Reklama

Kada je pre nekoliko godina u izdanju NIŠP „Obzor” iz Novog Sada objavljena na slovačkom jeziku knjiga Konope, kokope zelene konope … o istoriji gajenja konoplje, tradiciji, narodnim običajima i verovanjima vojvođanskih Slovaka u vezi s tom biljkom, javila se ideja i potreba da se to delo prevede na srpski jezik i dopuni podacima iz bogate građe koja se odnosi na konoplju u životu i tradiciji srpskog naroda.

U prevođenju knjige pomogli su mi Samuel Čeman, profesor sprskog jezika i književnosti i dr Ljubica Petrov, profesor Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

Delove knjige koji se odnose na poreklo konoplje, istoriju gajenja, upotrebnu vrednost, narodne običaje i verovanja vezane za konoplju u područjima van Bačkog Petrovca i njegove okoline (u Posavini, Podunjavlju, Kolubari, Timočkoj krajini, Šumadiji, i Pomoravlju, Ponišavlju, južnom Pomoravlju, Raškoj, Kosovu i Metohiji, Lici, Krbavi) obradila je Gordana B. Marjanović, samostalni savetnik u Saveznom ministarstvu za poljoprivredu. U saradnji s njom obrađeni su i doterani i drugi delovi knjige, prevashodno sa sociološkog, ekonomskog i leksičkog aspekta.

Tokom pisanja prve i ove, druge, knjige često sam konsultovao kolegu dr Ljubinka Starčevića, profesora Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, koji je posvetio konoplji veliki deo svog naučnog rada.

Recenzenti knjige dr Janoš Berenji, naučni saradnik Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, i mr Željka Škorić, kustos Istorijskog muzeja u Beogradu, brojnim savetima doprineli su kompletiranju sadržaja, a time i boljem kvalitetu knjige. Istorijski muzej iz Beograda, osim pružanja stalne podrške, povremeno mi je omogućavao uvid u značajna dokumenta iz svoje bogate riznice.

Ne mogu a da ne istaknem da je tekst knjige, nadahnuto i s velikom sigurnošću, na engleski jezik preveo Đorđe Krivokapić.

Za izdavanje ove knjige posebnu zahvalnost dugujem DIP ”Nolit” iz Beograda i dipl. inž. SrboIjubu Miloševiću za savestan i pedantan uređivački rad na rukopisu, kao i suizdavaču ”NIP” Novosadskom izdavačkom − trgovinskom preduzeću iz Novog Sada, odnosno dizajneru Đuri Popoviću, koji je tehnički i umetnički uobličio knjigu.

Ne manja značajna je bila finansijska pomoć Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Republike Srbije, kao i Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca, koji je imao razumevanja da se prihvati štamparskog posla i savršeno ga obavi.

Možda najveća vrednost u knjizi, predstavljaju inventivni crteži Martina Jonaša, koji su proizašli iz autorovih sećanja i osećanja.

Na prilozima i za saradnju pri pisanju i štampanju knjige ovom prilikom svima srdačno zahvaljujem.

Maja 1994. godine.
Dr Jan Kišgeci

Sadržaj

UVOD
POREKLO KONOPLJE I ISTORIJA GAJENJA
BIOLOŠKE OSOBINE KONOPLJE
UPOTREBNA VREDNOST KONOPLJE

GAJENJE I PRERADA KONOPLJE
Ekološki uslovi
Priprema zemljišta, setva i nega konoplje
Žetva konoplje
Močenje konoplje
Lomljenje konoplje
Gnječenje konoplje
Češijanje konoplje
Predenje
Tkanje

KONOPLJA U NARODNIM OBIČAJIMA I VEROVANJIMA
PRIVREDNI ZNAČAJ KONOPLJE
ZATO
KONOPLJA U FOTOGRAFIJI
PRAISE TO HEMP
THE ORIGIN OF HEMP AND THE HISTORY OF HEMP GROVVING BIOLOGICAL CHARACTERISTICS OF HEMP
USE VALUE OF HEMP
GROVVING AND PROCESSING OF HEMP
Ecological conditions
Cultivation of land, sovving and grovving of hemp
Hemp harvest
Retting of hemp
Crushing of hemp
Pressing of hemp
Combing of hemp
Spinning
VVeaving
HEMP IN FOLK CUSTOMS AND BELIEFS
CURRENT IMPORTANCE OF HEMP
THEREFOR
LITERATURA

Uvod

Sečanje na prošla vremena, nostalgija, poštovanje svega što je narodno, što čini tradiciju, odvede nas ponekad u svet konoplje, biljke od koje smo stolećima bili zavisni, a koje smo se lako odrekli u životu samo jedne generacije. Neumoljiv napredak nije imao razumevanja za biljku koja je nekada verno pratila seljaka, ceo njegov život, od prvog plača na čistoj, beloj, konopljinoj prostirci, pa do poslednjeg izdisaja, na možda poderanoj, ali još uvek beloj, od konoplje izatkanoj slamarici. Vlakna koja su preplitala detinjstvo naših dedova i očeva postala su odjednom zastarela. Kao što je odjednom sa raskošnih polja nestao i miris konoplje, veseo žamor Ijudi na močilima, prigušeno kloparanje razboja u prolećno veče i belo platno sa zelenih ledina.

Na sreću, u roditeljskoj kući još se nalaze stvari prošlih, starih vremena. Na stolu je beli stolnjak sa utkanim šarama, na vratima peškir, na tavanu džakovi. U šupi, na prašnjavim kolima pokrovci, u ambaru stara ponjava sa ostacima pleve, a u čardaku užad. Na drvenom klinu, u štali, nalazi se već odavno neupotrebljena zobnica zajedno sa ularom i povocem, a na tavanu se još čuva ogromna ponjava za pokrivanje kamara. Ponjave u koje su se stresale dudinje, kudeljne zepe, široke gaće od domaćeg platna, takođe su spomenici, ne tako davnog, ali ipak skoro zaboravljenog načina života. Njegove vrednosti, značaja i lepote čovek postaje svestan tek kada sa sopstvenih uspomena počne da skida patinu, koja je izdajnički pokušala da zatamni davno nestale slike i prikrije sećanja na detinjstvo.

Gajenje konoplje je imalo značajno mesto u životu seljaka. Od njenog vlakna izrađivani su različiti predmeti za svakodnevnu upotrebu. Osim toga uvek se za prodaju našlo platna, peškira, stolnjaka, džakova. Znalo se da će ovi proizvodi u svakoj prilici predstavljati dobru monetu. U doba intenzivne prerade konoplje nezaposlenosti na selu nije bilo. Konoplja je skoro u potpunosti zapošljavala seosko stanovništvo. Zbog prisustva umetničkih elemenata, narodni tkački proizvodi imaju velike mogućnosti umetničkog iskaza, a sadrže i najvrednije poruke prošlih generacija. Verno svedoče o tome da je naš narod uspeo da sačuva svoje stvaralačke sposobnosti i umetničke predispozicije i u najtežim trenucima svog života.

Konoplja je godinama bila centar jednog bogatog društvenog života. Za nju se vezuju mnogi običaji, verovanja, poslovice, izreke. Ta biljka je angažovala Ijude preko cele godine. Primorala ih da se češće sreću, da budu uzajamno pažljiviji i da jedni drugima pomažu. Porodicu i rodbinu okupljala je već prilikom žetve i držala ih na okupu, sve do nove žetve. Jednom pri močenju, drugi put prilikom češljanja, tkanja ili na prelu.

Zbog svega toga želeo sam bar za trenutak da zaustavim odlazak dragocene biljke. Da podsetim na miris koji ostaje na strnjištu i onda kada je konoplja već dopola prerađena. Da dočaram strnjiku po kojoj niko nije naučio da hoda bos a da ga ne bode. Želeo sam da ukažem kako i obična ponjava predstavlja relikviju, jer je niko više neće izatkati.

Konoplja uspeva svuda gde i kukuruz, zbog čega se može gajiti skoro u svim našim krajevima. Na prostoru Srbije konoplja je gajena vrlo davno i dosta dugo u mnogim područjima, svuda tamo gde je bilo dosta plodnog zemljišta, vode (doline reka, jezera, potoka), umerene toplote, razvijene poljoprivrede i seoskog stanovništva. Na celom Balkanskom poluostrvu nije bilo bujnije konoplje nego što je u kotlini Južne Morave: od Leskovca, preko Vranja, Bujanovca, Preševa do Gnjilana. Konoplja dobro uspeva i dosta je gajena i u Mačvi, Posavini, Podunavlju, Podrinju, Kolubari, Timočkoj krajini, Stigu, Pomoravlju, Sumadiji, Resavi, Ponišavlju, Raškoj oblasti, u plodnoj Metohiji, u dolini Bistrice i na Kosovu u dolini Sitnice. I u mnogim vojvođanskim selima bez nje se nije moglo.

U knjizi se u najvećoj meri opisuje proizvodnja i prerada konoplje u Bačkom Petrovcu i okolini. Zbog značaja konoplje za ovo područje o njoj se tamo i najviše pisalo, o čemu svedoče i brojni sačuvani dokumenti. Tome su doprinele mnoge povoljne okolnosti, ali i pojedinci, među kojima posebno treba spomenuti zalaganja agronoma Pavela Vrbovskog i Mihala Husara, kao i ekonomiste Ivana Garaija. S poštovanjem se sećamo njihovog neumornog rada i rezultata koje su postigli. O proizvodnji, preradi i značaju konoplje za druga područja Srbije u knjizi su uzgredno dati samo letimični osvrti više poređenja i ilustracije radi, s obzirom na to da je za jedan autentičniji prikaz neophodno obaviti svestranije istraživanje, što bi verovatno čitaocima u većoj meri razotkrilo brojne zanimljive pojedinosti od značaja za celovito sagledavanje uloge i značaja konoplje na našim prostorima.

Knjiga ne pretenduje na strogo naučnu kvali-fikaciju. Ona predstavlja samo lični pogled na ovu problematiku, pomalo neobičan dug, naplativ valj-da samo u ovakvom vidu i skroman doprinos pot-punijem sagledavanju uloge i značaja konoplje, ko-ja, iz mnogo razloga, ne zaslužuje da nepovratno iščezne iz sećanja. Posle setve − vračanje za dobar rod konoplje. Crtež: Martin Jonaš, 1993. After sowing − practicing sorcery for agood hemp crop. Drawing: Martin Jonaš, 1993.

Poreklo konoplje i istorija gajenja

Konoplja je u službi čoveka već skoro sedam milenijuma. Većina autora koji su proučavali poreklo i istoriju konoplje smatra da je prapostojbina te biljke Srednja Azija, dolina reke Irtiš, obronci Altaja i Tjenšana. Tamo ona i sada raste kao divlja biljka, a njeno seme stanovnici tih krajeva seju na svojim njivama.

U Kini su konoplju poznavali još 5.000 godina pre nove ere, nekoliko vekova pre nego što su se pojavili prvi zapisi o tome. Stari Kinezi su razlikovali mušku i žensku biljku, a od konoplje su dobijali kvalitetno vlakno i pravili odevne i druge predmete. Seme su koristili i u svojoj oskudnoj ishrani zajedno sa semenima drugih biljaka tog podneblja, pozder za ogrev, a da li su konoplju koristili i kao narkotik, za sada nema podataka.

Postoje i druge indicije da konoplja potiče iz pomenutih krajeva. Grčki istoričar Herodot, koji je živeo u petom veku pre nove ere, spominje konoplju govoreći o Skitima, koji su u to vreme nastanjivali krajeve južne Rusije.(2) Po drugoj pretpostavci, prapostojbina konoplje je Persija. Tu pretpostavku je teško prihvatiti, zato što bi u tom slučaju konoplju morali poznavati i Jevreji. Međutim, Biblija, kao najverodostojniji svedok načina života i običaja naroda iz perioda kada je nastala, među brojnim drugim podacima, spominje samo lan, pamuk, vunu i tkanine izrađene od njihovih vlakana.

Homer u Odiseji spominje prteno (konopljino) platno: ”Pa kad do lađe već i do mora dođu, tad prime ponosni pratioci u prostranoj ladi sve to od služitelja te stave unutra jelo i piće i pod pokrovnikom oni lađinim Odiseju nastru prtište .” A stih 115 glasi: ”Iz lađe tvrdijeg greda Felićani skoće na suvo, zatim iz prostrane lađe, Odiseja divnoga dignu, s njime prtište dignu a k tome i uzglavlje sjajno .”(3)

Egipćani, pre početka nove ere konoplju nisu poznavali. Prve tragove konoplje u Egiptu susrećemo tek u srednjem veku, ali i tada samo u vezi sa dobijanjem narkotika koje ona sadrži. Marko Polo (1254-1324) poznati venecijanski putopisac poreklom sa Korčule, piše kako je izvesni egipatski fanatik u XIII veku osnovao versku sektu, čiji su članovi ubijali i pljačkali Ijude. Na takve zločinačke postupke podsticala su ih omamljujuća sredstva dobijena od konoplje koja kod Ijudi izazivaju apatiju, bezosećajnost, svojevrsno ludilo ispoljeno povećanom agresivnošću i drugim oblicima nenormalnog ponašanja.

O prapostojbini konoplje svedoči i njeno ime, a pretpostavlja se da ono potiče od sanskritske reči ”cana”. Ovu tezu potkrepljuje i fonetska konstrukcija imena kojima je mnogi drugi narodi nazivaju. Konoplja na latinskom jeziku je cannabis, italijanskom canapa, španskom canano, portugalskom cahamo, albanskom canep, ruskom konoplja, slovačkom konopa, bugarskom kenevir, mađarskom kender, francuskom chanvre, engleskom hemp, holandskom hemmp, rumunskom cinepa, persijskom kanab.

Konoplja se gajila pre svega radi vlakna. Međutim, iz različitih izvora saznajemo da su je stari narodi od Bliskog do Dalekog istoka gajili i u druge svrhe. Tako već krajem devetog i početkom osmog veka pre n.e. u Indiji su se od konoplje proizvodila narkotička sredstva. Muslimani kojima Kuran zabranjuje konzumiranje alhoholnih pića, od pupoljaka cvetova konoplje pravili su hašiš. Taj narkotik, korišćen uz duvan, omamljuje i izaziva prijatne halucinacije. Skitima je takođe bilo poznato narkotičko svojstvo konoplje. Na užareno kamenje ognjišta, pod šatorima, bacali su cvetove konoplje, stvarajući tako beli dim koji ih je omamljivao, uzbuđivao i podsticao na igru.

