Reklama

I proizvođači i stručnjaci se uglavnom slažu da Srbija kao mala država ne treba da bude izvoznik sirovina, već prerađenih proizvoda koji imaju dodatu vrednost. Činjenica je i da se agrarna politika sve više usmerava na podršku investicijama koje će doprineti da na tržištu bude što više kvalitetnih proizvoda koji mogu da budu i atraktivan izvozni artikal. Često se u ovom kontekstu izdvajaju proizvodi s geografskim poreklom, koji su zbog svojih specifičnih karakteristika posebno atraktivni probirljivim domaćim, ali i inostranim kupcima.
Proizvodom s geografskim poreklom smatra se onaj koji svoje karakteristike duguje upravo podneblju na kojem je nastao. Takođe, potrebno je da se i proizvodnja i prerada odvijaju upravo na tom podneblju. Tako, na primer, leskovački ajvar mora da bude proizveden od leskovačke parike, spremljen na tačno određen način i to na teritoriji gde je paprika ubrana. Trenutno, zaštićeno geografsko poreklo ima više od 50 proizvoda. Međutim, problem je što je malo proizvođača ušlo u postupak kontrolisane proizvodnje i sertifikacije i samim tim dobijanja prava da budu nosioci oznake geografskog porekla. Važno je istaći da samo nosioci oznake koji na svojim proizvodima imaju markicu resornog ministarstva mogu da kažu da imaju proizvod sa geografskim poreklom koji tačno odgovara karakteristikama navedenim u elaboratu o zaštiti geografskog porekla. Svi ostali, čak iako potiču iz tog regiona i možda imaju kvalitetan proizvod, nemaju način da to dokažu kupcima. Ima onih koji svesno reklamiraju i prodaju proizvode neodgovarajućeg kvaliteta kao kvalitetne i s popularnom geografskom odrednicom. Najgrublja zloupotreba geografskog porekla je kada se pod popularnim imenom prodaju proizvodi koji čak i nisu iz tog kraja. Štetu trpe i proizođači i potrošači, a ovoj pojavi za sada ne može adekvatno da se stane na put.

Postupak dobijanja oznake

– Da bi jedan proizvod dobio svojstvo korisnika oznake, neko mora najpre da napiše elaborat, odnosno mora da opiše taj proizvod i njegove posebne karakteristike. Nakon toga će Zavod za intelektualnu svojinu odlučiti da li da mu dodeli pravo na oznaku geografskog porekla ili ne. Cilj zaštite je da se proizvod na taj način izdvoji od komercijalne proizvodnje, da se omogući da ljudi koji ga proizvode žive od toga i da se njegovom proizvodnjom omogući ruralni razvoj, jer je to suština čitave priče, objašnjava Miodrag Čupić, zamenik predsednika Društva pčelara „Jovan Živanović“ iz Novog Sada, koje je nosilac svojstva oznake geografskog porekla za „fruškogorski lipov med“.
Izrada elaborata i registracija u Zavodu za intelektualnu svojinu je, prema rečima Čupića, samo prvi korak da bi se ušlo u proizvodnju nekog proizvoda. Sledeći korak koji proizvođači treba da urade je izbor jedne od kontrolnih organizacija koje je akreditovalo resorno ministarstvo. Ove organizacije prate tok proizvodnje od samog početka do krajnjeg proizvoda.
– Kada je u pitanju proizvodnja „fruškogorskog lipovog meda“, kontrola počinje od momenta postavljanja pčela na određeni lokalitet. Prati se zdravstveno stanje pčela, voska, rade se biohemijske analize gotovih proizvoda i tek ako kontrolna organizacija utvrdi da je sve u redu, izdaje sertifikat, a Zavod za intelektualnu svojinu izdaje rešenje o svojstvu korisnika oznake za taj proizvod. Nakon toga proizvođač od resornog ministarstva može da dobije markice, i to samo za tačno određenu, kontrolisanu količinu proizvoda, objašnjava Čupić.

