Knjiga KRMNO BILJE je namenjena prvenstveno kao udžbenik za studente poljoprivrednih fakulteta ratarskog i opšteg smera studija. Ona može poslužiti i drugim smerovima studija koji izučavaju krmno bilje u užem obimu – stočarstvo, zaštita bilja, poljoprivredna tehnika i dr.). Nastava iz krmnog bilja izvodi se u IV semestru (završnoj godini studija), na nekim fakultetima i smerovima ranije sa različitim programima i fondom časova nastave. Pre, a i posle drugog svetskog rata, krmno bilje se izučavalo u sastavu programa predmeta posebno ratarstvo, poglavlje „Biljke za stočnu hranu“ (ponegde se to i danas radi). Deo travnjaštva je izučavan kao posebna didaktička disciplina kod nas i u svetu pod mazivima: „livadarstvo i pašnjaštvo“, „livade i pašnjaci“ i sl. U posleratnom periodu, njivske kulturne krmne biljke, livadarske trave i travnjaštvo u celini, najčešće su izučavane kao jedinstveni naučno-obrazovni predmet KRMNO BILJE na većini fakulteta u zemlji i u svetu, jer je osnovni cilj izučavanje krmnih biljaka i proizvodnja krme za ishranu stoke.
S obzirom na značaj ove naučno-obrazovne discipline, proizvodnju krme, razvoj i unapređenje stočarstva i ishranu stoke, time i potrebu izučavanja krmnih biljaka i tehnologiju gajenja, postoji permanentna potreba za stalnim udžbenikom Krmno bilje koji dosad u celovitoj formi nije izdavan. Naučni radnici pojedinih poljoprivrednih fakulteta, izdavali su priručna skripta ili publikacije za pojedine oblasti krmnog bilja, namenjene više proizvodnji, što je koristilo i studentima za spremanje ispita, međutim, kompletnog udžbenika nismo imali. Tako je ova knjiga prvi pokušaj da se udovolji potrebi za udžbenikom.
Knjiga Krmno bilje se sastoji iz četiri dela i praktično iz osam poglavlja. Sa programskim redosledom gradiva čini logičnu celinu koja će olakšati didaktičaru i slušaocima praćenje nastave, akcepciju znanja, spremanja i polaganja ispita, učiniti efikasnijim.
Pri izradi knjige korišćena je brojna naučno-obrazovna i stručna literatura, naučna i proizvodna iskustva u zemlji i svetu, naročito zemalja razvijene poljoprivrede kao: SAD, SRN, Velike Britanije, Skandinavskih zemalja, Holandije, SSSR-a, Francuske, Švajcarske, Italije i dr. Korišćena su domaća vrhunska dostignuća i rezultati primene nauke u poljoprivredi naučnoistraživačkih i proizvodnih OUR-a.
Pored pedagoško-didaktičke namene studijama drugog stupnja studija, knjiga će moći poslužiti i studijama magistrature „gajenje njivskih kultura“ kao i stručnjacima u proizvodnji, prvenstveno krme za ishranu stoke.
Pored bioloških osobina, sortimenata i odnosa vrsta i sorata krmnih biljaka prema uslovima uspevanja, agrotehnike i načina iskoriščavanja, obrađene su i osnove spremanja. konzervisanja i čuvanja krme. Kod monografske obrade biljaka dato je značajno mesto proizvodnji semena. Korišćena su najnovija dostignuća nauke koja su danas na visokom stepenu modernizacije.
Pri korišćenju literature iz didaktičkih razloga racionalizacije prostora i vremena, direktno su citirani u tekstu značajniji naučni i proizvodni rezultati, a korišćena literatura u celini, abecedno je uneta za svako poglavlje posebno, tako da se uvek može naći i šire koristiti. Takođe, racionalizacijom mesta i prostora, mnogi pojmovi su korišćeni u obliku skraćenica, radi toga je na početku knjige dat njihov ključ sa tumačenjem.
S obzirom da je naša zemlja višenacionalna zajednica, pri monografskoj obradi krmnih biljaka, pored naučnog imena (latinsko), dati su naziv: (izuzev manjeg nedostajućeg broja) na jezicima naroda i narodnosti naše zemlje i četiri svetska jezika: engleskom, ruskom, francuskom i nemačkom. Tako se nadamo da će knjiga biti pristupačnija korisnicima, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Kao prvi udžbenik krmnog bilja u zemlji, i pored želje da se udovolji cilju, biće nedostataka i propusta „Svako delo može biti bolje“. Zato ću biti veoma zahvalan da pedagoško-didaktički, naučno-istraživački radnici: stručnjaci iz UR-a u proizvodnji daju svoja mišljenja i sugestije, kako bi se zajednički doprinelo na unapređenju pedagoško-didaktičke delatnosti u ovoj vaspitno-obrazovnoj disciplini i izdavanju zajedničkog udžbenika.
Knjizi Krmno bilje će ovoga puta nedostajati: registar naučno-stručnih pojmova, hronološki indeks ilustracija, indeks autora literaturnih izvora, orijentaciona pitanja studentima po poglavljima u cilju lakšeg kontrolisanja akceptiranih znanja kao i neka imena biljaka na jezicima naroda i narodnosti, odnosno svetskim jezicima, što će ubuduće biti upotpunjeno.
Želim da izrazim veliku zahvalnost svima koji su ukazav naučno-stručnu i tehničku pomoć pri izradi ove knjige: prof. dr Milanu Mijatoviću red. profesoru Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, prof. dr Dragoljubu Bošnjaku. red. profesoru Poljoprivrednog fakulteta u Osijeku za recenziju knjige: prof. dr Jožetu Korošcu, red. profesoru Biotehničke fakultete u Ljubljani, prof. dr Katarini Ivanovoj-Bandžo, red. profesoru Zemljodelskog fakulteta u Skopju, prof. dr Osmanu Sariću i Prof. dr. Danu Batinici, redovnim profesorima Poljoprivrednog fakulteta u Sarajevu i drugim naučnim radnicima na svesrdnoj pomoći u pružanju stručne literature. Posebno se zahvaljujem mr Peri Eriću, asistentu Poljoprivrednog fakuiteta u Novom Sadu na svestranoj pomoći na izradi udžbenika, dr Draganu Đukiću, docentu, Mirjani Čurić tehn. saradniku za pomoć na stručnoj korekturi i Mariji Perčić za daktilografski rad.
Posebno se zahvaljujem prof. dr J. Korošcu, prof. dr Florinu Fidanoskom, dr Mihailu Đurovski, docentu, prof. dr Imre Molnaru, prof. dr Gani Banska, prof. S. Lichneru iz Nitre i inž. Pavelu Balošu na determinaciji krmnih biljaka na jezicima naroda i narodnosti naše zemlje.
Zahvaljujem se Nastavno-naučnom veću i Katedri za ratarstvo i povrtarstvo Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu za saglasnost i podršku u izdavanju udžbenika „Krmno bilje“, Savetu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu za davanje odobrenja i korektnu proceduru oko štampanja knjige KRMNO BILJE kao stalnog udžbenika.
Na kraju želim izraziti veliku zahvalnost IRO „NAUČNA KNJIGA“ u Beogradu i njenom radnom osoblju koje je marljivo radilo na spremanju, štampanju i izdavanju knjige KRMNO BILJE.
U Novom Sadu, 1. 10. 1985. Godine
Autor
Prof. dr Borivoje Mišković,
redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.
Sadržaj
I. UVOD
Krmno bilje kao naučno-obrazovna disciplina
Karakter proučavanja krmnog bilja
Razvoj naučne discipline o krmnom bilju
Naziv predmeta
Značaj krmnog bilja
Poreklo kulturnih krmnih biljaka
Raspored i površine pod krmnim biljem u svetu i u našoj zemlji
Naučno-stručna nomenklatura u krmnom bilju
Odnos krmnog bilja prema drugim naučnim disciplinama
Odnos krmnog bilja i stočarstva u sistemu poljoprivrednih nauka
Podela predmeta krmno bilje na poglavlja
Literatura
II. POZNAVANJE I GAJENJE KRMNIH BILJAKA
1. JEDNOGODIŠNJE KRMNE MAHUNARKE
Botanička pripadnost jednogodišnjih krmnih mahunarki
Geografska rasprostranjenost
Privredni i agrotehnički značaj
Zajedničke morfološke i biološke osobine
Načini gajenja i korišćenja jednogodišnjih krmnih mahunarki
Krmni grašak — Pisum sativum ssp. arvense L.
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Hemijski sastav
Grahorice, rod Vicia
Ozima maljava grahorica — Vicia villosa Roth
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Sorte
Panonska grahorica — Vicia pannonica Grantz
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Obična grahorica — Vioia sativa L.
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Sorte
Agrotehnika grahorica
Iskorišćavaije grahorica i njihovih smeša
Proizvodnja semena grahorica
Krmni bob — Faba vulgaris Moenoh (Faba vulgaris var. equina)
Značaj kulture
Morfološke karakteristike krmnog boba
Zahtevi boba prerna uslovima uspevanja
Sorte boba
Agrotehnika
Žetva i iskorišćavanje
Hemijski sastav
Lupine — rod Lupinus
Značaj lupina
Morfološke karakteristike
Opis vrsta lupina
Bela lupina — Lupinus albus L.
Žuta lupina — Lupinus luteus L.
Plava lupina — Lupinus angustifolius L.
Višegodišnja lupina — Lupinus polyphylus L.
Uslovi uspevanja
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Prinosi
Soja — Glycine hispida Max (Soja hispida L.)
Značaj gajenja soje
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Sorte soje za zelenu masu
Agrotehnika soje za zelenu stočnu hranu
iskonišćavanje soje za zelenu stočnu hranu i silažu
Hemijski sastav
Vigna — Vigna sinsnsis L.
Morfološke karakteristike
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Hemijski sastav vigne
Literatura
2. KORENASTO — KRTOLASTE KRMNE BILJKE
Važnije vrste korenasto-krtolastih krmnih biljaka
Krmna repa — Beta vulgaris var. crassa Slef
Morfološke karakteristike
Sorte
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Spremanje i čuvanje
Hemijski sastav korena
Proizvodnja semena
Krmna mrkva — Daucus cairota L.
Morfološke karakteristike
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Hemijski sastav
Proizvodnja semena
Breskva — Brassica napus ssp. rapifera Metz.
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Berba, čuvanje i korišćenje
Hemijski sastav
Proizvodnja semena
Postrna repa — Brassica rapa rapifera Metz.
Morfološke karakteristike
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Berba i iskorišćavanje
Hemijski sastav postrne repe
Proizvodnja semena
Čičoka — Helianthus tuberosus L.
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Hemijski sastav čičoke
Literatura
3. OSTALE JEDNOGODIŠNJE NJIVSKE KRMNE BILJKE
Kukuruz — Zea mayz L.
Sorte i hibridi kukuruza pogodni za proizvodnju krme
Agrotehnika proizvodnje krmnog kukuruza
Iskorišćavanje
Prinosi
Krmni sirak — Sorghum sorghum L.
Značaj
Osobine i uslovi uspevanja
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte i hibridi krmnih sirkova
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Prinosi
Hemijski sastav
Sudanska trava — Sorghum vulgare var. sudanensis Piper
Značaj vrste
Morfološke karakteristike
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Korišćenje sudanske trave
Hemijski sastav sudanske trave
Italijansko proso —Panicum italicum
Krmni kelj — Brassica oleracea L. var. acephaia D. C.
Značaj
Morfološke karakteristike
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Hemijski sastav
Proizvodnja semena
Krmne repice — Brassica ssp.
Gajenje krmnih repica za stočnu hranu
Iskorišćavanje
Hranljiva vrednost
Krmni slez — Malva verticillata var. crisper L.
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Hemijski sastav
Proizvodnja semena
Šećerna repa za zelenu stočnu hranu
Iskorišćavanje zelene šećerne repe
Literatura
4. VIŠEGODIŠNJE MAHUNASTE KRMNE BILJKE
Značaj višegodišnjih mahunarki
Pregled najvažnijih rodova i vrsta višegodišnjih krmmh mahunarki
1. Rod Medicago
2. Rod Trifolium
3. Rod Lotus — zvezdani, smiljkite
4. Rod Melilotus — kokotac
5. Rod Onobrychis Gaertn. — Esparzete
6. Rod Lespedeza
7. Rod Pueraria — kud — zu
Lucerka — Rod, Medicago sativa (L.) em Wass
Donošenje lucerke u našu zemlju
Rasprostranjenost i površine pod iucerkom u svetu i kod nas
Glavni reoni gajenja lucerke u Jugoslaviji
Značaj lucerke
Morfološke karakteristike
Biološke osobine i zahtevi lucerke prema uslovima uspevanja
Sorte i tipovi lucerke
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Prinosi lucerke
Proizvodnja semena lucerke
Deteline, rod Trifolium (troliske)
Crvena detelina — Trifolium pratense L. var. sativum Schreb.
