Sa dr Jordanom Ninkov, naučnicom koja se u svom radu fokusira na ratarstvo i agroekologiju, razgovarali smo o stanju srpskog zemljišta

Zahvaljujući zemljištu, jutros ste doručkovali i popili kafu. Zahvaljujući zemljištu, temperatura na našoj planeti je, uprkos trendu zagrevanja, podnošljivija zato što ono skladišti velike količine ugljenika. Zahvaljujući zemljištu, čovečanstvo postoji u ovom obliku koji poznajemo.

Ali, i samo zemljište u savremenom dobu prolazi kroz proces transformacije – usled revolucije poljoprivredne proizvodnje i klimatskih promena. Dr Jordana Ninkov, naučnica koja se u svom radu fokusira na ratarstvo i agroekologiju, objašnjava kako se nekadašnja žitnica Evrope, Vojvodina, pretvara u „agrarnu pustinju” – i kakve to veze ima sa manjkom stoke.

Nedavno su u javnost izneti podaci da su na području termoelektrane Kolubara prekoračene remedijacione vrednosti za arsen, kao i maksimalne dozvoljene koncentracije drugih zagađujućih materija u zemljištu kao što su nikl i živa. Šta znači ovo prekoračenje, i da li je opasno po ljude?

Dr Jordana Ninkov: Kao prvo, potrebno je utvrditi da li postoje prekoračenja u okolnom poljoprivrednom zemljištu, jer su utvrđena prekoračenja unutar termoelektrane indikativna za to. Termoelektrane koje koriste ugalj kao energent su istorijski značajni izvori zagađenja širom sveta.

Neprestano se ukazuje na štetu koja proizilazi od emisije ugljen-dioksida, sumpor-dioksida, azotnih oksida i PM čestica. Ali jednako je važno i potencijalno zagađenja od emisije teških metala, što sve zavisi od tehnologije postrojenja i sastava uglja koji se koristi kao sirovina.

Emitovani teški metali se talože iz vazduha i tako dospevaju na zemljište. Za elemente kao što su arsen i živa, koji su izuzetno otrovni, posebno je važno utvrditi i njihovu koncentraciju u vazduhu obližnjih naselja, kao što se prati kvalitet vazduha u pogledu drugih gasova i PM čestica.

Zatim je važno utvrditi udaljenost (radijus) od izvora zagađenja na kojoj dolazi do taloženja teških metala, što sve zavisi od tehnologije, atmosferskih uslova (prvenstveno jačine i pravca vetra), konfiguracije terena, itd.

„Emisije teških metala iz termoelektrana mogu uticati na zemljište u radijusu od nekoliko desetina kilometara od izvora”
dr Jordana Ninkov

Budući da su teški metali postojani u zemljištu, oni su se unutar kruga postrojenja akumulirali od početka rada termoelektrane, što potvrđuje ova značajna prekoračenja. Prekoračenja unutar kruga postrojenja su moguća i usled drugih aktivnosti, prvenstveno usled manipulacije sirovinama i otpadnim materijalom.

Međutim, studije su pokazale da emisije teških metala iz termoelektrana mogu uticati na zemljište u radijusu od nekoliko desetina kilometara od izvora, s najvećom koncentracijom često prisutnom u blizini postrojenja. Udaljenost na kojoj se može primetiti značajno zagađenje zemljišta teškim metalima opasno po zdravlje ljudi, veoma varira od mnogih faktora.

Sa druge strane, utvrđena prekoračenja teških metala u zemljištu unutar termoelektrane teže mogu curenjem i spiranjem dospeti na okolne površine, ali zato mogu vetrom i erozijom da se prenesu dalje, pa je važno da sve zemljište unutar termoelektrane bude pod vegetacijom, uz uspostavljanje zelenih barijera od drveća oko celog sklopa postrojenja.

Od prioriteta je i da sve poljoprivredne površine ovog kraja imaju moćne poljozaštine pojaseve. Poljozaštitni pojasevi su u domenu lokalne samouprave i njihovo uspostavljanje trebalo bi da bude prioritetna aktivnost za ovo područje.