Rimski hroničar Plinije spominje konoplju kao lekovitu biljku. Prženo seme konoplje preporučivao je za podsticanje polne aktivnosti. Konoplja je gajena zbog hašiša i u Africi. Škotski misionar i istraživač Dejvid Livingston (1813 − 1873) našao je konoplju na obalama Konga i Zambezija.

U Evropu je konoplja dospela u vreme velikih seoba naroda, iz dva pravca. Severni put je vodio iz južne Rusije preko Litvanije do severnih delova Nemačke, Holandije, Švedske i Engleske. Klimatski uslovi ovde nisu bili pogodni za konoplju, tako da se u tim krajevima, tokom vremena, stvorio niskoproduktivan severni tip malog rasta.

Južni put se formirao kasnije. Iz Persije, obalama Kaspijskog jezera, konoplja je preko Male Azije dospela do Grčke, Italije, Španije, južne Francuske, a odatle u srednju i zapadnu Evropu. Tim putem širili su se tzv. južni tipovi konoplje, koji su tu nalazili plodnije tle, što se odrazilo na njihov visoki rast i dobar rod.

U Evropi je konoplja imala veoma dobre uslove za širenje, s obzirom na to da se u srednjoevropskim zemljama upravo u to vreme počela razvijati brodogradnja, čijem bržem razvoju je ova višestruko upotrebljiva biljka dala veliki doprinos. Omogućila je mornarici veće poduhvate, smelije ekspedicije, a nešto kasnije doprinela je bržem usavršavanju jedrenjaka. Od konoplje su se pravila jaka užad, konopci i kanapi, što je uvek spadalo u osnovnu opremu svakog broda. Posredno, konoplja je potpomogla i brži privredni razvoj tih zemaIja, jer je razvijenija brodogradnja omogućila jačanje trgovine i ribolova.

O gajenju konoplje kod slovenskih naroda postoji veoma malo tragova. Pošto je poznato da su stari Sloveni dolazili u dodir sa Skitima još krajem VIII i početkom VII veka pre n.e., može se pretpostaviti da su ova stara nomadska plemena, koja su nastanjivala stepe današnje Rusije, uticala na život svojih suseda. Pretpostavlja se, naime, da su stari Sloveni već u to vreme, poznavali konoplju i da, nakon otkrića njenog velikog praktičnog značaja, nisu hteli više da je se odreknu. Konoplja je sa njima putovala i za vreme Seobe naroda, kada su Sloveni napuštali svoju prapostojbinu i prelazili u nove, plodnije i pitomije krajeve.

Tako je dospela i na prostore današnje Srbije. Još u vreme nemanjićke Srbije proizvodnja konoplje bila je rasprostranjena na seoskom području, o čemu svedoče pojedini detalji na brojnim freskama manastira, crteži i zabeleške crkvenih monaha, ornamenti na predmetima za kućnu upotrebu − ćupovima, činijama, zemljanim loncima, buradima, ostacima ratne opreme itd. Srpsko plemstvo nosilo je odeću od svile, kadife, vune, kože, a slično su opremali i svoje konje, posebno pri polasku u brojne ratne pohode ili na veće svečanosti − ustoličenja, krunisanja, svadbene i pogrebne ceremonije. Seljaci-težaci nosili su težinjave, tj. kudeljine košulje i pantalone, vunene čarape, od svinjske kože napravljene opanke sa uzicama od težine i šubare od jagnjeće kože. Konoplju su, dakle, započeli da gaje najsiromašniji, a odevne predmete od nje nosili su samo oni. Zato se i pretpostavlja da je naziv težina za napravljeno vlakno konoplje i nastao od reči težak. Druga pretpostavka potiče od činjenice da su poslovi proizvodnje i prerade konoplje vrlo teški i u odnosu na druge poslove teži. Naziv težina u tim krajevima zadržan je i do danas, i retko ko će od Ijudi na selu reći drugačije. U nekim krajevima Srbije vlakno konoplje nazivaju kučina, što prema predanjima potiče od izreke ”pasji, pseći, kučeći život”, a u Timočkoj krajini granica.

Konoplja se u centralnoj i južnoj Srbiji, Kosovu i Metohiji najviše gajila pored tekućih voda i većih reka − Velike, Zapadne i Južne Morave, Drine, Save, Kolubare, Timoka, Nišave, Sitnice, Bistrice i dr., odnosno svuda gde je bila razvijenija poljoprivreda. Karakteristično je da ona nikada nije bila dominantna biljna kultura na posedu seljaka i nikada se nije koristila kao opojno, narkotičko sredstvo, kao u mnogim područjima sveta. Gajena je u malim količinama, ali je svako domaćinstvo svoje potrebe podmirivalo iz sopstvene proizvodnje i prerade, tako da se može reći da su u ovim krajevima njena proizvodnja i prerada bile rasprostranjene, posebno u dolini Južne Morave − na području Leskovca, Vranja, Bujanovca i Gnjilana, gde se proizvodila i za prodaju, kao i za industrijsku preradu, čiji je začetnik užarski zanat koji se u tim područjima vrlo rano razvio. U vreme kada u Srbiji nisu postojali zanatski esnafi, u Leskovcu je formiran esnaf užara.(4) Srpski velikoposednici, za razliku od ugarskih, na svojim posedima nisu gajili konoplju. Za odevne predmete je nisu koristili, a umesto težinjavih slamarica pravili su ili iz drugih zemalja donosili svilene dušeke kao i peškire, stolnjake, zavese, čaršave. Konoplju su koristili samo tamo gde je bilo neophodno, a u najvećoj meri za ambalažne predmete i veziva. Zato su je seljaci, pogotovu siromašniji, mnogo više upotrebljavali, a u kojoj meri će je seosko domaćinstvo upotrebiti zavisilo je isključivo od imovnog stanja domaćinstva. U najbogatijem delu Srbije, pomoravskom, težinjave odevne predmete bogatiji seljaci upotrebljavali su samo radeći na njivama, prilikom pečenja rakije, izgradnje puteva, mostova, za kulučenje itd. Mnogo više upotrebljavali su vunu, pamuk, lan i kožu. Posebno su bili pošteđeni mladići stasali za ženidbu, devojačka sprema koja se nosi u miraz, tek udate devojke, tzv. mlade ili neveste, domaćin kuće, najstariji sin i pokojnik, o čemu se posebno vodilo računa. Srednji sloj seoskog stanovništva je za odevne predmete težinu upotrebljavao više, na primer za izradu slamarica, peškira, zavesa, posteljine. Najsiromašniji ne bi bez težine ništa drugo ni mogli imati. Nosili su je od kolevke pa do groba. Bili su presrećni kada su mogli da naprave novu i ne nose poderanu odeću. Svi su konoplju upotrebljavali za izradu jakih predmeta neophodnih domaćinstvu. Za ovaj deo Srbije posebno je karakteristično da se konoplja nije proizvodila za tržište, kao što je to bio slučaj kod panonskog, bačkog i južnomoravskog seljaka. Mnogo se tkalo, vezlo, plelo, a težina je, izuzev za prizvodnju užarije (već 1728. godine u Tefteru niške mitropolije spominju se oglavi i konopci iz Leskovca), korišćena i za proizvodnju raznoraznih kanapa za vezivanje − uzica, pojaseva, kolana, džakova, zobnica, težinjavog − prtenog platna, oglavaka, gubera, guberica (pokrivača-prekrivača). Takođe, upotrebljavana je i kao osnova za tkanje predmeta od vune, pamuka i lana.

Poslove oko proizvodnje konoplje radili su najjači članovi porodice. Konoplju su sejali isključivo muškarci. Žetvu su obavljali zajedno sa ženama a potapanje (močenje), vađenje i transportovanje pretežno muškarci sami. Posebno se devojkama i mlađim udatim ženama, koje nisu izrodile sav planirani porod, nije dozvoljavao višesatni boravak u hladnoj vodi. Sve ostalo oko prerade konoplje radile su isključivo žene. Nije poznato da su muškarci iz ovih krajeva ikada preli i tkali. Tom poslu se pridavao manji značaj, i žene su nekako to sve morale da urade u međuvremenu, u pauzama između drugih poslova na njivi ili u kući.

Za razliku od nekih drugih krajeva, u Pomoravlju (područje Velike Morave) konoplja je smatrana nužnim zlom bez kojeg se ne može, ali i obeležjem siromaštva. Do današnjih dana zadržala se izreka: ”Pogledaj kako je ovo loše, kao da je težinjavo.” Pomoravski seljaci su se vrlo uspešno bavili drugim proizvodnjama. Više su voleli da proizvode i prodaju prehrambene proizvode (pšenicu, kukuruz, svinje itd., i u zemlji i van zemlje) nego tekstilne. Nisu organizovali ni veću proizvodnju lana, svilene bube, maka, duvana, povrća, meda, iako su sve to znali da proizvode i u malim količinama, za potrebe svog domaćinstva.

Odnos prema konoplji negativno je uticao na umešnost u preradi konoplje za razliku od prerade vune. Takođe, za razliku od pojedinih delova Vojvodine, Timočke krajine, južnomoravskog dela Srbije, Sandžaka, Kosova i Metohije, u centralnom, šumadijsko-pomoravskom delu nikada i nije postignut perfekcionizam i mogući kvalitet u izradi, posebno odevnih predmeta i ukrasnih elemenata od konopljinog vlakna. Težina je pretežno upotrebljavana za izradu grubih, jakih predmeta za domaćinstvo. Ovo područje ima veliku tradiciju u izradi predmeta kućne radinosti, o čemu od davnina svedoče brojni primerci bogate narodne nošnje, ćilima, čergi, zavesa, miljea, posteljine, tepiha, ali u svemu dominiraju vuna, pamuk i lan.

Zbog nesagledavanja svih prednosti i kvalitativnih mogućnosti vlakna konoplje i odnosa bogatih prema njoj, u ovom delu Srbije, za razliku od južnog Pomoravlja, ne postoji razvijena industrijska prerada konoplje, odnosno industrijska proizvodnja predmeta isključivo od vlakna konoplje. S obzirom na to da je proizvođena u malim količinama za potrebe domaćinstva, za industrijsku upotrebu u većim količinama donošena je iz ”preka”, kako se tamo vojvođanski deo Srbije naziva, a pretežno se upotrebljavala kao pomoćni i dodatni materijal.

Konoplja je gajena i u Vasojevićima u Crnoj Gori. Posebno su je gajile siromašne porodice, koje su od nje pravile rublje, dok su bogatije više upotrebljavale kupljeno platno. Tkale su se ponjave zvane kučinjavice, pravio se i konac za šivenje sukna i platno za slamnjače, kako se slamarice ovde nazivaju.(5)

U seljačkim domaćinstvima Srbije, u predelima gde je konoplja uspevala, skoro svaka kuća je na svom imanju imala deo zemljišta za gajenje konoplje. Ta mesta su nazivana konopljara, konopljarnik, konopljište. Konopljište je moglo više godina biti na istom mestu, ako bi se svake godine nađubrilo stajnjakom.

Dolina Južne Morave sa peskovitom glinom, izobiljem sunca i drugim pogodnostima pružala je izvanredno tlo za gajenje ove kulture. Idući s juga, konoplja se u velikim količinama gajila gotovo od samog izvorišta Južne Morave pa prema severu do Niša, obuhvatajući i slivove Moravice, Binačke Morave, Banjske Reke, Vrle, Veternice, Jablanice, Puste reke i Toplice, zahvatajući tako Izmornik, Gnjilansko, Bujanovačko, Vranjsko i u prvom redu Leskovačko polje, gde je gajenje ove kulture najrazvijenije. Nešto na istok od te oblasti konoplja se u većim količinama gajila i u Pčinji, ali se tu uglavnom nije prerađivala, već se prodavala u Vranju. Na severu od Niša konoplja se gajila u Aleksinačkom i Kruševačkom polju, ali manje nego u predelu između Bujanovca i Niša. Navedenom području u čitavom privrednom životu posebna obeležja daje baš gajenje konoplje, jer su se u okolini Gnjilana, Vranja i Leskovca čitava sela bavila gajenjem i preradom konoplje.

U Srbiji Turci su proizvodnju konoplje i lana oporezivali kao i svaku drugu proizvodnju, što svedoči o značaju i količini tih proizvodnji. Stoga 1821. godine knjaz Miloš Obrenović zamera Smailbegu što je mimo zakona, ukaza carskog i dosadašnjih običaja dao ”dozvolenije ” da se ”i pored urečenog desetka u pšenici, ječmu, ovsu i kukuruzu traži i deseti struk od kupusa, paprike, rotkve, repe, sena i težine. A u Kruševačkoj nahiji u Katunu, Ahmed-spahija globi Ijude u stoci i smoku, a uzima po 2,15 groša na kudelju”.

Interesantan je i podatak da je do 1834. godine Srbija imala izvoz u vrednosti 4,5 miliona franaka; to su činile svinje, volovi, ovce, vuna, loj, vosak, svila, lan i drvo. (8) Grof de Boa le Kont konstatuje da je uvoz upola manji, jer seljanke same od konoplje, lana i pamuka izrađuju sve što je za odelo potrebno. Iste godine francuski konzul u Srbiji saopštava svojoj vladi: ”U stvari, ovde nema nikakve fabrikacije osim domaće radinosti ”.(9)

Gajenje konoplje na području današnje Vojvodine značajnije se proširilo u XV i XVI veku za vreme preporoda tadašnje kraljevine Ugarske pod kraljem Matijom Korvinom i njegovim naslednicima. Odvijalo se na malim površinama seljaka slobodnjaka i na imanjima vlastele, i to sve za potrebe zaprega. Kultura gajenja konoplje u južne krajeve Ugarske dolazila je uglavnom iz Lombardije, koja je bila za ono vreme jedna od najrazvijenijih regija sa manufakturom u Evropi.

Nakon pada pod turski jaram i potpunog osiromašenja ovog kraja, nestankom zanatstva, organizovanog i sistematskog gajenja konoplje nije bilo. Ponovo organizovano gajenje kulture konoplje započinje posle oslobađanja od turskog ropstva, i to za potrebe austrijske vojske.

Doseljavanjem slovačkih i nemačkih kolonista, počev od 1745, intenzivira se poljoprivreda, prostorno se preuređuju regije i privode korišćenju velike površine plodne zemlje, prokopavaju se kanali kroz močvarne terene, počinje povezivanje ovih plodnih krajeva sa drugim krajevima carevine vodenim putevima i obavljaju se veliki zemljani radovi.