Rasprostranjenost crvene deteline kod nas i u svetu
Značaj
Morfološke i biološke osobine
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Tipovi i sorte
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Proizvodnja semena
Prinosi sena i semena crvene deteline
Bela detelina — Trifolium repns L.
Značaj
Opis i zahtevi prema uslovima uspevanja
Sorte
Agrotehnika
Proizvodnja semena
Švedska detelina — Trifolium hybridum L.
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja i zahtevi
Gajenje
Ostale višegodišnje deteline
Jagodasta detelina — Trifolium fragiferum L.
Brdska detelina — Trifolium montanum L.
Panonska detelina — Trifolium pannonicum L.
Alpska detelina — Trifolium alpestre L.
Jednogodišnje deteline
Aleksandrijska detelina — Trifolium alexandrinum L.
Botanički opis
Uslovi uspevanja
Gajenje
Iskorišćavanje
Inkarnatska detelina — Trifolium incarnatum L.
Botanički opis
Uslovi uspevanja i gajenje
Persijska detelina — Trifolium resupinatum L.
Botanički opis biljke
Uslovi uspevanja i gajenje
Rod Lotus — Zvezdani
Žuti zvezdan — Lotus corniculatus L.
Značaj
Botanički oipis
Uslovi uspevanja
Agrotehnika
Iskorišćavanje
Proizvodnja semena
Barski zvezdan — Lotus uliginosus Schkuhr.
Uskolisni (slatinski) zvezdan — Lotus tenuifolius L.
Morfologija vrste
Rod Onobrychis Gaertn — Esparzete
Botanički opis
Zahtevi prema uslovima uspevanja
Gajenje
Iskorišćavanje
Hemijski sastav i kvalitet
Proizvodnja semena
Kokotac — rod Melilotus — ždraljike
Značaj
Morfološke karakteristike
Uslovi uspevanja
Gajenje
Gajenje kokoca za zeleno đubrivo
Proizvodnja semena
Lespedeza — japanska detelina
Botanički opis i zahtevi prema uslovima uspevanja
Gajenje
Iskorišćavanje
Puerarija — Kud-zu — Pueraria thunbergiana Benth
Botanički opis
Gajenje
Iskorišćavanje
Krotalarija — Crotalaria Linn.
Literatura
5. OSNOVE TRAVNJAŠTVA
Uvodni deo
Botanička sistematika trava i zastupljenost na Zemljinom kopnu
Opšti značaj vlatastih trava
Agrotehnički značaj trava
Opšte zajedničke osobine vlatastih trava
Zajedničke morfološke karakteristike vlatastih trava
Specifične biološke osobine trava
Druge biološke osobine trava
Podela trava u grupe
Poznavanje važnijih vrsta vlatastih trava
Mačiji repak — Phleum pratense L.
Ježevica — Dactylis glomerata L.
Francuska trava — Arrhenatherum elatius (L.) Presl. Mert et Kock.
Zlatni ovsik — Trisetum flavescens (L.) (P. B.)
Bezosi vlasen — Bromus inermis Leyss.
Livadski vijuk — Festuca pratensis Huds.
Crveni vijuk — Festuca rubra L.
Visoki vijuk — Festuca arundinacea Schreb.
Lisičji repak — Alopecurus pratensis L.
Italijanski Ijulj — Lolium italicum L.
Engleski Ijulj — Lolium perenne L.
Prava livadarka — Poa pratensis L.
Obična livadarka — Poa trivialis L.
Bela rosulja—Agrostis alba (gigantea) L.
Obična rosulja — Agrostis vulgaris L.
Petlova krestica — Cynosurus cristatus L.
Mirisavka — Anthoxanthum odoratum L.
Zvečac (zvončić) — Briza media L.
Bekmanova trava — Beckmannia erucaeformis (L.) Host.
Trstika — Phalaris arundinacea (L.) Dum.
Kanarska trava — Phalaris canariensls L.
Barska livadarka — Poa palustris (L.) L. Br.
Slatinska trava — Puccmellia distans (L.) Jacq. Parl. (Athropis distans Jacq. Grisenbach.)
Medunica — Holcus lanatus L.
POJAM TRAVNJAKA
Podela travnjaka
Prirodni travnjaci — uslovi nastanka
Podela prirodnih travnjaka i njihove karakteristike
Prirodni travnjaci nizijsko-dolinskog tipa
Prirodni travnjaci SAP Vojvodine
Brdski prirodni travnjaci
Planinski travnjaci
Močvarni prirodni travnjaci
Stepen razvitka i pojava deneracije prirodnih travnjaka
Promene u botaničkom sastavu travnjaka
Vrste promena u fitocenozama prirodnih travnjaka
Mere popravke prirodnih travnjaka
Površinsko obrađivanje
Đubrenje prirodnih travnjaka
Uticaj đubrenje na floristički sastav
Uticaj đubrenja na prinos krme
Uticaj đubrenja na kvalitet sena
Đubrenje. Vreme i tehnika đubrenja prirodnih travnjaka
Primena mineralnih đubriva
Đubrenje prirodnih travnjaka organskim đubrivima
Nadosejavanje (podsejavanje) prirodnih travnjaka
Biološka melioracija degradiranih prirodnih travnjaka
Zaštita travnjaka od korova
Suzbijanje korova u travnjacima
Ostale mere i nega travnjaka
Primena posebnih mera u popravljanju travnjaka na anormalnim zemljištima ravničarskog tipa
ISKORIŠĆAVANJE PRIRODNIH TRAVNJAKA
KULTURNI TRAVNJACI
Pojam, značaj i podela kulturnih travnjaka
Osnovni principi zasnivanja kulturnih travnjaka
Kriterijum izbora biljnih vrsta za travnjačku kompoziciju
Odnosi biljnih vrsta u smešama
Broj vrsta pri komponovanju travnjačkih smeša
Komponovanje i proračun smeša za travnjak
Zasnivanje kulturnih travnjaka
Setva
Nega kulturnih travnjaka
Iskorišćavanje kulturnih travnjaka
Literatura
III. SISTEM KONTINUIRANE PROIZVODNJE ZELENE STOČNE HRANE — KRMNI KONVEJER
Kategorije krmnog konvejera
Značaj zelenog krmnog konvejera
Uvođenje zelenog krmnog konvejera i njegovo plamiranje
Osnovni faktori zasnivanja i iskorišćavanja zelenog krmnog konvejera
Korišćenje i neke specifičnosti krmnih biljaka u krmnom konvejeru
Literatura
IV. SPREMANJE, KONZERVISANJE l ČUVANJE STOČNE HRANE
Osnovni metodi konzervisanja krme
Spravljanje, spremanje i čuvanje sena
Gubici pri spravljanju sena i njihovo smanjivanje
Metode spravljanja sena
Spravljanje sena sušenjem biljne mase na napravama
Spravljanje sena dosušivanjem — produvavanjem vazduha primenom ventilatora
Hemijske metode spravljanja sena
Procena prinosa krmnih biljaka (sena i paše) na travnjacima
Spremanje i čuvanje sena
Kontrola stanja i obezbeđenje uskladištenog sena
Ocena kvaliteta sena
Senaža i njeno spravljanje
Ocena kvaliteta senaže
Konzervisanje kabaste stočne hrane siliranjem
Metode siliranje kabaste stočne hrane
Konzervansi i stimulatori u spravljanju silaže
Neki osnovni procesi u siliranju krme
Savremene metode siliranja krme
Siliranje sa organskim kiselinama
Siliranje preparatima kiselih soli
Primena fermentnih preparata u siliranju
Primena kvasaca u siliranju krme
Gubici u prinosu i hranijivoj vrednosti krme pri siliranju
Ocena kvaliteta silaže
Proračun količine silaže iz silirane zelene mase
Objekti za spravljanje silaže
Literatura
I. Uvod
Krmno bilje kao naučno-obrazovna disciplina
Proučavajući bilje bavimo se izučavanjem: biologije, gajenja, mera unapređenja proizvodnje i iskorišćavanja biljaka za stočnu hranu da bi se dobili visoki prinosi i dobar kvalitet stočne hrane. Ovo je sažeta definicija krmnog bilja kao naučne discipline. Međutim, njena sadržina je mnogo složenija. To je naučno — obrazovna, praktična i proizvodna disciplina koja se bazira na principima poznavanja uslova i činilaca gajenja biljaka, na poznavanju biologije određenih biljnih vrsta, u okviru koje se vrše sopstvena istraživanja i razrađuju metode gajenja biljaka za proizvodnju stočne hrane. U didaktičkom pogledu, krmno bilje je disciplina završne faze obrazovanja u sklopu nastavnog plana obrazovanja visokostručnih kadrova u ratarstvu.
Poznavanje biljnih vrsta pogodnih za proizvodnju stočne hrane, principa i načina njihovog gajenja, naročito njihovog iskorišćavanja u različitim uslovima proizvodnje je dosta složeno. Predmet krmnog bilja izučava botaničke osobine, poreklo, geografsku rasprostranjenost, naučni, praktični i opšteprivredni značaj krmnih biljaka, raznovrsnost, sorte i njihovu sposobnost adaptacije. Krmno bilje obrađuje metode iskorišćavanja, spremanja, čuvanja i određene oblike (vidove) prerade kabaste stočne hrane.
Posebno važan zadatak ove discipline je izučavanje biologije, gajenja, unapređenja proizvodnje i iskorišćavanja višegodišnjih trava i leguminoza s obzirom na specifične biološke i fitocenološke osobenosti i zakonomernosti njihovog života u sklopu prirodnih i kulturnih fitocenoza, odnosno agrofitocenoza, dveju u prirodi najbrojnijih i najznačajnijih botaničkih porodica. Prema tome pri izučavanju krmnog bilja rukovodimo se određenim principima nastajanja, održavanja i iskorišćavanja nrirodnih i kulturnih fitocenoza i agrofitocenoza.
Karakter proučavanja krmnog bilja
Krmno bilje je metodološki delom slično drugim naučno-obrazovnim disciplinama o biljnoj proizvodnji u sistemu poljoprivrednih nauka, ali uglavnom kod izučavanja biologije i uslova uspevanja biljaka. Međutim, tehnologija gajenja a specijalno načini iskorišćavanja proizvedene organske materije pomoću biljaka za ishranu stoke, i pored nekih sličnosti sa drugim sličnim disciplinama znatno se razlikuje. Organska materija kao stočna hrana koju dobivamo od krmnih biljaka bazira uglavnom kao ukupna biomasa, najčešće nadzemnog dela biljke priprema rasta na pogodan način i u pogodnom tehnološkom stadijumu razvića, odnosno starosti određene biljke. Izbor momenta sabiranja krme koja mora imati i dobar kvalitet tesno je vezan sa frekvencijom odnošenja organske materije nekog useva koja je najčešće uvećana što predstavlja životnu energiju neke vrste, što nije slučaj sa mnogim drugim biijem koje izučavaju ostale discipline. Pored uvećane frekvencije dolazi i do ubrzane rotacije njivskih useva, uslovljene kraćom vegetacijom mnogih krmnih biljaka i mogućnošću gajenja u različito doba godine.
Krmno bilje nije samo deskriptivna naučna disciplina, mada se mora baviti i deskripcijom iz didaktičko-naučnih razloga unutar sistematskih grupa biljnih vrsta koje čine programski sadržaj, saobrazno didaktičkom i praktično-proizvodnom cilju, oslanjajući se, pri tome, na neke druge naučno-obrazovne discipiine (posebno ratarstvo i sl.) sa kojima je vrlo bliska.
Proučavanje krmnog bilja ima i regionalni karakter, što znači da izučava uslove uspevanja i korišćenja krmnih biljaka pod različitim prirodnim (klima, zemljište) uslovima različitih regiona. Uticaj regionalnosti se može zapaziti u nizu primera gajenja istih vrsta biljaka u različitim regionima. Lucerka, na primer, u našim geografskim i ekološkim uslovima uspeva u potpunosti, dajući odličnu krmu i seme; međutim, u geografskim širinama severne Evrope, Skandinavije, Kanade i sl. donosi samo dobru krmnu masu, ali seme ne može proizvesti. Poznato je da je lucerka biljka kratkog dana, što pored suma temperature i specifičnosti zemljišta predstavlja ograničavajući činilac uspevanja. Kukuruz gajen za zelenu krmu, može uspevati i do 55° SGŠ, dok gajenjem za proizvodnju zrna, njegov se areal sužava. To je tipična biljka kratkog dana. Međutim, livadske trave, uljane repice, krmni kelj, lupine, naročito plava i žuta idu znatno dalje na sever. Trave, naročito, dostižu i do 70° SGŠ.