Mnoge zemlje širom sveta prepoznaju negativne efekte termoelektrana na ugalj, aktivno smanjuju njegovu upotrebu, sve više se okrećući obnovljivim izvorima energije, kao alternativi za ugalj.

Međutim, tranzicija sa uglja na čistije izvore energije predstavlja izazov, posebno za zemlje koje su još uvek zavisne od uglja za snabdevanje električnom energijom. Postignut je i značajan tehnološki napredak koji omogućava sve efikasnije sagorevanje uglja uz smanjenje emisija, skladištenje emitovanog ugljen dioksida, kao i savremeniji sistemi za prečišćavanje emitovanih gasova. Ove savremene tehnologije i standarde treba šire primeniti u našoj zemlji, s obzirom na prisutna zagađenja termoelektrana kojima svedočimo.

U slučaju pomenutog prekoračenja remedijacionih vrednosti, sledeći korak je procena količine takvog zemljišta. Ako su u pitanju veće količine od propisanih, takvo zemljište mora da se sanira.

Učestvovali ste u projektima rekultivacije. Da li je to moguće i na koji način? Kojim kulturama, prema vašim uvidima, najviše pogoduju uslovi na prostorima koji su se koristili za eksploataciju fosilnih goriva?

Rekultivacija zemljišta je moguća i na potpuno ogoljenim površinama, ali uvek postoji ograničenje u visini ulaganja u takve opsežne radove. Zato je najvažnije vratiti degradirano zemljište u neki vid produktivnosti. Važno je da ovi ogoljeni prostori ponovo budu zeleni i pokriveni, i da se spreči njihova dalja erozija i degradacija, kao i potencijalno ugrožavanje okolnih površina.

Privremene deponije isplačnog materijala u blizini naftno-gasnih bušotina su uspešno sanirane šumarskim rekultivacijama, ali ovde su u pitanju manje površine. Kada se buši, bušilica se podmazuje mešavinom prirodne glina i prirodne nafte i to se zove isplačni materijal. Kako bi se bušeći alat sačuvao od korozije, dodaje se natrijum-hidroksid.

Generalno, rekultivacija se sastoji od moćnih tehničkih pripremnih radova uređenja zemljišta, zatim uspostavljanja vegetacije sadnjom/setvom, sa obaveznim merama nege i održavanja. Projekti rekultivacije se pišu pre dobijanja dozvole za eksploataciju sirovina ili drugih vidova narušavanja zemljišta, a nakon završenih radova, nosilac eksploatacije ili investitor ima obavezu da je sprovede.

Međutim, od početka eksploatacije do završetka, često proteknu decenije, menjaju se vlasnički odnosi, kao i brojne projektom predviđene okolnosti, te je samo izvođenje radova često puno problema.

Sledeći problem su enormne površine u Srbiji koje je potrebno rekultivisati kao što su npr. površinski kopovi, odlagališta, deponije pepela i komunalnog smeća, što nosi i ogromna ulaganja i potrebno vreme.

Rekultivacija površinskih kopova i pepelišta velikih energetskih sistema se kontinuirano radila krajem prošlog veka, i važno je da ovi radovi budu nastavljeni. Takođe, na potpuno ogoljenim površinama, projektom rekultivacije se predviđa nanošenje sloja plodnog zemljišta, koje je zapravo nemoguće „nabaviti” u tako velikim količinama.

Šta su uzroci da se poslednjih decenija od evropske žitnice Vojvodina transformiše u nešto što bismo nazvali „agrarnom pustinjom”? Da li postoje načini da se preokrene ovaj negativan trend?

Uzrok pada plodnosti zemljišta je rapidni gubitak organske materije – humusa. Ovo se desilo usled intenzivne poljoprivrede tzv. zelene revolucije, i nadalje se dešava od sredine prošlog veka. Zelenom revolucijom počinju da se koriste moćne mašine za obradu zemljišta i akcenat se stavlja na primenu mineralnih đubriva. Trend pada plodnosti poljoprivrednog zemljišta je prisutan u celom svetu, ali je Pokrajina Vojvodina posebno ranjiva iz dva glavna razloga.

