Potrošači i dalje imaju dilemu koji su dodaci i emulgatori u prehrambenoj industriji štetni i šta se sme jesti, a šta izbegavati.
Međutim, Srbija je svoje propise uskladila sa EU i prati sve promene na listama dozvoljenih i zabranjenih supstanci.
Na spisku je oko pedesetak po zdravlje potencijalno opasnih emulgatora koji se koriste u konzervaciji, ulepšavanju izgleda i korekciji ukusa namirnica.
Tako se na razne slatkiše, grickalice, namaze, pića utiskuje slovo „E“ i cifre koji označavaju zabranjene dodatke poput E103, E111, E126, opasne E120, E127, zatim sumnjive E104, E122, E171, i na kraju one najopasnije izazivače raka – E131, E210, E213, E217… Takvih primera je mnogo.
„Emulgatori su samo jedan deo aditiva za ishranu i iz nepoznatog razloga u svim nestručnim tekstovima data im je uloga najopasnijih“, kaže za Stevan Blagojević, iz beogradskog Instituta za fizičku hemiju.
„Svi aditivi imaju oznaku E i brojnu klasifikaciju pored sebe i ta oznaka je jedinstvena u celom svetu, da bi potrošači imali pravu infomaciju i pravo izbora“.
To znači da, ako ste recimo u Turskoj, gde je ambalaža na jeziku koji ne razumete, postoji oznaka koju prepoznajete i koja je ista kao u Srbiji. Pomenuti aditivi E103, 111, 126 uopšte nisu emulgatori, već boje, i to boje koje se ne nalaze na pozitivnoj listi aditiva, pa se i ne smeju koristiti.
Činjenica da se nešto što nije na listi, ne sme koristiti, nije nova. Kako kažu u Institutu, ko nađe takav proizvod na našem tržištu, slobodno ga može odneti u inspekciju, biće povučen iz prometa. Oznake E120, 127, 104, 122 i 171 takođe nisu emulgatori, već boje koje su svuda u svetu na pozitivnoj listi i mogu se koristiti za bojenje hrane, pa tako i kod nas.
Što se tiče dodataka E210, 213 i 217 to su konzervansi, a ne emulgatori i to iz grupe benzoata.
Kada je reč o kvalitetu hrane, teorije dvostrukih standarda su poznate od samog početka globalizacije. Uvek je postojala teza da siromašnije zemlje dobijaju lošije proizvode, jer ne mogu takvu robu da plate. To je verovatno i delimično tačno, ali treba znati, ukazuju stručnjaci, da nisu aditivi ti koji određuju cenu hrane, već ključne komponente, kao što je sadržaj proteina, masti i ugljenih hidrata.
Lošija, recimo šunka u crevu, ima više masti, a i najbolja šunka mora biti konzervirana da se ne bi pokvarila.
„Što se tiče dodatka E330, koji navodno izaziva maligne bolesti, to je apsolutni apsurd“, naglašava Blagojević.
„E 330 je limunska kiselina, i ne treba biti veliki hemičar pa shvatiti da se ta kiselina tako naziva, jer je ima u plodovima voća. E330 nije ni konzervans, a još manje emulgator, već je regulator kiselosti hrane. Tvrdnje da tog dodatka ima u „koka-koli“ su netačne. To piće, za razliku od većine drugih, koristi fosfornu kiselinu, a ne limunsku. Dakle limunske kiselina i maligne bolesti apsolutno nemaju nikakvu povezanost“.
Nesporno je da je najbolja hrana ona prirodna, bez aditiva. Međutim, razvoj društva, život u gradovima, zapošljavanje žena i promene ritma života doveli su do pojave industrijske hrane.
„Neminovnost industrijske hrane je korišćenje aditiva, to je odluka razvijenog dela čovečanstva“, ističu hemičari.
Zakonska regulativa i lista aditiva u Srbiji je usklađena sa EU, tako da se smatra da oni nisu faktor koji ugrožava našu ishranu.
Izvor: Novosti