Višegodišnje krmne biljke imaju usporenu rotaciju, neke i brzinu razvića, naročito pojedine trave, ali one imaju znatno veću frekvenciju odnošenja proizvedene organske materije tj. kumulaciju prinosa tokom godine. Osim toga, njihov životni vek traje 3—8 pa i više godina, što je značajna karakteristika krmnog bilja.
Treba istaći, da mnoge ratarske biljke koje čovek gaji za zadovoljenje potreba direktne ishrane ili sirovina (najčešće) za prehrambenu industriju, gaje se i kao krmne biljke uz primenu odgovarajuće tehnologije odnosno, agrotehnike proizvodnje krme, kao na primer kukuruz, sirkovi, krmne uljane repice, šećerna repa, suncokret, soja i dr., koje daju velike prinose zelene mase, gajene same ili u smešama sa drugim vrstama, što se postiže u znatno kraćem vegetacionom periodu, nego što je njihova proizvodnja u ratarstvu. Treba istaći da se ove i isključivo krmno bilje uopšte mogu višestruko koristiti kao: zelena krma, silaža, za seno ili za dobijanje biljnog brašna dehidracijom.
Iz ogromnog broja botaničkih porodica, izdvaja se samo jedan manji broj krmnih biljaka, naročito njihovih rodova i vrsta, koje svojom proizvodnošću i kvalitetom krme zadovoljavaju za gajenje i proizvodnju stočne hrane. Unapređenje proizvodnje krmnog bilja, uključuje redovno i stvaranje novih boljih genetskih kapaciteta proizvođača organske materije za stočnu hranu, što se postiže primenom savremene nauke, tehničkih dostignuća proizvodnje ispitivanja kvaliteta i boljeg iskorišćavanja krme kao i korišćenja prirodnih činilaca u različitim regionima pomoću kulturnih biljaka, što je jedan od osnovnih uslova unapređenja stočarstva. Povećanje proizvodnje i poboljšanje kvaliteta krme pri opravdanim ekonomskim pokazateljima ,mora biti osnovni činilac poboljšanja stočne proizvodnje.
IV. Spremanje, konzervisanje i čuvanje stočne hrane
Spremanje, konzervisanje i čuvanje kabaste stočne hrane za ishranu domaćih životinja, predstavlja značajno angažovanje čoveka u poljoprivredi tokom godine. Kabastu stočnu hranu je neophodno dovesti u određeno fizičko-hemijsko stanje tako da može očuvati svoju hranljivu vrednost uz što manje gubitaka za zimu u pauzi period kada nije moguće proizvoditi svežu zelenu stočnu hranu. Osnovni uslov koji treba ostvariti kod krme jeste: dovesti je u stanje postojanosti i očuvanja hranIjive vrednosti, što se najčešće postiže sniženjem vlažnosti i vrednosti pH sredine, čistoćom krme i sl. Zato su i danas najčešći oblici spremanja, konzervisanja i čuvanja krme sušenje i siliranje, premda postoji i niz drugih oblika savremenog spremanja krme koje takođe treba upoznati.
Zelena biljna masa koju dobijamo od različitih biljaka namenjenih za stočnu hranu kao: trave i njihove smeše sa biljkama iz drugih porodica (najčešće mahunarki), zatim česte setve višegodišnjih mahunarki i jednogodišnjih krmnih biljaka za stočnu hranu, korenasto-krtolastih biljaka, sprema se na različite načine za ishranu stoke u zimskom periodu. Ovo se spremanje najčešće izvodi sušenjem radi sniženja sadržaja vlage na nivo koji onemogućava razvoj štetne (truležne) mikroflore i kvarenja krme, odnosno, dovođenja do stanja suvosti koja pruža sigurnost skladištenja i čuvanja krme u velikim količinama. Na ovaj način najčešće spravIjamo seno ali i druge vrste krme.
Osnovni metodi konzervisanja krme
Konzervisanje kabaste stočne hrane može se izvršiti na više načina, što zavisi od primene određenih sredstava, odnosno utroška određenog vida energije da bi krma bila pogodna za čuvanje od nepoželjnih procesa i promena do njene upotrebe. Sve metode konzervisanja krme možemo grupisati u sledeće grupe:
- fizičke metode konzervisanja i
- hemijske metode konzervisanja krme.
Fizičke metode konzervaisanja i spremanja kabaste stočne hrane, zasnivaju se na principu odstranjenja suvišne vode iz sveže zelene mase do povoljne suvosti koja ne dozvoljava razvoj saprofitne mikroflore. Sušenje biljne mase može biti dvojako: a) — prirodno i b) — veštačko. Prirodno sušenje se zasniva na korišćenju Sunčeve energije (toplota) i prirodnom isparavanju vode iz biljnih tkiva, a čiji intenzitet zavisi od: temperature vazduha, zasićenosti vazduha vodenom parom (relativna vlaga), debljina sloja biljne mase pri sušenju, starosti i osobina biljnog materijala različitih biljnih vrsta.
Veštačko (umjetno) sušenje biljne mase se obavlja produvavanjem vazduha kroz biljnu masu pomoću pogodnih tehničkih uređaja i prigodno pripremljenu biljnu masu za sušenje. I ovaj metod sušenja ili dosušivanja (često nazivan) takođe može biti dvojak: a) — sušenje produvavanjem hladnog / suvog vazduha kroz biljnu masu i b) — produvavanje toplog (zagrejanog) vazduha pomoću termouređaja. Prvi način dosušivanja hladnim suvim vazduhom je najčešće u primeni pri lepom vremenu i relarivno suvom vazduhu. Međutim, drugi način se ređe primenjiuje, obično pri nepovoljnim vremenskim prilikama i većoj vazdušnoj vlazi. Ovaj način je znatno skuplji zbog većeg utroška energije i skupljih uređaja.
Hemijiske metode konzervisanja krme su novijeg datuma, zasnivaju se na primeni određenih hemijskih sredstava koja ispoljavaju mikrobicidno ili mikrobistatističko dejstvo na razvoj i rad različitih štetnih mikroorgamizama u krmi.
Prema izboru pojedinih hemijskih reagenasa mogu se grupisati u: a) čisto hemijske (sintetičke, industrijske) preparate koji mogu biti čisto anorganska jedinjenja ili ugljentikovi spojevi / b) biohemijska jedinjenja kao produkt rada različitih (korisnih) mikroorganizama.
Hemijska sredstva konzervisanja krme prema dejstvu, mogu se grupisati na: desikante (isušivače), acidifikante (zakiseljivače) i posebne mikrokonzervanse koji se mogu razvrstati u dve podgnupe: a) — mikrobistatike i b) — mikrobicide. Desikanti su sredstva koja primenom na živu biljku učine ćelije i tkiva nesposobnim da održavaju prirodni vodni režim organa, turgor naglo oslabi, biljke počinju brzo venuti i uginjavati, osobito nežniji i mlađi organi i najviše list. Tako tretirana biljna masa se može znatno ranije sakupljati i stožirati jer se brže suši nego inače prirodnim sušenjem pod dejstvom Sunca.
Primena desikanata je moguća pre košenja travnog pokrivača i neposredno posle košenja. Primenom pre košenja biljna masa se kosi skoro pola osušena, a tretiranjem neposredno posle košenja ubrzava se isparavanje vode iz pokošene biljne mase. Primena ovih metoda je prvenstveno namenjena spravljanju i spremanju sena, ali se vrlo uspešno primenjuje kod siliranja biljme mase radi ubrzanih sniženja nepoželjne vode u masi na nivo 60—65% da bi se dobila kvalitetna silaža. Acidifikanti se iprimenjujiu prvenstveno kod silirainja mase, a cilj im je da razlaganjem primenjenih hemijskih preparata stvore pH povoljnu za čuvanje krme, ikoja ne pruža povbljne uslove za razvoj štetne (saprofitne) mikroflore, obično niže pH od 4. Posebni mikrobiokonzervansi kao mikrobistatici, gde produkti biohemijskih reakcija koje nastaju radom mikroorganizama, najčešće stvaranjem niske pH (mlečne bakterije) iii mikroorganizmi sličnih grupa, onemogućavaju rad štetnih mikroorganizama (acetobaikterije, amonifikatori, butirobakterije i dr.), iii neki mikroorganizmi sintezuju produkte koji potpuno ubijaju štetnu mikrofloru (baktericidi) nekad potpuno steriiišu, nekad selektivno deluju.
Spravljanje, spremanje i čuvanje sena
Prirodna zelena biljna masa koju dobivamo od različitih krmnih biljaka, sprema se na različite načine za ishranu stoke u zimskom periodu. Ova spremanja najčešće se izvode sušenjem radi sniženja sadržaja vlage na nivo koji onemogućuje razvoj štetne mikroflore i kvarenja biljne mase.
Seno je osušena biljna masa raznih vrsta biljaka, najčešće višegodišnjih vlatastih trava, leguminoza i njihovih smeša do sadržaja 14—18»/o vode tj. do suvosti pri kojoj ne mogu izazvati kvarenje truležni mikroorganizmi. Seno je važan izvor proteina, ugljenih hidrata, mineralnih materija (P, Ca, Na, Fe, S i dr.), neophodnih amino kiselina, biostimulatora, mikroelemenata (Zn, J, Co, F, Cl, i dr.) neophodnih za normalno odvijanje funkcija u životinjskom organizmu i proizvodnje stočnih proizvoda.
Konzervisanjem krme uopšte, a naročito spravljanjem sena pri najvećoj pažnji i pravilnom postupku konzervisanja nastaju gubici u količini i kvalitetu krme. Stoga proizvođač nastoji da ove gubitke svede na najmanju meru, mada se još malo poklanja pažnja ovom problemu. Pri sušenju sena naročito treba obratiti pažnju i čuvati list biljaka koje se suše, mlade izdanka i vrhove stabala, jer ovi organi sadrže najviše hranijivih materija. Njihovim presušivanjem dolazi do krunjenja i opadanja, zaostajanja na zemlji a to znači da su zauvek kao stočna hrana izgubljeni. Ovi delovi biljaka sadrže 2—2,5 puta manje celuloze nego u stablu i lisnim drškama. Upoređenja sadržaja data su u tab. 62.
List krmnih biljaka sadrži 10—15 puta više karotina nego stablo. Aktivnost D-vitamina u listu je šest puta vreća nego u stablu. Svarljivost organskih materija je veća za 30—40 puta nego stabla. ove ovu pokazuje kuku baluju treba pokloniti listu i mladim delovima biljaka pri konzervisanju krme a osobito pri spravljanju sena.
Spravljanje sena je složen i odgovoran posao, iako izgleda jednostavan. Prinos, a naročito kvalitet sena zavisi, osim od kvaliteta krmnih biljaka, naročito još od faze razvoja tj. od izbora momenta košenja, načina spravljanja, spremanja i čuvanja sena, (slika 171). Uspešno spravljanje sena zasniva se na dva osnovna principa: 1). proizvesti više hranljivih materija, odnosno HJ po jedinici površine i 2). svesti gubitke pri spravljanju, spremanju i čuvanju sena na najmanju meru.
Tab. 62. Razlike u sadržaju nekih hranljivih materija u listu i stablu u nekih krmnih biljaka (prema Larinu, 1969)
Izostavljeno iz prikaza
- Vrsta biljaka list
Lucerka 24,5
Crv. detel. 24,3
Mačiji rep. 15,1
Livad. vijuk 16,4
Bezosi vlasen 20,7
Sudan. trava 19,5 - Vrsta biljaka stablo
Lucerka 10,5
Crv. detel. 11,4
Mačiji rep. 8,1
Livad. vijuk 7,6
Bezosi vlasen 8,3
Sudan. trava 6,0 - Vrsta biljaka Sadržaj list
Lucerka 14,2
Crv. detel. 12,8
Mačiji rep. 7,9
Livad. vijuk 7,9
Bezosi vlasen 7,0
Sudan. trava 7,5 - Vrsta biljaka u % od stablo
Lucerka 6,5
Crv. detel. 6,9
Mačiji rep. 3,6
Livad. vijuk 3,7
Bezosi vlasen 3,5
Sudan. trava 4,1 - Vrsta biljaka suve list
Lucerka 12,9
Crv. detel. 17,3
Mačiji rep. 25,2
Livad. vijuk 24,6
Bezosi vlasen 25,3
Sudan. trava 27,8 - Vrsta biljaka materije stablo
Lucerka 41,7
Crv. detel. 40,4
Mačiji rep. 45,1
Livad. vijuk 44,9
Bezosi vlasen 46,0
Sudan. trava 52,6 - Vrsta biljaka list
Lucerka 45,2
Crv. detel. 43,5
Mačiji rep. 48,9
Livad. vijuk 48,7
Bezosi vlasen 44,6
Sudan. trava 42,7 - Vrsta biljaka stablo
Lucerka 38,7
Crv. detel. 40,7
Mačiji rep. 41,6
Livad. vijuk 42,3
Bezosi vlasen 40,5
Sudan. trava 35,8
Izbor pogodnog momenta košenja zelene biljne mase zahteva dobro poznavanje biljnog pokrivača i hemijskog sadržaja mase u zavisnosti od faze razvića biljaka. U agrofitocenozi ili prirodnoj fitocenozi — travnjaku moramo se rukovoditi prema dominatnim vrstama pri izboru momenta košenja travnjaka. Kod vrsta koje se gaje same (čiste kulture) u gustom sklopu kao kod višegodišnjih mahunarki, najčešće pristupamo u fazi cvetanja cvetova u prvim konusima cvasti, a kod trava u početku cvatanja ili početka izbijanja klasova ili metlica. Kod nekih i pre početka cvatanja.