Prvi razlog je devastirana stočarska proizvodnja i nedostatak organskog đubriva – stajnjaka, koji bi prema nekadašnjim agronomskim standardima trebao da se primenjuje najmanje svake četvrte godine u velikim količinama, od čak 30-40 tona po hektaru.

Još devedesetih godina nismo imali dovoljno stajnjaka, a od tada se situacija u stočarstvu drastično pogoršala. Proizvođači imaju problem da nabave stajnjak čak i kada je on prekopotreban, pri zasnivanju voćnjaka i vinograda. Mnoge njive nisu pođubrene stajnjakom za proteklo vreme i duže od dve decenije.

„Vojvodina je najslabije pošumljena regija Evrope, sa samo 6-7% pokrivenosti”
dr Jordana Ninkov

Iako se u kontekstu klimatskih promena stočarstvo, posebno govedarstvo, označava kao rizično zbog emisije gasova sa efektom staklene bašte, u Vojvodini je ono zbog svega navedenog potrebno.

Vojvodina po broju grla stoke po hektaru, daleko zaostaje u poređenju sa evropskim zemljama. Zbog nedostatka stoke, propadaju i brojne livade i pašnjaci kao staništa biodiverziteta i rezervoari ugljenika. Ove površine se i često preoravaju što dovodi do povećane emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali i većeg rizika od poplava budući da su naselja često okružena livadama i pašnjacima koje ih štite od bujičnih voda.

Drugi razlog za ranjivost zemljišta Pokrajine Vojvodine je njena ogoljenost, jer je Vojvodina najslabije pošumljena regija Evrope, sa samo 6-7% pokrivenosti. Ovome treba dodati da je raspored postojećih šuma izuzetno nepovoljan, one su skoncentrisane na nekoliko lokacija zaštićenih prirodnih dobara poput Fruške gore, dok čak trećina opština i gradova u Vojvodini ima pošumljenost manju od jedan odsto svoje teritorije, što ih već praktično čini „agrarnim pustinjama”.

Uspostavljanje prekopotrebnih poljozaštitnih pojaseva se i dalje suočava sa nizom problema, od izdvajanja površina za pojaseve, dostupnosti sadnica, izvođenja radova i mera nege. Pored toga, gubitku humusa je doprinela i zabranjena praksa spaljivanja žetvenih ostataka, koja je nažalost, bila masovna za vreme sankcija i nedostatka goriva za obradu.

Suštinska rešenja zahtevaju organizovane sistemske mere podržane institucijama, kao što je revitalizacija stočarstva i omasovljenje poljozaštitnih pojaseva. Postoji i niz „zelenih” agrotehnika za povećanje organske materije, kao što je zelenišno đubrenje, minimalna obrada zemljišta, pokrovni i združeni usevi, organska poljoprivreda i brojne druge. Sve ove tehnike zahtevaju veća inicijalna ulaganja, više znanja, nove mašine, dok su rezultati vidljivi u narednom periodu, zbog toga i one moraju biti sistemski podržane kao podrška i pomoć poljoprivrednicima.

Koliko je opala plodnost srpskog zemljišta i šta prepoznajete kao glavne uzroke?

Prema studijama više institucija, možemo grubo proceniti da je za poslednjih 60 godina izgubljena polovina organske materije u zemljištima Vojvodine. Zabrinjavajuće je da se ovaj trend nastavlja i ubrzava poslednjih godina. Prema prirodnom potencijalu, preko dve trećine Vojvodine je imalo visok sadržaj humusa (preko pet posto), pre zelene revolucije.

Međutim, danas na polovini oranica u Vojvodini postoji niski sadržaj humusa (jedan do tri odsto), a druga polovina ima srednji raspon sadržaja humusa (tri do pet odsto). Sličan trend je i u zemljištima ostalih delova Srbije, ali ne tako intenzivan.