Potrebe za konopcima i slamaricama su velike i neophodno je gajenje konoplje podići na nivo prvorazredne biljke za tehničke potrebe.

S vremenom je konoplja postala kosmopolitska biljka. Gajila se tako reći u svim zemljama Evrope i Azije, manje u Americi i Africi. Imala je veliki značaj u svakodnevnom životu Ijudi. Razvoj njene proizvodnje i tehnologije obrade teško je pratiti u istorijskim izvorima zato što se o njoj malo pisalo. Postala je sastavni deo svakodnevnog života Ijudi tih vremena. Sjedinjena sa njihovim sudbinama, radostima i patnjama, iako neizbežna i značajna, izgledala je sasvim obična, i kao kakav istraženi znanac ili provereni prijatelj nije pobuđivala Ijude da se njome i na drugi način bave i da o njoj više govore i pišu nego što je ona sama za sebe i o sebi mogla reći, a možda baš zato što je već i bila stvarnost nije postala predmet mašte niti objekt apstraktne meditacije.

Polovinom XVII veka konoplju su počeli uzgajati i ugarski veleposednici, čime prerasta okvire proizvodnje i prerade isključivo malih poseda i seljačkih ognjišta i postepeno se uključuje u red značajnijih industrijskih biljaka. Posebnu pažnju su joj posvetili Marija Terezija i Josif II. Trudili su se da povećaju i unaprede proizvodnju, posebno na jugu zemlje, zbog prirodnih preduslova. Tragove o tome da se konoplja u ovim krajevima gajila i u vreme doseljavanja Slovaka, kada ”gonjeni zlehudom sudbom ” kmetovi masovno beže od svojih gospodara u tzv. ”Donju zemlju ” verujući u malo slobode i bolji život, nalazimo i u sačuvanim dokumentima. U Bački Petrovac, jedno od največih slovačkih mesta u Jugoslaviji, Slovaci su došli oko 1745. Tačnije, 25.maja 1747. potpisan je ugovor o naseljavanju tadašnje pustare na kojoj je već živelo nekoliko srpskih porodica.

Prilikom urbarijalne regulacije od strane Marije Terezije u Petrovcu je živelo oko 2.100 stanovnika, koji su već imali formirano mišljenje o novoj sredini, saživeli su se sa njom, osećali njeno bilo. I pored toga, reagovali su na nepravde koje im je tadašnja vlastela činila.U odgovorima na urbarijalna pitanja zadovoljno kažu da je zemljište dobro, mada tvrdo, teško se ore, ali dobro rađa. Ono što im je od roda preostajalo moglo se u Novom Sadu dobro prodati. Mlinove su imali na Dunavu, tako da su hleb obezbeđivali, a u Sremu su imali i vinograde, gde se moglo radi zarade otići. Ali pišu i ovako: ”Mimo ugovora, odgovarajuće poreze od konoplje posejane na našem zemljištu, uvek deveti i deseti deo moramo davati. ” (10)

U težnji za unapređenjem proizvodnje i boIjim kvalitetom proizvoda, seme konoplje se već tada uvozilo iz Italije. Marija Terezija je 1765. preporučila da se seje samo kvalitetna konoplja, koja potiče iz Bolonje. Carska komora 1766. dovodi nove koloniste iz severne Italije, iz okoline Bolonje i Ferare, gde je gajenje konoplje bilo intenzivno, sa zadatkom da prenesu novim doseljenicima veštinu gajenja i prerade ove biljke. Konoplja se 1771. uspešno gaji u celoj Bačkoj, pre svega u okolini Apatina, Despotova, u Bačkom Gračacu i Odžacima.

Početkom XIX veka u našim krajevima konoplja se gajila, pre svega radi kučne prerade, a manje za prodaju. Zato se uvozila iz Italije. Italijanske sorte bile su znatno mekše i pogodnije za izradu platna, dok su domaće davale jako, grubo vlakno, od kojeg je pretežno pravljena dobra užad.

Polovinom XIX veka u Šariškoj, Biharskoj i Bačkoj županiji, kao i u Slavoniji, konoplja se gaji u većim razmerama i zadovoljava potrebe tadašnjih proizvodnih kapaciteta. Počeli su se već stvarati i određeni tržni viškovi, prevashodno vlakana konoplje. Ona se mogla prodavati drugim, neproizvođačkim područjima i izvoziti za potrebe tada znatno razvijenije tekstilne industrije evropskih zemalja, koja je koristeći konoplju, nešto manje od vlakana lana, u kombinaciji sa drugim vlaknima biljnog i životinjskog porekla, već proizvodila raznovrsne proizvode značajnog kvaliteta i dizajna.

Doseljenici sa Rajne, koji su dobro poznavali sve tkačke poslove, ustanovili su da se ovdašnja konoplja po kvalitetu ne razlikuje mnogo od one koju su gajili u svojim krajevima.

Činjenica da u trgovini i industriji tadašnje Evrope lan ima poširu primenu nije umanjila interes seoskog stanovništva za gajenje konoplje i izradu proizvoda od njenih vlakana. Tom proizvodnjom i preradom oni su se uspešno bavili, a mogli su ostvariti i značajne prihode za svoje egzistencijalne potrebe. I kao što se seosko stanovništvo olako ne uključuje u nove proizvodnje, vešto štiteći sebe od neizvesnosti i mogućih iznenađenja, isto tako ili još sporije se odriče od već stečenog znanja, iskustva i tradicije.

Tako je u Panonskoj niziji nastavljeno ukrštanje južnih i severnih tipova konoplje, što je doprinelo nastanku veće varijabilnosti u njenoj populaciji. Upravo to je omogućilo da se odabiranjem dobiju razne sorte koje su pronele slavu panonske konoplje po celom svetu.

Najviše podataka o konoplji sa ovih područja datira iz prošlog veka, kada se kućna naturalna proizvodnja sve više počela orijentisati na tržište.

Detaljnije razmatranje o gajenju konoplje u Habsburškoj monarhiji nalazimo u bečkim novinama štampanim na slovačkom jeziku, ”Slovenske noviny ” iz 1854.

”Konoplja u trgovačkom prometu. Među privrednim kulturama koje predstavljaju značajnu stavku austrijske trgovine, kako domaće tako i sa inostranstvom, konoplja zaslužuje naročitu pažnju. Naime, svaka zemlja u Austriji, više ili manje, konoplju gaji za sopstvene potrebe; izvoz pak u većoj meri postoji samo u Slovačkoj i srpskoj Vojvodini. Konoplja iz Vojvodine pod imenom ”apatinska” u trgovini je opšte poznata, jer se u ataru gradića Apatina i u susednim opštinama proizvodi oko 10.000 centi konoplje godišnje.

Pored Apatina gajenjem konoplje se ističu i sela Sv.Ivan, Filipova, Hodšag, Futog i Parapuć, čija se proizvodnja godišnje kretala i do 65.000 centi; Brestovac, Gajdobra, Obrovac, Palanka i Torža do 35.000 centi godišnje, kao i neka druga mesta sa 8.000 do 10.000 centi godišnje. Dakle, prosečno se u Vojvodini proizvede za godinu dana oko 100.000 centi.

Najveći deo toga odlazi u Englesku, gde se ”apatinska ” konoplja upotrebljava naročito za mornarske konopce i za brodska jedra. Znatno manje, ali konoplju boljeg kvaliteta, daje u promet Slovačka, naročito tzv. Zahorje, tj. deo Slovačke koji se nalazi od Stupave gore, na obalama Morave, sa ove strane Tatre, sve do Holiča. Tu se proizvede, najviše u okolini S. Jana i Kutova, godišnje 5-6 hiljada centi konoplje najboljih sorti, koja je pod imenom ”slovačka konoplja ” u trgovini posebno tražena, pogotovu u donjoj Austriji, a naročito u Beču. Kvalitet te konoplje zavisi ne samo od marljivosti naših Slovakinja nego i od lake i peskovite zemlje spomenutih krajeva. ”(11)

Ceo XVIII i XIX vek austrijska carevina sa Venecijom i kasnije Austro-Ugarska važile su kao najveći i najznačajniji svetski proizvođači konoplje, od koje su se izrađivali konopci za zaprege i brodski konopci.

Uslovi za kvalitetni prinos bili su najpovoljniji u dolini reke Po i njenih pritoka u Lombardiji i u međurečju Dunava i Tise, gde su spore ravničarske rečice i kanali kroz močvare pružali idealne uslove za dobijanje najkvalitetnijeg i najčistijeg vlakna.Tako je samo bački pojas oko rečice Mostonge u celoj dužini važio kao konopljarski kraj u kojem je prosečni ukupni prinos iznosio 1.700 − 2.000 tona najkvalitetnijeg konopljinog vlakna.

U Odžacima je zbog toga formirana i jedna od najznačajnijih berzi za konoplju gde su određivane cene kudeljnog vlakna koje su važile 8 dana. Krajem XIX veka cene su objavljivane u lokalnom nedeljniku ”Die Woche”, gde su pored cena bili objavljivani i izgledi proizvodnje kao i stanje na drugim sličnim berzama u Italiji i Nemačkoj. Na berzi se u proseku svake nedelje prodavalo 150200 tovara ili 8-10 vagona vlakna. Kupci su bili agenti stranih kompanija za proizvodnju užarije i kanapa. Oni su proizvodili konopce za engleski admiralitet i potrebe njegove ratne mornarice i trgovačke flote. Na sličan način snabdevala se i venecijanska trgovačka mornarica vlaknom za konopce iz Bačke.

Krajem XIX veka definitivnim nestankom dva najveća korisnika konopljinog vlakna − brodova na jedra i konjskih zaprega − opada značaj ove sirovine kao strateškog proizvoda. Još 1880. godine postoji aktivna trgovina tim vlaknom u Odžacima na nivou berze, a ubrzanom industrijalizacijom Mađarske posle nagodbe sa Austrijom grade se i prve fabrike za preradu kudeljnog vlakna. Prva mehanička grebenara kudeljnog vlakna javlja se već 1865. u Futogu kod Novog Sada, a nakon 1883. niču kudeljare širom Bačke. Na prelasku u XX vek ima ih preko 70, manjih i većih. Pored podizanja velikih industrijskih pogona za predenje, tkanje, užariju i kanap, intenzivira se trgovina konopljinim vlaknom. Ono se izvozi u Grčku, Siriju, severnu Afriku, Nemačku, Dansku, Švedsku, Holandiju i Englesku, gde se proizvodila brodska užarija, specijalni kanapi za mesnu industriju, hmeljarstvo, tehnička užarija i mnogi drugi proizvodi.

Prateći privredne prilike u zemlji, ”Slovenske noviny ” dalje beleže da je 1854. krajeve u Vojvodini gde se gajila konoplja zadesilo veliko nevreme praćeno gradom:

”Jedan deo Vojvodine, okolinu opštine Gajdobra, Parabuć, Hodšag, dana 5. juna ove godine zadesila je strašna oluja sa ledom koji je nadaleko poznatim sortama konoplje u spomenutim opštinama izazvao ogromne štete. ”(11)

Pored Apatina, po gajenju konoplje se kao najznačajnija opština u srednjoj Bačkoj, polovinom prošlog veka, u novinskim člancima i vestima spominje i Bački Petrovac.

”Svojevremeno smo spomenuli da konoplja spada među najvažnije kulture donjozemskih krajeva i da mnoge slovačke opštine u Vojvodini i tamiškom Banatu, npr. Petrovac, Filipova, Brestova, Apatin, Torža, Hodšag i dr., velike količine konoplje daju trgovini. Upozoravamo ove opštine da hvaljeno seme indijske konoplje, koje baštovan F. J. Koh u Hokendorfu u Saskoj skupo prodaje, ništa ne vredi. Temišvarska privredna zajednica preduzela je sa tim semenom opsežna ispitivanja koja nisu dala nikakve rezultate; retko koje zrno je niklo, a ono koje je opstalo manji je rod dalo nego obična donjozemska konoplja.”

Iz tih godina datira i ova zabeleška:

”Odlično uspeva konoplja. Industrija ove vrste cveta. Gazdarica je sama preradi, satka i od proizvoda dobije znatne pare. Pored toga ostavi još i za domaće potrebe. Srbijanci rado kupuju platno od ovdašnjih žena. Prava je radost gledati rad njihovih ruku. Peškir, stolnjak neće se stideti ni u gospodskoj kući.”(l2)

U novinama Naše ”Slovensko”, iz 1907, u članku Slovaci u Bačkoj, Jan Čajak piše:

”Naučili su od Svaba da seju u većim količinama tako da od konoplje naš domaćin dobije znatan novac, mada je to spojeno sa velikim naporom.”^

Podatak da su Slovaci naučili da gaje konoplju od Nemaca neodrživ je, jer su je gajili još kod kuće u Slovačkoj i od nje pravili razne stvari za potrebe domaćinstva.

Kakva je bila sudbina konoplje nakon 1918, posle prisajedinjenja Vojvodine novoj jugoslovenskoj državi, saznajemo iz materijala Jozafa Maliaka (LAMSsig. 56 S4).

”U doha kada zemlja u ataru nije bila u stanju da hrani brojne naraštaje, slovačko stanovništvo u Bačkoj bavilo se industrijskom biljkom, naročito gajenjem konoplje… Konoplja iziskuje veoma mnogo raznovrsnog posla i tako pruža Ijudima ne samo zanimanje nego i željenu zaradu. Na gajenje ove korisne biljke podsticala je ratare plodna zemlja. Uspeh te biljke nadmašivao je i najsmelija očekivanja ratara… Gajenje konoplje u većim količinama i izrada platna za izvoz bila je iznuđena bedom, koju bar delimično treba da umanji ova indistrijska biljka. Naravno, atar od 11. 098 kat. jutara nije mogao prehraniti stanovništvo opštine, koje je brojalo 7. 249 duže.”.(11)

U tom periodu u petrovačkom ataru proizvodnja i prerada konoplje je već bila poprimila široke razmere. I dalje se radilo na ekstenzivan, tradicionalni način, pogotovu kada je reč o preradi konoplje i tkanju njenih vlakana. Uz velike napore, vredne ruke slovačkih seljaka, danonoćno radeći, proizvodile su sve veće količine ove za njih tradicionalno značajne biljke.

