Uzrok pada plodnosti zemljišta je rapidni gubitak organske materije – humusa. Ovo se desilo usled intenzivne poljoprivrede tzv. zelene revolucije, i nadalje se dešava od sredine prošlog veka. Suštinska rešenja zahtevaju organizovane sistemske mere podržane institucijama, kao što je revitalizacija stočarstva i omasovljenje poljozaštitnih pojaseva

Zelenom revolucijom počinju da se koriste moćne mašine za obradu zemljišta i akcenat se stavlja na primenu mineralnih đubriva. Trend pada plodnosti poljoprivrednog zemljišta je prisutan u celom svetu, ali je Vojvodina posebno ranjiva iz dva glavna razloga, napominje dr Jordana Ninkov, naučnica koja se u svom radu fokusira na ratarstvo i agroekologiju za portal Klima101.

Prvi razlog je devastirana stočarska proizvodnja i nedostatak organskog đubriva – stajnjaka, koji bi prema nekadašnjim agronomskim standardima trebao da se primenjuje najmanje svake četvrte godine u velikim količinama, od čak 30-40 tona po hektaru. Još devedesetih godina nismo imali dovoljno stajnjaka, a od tada se situacija u stočarstvu drastično pogoršala. Proizvođači imaju problem da nabave stajnjak čak i kada je on preko potreban, pri zasnivanju voćnjaka i vinograda. Mnoge njive nisu pođubrene stajnjakom za proteklo vreme i duže od dve decenije.

Iako se u kontekstu klimatskih promena stočarstvo, posebno govedarstvo, označava kao rizično zbog emisije gasova sa efektom staklene bašte, u Vojvodini je ono zbog svega navedenog potrebno. Vojvodina po broju grla stoke po hektaru, daleko zaostaje u poređenju sa evropskim zemljama.

Zbog nedostatka stoke, propadaju i brojne livade i pašnjaci kao staništa biodiverziteta i rezervoari ugljenika. Ove površine se i često preoravaju što dovodi do povećane emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali i većeg rizika od poplava budući da su naselja često okružena livadama i pašnjacima koje ih štite od bujičnih voda.

Drugi razlog za ranjivost vojvođanskog zemljišta je njena ogoljenost, jer je Vojvodina najslabije pošumljena regija Evrope, sa samo 6-7% pokrivenosti.

Suštinska rešenja zahtevaju organizovane sistemske mere podržane institucijama, kao što je revitalizacija stočarstva i omasovljenje poljozaštitnih pojaseva.

Postoji i niz ”zelenih” agrotehnika za povećanje organske materije, kao što je zelenišno đubrenje, minimalna obrada zemljišta, pokrovni i združeni usevi, organska poljoprivreda i brojne druge. Sve ove tehnike zahtevaju veća inicijalna ulaganja, više znanja, nove mašine, dok su rezultati vidljivi u narednom periodu, zbog toga i one moraju biti sistemski podržane kao podrška i pomoć poljoprivrednicima.