Pad humusa ispod jedan odsto se smatra tačkom bez povratka, odnosno potrebna su veća ulaganja u ovakvo zemljišta od mogućeg prinosa. Za revitalizaciju ovakvih degradiranih površina u Evropskoj uniji se dodeljuju posebna sredstva pomoći i obično se seje višegodišnje krmno bilje za povećanje plodnosti.

Pored spomenutih uzoraka pada plodnosti zemljišta, nedostatka stočarstva i poljozaštitnih pojaseva u Vojvodini, moglo bi se reći da je siromaštvo ruralnih krajeva sledeći zabrinjavajući uzrok.

Mnoge zemlje sveta su se, takođe, suočile sa padom plodnosti poljoprivrednog zemljišta, usled prethodno neracionalnog korišćenja ovog resursa, zbog želje za većim profitom. Međutim, razvijene zemlje sveta sada masovno primenjuju „zelene” agrotehnike uz podršku sistemskih mera pomoći. To je posebno prisutno u SAD-u. Kod nas su proizvođači pretežno okrenuti sami sebi po ovom pitanju.

Naši proizvođači se suočavaju sa nedostatkom sredstava i sirovina za uspostavljanje proizvodne godine, zastarelom mehanizacijom, nedostatkom radne snage, otkupom biljnih proizvoda i brojnim drugim problemima, da bi imali snage da se okrenu inovativnim rešenjima adaptacije na klimatske promene.

Porodična poljoprivredna gazdinstva sa malom površinom poseda zauzimaju više od 80% poljoprivrednog zemljišta u Republici Srbiji, zbog toga će se bitka za očuvanje zemljišta u Srbiji dobiti ili izgubiti, u zavisnosti koliko porodična gazdinstva budu podržana. Trenutno je to najmanje u regionu.

U toku je priprema agroekoloških mera, koje se smatraju odgovorom na klimatske promene, u sklopu IPARD-a u visini od 300-400 evra po hektaru koje će obuhvatati zatravnjivanje voćnjaka i vinograda, poštovanje plodoreda, uspostavljanje polinatorskih pojaseva i održivo korišćenje pašnjaka i livada.

Koje posledice klimatskih promena su najizraženije u Srbiji? Šta poljoprivreda može da uradi kako bi se adaptirala?

Generalno, to su posledice neravnomerno raspoređenih padavina i čestih suša, novih bolesti, što sve zajedno rezultira padom i visine, i kvaliteta prinosa.

Rokovi glavnih agrotehničkih operacija variraju iz godine u godinu, i zavise od mogućnosti izlaska mašina na njivu i vlažnosti zemljišta. Ove godine vegetacija kasni oko mesec dana zbog kasne setve i niskih temperatura, svedoci smo i nove bolesti, žute rđe pšenice. Bolest ranije nije bila česta na našem području, a sada se javlja usled čestih i jakih padavina – a ovaj poremećaj padavinskog obrasca nastaje u svetlu klimatskih promena.

„Poljoprivreda, šumarstvo i drugi načini korišćenja zemljišta odgovorni su za četvrtinu antropogene emisije gasova sa efektom staklene bašte, od čega 11% nastaje usled krčenja šuma”
dr Jordana Ninkov

Adaptacija poljoprivrede je upravo u očuvanju organske materije – humusa u zemljištu. Humus je nosilac plodnosti zemljišta, ne samo kao izvor hraniva, već i kao čuvar toplotno vazdušno vodnog kapaciteta, svega onoga što je potrebno za adaptaciju. Povećanje od samo jedan odsto humusa u zemljištu, povećava vodni kapacitet za oko 200.000 litara po hektaru. Zato humus označavamo kao „sunđer”, jer može da zadrži toliko vode u slučaju velikih kiša i spreči stvaranje vodoleži i poplava njiva, a sa toliko vode i može snabdeti biljke u slučaju suše.

Humus utiče i na strukturu zemljišta i tako povećava otpornost zemljišta na eroziju. Sve agrotehničke mere adaptacije biljne poljoprivredne proizvodnje na klimatske promene, baziraju se na povećanju organske materije – humusa u zemljištu.