Uvećana proizvodnja i potreba za što većim brojem radnih ruku stvorile su potrebu da se prodajom proizvedene robe bavi manji broj Ijudi koji bi se na neki način u većoj meri od drugih specijalizovali za taj posao. Osnovano je prvo, svojevrsno deoničarsko društvo, po uzoru na postojeća potrošačka društva u Slovačkoj za prodaju prehrambenih proizvoda. Osnovna uloga tog društva sastojala se u potrebi stavljanja proizvedene robe u promet po povoljnijim cenama.

Prema usmenim izjavama članova trgovačkog društva ”Zora”, aktivnost tog udruženja ugašena je vrlo brzo, uz višestruke materijalne gubitke prizvođača deoničara, a posebno članova uprave društva, koji su bili viđeniji Ijudi i svojim posedima garantovali svojeručne potpise na poverilačkim zapisima.

Prema kazivanjima, pošteni i nedovoljno upućeni slovački seljaci neopravdano su ukazali poverenje grupi čeških trgovaca pristiglih u Petrovac, koji su njihovo poverenje zloupotrebili i tako je propao pokušaj da se ovi vredni i čestiti Ijudi osim proizvodnjom i preradom konoplje bave i njenim izvozom u većim količinama.

Neuspeh društva ”Zora” nije obeshrabrio petrovačke seljake. Očigledno je bilo da prosvetiteljski rad i stručno usavršavanje poljoprivrednika, započeto još 40-ih godina XIX veka, treba nastaviti. Već 1919. u Bačkom Petrovcu se osniva i prva gimnazija. U periodu između dva rata, Petrovac sa svojom okolinom postaje središte podunavske kudeljarske oblasti, kako po količini proizvedene kudelje, tako i po intenzivnoj kućnoj preradi.

Velika ekonomska kriza neminovno se odražavala i na ova područja. U preradi i tkanju konoplje dodatni problem predstavljala je zastarela tehnologija. Godine 1927, osniva se i privredna, hmeljarsko-poljoprivredna škola. Njen upravitelj inženjer Pavel Vrbovski, kao obrazovan, neobično vredan i praktičan čovek, perspektivu daljeg razvoja pronalazi u modernizaciji proizvodnje i prerade konoplje. Tako je u Petrovcu prvi put organizovan kurs za obuku tkalja, gde su između ostalog tkalje naučile da rade automatskim čunom, što je bilo od višestruke važnosti. Od tada datiraju i začeci tekstilne industrije u tom području.

U cilju unapređenja kudeljarske proizvodnje u Petrovcu je 1932, uz dozvolu odgovarajućih organa vlasti, osnovano i Poljoprivredno kudeljarskotekstilno društvo, koje je organizovalo obiman prosvetiteljski rad. Radi uvećanja efekata proizvodnje, prizvođači su na brojnim predavanjima, konkretnim savetima podučavani savremenijem načinu uzgoja konoplje, izboru sorti i novoj tehnici i tehnologiji prerade. Društvo je trebalo da brine i o prodaji gotovih proizvoda, što je u to vreme, takođe, bilo značajno. Za predsednika društva izabran je inž. Pavel Vrbovski. Osnivanje društva intenziviralo je rad tkačkog kursa. U Petrovcu je za njega vladalo veliko interesovanje (105 slušalaca, od čega 77 žena i 28 muškaraca). Radilo je pod stručnim nadzorom majstora iz Beograda. Tečaj je radio intenzivno, pre i posle podne, i trajao je dva meseca. Nastava je bila besplatna. Većina slušalaca je brzo usvojila novi način tkanja. Prva priznanja su stigla već nekoliko dana nakon završetka tečaja, kada je u Beogradu krajem aprila 1933. bila organizovana izložba tekstilnih i kožarskih proizvoda. Učešće petrovačkog društva na izložbi imalo je nesvakidašnjeg odjeka i u štampi.

Petrovačko Poljoprivredno kudeljarsko-tekstilno društvo bilo je jedino te vrste u zemlji. Razvilo je intenzivnu i uspešnu delatnost. Sem tečaja, koji je organizovan zahvaljujući izvanrednom zalaganju inž. Pavela Vrbovskog i izdašnoj finansijskoj podršci tadašnjih vlasti, održano je i više predavanja u Petrovcu i okolnim mestima: u Gložanu, Pivnicama, Kulpinu, Silbašu. Ministarstvo poljoprivrede je u to vreme obezbedilo seme ”bolonjske ” konoplje, od kojeg su, zahvaljujući Društvu, oko 2.000 kg dobili odgajivači u Petrovcu i okolini.

Društvo se zalagalo i za postizanje boljeg kvaliteta vlakana, a u Petrovcu je organizovalo i akciju za izgradnju modernih bazena za močenje konoplje. Za kratko vreme od svog osnivanja Društvo je ostvarilo izvanredno plodonosan rad.

Neposredno pred Drugi svetski rat, 1940. godine, u regionu Dunavske banovine bilo je preko 200 kudeljara i kudeljarskih preduzeća. U Bačkom Petrovcu su bile 3, u Buljkesu (danas Bački Maglić) 2, Kulpinu 2 i u Gložanu 1 kudeljara.

Konoplja se gajila i prerađivala u skoro svim ondašnjim slovačkim naseljima. Ni jedna kuća nije bila bez kolovrata. Naročito se Bačka saživela sa kudeljom. Najveći proizvodni centar bio je Petrovac. Tome su doprineli povoljni prirodni uslovi, ali sigurno i činjenica što je Petrovac bio kulturno središte slovačkog stanovništva.Elementarna povezanost bačkog čoveka sa konopljom dostojanstveno se ispoljila i u borbi protiv nemačkih osvajača. Napredni Ijudi su se od samog početka, svaki na svoj način, uključivali u borbu protiv neprijatelja, onako kako je ko mogao i umeo. Iz mozaika manjih akcija nastao je postepeno opštenarodni, dobro organizovani otpor, koji je prerastao u narodnu revoluciju i završio se pobedom. Bilo je mnogo žrtava. Svaka sredina dala je svoj doprinos borbi za slobodu. Pošto je kudelja spadala u značajni vojni materijal, bilo je od samog početka potpuno jasno da ne sme pasti neprijatelju u ruke. Zbog toga je grupa mladih Ijudi, koja je ilegalno delovala u Kisaču, već početkom septembra 1941. preduzela smelu akciju paljenja konoplje, lagerovane na majuru Irmovo u blizini sela. Akcija je bila uspešna. Njene hrabre aktere neprijatelj nije otkrio, a vatra slobode, kojom je konoplja gorela, podstakla je nove vatre i zapalila mnoga srca.

Nakon ove akcije planirana je sledeća. Trebalo je da zahvati celu južnu Bačku. Petrovačka organizacija otpora imala je u njoj takođe svoju ulogu, jer su u Petrovcu bile čak tri kudeljare. Sve je do detalja razrađeno i isplanirano, a akcija je realizovana noću između 1. i 2. oktobra 1941. Izazvala je veliko uzbuđenje i potvrdila dotadašnje pretpostavke neprijatelja da na ovom tlu deluje jaka organizacija mladih Ijudi, spremnih za svaki mogući otpor. Zato je neprijatelj preduzeo opsežnu istragu. Hapsio je i bezdušno mučio narod. Na kraju mu je pošlo za rukom da iznudi priznanje i imena učesnika akcije. Preki sud je osmoricu osudio na smrt vešanjem. Presuda je izvršena u dvorištu opštinske kuće u Bačkom Petrovcu 28. oktobra 1941.

No život je tekao dalje. Oslobođenje je donelo nove radosti i brige, ali bez konoplje se nije moglo. Gajena je opet, ali na mnogo manjim površinama nego ranije. Vlakno konoplje je i u tom peribdu bilo potrebno. Nakon oslobođenja, za vreme obnove, konoplja je bila još značajnija. Godine 1946. na teritoriji FNR Jugoslavije proizvedeno je samo 8.148 tona vlakna konoplje, da bi se odmah naredne godine proizvodnja udvostručila i dostigla preko 16.000 tona. Najveću posleratnu prizvodnju statistika beleži 1949, kada su površine u Jugoslaviji dostigle čak 108.215 ha. Izvezeno je 21.855 tona. Bio je to značajan i veoma konkretan doprinos obnovi ratom teško razrušene zemlje i unazađene privrede. Mnogim našim privrednicima činilo se da će razvoj ove poljoprivredne kulture imati i dalje uzlazni trend. Tadašnjeg radnika ”Kooperative eksport-import” u Bačkom Petrovcu inž. Mihala Husara, koji je još pre rata radio na unapređenju poIjoprivrede, to je ohrabrilo da pošalje pismo Ministarstvu za industriju NR Srbije, u kojem traži pomoć za osnivanje stanice za proučavanje proizvodnje konoplje i hmelja u Bačkom Petrovcu. Pismo je sadržavalo davnašnju želju stručnjaka i kulturnih radnika u ovoj sredini da poljoprivredna proučavanja dobiju organizovanu formu. Nakon godinu dana ta želja se ostvarila, kada je 1. jula 1952. najzad bila osnovana „Stanica za ispitivanje kudelje, hmeIja i sirka” u Bačkom Petrovcu pri Pokrajinskom Zavodu za poljoprivredna istraživanja u Novom Sadu. Prvi upravnik je bio inž. Mihal Husar, ambiciozan, vredan, iskusan stručnjak, koji je, zajedno sa svojim saradnicima, sve svoje snage usmerio na to da u Petrovcu postavi temelje moderne poljoprivredne nauke, koja neće zaostajati za svetskom. Znanje koje je stekao u predratnoj prosvetiteljskoj i istraživačkoj delatnosti zajedno sa inž. Pavelom Vrbovskim omogućilo mu je da se od samog početka postižu uspesi. Veliku podršku naučnom radu pružio je i Ivan Garaj, osnivač ” Kooperative eksport-import ” u Petrovcu. On je i sam vršio razne eksperimente sa hmeljom i konopljom, tako da im zajedno nije bilo teško programirati istraživanja koja bi davala primenljive rezultate. U radu ogledne stanice hmelj je bio dominantna kultura.

Hmelj je postao važan izvozni artikal, tako da su naučne snage bile usmerene pre svega na obnavljanje i unapređenje hmeljarstva. I pored toga, konoplja je bila u središtu interesovanja inženjera Husara. U to vreme se još nije mogla naslutiti njena sudbina. Međutim, materijalna podrška istraživanjima nije bila dovoljna, te se zamišljeni program rada na konoplji nije mogao u celini realizovati. Ovakav odnos prema toj biljci traje do današnjih dana.

Već je istaknuto da je dosta vremena proteklo dok se gajenje konoplje rasprostranilo svetom. Međutim, njeno povlačenje išlo je mnogo brže. Brz razvoj industrije doprineo je da primat preuzmu jeftinija prekomorska vlakna, pre svega vlakna pamuka, ali i jute, manile i sisala, koje su Ijudi donosili iz udaljenih krajeva. Njima se mogla nadomestiti ne samo konoplja, već i lan.

Zanimljivosti radi skrećemo pažnju na neku vrstu pravednosti prirode, jer tamo gde nije uspevala konoplja rasle su druge vlaknom bogate biljke, na primer juta (Corchorus sp.) To je biljka pogodna za proizvodnju prediva a spada u familiju lipa. Sadrži vlakna koja se upotrebljavaju za izradu jutovine, platna pogodnog za izradu vreća. Jutu nazivaju kalkutskom konopljom, po gradu Kalkuti. Sama reč je indijskog, tačnije bengalskog porekla.

Manila (Musa textilis) potiče sa Filipina. Vlakna manile dobijaju se od posebne vrste bananovog drveta.

Sisal ili tampiko (Agava sisalina) je biljka iz porodice agava. Uspeva u tropskim krajevima, najbolje na ostrvu Javi. Od njenih sočnih, mesnatih listova dobijaju se čvrsta i gipka vlakna, od kojih se izrađuju veoma kvalitetna užad, čaršavi i džakovi. Naziv potiče od poznate meksičke luke Sisal. Od ostalih predivnih ili tekstilnih biljaka treba spomenuti lan (Linumusitatissimum), pamuk (Gossipium sp.), kenaf (Hibiscus cannabinus), abutilon (Abutilo navicennae), rafiju (Raphia ruffia) i žuku (Spartium junceum).

Lan (ćeten) u životu Ijudi je oduvek bio više cenjena biljka. U Srbiji najviše se proizvodio u najplodnijim župama, između Kolubare i Drine.

Pamuk se na našim prostorima proizvodio manje od lana i konoplje, ali se više upotrebljavao, posebno za izradu odevnih predmeta i finijih predmeta za potrebe u domaćinstvu − zavese, stolnjake, posteljinu, prekrivače itd. U odnosu na proizvodnju lana i konoplje, proizvodnja i prerada pamuka su znatno skuplji, a posebno u odnosu na pamuk iz uvoza, zbog čega ta proizvodnja na našim prostorima nikada nije omasovljena toliko da može da zadovolji potrebe za njenom potrošnjom u Srbiji.

Na obalnim predelima Crne Gore, na mestima zaštićenim od bure raste žuka ili brnistra kao samonikla biljka. Najviše je ima oko Bara i Kotora. Žuka je grm koji na slabom tlu naraste do 2 m visine, a na plodnom zemljištu do 5 m. Na granama žuke narastaju 30 do 50 cm dugi i oko 5 mm debeli izbojci. U mladoj kori tih izbojaka nalaze se vlakna koja se mogu upotrebiti za predenje.

Stanovništvo do Drugog svetskog rata sirovo vlakno žuke upotrebljava za vezivanje loze, pletenje korpi i izradu metli. Od prerađene kore žuke dobija se vrlo elastično vlakno, koje se dobro deli i lako boji. Vlakno žuke je za izradu platna i odela podesnije od vlakna pamuka jer je oštrije i dugotrajnije. Njegova proizvodnja je mnogo jednostavnija i jeftinija od proizvodnje pređe od lana i konoplje.

Gajenje žuke je korisno za dobijanje tekstilnih vlakana, posebno zato što ta biljka može da uspeva i na kamenitom tlu. U prozvodnji ne zahteva poseban tretman jer raste samonikla. Posle močenja obrađuje se kao konoplja i lan. (14)

I kopriva se može upotrebiti za dobijanje tekstilnih vlakana, ali je naš narod ne upotrebljava.

Konoplja je definitivno kapitulirala tek šezdesetih godina ovoga veka.