(Ne)svesno obmanjivanje kupaca

Nažalost, u našoj zemlji je postala praksa da ljudi napišu elaborat, ali ih zakon ne uslovljava kada da počnu da rade sertifikaciju i postanu korisnici oznake geografskog porekla. Zbog toga je čest slučaj da prodaju proizvode kao da su korisnici oznake, a u stvari nisu, nego samo žive i rade na teritoriji koja je obuhvaćena elaboratom. Oni na ovaj način, odnosno promocijom svog proizvoda kao onog s geografskim poreklom za sebe stiču marketinšku prednost i često uspevaju da ga skuplje prodaju. S druge strane, oni koji rade po propisu imaju mnogo veće troškove, jer je sam način proizvodnje skuplji, a tu su i sredstva koja treba izdvojiti za kontrolu proizvodnje i sertifikaciju. Kad je, na primer, u pitanju med, dešava se da seleći pčelari izgube čitavu jednu pašu kako bi zaokružili postupak proizvodnje i sertifikacije proizvoda. Razumljivo je onda što cena njihovih proizvoda mora da bude veća, ali potrošači često ne shvataju zašto je jedan proizvod skuplji od drugog iako oba potiču sa istog podneblja.
– Jedini siguran dokaz da se zaista radi o proizvodu s geografskim poreklom je da kupac traži sertifikat ili da potraži markicu Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, savetuje Čupić.
Udruženje „Futoški kupus“ je prvo koje je za svoj proizvod zaokružilo čitav postupak od izrade elaborata, preko organizovanja proizvođača do sertifikacije njihove proizvodnje.
– Naši proizvođači imaju svu potrebnu dokumentaciju i mogu da se pojave bilo gde i prodaju svoju robu. Dakle, oni mogu da dokažu da je njihov kupus stvarno futoški. Problem nam stvara obaveza da na upakovane proizvode koji idu u legalne tokove prodaje moramo da lepimo markice koje smo dužni da platimo. Međutim, za razliku od meda, naš proizvod je veoma jeftin tako da ga stavljanje markice značajno poskupljuje. Srećom, država nam refundira deo troškova za markice, a imamo sreću da nam Grad Novi Sad plaća troškove sertifikacije što znatno olakšava poslovanje, objašnjava Miroljub Janković, zamenik predsednika Udruženja „Futoški kupus“.

Zloupotreba mora biti kažnjena

Janković se takođe osvrće na problem neovlašćenog korišćenja imena „futoški kupus“. Kaže da je opštepoznato da se ime ovog proizvoda zloupotrebljava, kao i da to niko ne sankcioniše. Navodi i da negativnoj kampanji u kojoj se promovišu proizvodi koji nisu korisnici oznake geografskog porekla doprinose i pojedini mediji koji to rade iz neznanja. Uduženje „Futoški kupus je odlučilo da ove godine preduzme konkretne mere, pa će u saradnji s poljoprivrednom inspekcijom najpre upozoravati nesavesne trgovce, a ako to ne urodi plodom, biće i sankcionisani. Takođe, imaju u planu da sve svoje članove koji imaju sertifikovanu proizvodnju obeleže određenim prepoznatljivim znakom.
Koliko je oznaka porekla važna jasno govori činjenica da ljudi koji kupuju krompir žele da on bude „ivanjički“, kupus „futoški“, paprika „leskovačka“, sir „zlatarski“ i slično. Međutim, upravo to saznanje koriste i oni koji žele da skuplje prodaju svoje, često manje kvaltetne proizvode. Zato je na pijaci svaki krompir ivanjički, svaki kupus futoški i slično. Upravo iz tog razloga važno je da se uvede red u ovu oblast. Mora se znati tačno, ko, kako i pod kojim uslovima može da prodaje svoje proizvode kao one koji imaju oznaku geografskog porekla. Takođe, oni koji to zloupotrebe moraju biti adekvatno kažnjeni. Treba imati na umu da je kontrolisana proizvodnja, a samim tim i dobijanje većih količina proizvoda ujednačenog kvaliteta od različitih proizvođača jedan od preduslova za ostvarivanje izvoza.

Aleksandra Milić

PROBLEMI U PROIZVODNJI SIRA

I nauka upozorava na problem neadekvatnog etiketiranja ovih proizvoda. Tako je na nedavno održanom stočarskom simpozijumu u Herceg Novom prof. dr Jelena Miočinović s Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu upozorila da postoji veliki problem s kvalitetom sireva koji se proizvode u domaćinstvima. Naglasila je da je 10 vrsta sireva zaštićeno na nacionalnom nivou, kao i da su to izuzetno kvalitetni i potencijalno atraktivni izvozni artikli, pod uslovom da se proizvode kontrolisano. Međutim, situacija na terenu je često drugačija i nailazi se na mnogo problema u primarnoj proizvodnji. Ima slučajeva da pojedini proizvođači skidaju kajmak iako je predviđeno da se neka vrsta sira pravi od punomasnog mleka. Za razliku od ove svesne greške, pojedinci nesvesno greše, a rezultat svega je neujednačen kvalitet krajnjih proizvoda. Zbog toga je naglasila važnost edukacije proizvođača i kontrole njihove proizvodnje.