Urbana poljoprivreda, odnosno praksa uzgajanja, prerade i distribucije hrane unutar ili neposredno oko gradova postaje sve popularnija širom sveta. Proizvodnjom hrane u gradovima danas se bavi blizu 800 miliona ljudi, koji ukupno proizvode oko 15 odsto svetske hrane, preneo je francuski list Atlantiko.
Ujedinjene nacije registrovale su preko 40 različitih formi urbane poljoprivrede, od bašovanstva (povrće, voće) do akvakulture, od malih bašti za potrebe jednog domaćinstva do većih bašti namenjenih proizvodnji za prodaju, ukljućujući i uzgoj raznih vrsta stoke od živine, zečeva i koza do uzgoja puževa, svilene bube i gajenja pčela.
Ova aktivnost uglavnom se odvija u gradovima zemalja u razvoju (u Africi, Aziji i Južnoj Americi) koje karakteriše nedovoljna zaposlenost stanovništva i relativno nizak standard.
U Kubi je potreba za uvođenjem gradske poljoprivrede započela padom Sovjetskog Saveza, kada je ta zemlja zbog embarga izgubila više od 50 odsto uvozne nafte, hrane i 85 odsto spoljnotrgovinskih prihoda.
Od ranih 1990-ih, pokret urbane poljoprivrede se brzo proširio Kubom i Havanu, glavni grad sa 2,2 miliona stanovnika, izveo na put održivosti.
Transport robe je stao, ljudi su bili gladni a prosečan Kubanac je izgubio 30 kilograma. Ljudi su za uzgajali povrće gde god su mogli. Oskudne zalihe nafte nisu transformirale samo kubansku poljoprivredu. Narod se okrenuo prema malim obnovljivim izvorima energije.
Kuba je u to vreme izgubila 80 odsto svog izvoznog tržišta, uvoz je pao za 80 odsto a bruto domaći proizvod je skliznuo za više od jedne trećine.
Delimično zbog produženog američkog embarga, ali i zbog gubitka stranih tržišta, Kuba nije mogla da nabavi dovoljno uvozne hrane. Bez moguće zamene za fosilna goriva, poljoprivredna proizvodnja je drastično pala.
Kubanci su tako počeli da uzgajaju lokalne organske proizvode, razvili su bio-pesticide i bio-gnojiva u zamenu za petrohemijska, a u ishranu su uključili više voća i povrća. Grupa Australijanaca pružila je pomoć novom pokretu, kada su 1993. odlučili da nauče stanovnike perma kulturi, zasnovanoj na održivoj poljoprivredi koja koristi daleko manje energije.
Danas oko 50 odsto povrća Havane dolazi iz samog grada, dok u drugim kubanskim gradovima urbani vrtovi proizvode 80 do 100 odsto potrebnog voća i povrća. Ali značaj urbane agrikulture je ogroman i u zemljama sa ubrzanim rastom.
Kineski grad Šangaj, koji prema popisu iz 2000. ima oko 17 miliona stanovnika, dobija iz svojih urbanih i peri-urbanih teritorija oko 60 odsto gradskog povrća, 100 odsto mleka, 90 odsto jaja i 50 odsto potrebnih količina svinjskog i živinskog mesa.
U Britaniji je dozvoljeno držanje koka-nosilja (u kavezima) u baštama gradskih porodičnih kuća. Gradonačelnik Londona je 2008. godine otvorio oko 1500 lokacija u gradu za uzgajanje povrća. U nemačkim i britanskim gradovima mogu se videti košnice sa pčelama u baštama privatnih kuća, ali i na krovovima gradskih solitera, pa čak i na krovu britanskog parlamenta.
Lokalna uprava u jednom belgijskom gradu ponudila je svojim građanima potpuno besplatno kavez sa po dve koke-nosilje.
Na ravnim krovovima visokih zgrada u američkim gradovima, čak i na njujorškom Menhetnu, ljudi uzgajaju organsko povće, drže kokoške u kavezima i uzgajaju pčele, a postoje i restorani koji isključivo služe hranu proizvedenu u gradu.
U francuskoj prestonici, Parizu, 2013. pokrenuto je petnaestak projekata urbane poljoprivrede, jer je potražnja stanovnika za ovom vrstom hrane ogromna. Veliki broj Parižana pokazuje interesovanje da se bavi ovom vrstom poljoprivrede.
Urbana poljoprivreda je važan deo koncepta lokalizacije hrane i neophodan činilac modela održivih gradova, pa zato interes za njom raste u svim delovima sveta.
Njome se obavlja produktivna reciklaža organskog otpada u gradovima i proizvodi zdrava organska hrana, skraćuje transport između mesta proizvodnje i mesta potrošnje hrane, podiže nivo ekonomskih aktivnosti u gradovima i stvaraju nova radna mesta. Ozelenjavanjem gradskih površina smanjuje se efekat već ispuštenog ugljen-dioksida.