Na potiskivanje konoplje nije uticala samo tehnologija izrade veštačkih vlakana. Tome je doprineo i opšti društveni i kulturni razvoj naše zemIje. Domaću izradu tkanina zamenila je lakša industrijska proizvodnja. Viši životni standard omogućio je Ijudima da počnu postepeno da se oslobađaju zamornog, dugotrajnog rada, čije su pojedine faze ponekad dosta neprijatne i prljave. Kako se s vremenom razvijala i kultura stanovanja, tako Ijudi više nisu hteli u nove, prostrane sobe pune svetla i sunca da unose razboj. Uz moderniji nameštaj više su želeli i neke modernije tkanine.

Žetva konoplje − Crtež: Martin Jonaš, 1993.

Hemp harvest. − Dravving: Martin Jonaš, 1993.

Biološke osobine konoplje

Gajena konoplja vodi poreklo od divljih formi, koje se još i danas nalaze u nekim delovima njene prapostojbine: u stepama srednje Azije.

Prema botaničkoj podeli, u familiju Cannabinaceae spadaju dva roda: konoplja (Cannabis) i hmelj (Humulus). Postoji nekoliko načina botaničke podele roda Cannabis. Po jednoj on se deli na tri vrste: C. sativa ili gajena konoplja, C. ruderalis ili divlja konoplja i C. indica, tj. indijska konoplja.

Opšte je prihvaćena podela koju su izvršili Sizov i Serebrajkova. Po njima, rod Cannabis čine dve vrste: obična konoplja (C. sativa) i indijska konoplja (C. indica).

Obična konoplja (C. sativa) ima sivosmeđe, relativno krupno a kod divlje konoplje sitno seme, sa mramorastom šarom, tamnije boje. Stabljika je po pravilu nerazgranata i samo se retko kada grana. Dostiže visinu i do 3 metra, a ponekad i više. Listovi su krupni, složeni, sa različitim brojem šiIjastih listića. Gaji se pre svega radi vlakna, ali i za seme.

Indijska konoplja (C. indica) ima sjajno, tamno seme. Njena stabljika je niska i račva se. Listovi su sitni, listići prugasti i brojniji nego kod prethodne vrste. Gaji se radi dobijanja opojne droge hašiša. Seje se u Indiji, Iranu, Turskoj, Siriji i Pakistanu.

Između obične i indijske konoplje postoje razlike u mnogim osobinama, koje se ispoljavaju kao posledica ekoloških i geografskih uslova u kojima se biljka gaji. Obična konoplja se deli na dve podvrste. To su gajena (C. sativa ssp. culta) i divlja konoplja (C. sativa ssp. spontanea). Gajena konoplja je dalje podeljena na 4 geografske grupe (proles): (1) severnu (prol. borealis), (2) srednjorusku (prol. medioruthenica), (3) južnu (proL australis) i (4) hašišnu konoplju (proL asiatica).

Samo zbog jednog faktora proizvodnje − klime − te se četiri grupe međusobno razlikuju, kako po dužini vegetacionog perioda tako i po visini stabljike i kvalitetom vlakana.

Konoplja je jednogodišnja, dvodoma biljka. Ženske biljke razlikuju se od muških kako po svom izgledu i kvalitetu vlakna, tako i po vremenu sazrevanja. Muška biljka naziva se još i bela konoplja ili belojka, a ženska crnojka. Muške biljke odlikuju se tanjom stabljikom i kvalitetnijim, nežnijim, mekšim i tanjim vlaknom, a i ranije sazrevaju. Cvetove formiraju u vidu rastresite metlice sa velikim količinama polena, čiji je zadatak da dospeju na ženske cvetove formirane u vidu klasovide cvasti, koje izrastaju iz pazuha listova. Razvijenost cvetova odnosno cvasti, kako muške tako i ženske konoplje, najviše zavisi od namene gajenja konoplje, odnosno od veličine vegetacijskog prostora. Kod konoplje gajene radi vlakna, dakle, u gustoj setvi, cvast je sabijena, a semena skoro i da nema, izuzev po koje zrnce. Takvo seme je nekvalitetno i za daIju reprodukciju neupotrebljivo. Na usevima konoplje ima više ženskih biljaka. Kod domaćih populacija na 100 muških biljaka bude čak 110-160 ženskih. Ova činjenica otežava gajenje, s obzirom na to da muške biljke sazrevaju 30 do 40 dana ranije od ženskih, i da znatno gube u kvalitetu jer prezrevaju pre zrelosti ženskih. Iz tih razloga se čovek već odavno trudi da stvori jednodome forme konoplje. Međutim, do značajnijih rezultata nije došlo. Stabljika konoplje je prava i dostiže različitu visinu, zavisno od sorte, tipa i uslova gajenja. Mlada stabljika konoplje je, kao i kod većine biljaka, relativno krhka, zelena, pokrivena sitnim dlačicama, ali već tri, najviše četiri nedelje, nakon nicanja, postaje drvenasta. Šuplja je po celoj dužini, sem donjeg dela i dela pri vrhu stabljike. Stabljika konoplje je slična stablu žitarica, iako na stablu konoplje ne raspoznajemo nikakve spoljne znakove nodusa i internodija. Na prisustvo kolenca (nodusa) upozoravaju samo po dva naspramno i na određenoj udaljenosti raspoređena lista i eventualno ožiljci, koji ostaju na stabljici kada otpadnu sazreli, osušeni listovi. Drvenasto zadebljanje sa unutrašnje strane stabljike ponekad je tako izraženo da se prečnik šupljine na tom mestu smanji za četvrtinu. Tako nastaje modifikovano kolence, koje određuje dužinu vlakna. Stabljika konoplje je po celoj dužini pokrivena pokrovnim tkivom, ispod kojeg je likino vlakno spojeno lepljivom materijom pektinom. Likino vlakno je postavljeno u dva sloja. Jedan je primarnog, a drugi sekundarnog porekla. Primarni sloj vlakna leži u perifernom delu stabljike i liči na nepravilne spletove, koji čine skoro potpuni krug. Drugi (sekundarni) sloj leži u centralnom delu stabljike i sastoji se od pojedinačnih malih spletova. U tekstilnoj industriji iskorišćava se i primarno i sekundarno likino vlakno. Primarno je značajnije, jer se odlikuje vrednijim osobinama, duže je i manje drvenasto. Ispod sloja vlakana nalaze se tvorno tkivo (kambijum), drvenasto tkivo i srž.

Od ukupne mase stabljike konoplje, na vlakno otpada oko 25%. Način gajenja, kvalitet zemIjišta, klima, sorta i pol konoplje određuju i kvalitet njenog vlakna.

Zanimljivo je da konoplja ne formira razgranat i moćan korenov sistem. Na dobro pripremljenom, rastresitom i vlažnom zemljištu koren raste u dubinu, do 40-50cm. Pošto se ne grana, ne može da usvaja hranljive materije u takvoj količini kakvu to biljka zahteva. Uloga korena svedena je samo na prenošenje lako pristupačnih materija, koje se nalaze u neposrednoj blizini korena. Uostalom, život konoplje traje samo 110, najviše 120 dana. Za to vreme se nadzemni deo biljke potpuno razvije, životni ciklus se završava i koren postaje tako reći suvišan.

Devojka za udaju suši konoplju

Upotrebna vrednost konoplje

Najveća vrednost konoplje je pletivost njenog vlakna. Dobra mogućnost pletenja i tkanja omogućuje njenu široku upotrebu. Od vlakna konoplje izrađuju se najrazličitije vrste tkanina, različite do te mere da je čovek mogao u jednom trenutku njome rešiti skoro sve potrebe odevanja. Od konoplje se proizvode i takve stvari kao što su pogonsko remenje, opute, konopci, vreće i sl. Do danas je nezamenljiva svuda gde je čoveku potrebno dobro i jako prirodno vlakno. Vlakno konoplje je npr. dvostruko jače od onoga koje se proizvodi od jute.

Otpornost vlakna konoplje prema procesu truljenja omogućava njenu širu industrijsku primenu i van potreba tekstilne industrije. Tako se, na primer, vrlo uspešno upotrebljava i za zaptivanje vodovodnih i kanalizacionih cevi, što znatno pojeftinjuje postavljanje ovih sistema. Široku primenu vlakno konoplje nalazi i kao uspešan izolacioni materijal, posebno u tehničko − tehnološkim kombinacijama sa drugim materijalima.

Drvenasti deo stabljike, koji ostane nakon odvajanja vlakna i koji je lomljiv, naziva se pozder. Zanimljivo je da i on ima široku primenu. Od davnina se upotrebljava kao gorivo. Proučavanja su pokazala da se sa hektara konoplje pravilnom pripremom dobije veća količina drveta nego sa hektara obraslog šumom. Ovakav podatak, u vreme kada je šuma sve manje a nedostatak energenata i narušavanje ekološke ravnoteže sve veće, konopljin pozder ima znatno veći značaj od onoga koji mu se na našim prostorima pridaje.

Pozder se u sredinama sa većom proizvodnjom konoplje dugi niz godina upotrebljavao kao ogrev. Grejao je kuće, koristio za pečenje rakije, upotrebljavao u kovačnicama, fabrikama za pogon mašina i sl. U odnosu na seljačke peći zidane od domaće opeke i blata, furune na pozder imale su nebrojane prednosti. Takva peć dobro napunjena pozderom gorela je po ceo dan, nije zauzimala mnogo mesta i nije prljala prostor oko sebe. Pored toga, bila je to jednostavna, jeftina peć, izrađena od običnog lima. Pozder se nabavljao leti u suvo i toplo vreme, a ako je lomljenje konoplje zakasnilo, onda i kasnije, kada se u vazduhu već osećalo miholjsko leto i mirisala jesen. Kukuruzovina kojom su ložene seljačke peći mogla se sakupljati tek u poznu jesen, kada već mraz prošeta poljem. Pored toga mogla se seći samo u rano jutro, ovlažena rosom, a veći problem predstavljalo je i njeno transportovanje sa njiva. Pozder-furune bile su vrlo praktične i za seoske berbernice. Na njima su se držali lončići sa zagrejanom kišnicom, sakupljenom iz tada nezagađenih oblačaka i služili su kao prijatna kupka za promrzla lica brojnih mušterija.

Pozder može da se upotrebljava i u industriji papira, donedavno samo kartonskog, a sada već i finog glatkog pelira i drugih kvalitetnih vrsta, pogotovu ako se osnovna sirovina oplemeni drvetom četinara. Sem toga, od pozdera se danas dobija materijal upotrebljiv u industriji nameštaja. U građevinarstvu se koristi za zvučnu i toplotnu izolaciju, a može se upotrebiti i za oblaganje zidova i podova. U kombinaciji sa cementom otporan je prema vlazi.

Ni pepeo od pozdera ne mora ostati neiskorišćen. Predstavlja veoma dobro đubrivo jer sadrži mnogo kalijuma i fosfora.

Seme konoplje služi kao izvanredna hrana za ptice pevačice. Živinari znaju da je seme konoplje korisno davati kokoškama jer podstiče nosivost, a sem toga živina hranjena semenom konoplje postaje otpornija prema raznim zaraznim bolestima.

Seme konoplje sadrži 30-33% ulja. Ono se može koristiti i za pripremanje hrane. Po svom kvalitetu uopšte ne zaostaje za drugim uljima. Ima svetlu boju i ukus sličan ulju od masline. Sadrži velike količine ugljenika, koji organizmu obezbeđuje energiju. Zbog te osobine posebno ga cene drvoseče i drugi radnici koji teško i naporno rade.

Karakterističan miris i ukus konopljinog ulja smeta njegovoj široj primeni u prehrambenoj industriji, pogotovu ako mu ne prethodi posebna obrada − rafinacija. Međutim, rafinisanjem ulje gubi u kvalitetu, zbog čega se u takvom stanju njegova primena ograničava na industriju. Koristi se, na primer, u proizvodnji sapuna, ali i u izradi lakova i firnajsa, jer se odlikuje dobrom isparljivošću, što je za ove proizvode veoma značajno.

Pri ceđenju ulja ostaje materijal koji je zbog visoke sadržine ugljenih hidrata, belančevina i ulja takođe upotrebljiv za ishranu stoke. Međutim, treba biti obazriv, jer je podložan brzom kvarenju. Treba ga mešati sa repom, ovsem, sečkom (sačmom) jer visoka koncentracija ove materije može biti štetna. U normalnim količinama mogu ga konzumirati sve životinje, osim svinja, pošto svojim specifičnim mirisom i ukusom negativno utiče na kvalitet mesa. Ako se užegne, taj materijal se može koristiti kao odlično đubrivo. Dvadeset kilograma ovih otpadaka ima integralnu vrednost kao 100 kg najboljeg stajnjaka.

U najnovije vreme konoplja se posmatra i kao potencijalni izvor lekovitih materija. Počeci njenog istraživanja u ove svrhe datiraju još od 1839. godine, kada su prvi put publikovana iskustva u vezi sa njenom primenom u medicini. Za poslednjih 25 godina objavljeno je oko 2. 500 radova o rezultatima ogleda u kojima je posmatrana kao analgetik, spazmolitik i miorelaksans. Sa uspehom je aplikovana i kod porođajnih manifestacija, astme, epilepsije, kod neuralgija itd. Poslednjih godina, zbog sadržaja tetrahidrokanabinola, kojem se pripisuje psihotropno dejstvo, pokazala se pogodna i za smanjenje indikacija glaukoma i astme, gde deluje kao specifičan bronhodilatator, a proučavaju se i njene antiemitičke osobine. Među kanabidiolima pronađene su materije sa klinički potvrđenim antiepileptičnim dejstvom. Kanabidiolska kiselina je antibiotički i sedativno aktivna. Dalji trend njihove primene vodi ka sintetičkim kanabinoidima, gde su već na raspolaganju i podaci o terapeutskoj upotrebi.

Od semena konoplje dobija se organska materija bogata fosforom, poznata pod nazivom fiti, koja se upotrebljava kao lek protiv malokrvnosti i nekih nervnih oboljenja.

Dosta davno su Ijudi zapazili da radnici koji rade sa konopljom nemaju gnojne rane po telu. Doveli su to u vezu sa antibioticima. Kasnija ispitivanja potvrdila su tu pretpostavku. Antibiotik dobijen od konoplje pokazao se efikasnim pri lečenju turbekuloze kostiju, difterije, gnojnih oboljenja zuba, ušiju itd.

U narodnoj se medicini deci, ali i odraslim Ijudima koji imaju problema sa disajnim organima, kašalj ili druge bolove, na grudi stavlja komad platna, obavezno izrađen od vlakna konoplje (stari peškir, komad čaršava ili čiste krpe), prethodno namazan čistom domaćom mašću. Obloga se presavija napola namazanom stranom unutra i stavlja na grudi bolesnika, obično uveče, pre spavanja. Lečenje je uspešnije ako se takvom oblogom obavije ceo gornji deo tela. Dugogodišnje iskustvo pokazuje da se stanje bolesnika već do jutra poboljšava, kašalj slabi i postepeno nestaje.

