Srbija može da izvozi meso u daleke zemlje, ali u našim oborima nema dovoljno stoke. Potrebno bar pet godina ozbiljnog ulaganja u svinjarstvo i govedarstvo da bi ih obnovili.

Dok je na pašnjacima i u štalama sve manje stoke, na papirima i u priči sve su veće mogućnosti za izvoz mesa iz Srbije. Država uklanja administrativne prepreke, kako mi domaće meso stiglo do daleke Kine, Turske i Rusije, a srpski stočari sve češće uklanjaju obore i okreću se ka biljnoj proizvodnji i ratarstvu. Tako, ni od najavljenog izvoza jagnjetine za Kinu, sredinom prošle godine, nije bilo ništa. Stručnjaci objašnjavaju da izvoza nema i da ga još dugo neće biti, jer Srbija nema dovoljno stoke.

Srbija, inače, ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini i izvozu mesa sa dalekim zemljama. Između ostalog, za Tursku, bez carine, može da ode 5.000 tona goveđeg mesa godišnje, a u Kinu, ta kvota je oko 500.000 tona goveđeg i jagnjećeg mesa na godišnjem nivou.

Agroekonomista Milan Prostran nije preveliki optimista kada je reč o najavljenom izvozu mesa za Kinu, Indiju i Tursku. Kaže, te destinacije su toliko daleko da bi cena mesa morala biti zlata vredna kako bi se pokrili samo troškovi transporta.

– Odavno pratim kinesko tržište i jedino što smo imali jeste neki manji izvoz semena, jer to ima visoku vrednost – govori Prostran. – To je daleko tržište i najmnogoljudnija zemlja, a mi ne da nemamo kapacitet u stočarstvu, već je ta grana kod nas u ozbiljnoj krizi. Sada imamo samo dva miliona svinja manje nego što ih je bilo devedesetih godina. Imamo i milion goveda manje. Jednostavno, nije lako nadoknaditi vremenski sve ono što smo izgubili. Potrebno je najmanje pet godina ozbiljnog ulaganja u govedarstvo i svinjarstvo da bi se vratili na grane kada smo izvozili svinjsku šunku u Ameriku i bebi-bif u Evropsku uniju.

Obnova stočnog fonda

A, da bi naše meso stiglo do novih destinacija, poput Kine, Indije, Turske i Rusije, osnovno je da se obnovi stočni fond. Agroekonomista Prostran naglašava da niko ne voli kratkoročne aranžmane, već su to ugovori od najmanje pet do 10 godina zagarantovane isporuke.

– Državnici su otklonili administrativne barikade potpisujući sporazume o slobodnoj trgovini, ali je potrebno uraditi dosta toga za izvoz mesa, kako bi se mi pojavili na tržištu – jasan je Prostran. – Potrebne su ozbiljne investicije u stočarstvu. Rusija je dobro tržište, ali je i tu problem transport.

Srbija, priča Prostran, godišnje jedva da proizvede 450.000 tona mesa, pa je sporazum za Kinu, od 500.000 tona na godišnjem nivou – nerealan. Naša zemlja ne ispunjava čak ni kvotu za EU, od 8.780 tona, jer maksimalno što smo uspeli da izvezemo jeste 1.500 tona.

– Pitanje je koliko Srbija može da konkuriše velikim ekonomijama koje žele tržište Kine i Turske – kaže Prostran. – I to što Bosna izvozi meso za Tursku je tako jer oni finansiraju trošak transporta, a nama to niko neće da radi. Nama je potrebno da se domaći proizvođači organizuju u okviru zadruga, pa da mala gazdinstva postanu značajniji i konkurentniji proizvođači.

U EU, stočarstvo čini 70 odsto poljoprivredne proizvodnje, dok 30 odsto pripada ratarstvu. Kod nas je sve obrnuto, iako se zna da je stočarstvo lokomotiva razvoja primarne poljoprivredne proizvodnje.

Mleko se ne isplati

Radili bi i više samo da se isplati gajenje muznih krava. U ovom poslu ne postoji nikakva sigurnost, objašnjava Goran Ćirić, stočar iz Pančeva. – Mlekare svakog dana mogu da kažu da im više nismo potrebni, a plaćaju kako hoće. Niko tu ni ne pita da li nam cena odgovara ili ne. Mlekare ne može niko da natera da plaćaju više. Zbog toga većina ljudi odustaje od ovog posla – kaže Ćirić.