Sadržaj suve materije i pojedinih hranljivih, materija u senu u zavisnosti od faze razvoja, prikazan je u tab. 62. iz podataka se vidi da kvalitet krme kod pojedinih grupa biljaka značajno zavisi od faze razvoja. Zato je neophodno dobra naučno-stručna pažnja pri izboru momenta košenja, mada sena treba spravljati samo onoliko koliko je potrebno, s obzirom na to da je seno relativno skup proizvod. U suštini konzervisanjem naturalne, zelene biljne mase odstranjivanjem suvišne vode iz nje, do tolerantne sadržine za uspešno čuvanje od kvarenja za duže vreme, dobivamo seno ili osušenju zelenu biljnu masu. Trava u svežem zelenom stanju obično sadrži od 70—80% vode. Sadržaj vode nije stalan, zavisi od više faktora: vrste biljaka (floristički sastav) ili smeše, faze razvoja (starosti); uslova uspevanja (klima, zemljište, mere nege). Mlađe biljke i organi sadrže više vode i manje suve materije. Krmne biljke i travnjaci iz porodice Poaceae (Gramineae), sadrže mnogo manje vode od biljaka iz porodice vlažnijeg podneblja, sadrže više vode od istih biljaka u suvljem području. Trava Fabaceae (Leguminosae) i sl. Zato se trave znatno brže suše od mahunarki.
Gubici pri spravljanju sena i njihovo smanjivanje
Proces spravljanja sena prate određeni (neizbežni) gubici u prinosu i njegovoj hranljivoj vrednosti krme. Oni se kreću od 10—25% od suve materije i 15—30% hranljive vrednosti. Ovi gubici nastaju kao posledica nekoliko uzročnosti i to: zbog naknadnog disanja biljnih ćelija i posle košenja; nepravilnog postupka pri sušenju na zemlji; truljenjem zelene pokošene mase; — ispiranjem hranljivih materija atmosferskim padavinama i zbog — nesavesnog spremanja i čuvanja sena.
Pokošene sveže biljke izvesno vreme žive i posle košenja, a životne funkcije se odvijaju na račun stvorene energije organskih materija u njima, prvenstveno šećera. Pri spravljanju sena biohemijski procesi najviše su izučavani u Sovjetskom Savezu u Svesaveznom institutu za krmno bilje u Moskvi. Trava trpi vrlo složene unutrašnje promene koje prolaze kroz dva osnovna procesa: fiziološki pri kojima nastaju procesi giadovanja i biohemijski koji rezultiraju autolizom ili samorazlaganjem organske materije (Larin, 1969.1.
Tab. 63. Sadržaj pojedinih hranljivih materija u senu (prema Larinu, 1969)
Izostavljeno iz prikaza
- Faza razvoja Biljna grupa SP-e
Pupoljanje mahunarke 7,8
trave 8,6
Cvetanje mahunarke 8,8
trave 7,7
Plodonošenje mahunarke 9,0
trave 7,8
Biljke u zrenju mahunarke 8,4
trave 7,7 - Faza razvoja Biljna grupa SP
Pupoljanje mahunarke 14,4
trave 14,9
Cvetanje mahunarke 18,4
trave 10,4
Plodonošenje mahunarke 14.6
trave 8,8
Biljke u zrenju mahunarke 6.3
trave 5.8 - Faza razvoja Biljna grupa SvP
Pupoljanje mahunarke 13,1
trave 12,2
Cvetanje mahunarke 14,1
trave 8,6
Plodonošenje mahunarke 14,5
trave 7,2
Biljke u zrenju mahunarke 6.5
trave 5,5 - Faza razvoja Biljna grupa SMM
Pupoljanje mahunarke 3,3
trave 3,5
Cvetanje mahunarke 3,1
trave 2,9
Plodonošenje mahunarke 3,6
trave 2,8
Biljke u zrenju mahunarke 2,4
trave 2,6 - Faza razvoja Biljna grupa SC
Pupoljanje mahunarke 26,4
trave 28,6
Cvetanje mahunarke 27,8
trave 31,2
Plodonošenje mahunarke 30,0
trave 32,5
Biljke u zrenju mahunarke 42,3
trave 36,3 - Faza razvoja Biljna grupa BEM
Pupoljanje mahunarke 43,1
trave 45,0
Cvetanje mahunarke 41,9
trave 47,8
Plodonošenje mahunarke 42,7
trave 48,1
Biljke u zrenju mahunarke 39,2
trave 47,6
Neposredno posle košenja, asimilacija kiseonika, C02, vodonika i drugih materija, teče skoro normaino, ali vrlo kratko. Uskoro dolazi do prestanka proticanja vode i mineralnih materija iz zemljišta, zbog onesposobljenosti stalnim padom turgora, priticaj kiseonika i C02 iz vazduha se prekida, nastaje period gladovanja ćelija sve dotle dok sadržaj vode ne spadne između 40—50% (biiže 47%, »prag života«) tj. kad životna cirkulacija staje. U vreme gladovanja gubici karotina dostižu i do 50% ugljenih hidrata do 20%, skroba od 7 do 46,7% što zavisi od dužine ove faze, a ova od vrste biljke. Prema Zubrilinu kod deteline traje 24 h, a gubitak proteina dostiže 13,9%.
Posle perioda gladovanja i »umiranja« ćelija, nastupa period autolize (samovarenje, razaranje), koji se odvaja u mrtvim ćelijama neorganizovanim dejstvom fermenata, nastupa poslednja faza razlaganja organskih materija, dakle oksidacija. Od stepena razlaganja u periodu gladovanja, zavisi dalji raspad i gubitak proteina, skroba i dr. Gubici proteinskog azota pri dugotrajnijoj autolizi, mogu dostići 25%, Prema Zubrilinu crvena detelina je posle 120 časova od košenja dostigla gubitak 28,8% proteina. Prema Borineviču (Abramovič 1972) sniženje sadržaja vode od 80—70% na 45—55% (vodni deficit —47%; — »prag života«) treba najmanje 5—8 časova, međutim, dalje sniženje od 45—55 na 18—20%, ponekad treba 2—3 dana. Dakle, faza autolize teče znatno sporije, složenija je.
Prema Đorđeviću (1951) gubici naknadnim disanjem iznose 5—10% u suvoj masi. Sve ovo govori da ubrzanje procesa sušenja znači izbeći gubitke ali istovremeno potvrđuje veliku složenost pojma spravljanja dobrog sena.
Gubici koji nastaju nepravilnim sušenjem sena na zemlji, nastaju zbog suvišnog manipulisanja sa senom na polju, naročito previše prevrtanja radi boljega isušivanja i sakupljanja presušenog sena, pri čemu opadaju najhranljiviji delovi (list, mladi izdanci, vrhovi, pupoljci) vegetativne mase. Ovi gubici mogu dostići 40—50%. Ovim se umanjuje i svarljivost u preostaloj masi sena.
Gubici koji nastaju kvašenjem usled kiše, rose i sl. u periodu autolize i zahvata mikrobioloških procesa (trulenje), kada se javljaju promene: boje, mirisa i ukusa, su veliki; dostižu do 20%. Seno lucerke pri dva vlaženja i sušenja, smanji sadržaj karotina od 83,5 za 16 časova na 17,5 a za 64 časa na svega 6 mg/1 kg s. m.
Kiša i rosa naročito aktivišu rad fermenata u fazi autolize (vlaga ispod 47% kada su ćelije mrtve). Prema ispitivanjima Vignera (1972) u Švajcarskoj, sušenjem sena na zemlji 5—8 dana, uz česte kiše, gubici u HJ su iznosili u proseku 55,6%, svarljivih belančevina 45,2%, kalcijuma 33,0%, kalijuma 48,0% i fosfora 25,0%. Zato je veoma značajno obratiti pažnju na padanje kiše i rose na polu suvo i suvo seno.
Metode spravljanja sena
Poznato je da ima više metoda spravljanja sena, a u novije vreme sre javljaju i nove. Sve ove metode imaju prednosti i nedostatke u određenim uslovima, a mogu se grupisati u sledeće grupe:
A. Spravljanje na površini zemlje gde se biljna masa proizvodi, a može se izvesti na sledeće načine:
- sušenje biljne mase na samoj košenoj površini;
- sušenje biljne mase iznad pokošene površine zemljišta na tzv. spravama ili objektima.
Sušenje biljne mase neposredno na zemljinoj (pokošenoj) površini je najstariji način koji je mnogo zastupljen kod nas i u svetu, naročito na individualnim gazdinstvima. I kod ovoga načina spravljanje sena može se vršiti u: otkosima, valovima, ili talasima i naviljcima. Sušenje sena u otkosima sliika 172, je relativno dobar način spravljanija sena ali ako su povoljni vremeski uslovi i ako se spravlja seno od biljne mase koje se ujednačeno suši i u suvom stanju se ne kruni što je ređi slučaj i, uglavnom, kod vlatastih trava. Međutim, nije preporučljivo spravljati seno na ovaj način od mahunanki (lucerke, detelina, esparzeta, žutog zvezdana i sl.), jer se ostvaruju veliki gubici, osobito opada hranljiva vrednost. Pri sušenju u otkosima seno se često prevrće, previše mehanički pretresa, ‘izloženo je prekomerno direktnom dejstvu Sunčevih zraka, što je za neke hranljive materije štetno, osobito stimulativne (karotini, neki vitamini, fermenti i sl.). Međutim, neke se hranljive materije sintezuju na Suncu jače nego u zaseni. Kalciferol —D2 i D3 imaju osobitoiznačajinu ulogu u regulisanju odnosa Ca-i —PCV“ u krvi organizma, što je naročito od značaja za okoštavanje kostiju kod mladih grla.
Sušenje u valovima (talasima), slika 173), predstavlja bolji metod spravljanja sena nego u otkosima. Obavlja se tako što se travna masa suši u početku 3—4 časa u otkosima, zatim se provenuta rastresa i skuplja u valove ili talase. Tako seno u rastresitom stanju ostaje 1—2 dana pod dejstvom struje vazduha koji odnosi vlagu i suši, potom se sakuplja i sprema. Valiranje sena se vrši pomoću specijalnih tzv. bočnih grablji (slika 174). Seno sušeno u valovima mnogo je manje izloženo dejstvu Sunčevih zraka, manje se prevrće, manje se okoreva, gubici lista i nežnijih organa su manji zato je ovaj način znatno pogodniji i za spravljanje sena od mahunarki.
Sl 172. Sušenje sena u otkosima
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 173. Sušenje sena u talasima ili valovima
Izostavljeno iz prikaza
Značajna je razlika u sadržaju nekih hranljivih materija u senu sušenom u valovima u odnosu na seno sušeno u otkosima. Prema Đorđeviću (1951] to se može videti u tab. 64.
Tab. 64. Sadržaj nekih hranljivih materija u senu sušenom u otkosima i valovima
Izostavljeno iz prikaza
- u % od apsolutno suve mat.
sušenja sena mineral. materije
U otkosima 7,61
U valovima 7,24 - u % od apsolutno suve mat.
sušenja sena Celuloza
U otkosima 27,06
U valovima 24,14 - u % od apsolutno suve mat.
sušenja sena Proteina
U otkosima 11,44
U valovima 13,19 - Prinos proteina
sušenja sena U kg/ha
U otkosima 107
U valovima 123 - Prinos proteina
sušenja sena u %
U otkosima 100
U valovima 114
Iz podataka se vidi da je sadržaj proteina znatno veći, a celuloze manji u senu sušenom u valovima, što je rezultat direktnog dejstva Sunca, većeg uticaja rose pa i kiše u otkosima nego u valovima. U otkosima se jače aktiviraju fermenti biljke i jače nastupa autoliza u ćelijama. Dovoljno osušeno seno (16—18% vlage) može se prethodno denuti u plastove ako je nešto vlažnije (18—20%), posle 7—10 dana vrši se denjenje u kamare, stogove, pod nastrešnice, ili se direktno sakuplja iz otkosa i valova i kamariše. često se primenjuje sušenje i u naviljcima, tj. pokošena biljna masa se posle kraćeg provenuća sakuplja u male gomilice sadržine 30—40 kg sena, u kojima se dosuši. Cilj ovakvog sušenja je sličan sušenju u valovima, prvenstveno da se seno ne presuši zbog direktnog dejstva Sunčevih zraka u otkosima, manjeg uticaja rose ili kiše, time manje i gubitaka u prinosu a prvenstveno u hranljivoj vrednosti krme.