Pored već navedenog, konoplja se veoma dobro uklapa i u plodored. Iziskuje dobro nađubreno zemljište, ali iz njega uzima malo hraniva. Hranljive materije ostaju u zemljištu za sledeću kulturu. Pošto brzo raste, dosta uspešno guši i uništava korov. Gustina useva smanjuje mogućnost gubljenja vlage iz zemljišta, što je za područja ili periode sa smanjenim količinama padavina vrlo značajno. Sazreli donji listovi padaju na zemlju i zajedno sa korovom, koji je nikao ali nema uslova da se razvije, čine dobru podlogu za stvaranje humusa. Ostaci biljaka se u takvoj sredini brzo razlažu, što znači da mikroorganizmi imaju ovde dobre uslove za život. Ovim povoljnim procesima, koji se dešavaju na površini zemlje, treba još dodati razlaganje korena, koji nakon žetve ostaje u tlu. Sve to zemlju usitnjava i poboljšava njen kvalitet, tako da posle konoplje, bez posebnih intervencija, sem, naravno oranja, možemo bez bojazni posejati uz veliku verovatnoću za povećanje prinosa i biljke koje imaju veće zahteve, kao npr. žitarice.

Gajenje i prerada konoplje

Ekološki uslovi

Konoplja, kao i druge biljke, ima određene potrebe u pogledu karakteristika zemljišta pogodnog za njeno uspešno gajenje. Neophodno je pre svega, dobro pripremljeno zemljište. Najpogodnije je jesenje oranje a oranični sloj mora biti što dublji, jer od toga zavisi kvalitet stabljike. Kada se oralo konjskom zapregom, nije bilo lako postići potrebnu dubinu. Dešavalo se da su jednoredni plug vukle i dve zaprege. Dvoredni plug koristio se samo za ugaranje strnjišta. U proleće, pre setve, nastavIjane su pripreme zemljišta. Sitnjenjem i drljanjem površina se izravnavala, a valjanjem ubrzavalo pokretanje vlage iz dubljih slojeva zemljišta ka površini, što je bilo važno za proces klijanja semena.

Od velikog značaja za konoplju su, kao što je već rečeno, i klimatski uslovi. Ova biljka raste u oblastima sa različitim klimatskim uslovima − od severa do suptropskih predela − ali treba napomenuti da južnim tipovima konoplje treba mnogo više toplote nego severnim.

Konoplji treba i dosta vode. Za vreme vegetacije potrebno je 250-300 mm padavina. Kritičan period za konoplju gajenu radi semena traje od početka formiranja cvetnog pupoljka do precvetavanja, dok konoplja gajena radi vlakna najviše vode potroši u periodu rasta. Suša može da prouzrokuje nesagledive štete, što se ispoljava u nedovoljnoj visini biljke, lošem kvalitetu i manjoj količini vlakna.

Konoplja iziskuje i mnogo svetla. Ne podnosi zatamnjena ili jača, dugotrajnija naoblačenja. Spada u grupu biljaka kratkog dana, što znači da brže prelazi u generativnu fazu razvoja u oblastima kratkog dana.

Konoplja se ne može uspešno gajiti u oblastima sa jakim vetrovima. Od čestih vetrova mlade stabljike se iskrive, što kasnije nepovoljno utiče na njihov kvalitet. Na proizvodnju konoplje veoma štetno deluje i grad. Led polomi stabljike i pokida lišće. Kao i većina drugih biljaka, brzo se regeneriše, ali se kvalitet vlakna smanjuje ili trajno degeneriše.

Konoplja najbolje uspeva na izrazito plodnom, duboko uzoranom i hranljivim materijama bogatom zemljištu, tako da kvalitetne stabljike nije moguće odgajati bez izdašnijeg đubrenja. Ratari znaju da se konoplja može na istom mestu gajiti i više godina, u monokulturi, uz uslov da se zemljište uvek dobro obradi, pre svega nađubri. S obzirom na to da zahteva velike količine hranljivih materija, konoplja u plodoredu dolazi na prvo mesto. Dok još nisu postojala mineralna đubriva, obavezno se upotrebljavao stajnjak ili je u zemljište zaoravana detelina, jedna od najznačajnijih leguminoza − azotofiksatora, s obzirom na to da azot najbrže i najviše ubrzava rast i uvećava zapreminu biljke.

Priprema zemljišta, setva i nega konoplje

Jedan hektar konopljišta u prošlosti đubrio se sa 30-40 t stajnjaka. Ljudi su znali da je zemljište dobro nađubreno kada bi u njega zaorali 20-30 kola sazrelog, masnog đubriva. Količina stajnjaka se s vremenom postepeno smanjivala. Intenzivna poljoprivredna proizvodnja i, nažalost, smanjenje stočarske proizvodnje iznudili su povećanu upotrebu mineralnih đubriva.

Poznato je da je period intenzivnog uzimanja hranljivih materija kod konoplje ograničen. Za prvih 60 dana vegetacije ona iskoristi 70-80% hranljivih materija, od ukupno neophodnih, za vreme celog vegetacionog perioda. Pravilna prehrana u tom periodu značajan je preduslov za bogat i kvalitetan rod. Jednostrana upotreba bilo kojeg đubriva nepovoljno utiče na biljku. Naši seljaci od davnina znaju da npr. prekomerna doza azotnih đubriva smanjuje čvrstinu vlakna konoplje. Praktično tada ona daje više drvenastih, a manje drugih, čvrstih i kvalitetnih vlakana.

Prvi preduslov za dobar rod je kvalitetno seme. Najpogodniji i najrasprostranjeniji način gajenja semena konoplje je sejanje semenjača kao međukulture. Sejane su kao međuusev u kukuruzu, u svakom trećem redu. Taj način se tako rasprostranio da su Ijudi sami patentirali poseban uređaj za setvu koji se montirao na sejalicu.

Semenska konoplja gaji se slično kao i ona za vlakno. Ubiranje može početi kada je seme na vrhu klasa u mlečnoj zrelosti. Tada je u donjem delu klasa potpuno zrelo, a veliki deo dozreva i posle žetve.

Semenjače se žanju ručno. Iznose se iz kukuruza i odnose u dvorišta. Tamo se na suncu dovršava sušenje konoplje, poslagane u kupice ili raširene po dvorištu. Veoma je važno čuvati ovakvu konoplju od ptica, jer je seme konoplje njihova omiljena hrana.

Seme konoplje je okruglo, sjajno, glatko, sivozelene boje, sa mramorastom mozaičnom šarom. Sadrži mnogo ulja, tako da ne podnosi dugo skladištenje. Tada mu se smanjuje ili gubi klijavost.

Osušena konoplja − semenjača se ručno mlati po suvom i toplom vremenu. Za to je potrebna samo široka daska ili druga ravna površina, od koje se jedan kraj stavi na stolicu ili neki uzdignuti predmet, da bi se postigao potreban pad semena i lakše udaranje stabljikama po dasci. Konoplja se mlati, a zajedno sa semenom padaju listovi i delovi nedozrele cvasti. Prostor na kojem se ovo radi obično se prekrije ceradom ili nečim sličnim da bi se seme lakše sakupilo. Tako dobijeno seme treba očistiti od lišća, šturog semena i nečistoče. Za to se koristi vejalica ili neki drugi uređaj za čišćenje.

Deblji krajevi stabljike omlaćenih semenjača koristili su se kao kočići u hmeljarnicima, na koje se vezivao kanap, ili su odlagani na suvo mesto, s obzirom na to da sazrevaju tek u septembru, a sledećeg leta su se močili zajedno sa ostalom konopljom. Oni daju znatno grublje ali još uvek upotrebljivo vlakno koje se može koristiti za izradu užadi − konopaca, uzica − sindžira itd.

Konoplja za vlakno se u vojvođanskim prilikama najčešće seje u aprilu, kada prosečna dnevna temperatura dostigne najmanje 12°C. Seje se odmah nakon kukuruza i takav redosled se već ustalio.

Konoplja se seje ručno ili sejalicom za žitarice. Udaljenost između redova iznosi 10 do 15 cm, a u samom redu seje se gusto. Kod južnog tipa konoplje koji se kod nas gaji, upotrebi se 60 − 80 kg semena po jednom hektaru.

U prošlosti se konoplja sejala ručno. Taj posao iziskivao je veliko znanje, iskustvo, posebnu spretnost i veštinu, koja našim Ijudima nikada nije nedostajala. Na primer, između ostalog, zbog potrebe da seme bude što ravnomernije raspoređeno, setva se nikada nije obavljala po vetrovitom vremenu. Ređe posejana konoplja bujnije raste, ima deblju stabljiku, grublje i deblje vlakno. Kod guste setve rezultat je obrnut: vlakno je fino, tanko i kvalitetno i što je takođe važno, ima ga više.

Dobro posejano seme brzo nikne. Naši Ijudi su ponekad govorili: ”Da ga nije stid, izniklo bi odmah iza mašine”.

Dešavalo se da je pre nicanja biljke bilo potrebno razbiti pokoricu koju stvaraju jaki pljuskovi. Za 20 − 25 dana gusto iznikle, sveže zelene biljčice konoplje pokriju zemlju i time ne samo da sprečavaju isušivanje zemljišta već uništavaju i korov.

Zanimljivo je da konoplja nema mnogo štetočina i bolesti. Najčešće je napada hmeljov žižak. Konopljina buva pravi štetu time što izgrize okrugle rupice na lišću, što otežava proces fotosinteze, tako da biljka ne može normalno da se hrani i počinje da zakržljava. Najviše može da ošteti biljke u početnom stadijumu razvoja.

U junu, dok su stabljike konoplje još mlade, devojke su gatale: legale su po konoplji, a kada su ustajale, bitno je bilo šta se sa njom dešava. Devojka iza koje su se stabljike brzo uspravljale, po narodnom verovanju, brzo će se i udati, a ako su ostajale duže povijene, od udaje za sada nema ništa.

Žetva konoplje

S obzirom na to da se konoplja pretežno gaji radi vlakna, žanje se kada ga u biljci ima najviše i kada je najboljeg kvaliteta. Veoma je važno odrediti pravi trenutak žetve, jer od toga zavisi uspeh. Pre vremena požnjevene stabljike daju, istina, tanje vlakno, ali je ono slabijeg kvaliteta. Vlakno prezrele konoplje je drvenasto i teže se prerađuje.

Konoplja je zrela kada cvast dobije zelenožutu boju i kada donji požuteli listovi počinju da otpadaju. Konoplja obično sazreva krajem jula ili početkom avgusta.

Žanje se ručno ili mašinom. Za ručnu žetvu upotrebljavaju se kosice ili srpovi. To su zapravo male kose i taj deminutiv potpuno objašnjava njihovu suštinu. Žanje se tako da se izokrenutom levom rukom obuhvati određena količina stabljika, privuče telu i desnom rukom, u kojoj je kosica, pri samom korenu odseče. Ovakva količina stabala čini rukovet. Rukoveti se slažu u pokrstice da se osuše odmah na konopljištu. Onda se dve rukoveti sastave i vežu u snopove. Za vezivanje se koristi užad napravljena takođe od konoplje. Svaki snop se svojim donjim delom najpre nekoliko puta udari o zemlju, da se stabljike poravnaju i da sa njih spadne suvo lišće. Ovako se konoplja kasnije lakše moči i bude lepša. Snoplje ne sme da bude debelo, jer se ne može dobro nakvasiti.

Pre Prvog svetskog rata, ali i kasnije, konoplja se nije žnjela, već se čupala iz zemlje zajedno sa korenom.

Ručna žetva konoplje je veoma težak i dugotrajan posao. Žeteoci štite ruke specijalno sašivenim rukavicama od kudeljnog (težinjavog) platna.

Na većim površinama konoplja je žnjevena polumehanizovano. Zato su uspešno korišćene kosačice. Na njih se namontira limeni ram na koji su pričvršćene tanke drvene letve, tzv. leske. Posečene stabljike su padale na ram, koji je bio pokretan i postavljen skoro uspravno. Na sedištu kosačice je bio radnik − veslač. Njegov zadatak je bio da štapom, zapravo grabuljama, namešta gornji deo posečene konoplje i brine da ostane uspravno. Kada se na okviru nakupilo toliko konoplje da je bilo dovoljno za jedan snop, veslač bi pomoću posebnog uređaja nogom oslobodio ram i pustio da biljke padnu, pomažući se pri tome grabuljama. Zatim je čekao da se formira sledeći snop. Radnik na kosilici je stvarno podsećao na veslača, otuda i takvo ime.

Snoplje koje je ostajalo iza kosilice moralo se odmah prihvatati i odlagati, da bi se oslobodio put za prolaz naredne zaprege. Pokošene rukoveti slagale su se u redove, a tek kasnije, kada bi se prosušile, vezivane su u snoplje i pakovane u pokrstice ili krstine, kako su ih pomoravski seljaci nazivali.

Kosačicu ili mašinu, kako naši Ijudi nazivaju svaki malo složeniji uređaj, vukla su dva ili četiri konja. Prilikom košenja bilo je potrebno 10-12 Ijudi da uklanjaju pokošenu konoplju da bi posao nesmetano tekao. Zato su se porodice uzajamno pomagale, a konji sprezali.

Na njivi se sa konopljom moralo uvek brzo raditi. U ovoj fazi ona ne podnosi loše vreme, pogotovu kišu. Za sušenje je potrebno 4-5 lepih, sunčanih dana. Kiša je veliki neprijatelj požnjevenoj konoplji. Smanjuje joj kvalitet time što stabljike pocrne, a vlakno bude znatno slabije. Ako se već kiša ne može izbeći, konoplju treba češće okretati, širiti, sušiti je i osušenu vezati u snopove i ponovo slagati u redove ili kupice. U kupicu se najčešće stavlja 10-15 snopova konoplje.

Osušena konoplja, sa koje je odstranjeno lišće, sa njive se prevozi u fabriku ili na močilo. U fabrikama je po kvalitetu, razvrstavana u klase. Postoje tri klase. Visoka, tanka, dobro osušena konoplja svrstavana je u najbolju, prvu klasu.