Prva asocijacija na adaptaciju jeste navodnjavanje, ali mi nemamo na raspolaganju dovoljno kvalitetne vode i to bi podrazumevalo da napravimo potpuni zaokret poljoprivredne proizvodnje, odnosno da ponovo učimo ispočetka kako da se bavimo poljoprivredom.

Kako očuvanje zemljišta može da doprinese klimatskoj akciji?

Zemljište ima globalno najveću moć da veže ugljenik iz atmosfere i spreči dalje emisije.

Prirodan ciklus ugljenika započinje usvajanjem CO2 od strane biljaka putem fotosinteze. Zatim se razlaganjem ostataka sveže organske materije ugljenik vezuje u funkcionalnu zemljišnu organsku materiju – humus. Ova „zarobljena” organska materija se hiljadama godina premeštala u dublje slojeve zemljišta i tako su nastala fosilna goriva, koja smo crpeli u industrijskoj eri i poremetili prirodnu koncentraciju ugljenika u atmosferi.

Proces vezivanja ugljenika je spor, ali i dalje je moguć. Međutim, danas degradirana zemljišta, paradoksalno, više otpuštaju ugljenik nego što ga vezuju, što može poništiti sve naše druge uštede iz energetskog sektora.

AFOLU sektor (poljoprivreda, šumarstvo i drugi načini korišćenja zemljišta) je odgovoran za četvrtinu antropogene emisije gasova sa efektom staklene bašte, od čega 11% nastaje usled krčenja šuma. Da bismo hranu proizveli, preradili i transportovali, koristimo trećinu raspoložive energije i to pretežno fosilne energije.

Poljoprivreda je i najveći poslodavac na svetu, a istovremeno trpi i najveću ekonomsku štetu od klimatskih promena. Ako bi se ovaj trend klimatskih promena nastavio, procenjeno je da čak još 122 miliona ljudi može biti gurnuto u ekstremno siromaštvo do 2030. godine.

Očuvanje zemljišta daje trostruki doprinos klimatskoj akciji: proizvodnju dovoljno hrane (95% svetski proizvedene hrane potiče sa zemljišta), smanjenu emisiju gasova sa efektom staklene bašte i vezivanje ugljenika u zemljištu iz atmosfere. Zemljište je strateški saveznik klimatskoj akciji. Uprkos svim našim tehnološkim dostignućima, čovečanstvo i dalje zavisi od tankog, ranjivog površinskog sloja zemljišta.

Koliko je među srpskim zemljoradnicima zastupljena upotreba pesticida? Da li ih koriste odgovorno prema svom zdravlju i šta bi mogla da bude alternativa za povećanje prinosa?

O količini primenjenih pesticida po površini, zapravo nemamo prave podatke, zbog toga što nije potpuno uspostavljen sistem vođenja knjige polja od strane poljoprivrednika. Dobra vest je da je naše zakonodavstvo usklađeno sa legislativom Evropske unije.

Međutim, ne postoji dovoljno kapaciteta, ni ljudskih ni finansijskih, za primenu svih podzakonskih akata, kao što je na primer obaveza kontrole prskalica i obuka za bezbednu primenu pesticida, kao i drugih propisanih preventivnih mera.

Koliko smo primetili na terenu, zemljoradnici ne koriste u dovoljnoj meri lična zaštitna sredstva. Time najpre sebe izlažu opasnosti. Povrh toga, još uvek pesticide primenjuju iskustveno jer im je mreža podrške prognozno-izveštajne službe nedostupna zbog malog broja zaposlenih savetodavaca, a takođe nisu u dovoljnoj meri upoznati sa ovim uslugama.

U Evropskoj uniji u toku je velika inicijativa „Poljoprivreda bez pesticida do 2050. godine” koju predvode francuski stručnjaci. Ova inicijativa se, između ostalog, bazira na istraživanjima povećanja otpornosti biljaka na bolesti i biološkom suzbijanju štetočina, što sve doprinosi smanjenoj upotrebi pesticida.