Sl. 174. Talasiranje (sakupljanje) sena u talase traktorskom bočnom grabljom
Izostavljeno iz prikaza
Spravljanje sena sušenjem biljne mase na napravama
Spravljanje sena na pokošenom polju sušenjem biljne mase na napravama iznad površine zemlje, znatno je bolje u odnosu na prethodne načine. Naprave se koriste zbog često nepovoljnih vremenskih uslova (česte kiše tokom vegetacionog perioda i nemogućnosti sušenja na zemlji. Bolje se čuvaju hranljive materije i smanjuju se gubici kako u prinosima tako i kvalitetu sena. Ovaj način sušenja je ranije bio više zastupljen u SR Sloveniji, Hrvatskoj, a danas je raširen u većem delu naše zemlje.
Prema Mijatoviću (1972), seno sušeno na napravama sadržalo je više hranljive vrednosti (2,2 HJ) a manje za 2,4% sirove celuloze u odnosu na seno spravljeno sušenjem u otkosima, valovima i naviljcima. Sušenjem na napravama dobro se očuvaju provitamini, vitamini i druge stimulativne materije.
Naprave za sušenje biljne mase u seno iznad površine zemlje mogu biti: rozge (brklje), baskije, kozolci, piramide, presla, nastrešnice i švedski jahači, slika 175—179. Zbog izdataka za izradu ovih naprava, cena sena je nešto veća, međutim, smanjenje gubitaka u prinosu i kvalitetu sena je znatno veće što opravdava njihovu primenu i veći su prinosi narednih otkosa, ne ometa se podrastanje.
Rozge ili brkije su prirodna debla (oblice) tanjeg prečnika (8—10 cm), (obično bukve, graba, jasena, bora i dr.), visine 3—4 m, čije su bočne grane skraćene 30—40 cm (SI. 175). Bazalni deo (presek) oblica se zašilji i dovoljno duboko pobode u zemlju. Na rozgu se slaže travna masa od osnove do vrha, pažljivo veša i dobro uvrši da što manje zakisne. Sušenje traje po lepom vremenu 5—6 dana, dok po kišnom može trajati 2—3 nedelje. Posle sušenja, sadenute brkije se prevoze komplet, seno sa njih skida na mestu denjenja iii se skida na travnjaku, brklje ostaju za naredni otkos. Kod mehanizovane košnje primenjuje se prvi način transporta.
Sl. 175. Sušenje sena na rozgama
Izostavljeno iz prikaza
Baskije su naprave kombinovane od 3—5 stubova visine 3—4 m i poprečnih letava (baskija) 5—7 m dužine koje se pričvršouju sa strane u 4—5 redova; prve (od zemljej a sledeće na razmaik od 40 cm. Prve letve od zemlje postavljaju se u paru paralelno, jedna s jedne, druga s druge strane. Provenuta zelena masa (može i direktno pokošena) slaže se odozdo na gore. Sušenje traje 6—12 dana, zavisno od vremenskih uslova. Osušeno seno se lako skida. Ove naprave su pogodne za višegodišnje leguminoze.
Sl. 176. Sušenje sena na baskijama
Izostavljeno iz prikaza
Piramide su drvene naprave za sušenje sena iznad zemlje a sastoje se od drvenih oblica (Sl. 178a). Vrlo su rasprostranjene u svetu pa i kod nas. Prave se od tri ili četiri para drvenih oblica od kojih je jedna dugačka 3—4 m. i deblja (oko 8 cm), druga 2,5—3 m 1 tanja. Veće oblice se pri vrhu (30 cm) izbuše i provlačenjem žice (4 mm) povežu. Manje oblice se povezuju sa većim donjim (debljim) delom, izbuše se na 30 cm i žicom povežu sa većim oblicima na visini od 60 cm. Gornji delovi kraćih oblica su slobodni da se mogu obaranjem postaviti u horizontalan položaj oslanjajući se vrhovima jedna na drugu. Tako zajednički čine bazu na koju se slaže provenuta masa. Trostrane ili četvorostrane piramide ostaju ovako stalno povezane. Pri sušenju sena, raznose se i postavljaju, a nakon završenog sušenja, one se zajedno sa senom iznose traktorima pomoću zadnje hidraulične vile. Posle skidanja i spremanja sena, jednostavno se sklope i čuvaju u suhom prostoru za naredni otkos, odnosno godinu. Oblice piramida treba impregnirati nekim pogodnim sredstvom (koje ne odaje miris) protiv štetočina drveta.
Sušenje sena na piramidama zasniva se uglavnom na strujanju vazduha odozdo na gore kroz seno na principu različite temperature sena (nešto veća) i spoljne vazduha (manja) slika 178b. Tako se odnosi isparena vodena para bez neposrednog dejstva Sunčevih zraka (osim spolja) i kiše. Zato se seno mora slagati pažljivo, ravnomerno i glatko, ne sme imati spolja depresija, mora se vodoslivno dobro uvršiti. Seno ne sme leći na zemlju sa strane pri slaganju, vazduh mora imati nesmetan pristup u unutrašnji (prazan) prostor piramide. Sušenje traje 2—3 nedelje.
Sušenje na kozolcima je dosta raširena praksa u planinskim područjima, kod nas, uglavnom, u SR Sloveniji i nekim delovima SR Hrvatske. Ovo je uobičajen (tradicionalan) način alpskih i prialpskih zemalja Evrope, što je prirodno zbog češćih (i obilmijih) padavina u ovom regionu. Prave se od 4—10 jakih (drvenih, armobetonskih, metalnih, plastičnih) stubova visine 4—5 m. U njih se pričvrste ili postavljaju duge letve sa strane stuba ili provlačenjem kroz prorezane stubove u više redova obično 5—8. Prvi red se postavlja na vi-sini 60 cm, sledeći oko 40 cm razmaka. Naprava se pokrije krovom na 2 vode raspona 1—1,5 m. Pokrivanje se vrši šindrom (falcov. daska), plastič. pločama, ređe orepom, eternitom i sl. Ove naprave su obično statirane, nalazi se na ivicama travnjaka ili pored dvorišta. Seno na njima ostaje do upotrebe, potom služi i za druge svrhe (smeštaj drvne građe, alata i sl. da ne kisne). Mogu da služe duže vreme, 10—20 godina.
Sl. 177. Sušenja sena na preslima
Izostavljeno iz prikaza
Presla. Presla su naprave od drvenih letava. Sastoje se od 3 jače poluge-nosača visine 3—3,5 m, one se postavljaju na 2 m razmaka. Za ove jače poluge pričvršćuje se popreko 4—5 letava. Presla se postavljaju u parovima u obl’iku kućnog krova sl. 177. i više u liniju. Biljna masa se slično stavi i seno skida kao na baskijama. Vrlo su pogodine zbog omogućenog strujanja vazduha ispod presla kroz seno.
Švedski jahači su naprava za sušenje sena napravljene od stubova, (drveni, armobetonski, metalni, plastični) i zategnute jake žice između njih Sl. 179a i b. Stubovi su visine 2,5—3 m, prečnika 6—7 cm, a žica je cinkovana debljine 6—7 mm. Stubovi se pobijaju u pravoj liniji na razmaku 2,5—3 m duboko 20—50 cm u pravcu duvanja vetra. Linije švedskih jahača su obično dužine 21—51 m, (ređe duže) paralelno jedna pored druge na rastojanju 2—3 m. Stubovi su izbušeni na visini prvi od zemlje 60 cm, sledeći 30—40 cm, sa 5—6 redova žice, koja se provlači i na krajevima zajednički sistemom ankera poveže i zategne. Žica se zateže nakon ukopavanja ankera pomoću specijalnih mehaničkih zatezača. Drveni stubovi se impregniraju protiv truljenja. Najbolji su armobetonski, koji su skupi ali dugotrajni. Travna masa se prvo veša na donju, potom sledeće na sledeću. Na dva dužinska metra švedskog jahača staje 250—300 kg zelene mase. Skidanje suvog sena ide obrnutim redom. Ovaj sistem vrlo malo smeta regeneraciji trave, naročito ako se pažljivo slaže na žicu. Vrlo je važno postaviti bočne kotve (osiguranje vezivanjem žicom za zemlju).
Sl. 178a. Piramida za sušenje sena
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 178b. Sušenje sena na piramidama
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 179a. Švedski jahač za sušenje sena
Izostavljeno iz prikaza
Sl. 179b. Sušenje sena na švedskim jahačima
Izostavljeno iz prikaza
Sušenje na švedskim jakačima ne traje dugo, obično 10—12 dana. Završetkom vegetacionog perioda švedski jahači se demontiraju materijal se čuva u suhom za narednu vegetacionu periodu. Prema Larniu gubici hranljive vrednosti su najmanje kod sušenja sena na švedskim jahačima u odnosu na primenu drugih naprava za sušenje sena.
Kod sušenja sena na svim napravama, treba ga pažljivo slagati, ne smeju ostati reljefne depresije spolja, jer lako zakišnjava i kvari seno. U poslednje vreme seno na napravama se zaštićuje plastičnim folijama, koje mogu biti: crne, ili bele, nefotofilne.
Spravljanje sena dosušivanjem — produvavanjem suvog vazduha primenom ventilatora
U sklopu ovih metoda sušenja sena razlikujemo sledeće:
- spravljanje sa delimičnim prosušivanjem biljne mase na zemlji i dosušivanjem produvavanjem suvog vazduha ventilatorima izvan travnjaka;
- spravljanje sena na sličan način prvom, s razlikom što se produvavanje vrši u objektima za čuvanje sena do njegove upotrebe. Prethodno sušenje se vrši u otkosima ili valovima do sadržaja vode ispod 50%, najčešće između 20—40%. Potom se seno skuplja, odnosi sa travnjaka i slaže na mesto za dosušivanje produvavanje i čuva se na mestu do upotrebe.
Za sušenje sena produvavanjem izgrađuju se odgovarajući objekti u obliku prostrane šupe sa ugrađenim uređajima za sušenje sl. 180. Ove šupe su podešene u podnom delu koji je izdubljen, Iznad njega se postavlja »krevet«, drvena rešetka po dužini konveksno u obliku kućnog krova pod blagim padom prema boćnim ivicama. Pod može biti potpuno ravan. Na njemu se ugrađuje aerodistribucioni sistem kanala za produvavanje i sušenje sena (Sl. 181). Ovaj sistem može biti vrlo različito postavljen, od različitog materijala (drveni, plastični i dr.). Sistem kanala se usmerava horizontalno (u bazi) i vetikalno, oko kanala se slaže poluosušeno seno 25—35% (nekad i do 45%) sadržaja vlage. (Sl. 181a) U ove sisteme se uduvava vazduh sa ventilatorima pod jakim ptitiskom (obično 35 mm vod. stuba), koji potisnut struji kroz seno na sve strane što omogućava pravilan i dovoljno povezan raspored; struja vazduha zahvata interstabljični prostor zasićen vodenom parom iz sena i isteruje napolje.
Sl. 180. Šupa za dosušivanje sena produvavanjem
Izostavljeno iz prikaza
Motor-ventilator se postavlja na čeonoj strani šupe (iii kamare) na ulazni (glavni) kanal ili otvor distribucionog sistema. Pri sušenju vazduh ne sme imati veću relativnu vlagu od 60—70%. U protivnom, efekat može biti suprotan, zbog ubacivanja veće vlage nego što faktički u senu jeste. Produvavanje i sušenje traje obično 32—72 časa, zavisno od sadržaja vlage u masi, da bi se spustio ispod 20%. Dosušivanje sena produvavanjem stalno mora da prati kontrola: direktno psihrometrijska i indirektna termomentrijska koja se vrši termosondom, merenjem dubinske temperature sena u kamari. Pri denjenju kamare na određena mesta postavljaju se izbušene plastične cevi do 2 m dužine (pod uglom oko 45° prema zemlji) kroz koje se ubacuju termometri i meri temperatura. Veća unutrašnja temperatura skoro redovno indicidira veću vlažnost pogodnu za mikrobiološku atkivnost, kada treba intervenisati. Psihrometrijska kontrola spoljnog vazduha služi za utvrđivanje vazdušne vlage kako ne bi uduvavali veću vlagu od one u senu.