U sezoni su pred fabrikom čekali dugački redovi kola natovarenih konopljom. Da bi se na jednim kolima moglo što više natovariti, Ijudi su na njih stavljali pomoćnice − stupce. Dobro natovarena kola sa kanatama ili splavom (pomoćni delovi šumadijsko − pomoravskih kola) pričvršćivana su konopcima, da snopovi sa njih ne popadaju.

U fabričkom krugu konoplja se slagala u kamare odnosno stogove. I za to su potrebni posebna spretnost i znanje, jer koliko god je kamara bila velika, nije smela da prokišnjava. Najpre su na tlu, na udaljenosti od oko 50 cm naslagane gredice ili poveće cepanice ogrevnog drveta, da snoplje ne leži na zemlji i da ne upija vlagu. Kamara je pravougaonog oblika. Stog konoplje pri vrhu mora biti uži u odnosu na osnovicu. I na taj način se smanjuje površina izložena kiši. Osim toga, u sredini kamare snopovi se slažu u vidu piramide, koja se zatim pokriva konopljom slabijeg kvaliteta. Takođe, važno je snopove slagati što gušće da se spreči prodiranje vlage u kamaru.

U okolini Leskovca prve belojke čupaju se oko Ilindana i pri čupanju vežu u ručice. Sa osušenih ručica skida se lišće. Negde se konoplja čupa i veže u kite. Od kita se vežu ručice, a od ručica prave se snopovi-močionice.

U Kragujevačkoj Jasenici takođe prvo stiže belojka pa crnojka. Konoplja se čupa, a koren, cvetovi i seme seku. Seme se oveje i čuva za iduću godinu, a vlakna povezana u denjkove-ručice stavIjaju u hladovinu da se osuše.

U Levču i Temniću krajem juna i početkom jula beru se belojke. Sazrela konoplja prepoznaje se po žutoj stabljici i velikom broju suvih listića-sušica. Pri branju, puna šaka konoplje stavlja se ispod pazuha. Od dve šake pravi se ručica. Ručice se vezuju sa 4-5 tanjih belojki, i to gore, pri vrhu, blizu cveta i dole, pri dnu, blizu korena.

U Lici i Krbavi konoplje su ”cvetne” i ”semenjače”, ili prve i kašnje. Konoplje se počupaju i povežu u kite. „Strpaju” se u hrpu-plast, semenom okrenutim unutra. U plastu se ugreju, lišće uplesnivi i seme bolje uzri. Zatim se vrhovi konoplje tuku da seme ispadne. Negde se u Lici i Krbavi konoplje „izbiraju” i zovu izbiračice, a druge se ”gule” i zovu ”stražnje” ili ”glavače”-semenjače. Konoplja koja se gaji samo radi semena, seje se u kupusu ili grahu i zove se „stopača” ili ”sabljača”. Konoplje se slažu u ”kućice”. Kite vezane ispod semena u donjem delu se rašire. ”Ustoboče” se, i jedna na drugu naslone kao piramide. U narodu ovog područja to se kaže ”ukućiti konopje”. SlomIjene konoplje se grabuljom pokupe i zovu se ”oljvine ”.(3)

Močenje konoplje

Domaća prerada konoplje počinje na močilima. Od stabljike se vlakno kudelje oslobađa, namakanjem, kvašenjem, odnosno potapanjem konoplje. Dok je pod vodom konopljina stabljika se razlaže raznim biološkim procesima. U močilu, pod dejstvom anaerobnih bakterija, razlaže se kora. Uz pomoć mikroorganizama, zapravo njihovih fermenata, dolazi do promena u sastavu i strukturi pektinskih materija, koje se nalaze u vlaknu stabljike. Zanimljivo je da biološki način močenja konoplje ili maceracija deluje samo na pektinske materije u drvenastom delu stabljike, dok celulozni deo vlakna ostaje nepromenjen. Suština tog procesa je u narušavanju veza like sa okolnim tkivom. Ovako se, u stvari, omogućava njihovo razdvajanje.

Močilo se pravi, obično pored kanala, reke, ili potoka, odakle se dovodi voda. Voda u njemu nije tekuća. Ima specifičan miris, koji se nadaleko oseća. U toku sezone močenja konoplje voda je posebno zamućena i na prvi pogled prljava.

U sezoni, močilo pruža veoma zanimljivu sliku, sa nesvakidašnjim koloritom. U ovom poslu se angažuje cela porodica. Svi se oblače u najstarija odela, koja se za tu priliku i čuvaju. ”Stare pantalone ne bacaj, dobro će doći za močenje kudelje.” To je stara izreka seljaka u krajevima gde se gajila konoplja. Prilikom močenja svako ima svoje zaduženje. Jedni stoje u vodi do članaka zaglibljeni u blatu. Za mnoge je močenje konoplje bila zabava, čak i neka vrsta društvene igre. Tu su se sretali i prijatelji i rodbina, za koje u toku godine zbog posla nije bilo mnogo vremena. Za neke je to bila prilika da uspostave nova prijateljstva, često i sa Ijudima iz okolnih mesta. Rađale su se i mnoge dugovečne Ijubavi, a za neke je, nažalost, u to vreme bila i jedina prilika za kupanje.

Konoplja se i u močilu slagala u redove. Najpre je slagan jedan sloj. To je bila postelja. Onda je sledila druga postelja, naslagana popreko. Ovako naslagan red pokrivao se blatom, da konoplja bude sasvim potopljena u vodi i da se spreči pristup vazduha. Onda se red pričvršćivao sa dve suprotno postavljene motke, zabijene u dno, da ga vetar eventualno ne oduva, ili da sam ne otplovi. Na motkama se pričvršćivala gužva od slame ili drugi znak raspoznavanja, čime se obeležavalo mesto gde je konoplja potopljena, a i čija je konoplja.

Pod uticajem kvašenja, vlakna se odvajaju od drvenastog dela stabljike, pigmenti se razlažu, tako da konoplja dobija belu boju. Veoma je važno znati kada je proces močenja završen. Za iskusnije je dovoljno da slome tek izvučenu stabljiku i smrve je u ruci. Ako se lika lako odvaja od pozdera, znači da je konoplja dovoljno izmočena i da je treba iz vode izvaditi. Ako je voda toplija, namakanje traje najmanje 5-8 dana, a u hladnoj vodi, s obzirom da ceo proces sporije teče, 15 a često i 20 dana. Izmočena konoplja iznosi se iz močila. To je dosta neprijatan posao. Mora se obaviti u određenom trenutku, bez obzira na vremenske prilike. Ako se zakasni, pozder se jako lomi, vlakno je slabijeg kvaliteta a snoplje prilikom prostiranja kleca.

Izvlačenje konoplje počinje odstranjivanjem blata. Zatim se jedan po jedan snop ispira, i to u

Konoplja u narodnim običajima i verovanjima

Najpoznatija narodna verovanja o konoplji nastala su u prošlosti, kada je ona gajena u svakom domaćinstvu i kada je upotreba težine bila velika. Već između dva svetska rata, a naročito posle Drugog svetskog rata, uporedo sa promenama koje je donosio brži industrijski razvoj, iz godine u godinu sve brže smanjivana je proizvodnja konoplje i zavisnost od njenog dragocenog vlakna, tako da su sve brže potiskivana i verovanja o njoj.

Prema narodnim verovanjima retko je koja biljka bila toliko izložena uticajima zlih demona, i sa druge strane, retko je koja biljka toliko puna naročite snage kao konoplja. Zato su se od setve pa dok se ne osnuje i ne izatka, preduzimale profilaktičke mere i raznorazna vračanja. Konoplja je vrlo često i tabuirana.

Narod je verovao da je konoplju najbolje sejati na Đurđevdan ili Jeremijin dan − dan kada se u zmijama inkarnirane duše pre sunca teraju od kuće. Najradije su se sejale u ponedeljak ili subotu, a nikako u sredu, petak, niti u Velikoj i Beloj nedeIji. Tada se ni svi drugi poslovi oko konoplje nisu radili. U semenu konoplje stajalo je uskršnje jaje (”da je ne tuče grad”). Pred sejanje u zemlju su se zakopavala tri jajeta, ili se to posle sejanja činilo sa jednim jajetom. Kada se konoplja zaseje, oko njive se žmureći optrče tri kruga” da je ptice ne vide i ne pojedu”.

Konoplja se nije smela potapati tzv. mlade nedelje ili u ”rasipan” mesec. Kada već bude posečena i u vodu potopljena, o Svetom Iliji u vodi se ne sme držati, ”da ne bi istrunula”. Ne valja je presti od Badnjeg dana do Svetog Jovana. Snovanje kudelje nije bilo dopušteno od Svetog Nikole do Badnjeg dana i od Božića do Svetoga Save.

Raznorazna vračanja u korist konoplje obavIjana su najviše o Badnjem danu i na Bele poklade. O Badnjem danu konoplja se po pepelu sa badnjakom meša i podiže uvis ”da bi toliko porasle konoplje”. Komad badnjaka baca se na konopljište, ”da bi konoplje bolje rodile”. Na pokladama stariji Ijudi igraju ”da bi konoplje porasle”. Na Beli četvrtak zbog konoplje žene ne rade, a da bi pređa od konopljinog vlakna bila dobra, prvo se povesmo konoplje u crkvu nosi.

Prema Čajakoviću, o demonskoj snazi konoplje svedoče i različite zabrane u vezi sa njom. Ko bi poneo košulju od konoplje zasejane u Velikoj i Beloj nedelji, razboleo bi se od ”velike bolesti”tifusa, a konoplju zasejanu u tim danima i grad će tući. Konoplju ne valja sejati na mestu gde je prethodno bio zasejan kupus, niti obrnuto. Celo ognjište i vatra na kojoj je parena kudelja su opoganjeni. Na njima se ne sme ni mesiti ni kuvati. Tek ako se sav taj prostor i sudovi u kojima je parena kudeIja ”obžežu” ili se devet posipaka ili sav pepeo izbaci, po narodnom verovanju otklanjaju se mogućnosti dobijanja ’vrućice”. Bakrač u kome je pređa parena i sudovi u kojima je voda za taj posao donošena moraju se oprati u devet voda. Deca ne smeju prilaziti rupi gde se pređa od konoplje pari ”jer neće rasti”.

Dosta rasprostranjeno je bilo i verovanje da u tzv. mišjoj (tj. zadušnoj) suboti u vezi sa prteninom ništa ne valja raditi, ”jer će miš izgristi konoplje”. Postoje i obrnuta verovanja gde se konoplja iz mrtvačkog kulta isključuje. Tako, na primer, nije dopušteno da se pokrov za mrtvaca pravi od konopljinog platna.

Narod Hercegovine veruje da će u zemlji tajno zakopano blago naći sirota devojka koja prede crnu konoplju. U niškom kraju, iz poštovanja prema konoplji i njenom značaju za njihov svakodnevni život, s obzirom da se u tom kraju konoplja proizvodila i za prodaju, Ijudi konoplju seju gologlavi (sve ostalo pod kapom), s takvim poštovanjem koje ispoljavaju prema svemu što im je sveto i što posebno poštuju.

U Jadru, radi zaštite od ptica i drugih štetočina, ”u seme se stavljalo malo zemlje uzete ispod kućnog praga” (gde borave duše predaka). Žena koja konoplju seje obavezno ćuti, da živina ne bi čeprkala zasejanu zemlju. To slučajni prolaznici znaju, pa je osim pozdrava ”pomoz Bog”, ništa drugo i ne pitaju, što bi inače činili u svim drugim prilikama. Da bi konoplja bila bela, ”seme se uvek stavlja u belu torbu, a u seme obareno jaje”. Po završetku setve žena baca uvis praznu torbu, govoreći: ”Da Bog da, da kudelja bude ovako visoka”, a sa tom željom i verovanjem položajnikov se opanak na Božić diže na tavan kuće gde porodica živi.

Posle setve, da bi konoplje lepo rasle, izvodile su se raznovrsne obredne igre. U Jarmenovcima bilo je to kolo ”paun”, koje su žene igrale poskakujući, dok su se devojke i deca Ijuljali na vitlu i na najvećoj visini uzvikivali: ” ’Volike mi konoplje!”. U Takovu i Velikoj Ivanči (selo u Šumadiji) igra se zove: konopljarica. U Takovu (do Prvog svetskog rata svuda, a posle mestimično) to je bila veoma omiljena igra, koja se sastojala iz niza predivnih prizora: Zemlja se orala i sejala konoplja. Izniklu konoplju čuvala je „konopljarica” (muškarac prerušen u ženu), koja na četvrtastom štapu (kao na preslici) ”prede” povesmo konoplje, razgovara sa putnicima namernicima, vodi sa njima Ijubav, ostaje trudna i porađa se. Pop krsti dete, utvrđuje se na koga dete liči i ”ocu” se izručuje ceđ na glavu (sve se izvodi oponašanjem pojedinih mogućih situacija iz obreda). U Maloj Ivanči „konopljarica” je muška igra, koja se izvodi da bi se povoljno uticalo na napredovanje konoplje.

U Jadru je zabeležena specifična zabrana upotrebe ujemnika (ostatak osnove pri snovanju) i ureznika (ostatak osnove posle završenog tkanja), koje po verovanju ne treba upotrebiti za šivenje ili krpljenje odeće muškaraca da ih ne bije zrno u ratu ili pak da ih ne napada zverinje. ”Žene gataju da ujamkom i nikakvijeh haljina ne valja šiti ”, a za sinove je i pesma ispevana: ”Majka sina svoga svjetovala. / Da se čuva i da se učuva. / Od ujamka i od ureznika. / Da ga tanka puška ne ubije”. Iz jedne narodne pesme zabeležene u Karanu, saznaje se da je vila streljala mladića: ”Koga majka nije verovala. / Ni ujamka niti ureznika”. Verovalo se takođe da nesreću izaziva upotreba ujamaka i ureznika ne samo od konoplje nego i od lana. Za kudelju se inače vezuju slična verovanja kao i za lan.

Prema Radovićevoj osnovni pravni običaji u vrezi gajenjem i preradom konoplje, proističu iz činjenica da su se tim poslom pretežno bavile žene, pogotovu kada je reč samo o proizvodnji i preradi za potrebe domaćinstva. Kod većih proizvodnji za prodaju, industrijsku preradu i užarski zanat, u Srbiji, su se ovim poslom bavili i žene i muškarci.

