u poslednjih 2-3 godine je uloženo počelo da se isplaćuje. Zarada je solidna i ja sam zadovoljan“ ističe Veličkov.
Kako kaže lešnike prodaje uglavnom na pijacama u Beogradu i Novom Sadu, ali organizovanog otkupa još nema.
„Nisam ni tražio nekoga za organizovan otkup jer prodajem na pijacama u Novom Sadu i Beogradu. Ove godine očekujem obilniji rod. Tako da planiram da potražim nekog i već sam u pregovorima sa nekim prerađivačima, pa ćemo videti šta će od toga biti do kraja“ zaključuje Veličkov.
Procena je da proizvodnja lešnika u Srbiji podmiruje manje od 10 odsto godišnjih potreba konditorske industrije, a domaće konditorske kuće godišnje za uvoz lešnika, pretežno iz Turske, potroše više od 8 miliona dolara.
Autor: (Stevan Davidović)