Sl. 181. Dosušivanje sena produvavanjem jakim ventilatorom sa šemom
Izostavljeno iz prikaza
Dosušivanje sena produvavanjem vazduha može biti dvojako: pomoću hladnog i toplog vazduha. Hladno produvavanje je najčešće u praksi, ekonomičmje je i bezbednije, zavisi samo od vlažnosti vazduha. Topli vazduh se primenjuje samo pri izuzetno nepovoljnom vlažnom vremenu, ili pri spravljanju posebnih kategorija sena sa ubrzanim sušenjem. Ovaj način dosušivanja zahteva specijalne tehničke uređaje — termogene za zagrevanje vazduha, specijalistu stručnjaka i znatno veći utrošak energije. Osobito je dobra strana ovog načina sušenja što ne zavisi od spoljne vlage.
Dosušivanje sena produvavanjem suvim vazduhom uopšte, ima utvrđenih prednosti nad ostalim načinima sušenja: izbegava se vremenski rizik i gubici prouzrokovani nepovoljnim vremenom, seno se uklanja pravovremeno sa pokošene površine i omogućava nova regeneracija, neometano, gubici presušivanjem se izbegavaju ili svode na najmanju meru, smanjuje se prekomerno gaženje travnjaka mašinama.
Sl. 181a. Šema produvavanja vazduha pri dosušivanju sena
Izostavljeno iz prikaza
Dosušivanje je skuplje od prethodnih načina ali ga prednosti opravdavaju. Gubici se smanjuju u globalu za 16% u odnosu na sušenje na površini zemlje. Prema Mijatoviću (1972) lucerka sušena na zemlji izgubi i do 47,5 prinosa, a proteina i do 43,3% sušenjem na otvorenom polju. Sušenjem produvavanjem lucerke, povećava se udeo lista za 18% proteina, takođe za 18% u odnosu na sušenje lucerke na površini zemlje. Karotina sadrži 207 mg/ 1 kg s. m. u odnosu na sušenu lucerku na zemlji sa sadržajem samo 107 mg/kg s. m.
Hemijske metode spravljanja sena
Primena hemijskih metoda u spravljanju sena novijeg je datuma. Princip se osniva na primeni jakih sredstava koja ubijaju ili dovode biljne ćelije u fiziološku nesposobnost da drže vodu, da se zaštite od vodnog transpirisanja koja slobodno i ubrzano isprava kada nastaje venjenje, transpiracioni mehanizam postaje nesposoban da reguliše vodni režim biljaka. Osim toga, biljke tretirane hemijskim sredstvima, dobro se čuvaju od kvarenja. Ova hemijska sredstva najčešće se nazivaju — desikanti-isušivači. Aplikacija desikanata se vrši postupkom sprejanja pomoću širokozahvatnih motornih sprejara u obliku fine magle pod pritiskom. Sl. 182.
Neki od ovih preparata utiču tako, da biijka menja izgled, prvenstveno boju, često se hlorofil dekomponuje (mravlja kiselina, formaldehid), fomedehid + mrav. ili propion. kiselina i sl.), dok se druge hranljive materije ne menjaju, ne gube svoju prirodnu konstituciju. Pojedini reagensi difunduju kroz stome biljaka, vezuju se sa katjonima (Ca::, K:, Na:, Mg::) stvarajući neutralne soli čime se, kao fiziološki aktivni joni, inaktiviraju u fiziološkim procesima biljke Neki čak drastično vrše destrukciju organskih jedinjenja među njima i proteina., brzo ubijaju biljku te nisu pogodni za ovu svrhu.
Primena hemijskih preparata treba da učini period sušenja što kraćim a time i gubitke u prinosu i kvalitetu sena što manjim. Znači dobiti dobro spravljeno seno sa najmanje gubitaka za najkraće vreme. Osobito je značajno skratiti vreme naknadnog disanja, prvenstveno skratiti fazu fermentne autolize organske materije pri sadržaju vode ispod 479!n.
Hemijska sredstva za ubrzano isušivanje biljnog materijala (desikanti) mogu se prema hemijskim osobinama i poreklu grupisati u dve grupe:
a) — organske desikante iii isušivače;
b) — anorganske disikante iii isušivače
U danasnje v-reme najčešće su u primeni organski, a manje neorganski desikanti zbog svoje pogodnosti i promenljivosti u biljnim tkivima, 5ime postaju bezopasni za životinjski organizam ali trajno održavaju povoljno stanje krme, ne dozvoIjavaju kvarenje. Ove grupe osobito druga, nedovoljno su iz-učene i još neadekvatno selekcionisane u pogledu pogodnosti primene. Međutim, u svetu se mnogo radi na istraživanju ove problematike.
U prvu grupu ubrajamo neke organske kiseline i aldehide kao i njihove mešavine, dok u drugu ulaze neke mineralne kiseline i njihove soli. Od organskih su najčešće u (upotrebi) primeni mravlja i propionska kiselina, formaldehidi njihove međusobne mešavine. Poslednjih godina se mnogo koristi propionska kiselina i njene soli ali više za siliranje krme, osobito zrnaste (koncentrovane) hrane sa većim sadržajem vlage od maksimalno tolerantne. U SAD i zemljama zapadne Evrope, ova se kiselina primenjuje pri baliranju sena u koncentraciji od 0,02, 0,2, 0,5 i 1,0% pokazujući visoku redukciju plesni (Derbysehire, at all, 1969).
Prema istraživanju Larina (1969), propionska kiselina je pokazala značajne rezultate u spremanju sena što se vidi iz tab. 65.
Tab. 65. Primena propionske kiseline u spremanju sena (u % od s.m.) (prema Larinu, 1969)
Izostavljeno iz prikaza
- Tretmani Gubici u suvoj materiji
Orig. uzorak
Kontrola 15,1
Tretirano sa %> 0,02 16,7
0,20 13,2
0,50 11,7
1,00 7,6 - Tretmani Gubici u svarljiv. materiji
Orig. uzorak
Kontrola 17.9
Tretirano sa %> 0,02 19,3
0,20 15,4
0,50 14,0
1,00 8.3 - Tretmani (in vitro) Svarljive materije
Orig. uzorak 70,50
Kontrola 60.50 - Tretirano sa % 0,02 61,80
0,20 62,20
0,50 61,00
1,00 65.00
Propionska kiselina pri manjoj koncentraciji pokazuje mikrobistatičko dejstvo, a pri većoj kao mikrobicid. Osobito uspešno sprečava razvoj Penicilliuma pri sadržaju vlage 30—50% u senu; respiraciju ćelija i tkiva reduku|e na minimum (nekad potpuno), time i gubitke naknadnim disanjem.
Mravlja kiselina je našla primenu u spremanju sena. U Velikoj Britaniji se primenjuje u koncentracijama spre-rastvora 1,3—3,0% na čistim travama i 3,0—6,0% na deteline i lucerku. Može se aplicirati neposredno pre košnje ili odmah posle toga. Gubitak i s. m. iznosio je najviše 8,3% prema 17,9% gubitaka na netretiranim travnim masama. Prema britanskim iskustvima, aplikaciju je najbolje vršiti pre košnje, nekoliko časova ili jedan dan. Tretirana biljna masa odmah počinje da vene zbog ubrzanog gubljenja vode, menja boju (mravija kiselina, formaldehid). Posle tri do četiri eventualno šest časova trava se polusuva kosi. Primena se mora izvršiti po lepom, sunčanom i suvom danu, dejstvo desikanata je jedino sigurno. Tretirane biljke se ne okorevaju, ostaju mekane, savitljive, najčešće zelenkaste ili sivo-zelenkaste boje. Sprejana masa jačom koncentracijom postaje zeleno-mrka. Osušena masa do 25% vlažnosti može se skladirati uz mali dodatak natrijum hlorida (3—4%0) Mešana mravlja kiselina sa formaldehidom u odnosu 1—2:1:35 kg/100 l vode ili sa propionskom kiselinom 1,5—2,5/100 I H20 daje odlične rezultate.
Na bazi propionske kiseline komponovani su brojni novi preparati kao: Add-H, kombinovan zbog njene visoke isparljivosti u čistom stanju, te je u postupku primene za čoveka nepodnošljiv. U Engleskoj je posredstvom nekih kompanija (British Petrol Company-BPC) ovo svojstvo znatno otklonjeno, posebno što je preparat bezopasan za kožu. Aplikativnu koncentraciju dugo održava, pruža zaštitu od nežeijene mikroflore, pri svemu tome, sadržava prirodna svojstva i kvalitet sena. Trava se može kositi u mlađim fazama što znači veću hranljivu vrednost, prvenstveno veća svarljivost proteina. Koristi se za kvalitetno seno po 14 l/tonu, srednjeg kvaliteta 10 l/tonu pri vlažnosti 25—35%. Iskustva PIK »Bečej« i imanja »Kamendin« gde su vršena ispitivanja sa senom vlažnosti 26,95 — 33,56%, dala su dobre rezultate. Posle pet meseci čuvanja sena, vlage je bilo svega 8%, sadržaji proteina, celuloze, karotina i ostalih hranljivih materija, ostali su nepromenjeni; boja, miris i druge osobine sena čuvaju se odlično.
Primena propionske kiseline anhidrovanim amonijakom u Velikoj Britaniji i SAD prema Hottmanu (1973), dala je odlične rezultate pri 25—30% vlažnosti sena. Sušenje je skraćeno na svega 5 časova. U Engleskoj se upotrebljava i mešavina sirćetne i propionske kiseline u odnosu 20:80% sa 0,5—2,0% aplikativne smeše u rastvoru. lma dosta rezultata uspešne primene mešavina anorganskih i organskih kiselina u zapadnoevropskim i istočnim zemljama. Anhidrovani amonijak (NH3) je znatno lakši za primenu od drugih tečnih sredstava za spravljanje i spremanje sena sa većim sadržajem vlage. Lakše se raspoređuje, ujedno oblagorođuje masu povećanim sadržajem azota. Pominju se dobri rezultati sa organskom soli amonijum izobutirata.
Pored navedenih, primenjuju se i sledeći preparati: mlečna, sorbinska, benzoeva, sulfanilna i atranilna kao i neke druge organske kiseline. Miečna kiselina je dala najbolje rezultate u spremanju (baliranje, kamarisanje) sena, aii je vrlo skupa. Slično je i sa sorbinskom i benzoevom kiselinom. Efekat ovih sredstava zavisi od faze razvića biljaka, odnosno momenta košenja. Koncentracija ovih hemijskih sredstava mora biti u skladu sa starošću biljaka, za biljke u miađim fazama života, treba jača koncetracija.
Uspeh primene ovih sredstava, osobito kiselina zavisi od sadržaja vode u biljkama: veći sadržaj manji efekat; zatim od vremenskih prilika: ako je vreme lepo, toplo i sunčano ,uspeh je siguran, u protivnom efekat je slab. Nepokošen travnjak naročito od samih trava, najbolje je sprejati posle 12h, međutim, za leguminoze je bolje između 10—15 h kasnije se ostvaruje manjak u sadržaju proteina.
Procena prinosa krmnih biljaka (sena i paše) na travnjacima
Prinos organske mase (krme) sa travnjaka, lucerišta i detelišta i drugih krmnih biljaka je značajno proceniti kako bi se moglo pristupiti planiranju potreba krme za ishranu stoke na gazdinstvu.
Procena prinosa se može vršiti na više načina od kojih su dva najpouzdanija i to: 1). direktno merenje prinosa sa određenih površina u rinfuznom ili balirano-presovanom obliku 2). tzv. reprezentativnom statističkom metodom uzoraka, koji se uzimaju po određenom postupku-shemi na više mesta sa površine travnjaka. Ovi se uzorci uzimaju pomoću okvira 1 m2, seče travni (biljni) pokrivač, zelena masa meri elvidentira, zatim osuši i preračunava na prinos po 1 ha (Sl. 171). Ovaj metod je dosta dobar za procenu prinosa ali najčešće reprezentuje nešto veći prinos od stvarnog, zbog nižeg i ujednačenog sečenja uzoraka i pored najveće pažnje na visinu reza, zatim skoro potpuno očuvanje od gubitaka i sl. što se ne postiže košenjem na velikoj površini.
Slično se utvrđuje prinos paše na pregonima kuiturnih travnjaka, ali se često uzima reprezentativni uzorak na 5 m2 ili 1 m2. Zbog mogućih grešaka i pristrasnosti analitičara, u oba slučaja pri sređivanju uzoraka, obično se odbija 15—2O°/0 od dobivenog (izračunatog) prinosa krme.
Spremanje i čuvanje sena
Spravljeno seno treba pažljivo skladištiti i očuvati od raznih nepovoljnih uticaja do momenta njegove upotrebe. To je skup proizvod, u njega se ulaže veliki rad, energija i materijalna sredstva, zato se poklanja naročita pažnja ovim postupkom sa senom.