Takođe, žene nikada nisu bile užari, a predenjem i tkanjem bavio se mali broj muškaraca. Sesti za razboj (taru, krosnu, sativu, pritkivač’) za većinu muškaraca je bio nedostojanstven čin.(3)

U Srbiji su dugo postojale velike porodične zadruge. To su bile porodice sa velikim brojem članova. Nije svaka generacija koja je stasavala, iz kuće izlazila. Zajednički se živelo, radilo, stvaralo. Poslovi oko gajenja i prerade konoplje u početku su kao i svi drugi obavljani zajednički. Svaki bračni par u takvoj zajednici-zadruzi imao je često i mnogo dece, pa se s vremenom zajednički rad preorijentisao na obavezu domaćice majke. Svaka je žena u takvoj zajednici za svoje najbliže muža i svoju decu dobijala parče zemlje na kome je proizvodila, konoplju ili lan, i od njih izrađivala odevne i druge predmete za domaćinstvo. Domaćice su jedna drugoj pomagale. Organizovale su se prela-mobe ili tlake (kako se u Timočkoj krajini taj običaj naziva) i zajednički se konoplja trlila, češljala, grebenala, prela, snovala, tkala, pri čemu su se često pevale poznate narodne pesme, tzv. pobaktuše: Pobaktuša, gospo naša, /Pobakti de po avanu, / Po avanu, po tavanu, / Pa sanesi pladanj sira, / I rešeto suvih šljiva, / I oraha i lešnika. / Da ne bude na te vika.

Konoplja i lan su se dosta koristili i u narodnoj medicini.

Iz ovih i brojnih drugih narodnih običaja i verovanja o magijskoj zaštiti, narodnoj medicini, pravnim običajima i drugom, nedvosmisleno prozilazi vekovna uloga i značaj konoplje za život Ijudi na našim prostorima, posebno stanovništva naših sela.

Mlaćenjesemena. − Crtež: MartinJonaš, 1993.

Seed trashing. − Drawing: Martin Jonaš, 1993.

Privredni značaj konoplje

U vreme kada je konoplja doživljavala svoje najslavnije dane (1930 − 1960) u celom svetu je bilo posejano oko milion hektara. Največi proizvođač konoplje u navedenom periodu bio je Sovjetski Savez. Udeo te zemlje u svetskoj produkciji bio je preko 50%. Drugi veliki proizvođač bila je Indija. Njene setvene površine iznosile su oko 20%. Udeo Jugoslavije u tom periodu bio je oko 5% ili 50.000 ha. U 1962. setvene površine pod konopljom, u svetu prema podacima FAO, iznosile su oko 760.000 ha. Od toga u SSSR-u je bilo oko 350.000 ha, Indiji 195.000, Jugoslaviji 44.000, Rumuniji 31.000, Poljskoj 23.000, Mađarskoj 20.000, Pakistanu 16.000, Turskoj 14.000, Italiji 13.000, Bugarskoj 12.000, Španiji 7.000, Koreji 7.000, Čehoslovačkoj 5.000, NDR 3.000, Japanu 2.000, Francuskoj 2.000, Švedskoj hiljadu hektara.

Manje površine (ispod 1.000 ha), bile su u Austriji, Saveznoj Republici Nemačkoj, Portugalu, SAD, Libanu, Siriji, Maroku i Ugandi. Najveći pad setvenih površina posle drugog svetskog rata zabeležen je u Rumuniji, Mađarskoj i Poljskoj.

Danas se konoplja u svetu gaji na oko 360.000 ha. Najveći proizvođači su još uvek azijske zemlje, gde se ova biljka seje na oko 130.000 ha. Od evropskih zemalja najznačajniji proizvođači su Rumunija, Poljska i Mađarska gde se seje na preko 10.000 ha.

Zanimljivo bi bilo razmisliti o značaju konoplje za život današnjeg čoveka, u modernoj privredi i tehnologiji, ali i o tome kakva je njena budućnost. Tim pitanjima se iz godine u godinu ponovo sve više bave naši seljaci, ali i stručnjaci, koji bi hteli da aktiviraju sve prirodne potencijale u tehnologiji i privredi.

Ta pitanja zaslužuju veću pažnju i zbog toga što pored izvanrednih prirodnih uslova za gajenje ove biljke, dobrih uslova za njenu preradu i bogate tradicije, naša zemlja vlakno konoplje uvozi, izdvajajući značajna devizna sredstva, uprkos činjenici da smo još pre više decenija bili i izvoznici.

U Jugoslaviji u periodu 1948 − 1952. prosečno se sejalo na oko 70.000 ha godišnje. U to vreme je prosečan prinos bio 3,8 t/ha. U narednom petogodišnjem periodu, od 1953. do 1957. godine, površine zasejane konopljom smanjene su na oko 40.000 ha godišnje, ali je prosečan prinos povećan na 5,4 t/ha. U desetogodišnjem periodu koji je zatim usledio površine su ustaljene na oko 20.000 ha godišnje. Rod je dostizao od 7,7 u prvom petogodišnjem delu tog perioda do 9,1 t/ha u drugom delu. Međutim, smanjivanje površina nije zaustavljeno, te je u periodu 1968-1972. bilo jedva oko 11.000 ha zasejane površine godišnje. Interesovanje za gajenje konoplje je iz godine u godinu jenjavalo, o čemu govori i visina prosečnog prinosa, koji je u međuvremenu pao na 6,3 t/ha. U periodu 1978-1982 konopljom je u Jugoslaviji zasejano samo 4.227 ha, a prinos je bio 8,1 t/ha. U Vojvodini je konopljom tada bilo zasejano 2.500 ha.

Uzroci naglog pada proizvodnje konoplje sasvim su jasni. Sintetičko vlakno, kao jeftinije, brzo je osvojilo svet. Sem toga i prirodno vlakno iz uvoza imalo je nižu cenu od domaće konoplje. Nije na odgovarajući način bio rešen ni tehnološki postupak žetve i prerade konoplje, tako da se proizvodnja pretežno bazirala na ijudskoj radnoj snazi, a nje je takođe bivalo sve manje i postala je sve skuplja.

Proizvodnjom vlakna konoplje pre Drugog svetskog rata bavilo se preko 200 preduzeća. Deo ovih kapaciteta stradao je u ratnom vihoru. Po oslobođenju, male i nerentabilne fabrike su likvidirane. Godine 1948. u Jugoslaviji je bilo 99 kudeljara, a u 1988 godini samo 7, čiji je ukupni kapacitet prerade iznosio svega 10.000 tona. U Srbiji postoje 4 kudeljare.

U postojećim fabrikama oprema je zastarela. Samo fabrike u Apatinu i Senti imaju modernija postrojenja. U najgorem stanju su močila. Proces močenja je i do danas ostao onakav kakav je bio nekada. Da situacija bude još teža, potpuno je zapostavljen naučno-istraživački rad o konoplji. Aktivnosti na oplemenjivanju, značajno su se smanjili početkom šezdesetih godina. Proizvodnja sortnog semena takođe. Uvozi se seme iz inostranstva, a domaćeg je sve manje. U proizvodnoj strukturi najviše su zastupljene sorte fibrimon 56, kompolti i uniko-B. Od domaćih najpoznatije su: beljska, apatinska i leskovačka. To su stare lokalne populacije, koje su se zadržale do danas. Jedina naša novostvorena sorta konoplje je novosadski flajšman ili novosadska.

Domaće populacije konoplje gajene u Vojvodini, spontano su se ukrštale sa italijanskim sortama koje su se povremeno uvozile. Tako je npr. inž Pavel Vrbovski u Bački Petrovac doneo sortu bolonjska, koja je bila viša i produktivnija od domaćih sorti. Ukrštanje je pozitivno delovalo na proizvodne odlike naše domaće konoplje.

Potrebe za vlaknom konoplje u našoj zemlji iznose oko 20.000 t. Od te količine potrošnja u tekstilnoj industriji iznosi oko 10.000 t, u industriji papira 5.000 t, za izolaciju kablova potrebno je oko 5.000 tona. Da bi se te potrebe zadovoljile, neophodno je godišnje konoplju zasejati bar na oko 10.000 ha. Ove površine bi se mogle i povećati ako bismo iskoristili mogućnosti za izvoz. Prirodni preduslovi za gajenje konoplje i tradicija to nam omogućavaju. Prirodne sirovine i materije sve više doživljavaju renesansu, tako da i potražnja za vlaknom konoplje raste.

Međutim, trebalo bi, pre svega, poboljšati uslove za naučno-istraživački rad. U taj domen prevashodno spada oplemenjivanje, unapređenje tehnologije gajenja, žetve i prerade. U svetu su već stvorene nove mašine za žetvu konoplje, koje omogućavaju smanjenje zavisnosti od Ijudskog rada.

U poslednje vreme ponovo postaje aktuelno pitanje šireg gajenja konoplje za tekstilnu industriju, tzv. tekstilne konoplje, zatim konoplje namenjene proizvodnji papira i konoplje za proizvodnju semena. U Zavodu za hmelj, sirak i lekovito bilje, novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, ”nasledniku” nekadašnje stanice za ispitivanje kudelje, hmelja i sirka, ponovo je aktueliziran program naučno-istraživačkog rada o konoplji. Poseban podstrek tim istraživanjima dala je ideja da se u Senti izgradi fabrika za preradu konoplje u papirna vlakna. Za zadovoljenje kapaciteta te fabrike papirnu konoplju trebalo bi gajiti na oko 17.000 ha. U cilju pripreme za ovaj veliki zadatak vrši se oplemenjivanje konoplje stvaranjem modernih, hibridnih sorti, istražuje se optimalna agrotehnika od setve do žetve i u saradnji sa Institutom za poljoprivrednu mehanizaciju Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu razrađuje se tehnologija spremanja konoplje kao sirovine za papirno vlakno i semensku konoplju.

Do završetka prvog ciklusa oplemenjivanja i stvaranja prvih hibrida, snabdevanje sortnim semenom rešavaće se umnožavanjem postojeće domaće sorte novosadska i uvozom sortnog semena iz Mađarske. U proizvodnju semena aktivno je uključeno i ”Agroseme-Panonija” iz Subotice.

Selekcija konoplje i proučavanje tehnoloških postupaka u proizvodnji i preradi konoplje, kao i odgovarajuća iskustva u ovom procesu, stvaraju značajnu podlogu za sagledavanje optimalno mogućih rezultata u proizvodnji i preradi ove biljne kulture, nažalost za sada dosta zle i nezaslužene sudbine, s obzirom na to da su proizvodnja i prerada konoplje bili od izuzetno velikog značaja za Ijude na selu. Radilo se sa njom u toku cele godine. Stvarali se prihodi za preživljavanje porodice jer su proizvodnja i prerada konoplje u seljačkim domaćinstvima bili namenjeni i tržištu. Zato se ne može poreći činjenica da bi bez te biljke sadržaj života naših predaka, a preko njih i nas samih, bio i materijalno i duhovno siromašniji. <18)

Zahvaljujući konoplji sačuvana je bogata tradicija i saznanje o teškom radu i životu u našoj prošlosti, ali i o istrajnosti, marljivosti, skromnosti i poštenju onih od kojih potičemo. Ali uspomene blede, nestaju i s vremenom zauvek odlaze, zajedno sa onima koji su udisali miris konoplje i njenu prašinu, sa onima koji su se svim srcem radovali zelenim njivama i osetili kako bode stabljika kroz već iznošene opanke. Otići će zajedno sa onima koji su, na sebi osetili šta znači raditi na močilu, po dugom, pretoplom, letnjem danu, ali i po hladnom i sipljivom vremenu. Otići će i oni koji su dobro znali da konoplju odgaje, ali da je, kada je to bilo potrebno, i zapale, ne bojeći se prokletstva u vidu užeta kudelje.

Zato …

…Divim se stolnjacima i peškirima, slamaricama i platnu. Cenim sav taj trud i Ijubav nesebično utkane u njihove niti. Klanjam se užadima i konopcima, a ne zaboravljam ni pokrovce na umornim, oznojenim konjima. Kod kuće čuvam ponjavu… Ne znam gde su se deli naši amovi, a vidim i džakova je sve manje. Prizivam sećanja na daleke zimske večeri, kada se u sobi, u jednoj jedinoj sobi, oko furune naložene kukuruzovinom, okupljala brojna porodica. Tamo se tada istovremeno prelo, namotavalo, plelo, tkalo, radovalo, tugovalo, jelo, spavalo… Ali nikome, baš nikome ništa nije falilo. Bili smo skupa, delili sve i bili srećni i zadovoljni. Blagostanje koje je kasnije došlo samo je potvrdilo da smo sa konopljom, a i onim što je za nju bilo vezano, izgubili deo prirodne, neotuđene, neizveštačene radosti i spokojstva, koje je znalo dočarati već i samo zujanje kolovrata.

Izgubili smo zdrav osećaj zadovoljstva koji čovek ima nakon dobro obavljenog posla. A negde izgubismo i nit koja današnji život spaja sa našom prošlošću. Da li će nam sve to, ili bar delić toga, novo doba, moderan život, onim što u sebi i sa sobom nosi, IKADA NADOKNADITI ?

O autoru

Dr Jan Kišgeci

Dr JAN KIŠGECI rodio se 1941. godine u Bačkom Petrovcu u seljačkoj porodici. Gimnaziju je završio u rodnom mestu, a Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, gde je stekao diplomu, zvanje magistra, kao i doktorat i zvanje profesora. Vezanost za Fakultet i Ijubav prema zavičaju nisu mu smctali da proputuje sve kontinente i poseti mnoge naučne ustanove, odakle je donosio najnovija znanja savremene nauke i iskustva u svoju zemlju i u Petrovac. Koristio ih je za unapređivanje naučnog rada u proizvodnji hmelja, sirka i lekovitog bilja. Napisao je preko 100 naučnih radova iz oblasti ekologije, agrotehnike i fiziologije biljaka. Istorija poljoprivrede je njegov hobi. Brižno ga neguje i pored brojnih radnih i društvenih obaveza.

JAN KIŠGECI was bom in 1941. into a peasant family in Bački Petrovac. He completed secondary school in his native village and went on to study agriculture. He graduated from the University of Novi Sad where he also recived his Bachelor and Master Degrees and becamme a professor. His commitment to the University and his love to his homeland have not prevented him from traveling to all the continents and visiting many scientific institutions wherefrom he brought back to his country and his native Bački Petrovac all the lates experience and the discoveries of contemporary science. He used them to develop his scientific work on production of hops, broomcom and medicinal herbs. He has contributed over 100 of scientific papers on ecology, agricultural tehnology and physiology. The hystory of agriculture is his hobby which he fosters in spite of his numerous professional and social responsibilities.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">