Vanredno stanje i zabrana kretanja tokom epidemije prouzrokovala je probleme i pčelarima koji su bili u neizvesnosti zbog opstanka svojih košnica.

Ima li manje pčela posle epidemije i da li će biti dovoljno meda za Infobiz govori Stanko Rajić iz beogradskog Udruženja pčelara.

N1: Kako izgleda pravi med?

Rajić: Teško je na oko znati da li je med pravi ili nije, jedino laboratorijskom analizom može se utvtrditi ispravnost meda. Najbolje je da med kupujete od pčelera kojeg poznajete. Problem falsifikata meda nije samo kod nas, u svetu dve trećine meda je falsifikovano.

N1: Hoće li biti dovoljno meda za sve nakon epidemije i problema koje su pčelari, posebno oni stariji od 65 imali?

Rajić: Nadali smo se da će ova godina biti nešto bolja od prethodne, koja je bila katastrofalna, ali nažalost desila se ta vanredna situacija i mnogi pčelari nisu mogli da pripreme svoje košnice. Ne mogu da kažem tačne cifre gubitaka. Na primer, mešavina suncokretovog i još nekog, koji je kvalitet na tržištu ide ispod dva evra po kilogramu, a to je više nego sramotna cena. Pored tako niske cene otkupa naša država uvozi određene količine. Poznato je da mi bez izvoza ne možemo opstati. Po glavi stanovnika troši se oko par stotina grama meda godišnje, ja više potrošim za nedelju dana, mi nemamo kulturu korišćenja meda.

N1: Može li da se živi od pčelarastva?

Rajić: Postoji određeni broj ljudi koji se profesionalno i kvalitetno bave time i oni mogu da opstanu i da cela njihova porodica bude uključena u to. Najveći broj njih pčelarstvo koristi kao dodatno zanimanje. Na primer, kada deda ima oko 50 košnica i on pored toga što će popuniti budžet i dati deci med, može recimo da im kupi novi telefon. Bez više stotina košnica, a malo ih je takvih u Srbiji, ne može se živeti.

N1: Kakva je situacija na tržištu imogu li domaći proizvođači da nađu svoj put na druga tržišta?

Rajić: Kod nas ima nekoliko otkupljivača, ne kažem da nemaju dobre namere, oni se ponašaju komercijalno. Savet pčelarskih organizacija napravilo je pogon u kojem će se otkupljivati med. Kod nas je i velika greška što smo navikli da pakujemo med uteglama od litar, a na drugim tržištima su manja pakovanja.

N1: Pčele su ugrožena vrsta, da li će ih biti dovoljno u budućnosti?

Rajić: U Americi je 2006. godine uočeno misteriozno sanjenje broja pčela. Mi moramo da se trudimo da sačuvamo pčelu kao jednog najvažnijeg polinatora. Stalno se priča o tome da treba uspostaviti dobru saradnju između pčelara i voćara. Logično je da u poljoprivredi moraju da se koriste neka hemijska sredstva i to nije nikakav problem, ali poljoprivrednici mogu da sredstva da koriste tačno kako je prepisano od strane proizvođača i u vremenu kada pčelama to ne smeta. Šta je teško uveče upaliti svetla i koristiti sredstva, tada nema pčela, a sve to se za nekoliko sati osuši. Mi smo pre nekoliko godina počeli da se bavimo urbanim pčelarstvom i počeli smo da spašavamo pčele po Beogradu, a ima oko par hiljada rojeva koji nastanjuju krovove, odžake, razne pukotine i to može da uznemiri građane, posebno ako nisu upoznati ni sa čim od ovoga.