Dobro osušeno seno se praktično procenjuje time što se stabljike lako lome pri savijanju i prelom je beličast, nema vode; list trava je lomljiv, ivicama malo povijen prema licu. Kod leguminoza je smežuran, lako se lomi. Odlikuje se znatnom higroskopnošću te se vlažnost povraća, osobito pri vlažnom vremenu i kod leguminoza. O tome treba izuzetno voditi računa pri sušenju.
Osušeno seno vlažnosti 16—18%, skladira se (dene, slaže) na pogodan način i čuva do upotrebe za ishranu stoke. Skladištenje sena se može vršiti na otvorenom polju ili objektima specijalno izgrađene za tu svrhu. čuvanje sena na otvorenom polju, vrši se slaganjem (denjenjem) u gomile različitih geometrijskih oblika. Ovaj postupak naziva se »kamarisanje sena« što potiče od reči »kamara«, ili sadevanje sena. Kamarisanje se može izvesti u rimfuz-obliku i balirano-presovanom obliku. (Sl. 183).
Za kamarisanje sena treba odabrati pogodno mesto, blizu stočarskih objekata za hranjenje stoke (staje, ispusti). Lokacija za kamarisanje sena naziva se »senjak«. Mesto za senjak mora biti ocedno, ravno, po mogućstvu zaštićeno od udara jakih vetrova, često radi ostvarenja ovoga uslova zasađuju se vetrozaštitni pojasevi; mesto treba da bude čisto, da nije blizu objekata industrijske prerade koje može zagaditi, da nije blizu objekata sa zapaljivim materijama, ili sredstvima za zaštitu bilja. Seno je osetljivo na mirise, lako ih apsorbuje, pa ga stoka nerado, ili uopšte ne jede.
Podijum za seno može biti zemljište koje se mora izolovati različitim materijalima od direktnog dodira sa zemljom, navlačenja vlage i kvara. Na savremenim gazdinstvima su izrađivane betonske ploče za kamarisanje sena, međutim, danas se upotrebljavaju jače plastične folije koje odlično izoluju seno od zemljišne vlage Često se podmeće cigla, granje, drveni predmeti i dr. izolovani materijali.
Seno se, uglavnom, sprema i čuva u dve osnovne forme: stogovi i kamare. Stogovi su najčešće kupastog oblika, visine 5—7 m i širine 4—5 m. U regionima sa više padavina, slaganje u bazi je uže, potom se slaganjem širi do 1 m visine i nadalje jednako slaže do 2/3 visine. Potom se slaganjem sužava i kupasto završi. U suvljim područjima prečnik kupe do 2/3 visine je isti sl. 184. Ovi oblici spremanja su pogodni za brdsko područje gde dominiraju jaki i česti vetrovi. Stogovi se najviše denu oko drvenog stožara pobodenog donjim (debljim) krajem u zemlju.
Kamare su veće storažne forme sadenutog sena, imaju u osnovi pravougaoni oblik, dužine su obično 20—50 m a širine 5—8 m i visine 6—8 m. Površine izložene vetru i suncu kod kamara su relativno manje nego kod stogova. Seno se u kamare najčešće dene mehanizovano (Sl. 185). Slaganje sena u stožarne forme je vrlo važan posao, njega prati određeno iskustvo slagaoca toga zavisi koliki će gubici krme biti u velikoj meri. Pri slaganju sena redovno se počinje svaki stratum od periferije ka sredini. Spoljašne površine moraju biti ravne, ne sme biti depresija. Završavanje stoga ili kamare treba da bude postupno kako bi atmosferska voda imala potpun sliv.
Seno se kamariše sa 16—18% vlage; međutim, seno se može kamarisati i do 25% uz dodatna sredstva za zaštitu od kvara. Može se upotrebiti npr. natrijum hlorid 4—6%o na svakih 40—50 cm visine naslaganog sena. Pri većoj vlazi soli se može upotrebiti 15 kg/tonu. So u interstabljičnom prostoru kondenzuje vlagu, delom se rastvori i ponovo infiltrira (upije) u biljne organe; ovaj koncentrovan rastvor ne dozvoljava razvoj mikroorganizama. Međutim, seno ostaje mekano, stoka ga rado jede, osobito što je slano. Zatim se može vršiti fino sprejanje sa propionskom ili mravljom kiselinom. Primena ovih preparata se vrši mehanizovano savršenim dozatorima u postupku samoga baliranja na polju. Ove kiseline deluju, kako je već rečeno, biostatički ili baktericidno.
Seno je, inače, najbolje čuvati pod šupama kakve su specijalno izgrađene za postupak dosušivanja produvavanjem hladnog ili toplog vazduha, ili slične, samo za spremanje sena (Sl. 180). Kamare ili stogovi skladiranog sena se obavezno pokrivaju preko završnog dela plastičnim folijama radi zaštite od zakišnjavanja i kvarenja.
Oko skladiranog sena treba obezbediti odliv vode kopanjem odvodnog kanala 10—15 cm dubine udaljeno 30—50 cm od kamare ili stogova. Seno u završnom delu treba osigurati od rasturanja što se postiže pritiskanjem sena pomoću teških predmeta (cigle, kamen, beton, gvožđe i dr.) koji se povezuju u paru i prebacuju preko prekrivenih folija po kamari ili stogu. Značajno je istaći da kamare treba postavIjati (denuti) tako da se prema najučestalijem vetru okrene uža strana, slika 186
Kontrola stanja i obezbeđenje uskladištenog sena
Uskladišteno seno treba obavezno kontrolisati i to stanje biohemijskih, hemijskih i mikrobioloških procesa u njemu. Ova kontrola je neophodna, osobito za sadenuto seno sa sadržajem vlage većim od 18%. Kontrola se najčešće vrši indirektno praćenjem kretanja temperatura u senu. Ukoliko je ova povećana iznad 30°C, treba obavezno preduzeti mere rashlađivanja, jer su zbog većeg sadržaja vlage u njemu (najčešći uzrok), nastupili nepovoljni mikrobiološki procesi koji vode truljenju sena. Kada temperatura pređe 40°C onda nastupa naglo kvarenje sena; gubljenje težine usled potpune dekompozicije, osobito važnijih organskih materija oksidacijom, njegova zelena boja prelazi u mrku. Kontroia se najbolje vrši termosondama prigodno za to napravljenim (dugim) nosačima termometara oko 2 m u obliku cevi od plastike koje su izbušene, termometar je na dnu cevi); termosondiranje se vrši na svaka 2 dužna metra kamare na visini 2—3 m od zemlje, raspored sondiranja ide u cik-cak. Ukoliko su kamare šire 6—7 m, termosondu treba utiskivati na 3 m dubine sa obe strane. Radi olakšanja ove kontrole, pri kamarisanju, stavljaju se plastične cevi 2—3 m dugačke 0 = 4—5 cm, izbušene u donjem delu. Cevi moraju spoljnim krajem biti vidljive i zatvorene sa čepom. Kroz ove cevi se brzo kontroliše temperatura uvlačenjem termometra kroz njih duboko u kameru. Ako je naglo povećanje temperature, na tom mestu se mora isecati upaljeno seno i odmah popuniti suvim.
Sl. 182. Helikopter sa spray-uređajem za desikaciju travnjaka
Izostavljeno iz prikaza
Seno se mora zaštititi od mogućeg požara. Obezbeđenje je na prvom mestu nabavka i postavljanje aparata za gašenje požara, postavljanje recipijenata napunjenih vodom i jakih pumpi koje mogu bacati vodu na veću visinu. Pri kamarisanju treba paziti ako se dene više kamara, da nisu blizu jedna drugoj. Ova se pitanja regulišu određenim Zakonskim propisima mera bezbednosti od požara. Svaki proizvođač mora se pridržavati ovih propisa u protivnom podleže kaznenim merama.
Ocena kvaliteta sena
Kvalitet sena treba uvek proceniti radi lakšega vrednovanja u ishrani stoke i određivanja cene u slučaju prodaje. Postoje brojne metode u svetu i kod nas za određivanje kvaliteta sena. Najpoznatije su metode L a r i n a (SSSR, 1969), Andrejeva (SSSR, 1973) i ponajbolja metoda Bodnareva (SSSR).
Larinova metoda je pogodna, on uzima pri određivanju kvaliteta sena sledeće pokazatelje:
I. Ocena botaničkog sastava biljme mase sa travnjaka i na osnovu učešća biIjaka (ne samo trava) i u zavisnosti od njihove vrednosti on ih grupiše i poentira na sledeći način:
- dobre biljke, svaki procenat učešća dobija 1 poen/, %
- srednje vredne biljke dobijaju 0,6 poena / %
- loše biljke 0,2 poena / %
- otrovne i sumnjive na otrovnost imaju minus poene.
Zavisno od udela ovih grupa u masi-prinosu u % masa dobiva odgovarajući broj bodova. Razdvajanjem i merenjem odredi se ukupan broj poena.
II. Ocena nekih opštih osobina na bazi negativnih poena koji proističu iz nepravovremene kosidbe:
Sl. 183. Baliranje i transport sena na kamarisanje
Izostavljeno iz prikaza
- Vreme kosidbe
a) kosidba do kraja cvetanja: nema oduzimanja procenatipoena;
b) kosidba u fazi obrazovanja semena: —20 % poena;
c) kosidba u fazi ispadanja semena, donji delovi biljaka su zeleni: —35% svih poena;
d) kada su stabljike požutele: —50 % od svih poena;
e) u fazi zrelosti trava ali kada je 20—40% podrasle zelene mase: —35% poena;
f) u fazi zrelosti trava kada podrasli izdanci čine 50—60% mase: —25 % svih poena. - Boja i miris
a) zelena boja, miris prijatan = nema oduzimanja poena;
b) boja žuta, miris slab (na seno) kao dugo čuvano seno izgubi miris: —20% svih poena;
c) slabo zagušljiv miris, boja sačuvana (nije siva, mrka ili crna), bez plesni: —40 % poena;
d) delom pocrnelo ili posivelo seno bez znaka truleži: —60% svih poena;
e) trulež, plesan, miris loš: odbacuje se za upotrebu u ishrani stoke. - Učešće grubih stabljika biljaka
- Za svaki procenat (%) grubih stabala oduzima se 1,25 % svih dobivenih poena.
- Ako masa sadrži 80% i više odbacuje se iz upotrebe za ishranu stoke; Biljke iz ove kategorije se mere po promeru stabla i to: 0 — za trave veći od 4 mm; za mahunarke veći od 5 mm i ostale porodice veći od 3 mm.
Sl. 184 Sadenuto seno u stog
Izostavljeno iz prikaza
D. Učešće otrovnih i na otrovnost sumnjivih biljaka
više od 10% krma se odbacuje kao neupotrebiva, štetna je po zdravlje stoke;
manje od 10%, ocenjuje se kao učešće loših trava tj. za svaki procenat umanjuje se po 0,2 poena.
Na kraju se izvodi sumarna-opšta ocena kvaliteta sena izraženo u bodovima i to:
- Seno vrlo dobro dobije 80—100 poena,
- Seno dobro dobije 60— 80 poena,
- Seno srednje dobro dobije 40— 60 poena,
- Seno loše dobro dobije 20— 40 poena,
- Seno vrlo loše dobija manje od 20 poena,
Ocena kvaliteta sena po Bodnarevu složenija i obuhvatnija, izvodi se po trostrukom ključu i to:
fizičke osobine sena i udeo vrsta u njemu;
udeo otrovnih, štetnih i vrlo male hranidbene vrednosti u krmi;
ocena hemijskog sastava na bazi s. m.
Sl. 185. Mehanizovano kamarisanje baliranog sena
Izostavljeno iz prikaza
Tab. 66. Ocena kvaliteta sena po Bodnarevu — opšti izgled
Izostavljeno iz prikaza
- Pokazatelji osobina
- Ocena boje
Broj poena
Seno prirodne zelene boje malo izmenjene prema zelenoj boji 6
Seno sa malo promenjenom bojom 3
Seno sive boje, jako izbledelo 0
Seno mrke boje 5
Seno crno-mrke boje, delimično plesnivo 20 - Ocena po mirisu
Prijatan miris na seno 6
Slab miris na seno ili bez mirisa 2
Slab miris, nesvojstven senu 3
Jak miris na zagrevanje, memljiv ili malo gnjilo seno 10
Jak miris na trulež i memlu 20 - Ocena po primesama
Seno bez primesa 0
Primesa oko 3% 3
Mnogo plesni, mrtvi ili živi insekti, ukupno primesa oko 5% 10
Mnogo plesni, ukupno primesa preko 10% 20 - Ocena prema udelu vrsta
Preovlađuju vrste dobrog kvaliteta 10
Seno više vrsta trava i mahunarki 5
Seno prirodnih travnjaka koje ne spadaju u I grupu i sejanih travnjaka iz jedne iii dve vrste 0
Udeo otrovnih i štetnih vrsta i vrsta male hranljive vrednosti
Tab. 67. Udeo otrovnih i štetnih vrsta i vrsta male hranljive vrednosti
Izostavljeno iz prikaza
- Štetne i otrovne vrste u % mase Poena
0,1—1,0 —2
1,1—2,0 —5
2,1—3,0 —10
3,1—4,0 —30
4,1—6,0 —45
6,1—8,0 —65
10 i više —100 - Vrste male hranljive vrednosti u %o mase Poena
0,1—0,9 0
1,0—2,0 —1
2,0—3,0 —2
3,0—4,0 —3
4,0—5,0 —4
5,0—6,0 —5
itd.
Tab. 68. Udeo grubih vrsta i lista u masi
Izostavljeno iz prikaza
- Udeo vrsta grubih
- Poena stabljika u %
- Bez grubih stabljika 5
3—4 3
do 10 0
više od 15 —5 - Udeo lišća u % u masi
Poena
50 i više 10
30 5
20 0 - Skoro bez lišća —10
Tab. 69. Ocenjivanje po hemijskom sastavu (na osnovu sadržaja s. m.)
Izostavljeno iz prikaza
- Poena Sir. celul.
% % Poena Sir. prot. % %
10 25 i manje 20 15 i više 20
8 26,1—29,0 16 14,8—12,7 16
5 29,1—32,0 12 12,8—11,7 12
2 32,1—36,0 8 11,8— 9,9 9
0 36,1—39,0 4 9,8— 8,2 6
40,0 i više 0 8,3— 6,1 3
6 i manje 0 - Fosfor % Poena
0,35 i v. 8
0,34—0,29 6
0,28—0,24 3
0,23—0,19 0
0.18—0,14 —5
0,13—0,09 0.08 i manje —10 —15 - Kalcijum % Poena
0,8 —1,0 7
1,01—1,15 3
1,20 i više 0
0,63—0,49 —3
0,35 i manje —8 - Kalcijum %
Tab. 70. Ocena po sadržaju mineralnih materija
Izostavljeno iz prikaza
- Opisna ocena sena
- Zbir poena
%Fosfor
% Poena Kalcijum
% Poena - Odlično seno 81—100 poena 0,35 i v. 8 0,8 —1,0 7
- Vrlo dobro 61— 80 poena 0,34—0,29 6 1,01—1,15 3
- Dobro 41— 60 poena 0,28—0,24 3 1,20 i više 0
- Zadovoljavajuće 21— 40 poena 0,23—0,19 0 0,63—0,49 —3
- Loše 1— 20 poena 0.18—0,14 —5 0,35 i manje —8
- Neupotrebljivo 0 i manje poena 0,13—0,09 0.08 i manje —10 —15 Kalcijum %
Senaža i njeno spravljanje
Senaža je oblik stočne hrane koja više podseća na seno, a delimično i na silažu. To je vid spremanja stočne hrane novijega datuma. Sama tehnologija spravljanja senaže predstavlja intermedijum sena i silaže. Prema brojnim iskustvima i rezultatima spravljanja i iskorišćavanja senaže, postignuti su brojni proizvodni i ekonomski efekti sa boljim rezultatima nego sa senom i silažom (Abramovič i sar. 1972).
Princip spravljanja senaže se sastoji u spremanju i čuvanju krme (travne, travno-leguminozne smeše, višegodišnje krmne leguminoze) sa sadržajem vlage od 45—55%. Seckanjem ovakve mase i jakim sabijanjem sa ciljem istiskivanja vazduha iz nje (anearobizacija sredine), teže dolazi do truljenja mase radom bakterija i gljiva. Gljive ne mogu živeti bez vazduha, dok neke bakterije mogu, ali obično korisne ili indiferentne. Zbog toga je anaerobioza kod ovoga postupka konzervisanja krme presudna. Treba se striktno držati ovih relacija vlažnosti u masi i obezbeđenja anaerobioze.
Sl. br. 186. Sadenuto seno u kamaru i zaštićeno od vetra
Izostavljeno iz prikaza
Voda ispod 45% je vezana za koloidnu građu ćelija i mikroorganizmi je teško koriste, zato nema fermentacije, nema razlaganja proteina. Treba istaći da se ovde onemogućava uglavnom truležnim bakterijama rad, međutim mlečno kisele bakterije, prema ruskim istraživačima, rade i pri vlažnosti 30—40% u masi.
Sadržaj kiselina u silaži i senaži kako pokazuju rezultati Balleasterosa i Gonsalesa (1973) pokazan je u tab.
Tab. 71. Sadržaj kiselina u silaži i senaži
Izostavljeno iz prikaza
- Kiselina Senaža
- Suva materija 40,7
- Mlečna kiselina 5,44
- Sirćetna kiselina 1,52
- Propionska kiselina —
- Buterna kiselina —
- pH sredine 4.57
- Kiselina Silaža
- Suva materija 20,8
- Mlečna kiselina 5,93
- Sirćetna kiselina 5.18
- Propionska kiselina 0,35
- Buterna kiselina 0,33
- pH sredine 4,80
Značajan je faktor za očuvanje senaže od kvara nagomilani C02 koga se stvori oko 35—40% zapremine u masi, plesni ne mogu da rade.
Gubici su znatno manji u odnosu na spremanje silaže kreću se u s. m. 13 do 15%, dok u silaži 17—20% a u odnosu na seno čak 21 do 27% manji. Gubici azotnih materija su vrlo mali. Naročito se dobro sačuvaju karotini pri senažiranju mase, nekada se očuvaju i 100%, međutim, u proseku 70—80% od prvobitne količine.
Krmna masa sa sadržajem vlage od 45—50%, zadržava svežinu (pri novijim istraživanjima u Sovjetskom Savezu 50—55% sadržaja vlage), list u celini ostaje, nema gubitaka zbog elastičnosti i savitljivost, zatim prirodna boja, miris i hemijski sadržaj senaže, neznatno se menjaju. Zbog svega toga stoka rado jede senažu, bolje od mnogih drugih kabastih hraniva. Gubici pri spravljanju svode se na svega 4—5% mase. Isušivanje krme ispod 45% vlažnosti, čini je krutom, teško se sabija, međutim, zadržavanjem vlažnosti 45—55%, seckana masa se dobro slaže i sabija jer je vlažnija i elastičnija, potpunije se postiže i sabija jer je vlažnija i elastičnija, potpunije se postiže anaerobioza u masi što ima presudnu ulogu u konzerviranju krme. Veći sadržaj vlage od 55%, pruža mogućnost ukiseijavanja mase (siliranja) što dalje ne čini senažu.
Sl. 186. Krmni sirak kao pastrni usev
Izostavljeno iz prikaza
Za spravljanje senaže podižu se objekti »senažeri« jake konstrukcije, najčešće od armobetona prečnika 6—7 m, visine 12—15 m i zapremine 380—500 m2, slika 182. Dužina vremena punjenja senažera ne sme biti veća od 3—4 dana, ali što kraće. Senaža se može spravljati u dobro izgrađenim rovovima (tranšejama), samo se zidovi moraju obiožiti plastičnim folijama debljine od 0,15—0,20 mm.
Senaža od lucerke sadrži u 1 kg 0,72 HJ, 152 g sirovih proteina i 63,93 mg/1 kg s. m. karotina. Sušena iucerka u seno sadrži 0,55 HJ, 127,6 g sirovih proteina i samo 11,1 mg / 1 kg s. m. karotina, Što pokazuje značajnu razliku u hranljivoj vrednosti krme.
Senažiranje stočne (kabaste) hrane je osobito značajno za mahunarke. Ovaj postupak ima i ntz drugih prednosti u očuvanju hranljive vrednosti i kod drugih vrsta biljaka.
Za senažiranje su neophodni dobri objekti, kompletna mehanizacija i visoka stručna sprema radnika. Prosušivanje krme do povoljne vlažnosti traje pri lepom vremenu 6—8 časova, Vlaga se može utvrđivati pornoću psihometara i na terenu ili laboratorijski analizom koja je sigurnija. Praktičar može vlagu odrediti i od oka. Iz povoljno provenute biljne mase pod stiskom prsta ne čuti voda, zelena masa naročito list su smežurani, a mrvljenjem pod prstima ne čuje se šuškanje, organi se elastično savijaju, stiskanjem u šaci masa se lepo presuje i slaže.
Zelenu masu namenjenu senaži, treba kositi pre podne, između 8—13 h, najdalje do 14 h, posle podoe (pred noć), prosušena se masa kupi, sečka, puni u senažere i sabija (Sl. 187). Dobro je posle košenja 3—4 časa stajanja na Suncu izvršiti talasiranje ili valiranje mase zbog umanjenja prekorevanja spoljašnjih delova i njihovih gubitaka. Masa se najčešće sečka na 3—4 cm dužine i ubacuje sa 45—55% vlage u objekte; snažnim pritiskivanjem se ostvaruje anaerobioza čime se stvaraju povoljni uslovi za spravljanje senaže. Za spravljanje senaže su najbolji čelični konopi ali je moguće i u silotrapovima uz upotrebu jačih armiranih (najlon konci) plastifolija za izolaciju bočnog pristupa vazduha. Iz unutrašnjosti spojenih folija izvlači se vazduh vakuum pumpama, a ove se na kraju zavare. Senažirana masa ostaje hiermetički zatvorena i dobro se čuva. Komparativni sadržaj nekih hranljivih materija u senu i senaži, u dobro sprovedenom postupku, prikazan je u tab. 66.
Sl. 187. Napasanje muznih krava na pašnjaku
Izostavljeno iz prikaza
Tab. 72. Sadržaj hranljivih materija u 1 kg mase (prema Miškoviću i Jovanoviću, 1979)
Izostavljeno iz prikaza
- Konzervisana masa u Sadržaj HJ
Seno 0,59
Senažu 0,78 - Konzervisana masa u Sirovih proteina (u gr.)
Seno 126,7
Senažu 136,8 - Konzervisana masa u Sadržaj kalcijuma (mg/k.)
Seno 18,33
Senažu 28,00 - Konzervisana masa u Sadržaj fosfora (mg/k.)
Seno 3,10
Senažu 3,75 - Konzervisana masa u Sadržaj karotina (mg/k.)
Seno 18,45
Senažu 98,15
Senažiranje lucerke i drugih mahunarki, ima veliki značaj zbog smanjenja gubitaka, naročito što se čuva kvalitet biljne mase. Slično primeni desikanata u spremanju sena, može se primeniti isti postupak kod senaže. Biljna masa se tretira na njivi, pre ili posle košenja, ali je znatno bolje pre košenja. Sprejanjem se bolje rasporedi sredstvo nego na pokošenoj (oborenoj) masi. Za ovu svrhu je odlična mešavina mravlje i propionske kiseline u odnosu: za trave 2:2,5—3% i za leguminoze 3—4%. Ove koncentracije će izazvati brzo uvenuće, ponekad malo i promene zelene boje u sivozelenu što ne umanjuje vrednost. Ovaj postupak treba obavezno vršiti po suvom i toplom sunčanom vremenu, najbolje posle podne. Narednog dana treba vršiti košenje. Biljna masa je biostatirana prema mikroorganizmima što sprečava kvar. Senaža na ovaj način pripremana je znatno kvalitetnija.
Sl. 187. Mašina za seckanje prosušene mase za senažu
Izostavljeno iz prikaza
Ocena kvaliteta senaže
Osnovni pokazatelji kvaliteta spravljene senaže su: vlažnost u granicama 30—55%; pH ne niža od 4,6; da po izgledu i mirisu nema nikakvih znakova kvara da nema plesni i sl. Senaža se prema kvalitetu može deliti u tri kategorije (klase prema broju bodova: I klasa 16—20; II klasa 15—10 bodova; III klasa, 9—7 bodova i sa 6 i manje bodova su vanklasne kategorije.
Tab. 73. Pokazatelj vrednovanja kvaliteta senaže
Izostavljeno iz prikaza
- Pokazatelji kvaliteta Vrednosti i relacije pokazatelja kvaliteta i broj bodova
12% 6
Sadržaj sirovih proteina 11,9—10% 4
u % od suve materije 9.9—8% 2
7,9% —3
27% 4 - Sadržaj sirove celuloze 27,1—30,0% 3
(u % od suve mater. 30,1—35,0% 1
35,1% —5
100 mg/kg. 3 - Sadržaj karotina u mg/kg s. mater. 99—60 „ 59—40 „ 39—20 „ 2
1 —5; 19,9 —10 - Sadržaj slobodne mlečne sirćetne i buter. kiseline 60% slob. mleč. kiseline 59—40»/o 39—20%
19,9
slob. buter. kis. 0—2% 2 14 (u % od ukup. kis. —12
2.1— 5 0
5.1—10 —4
10.0 —9
— aromatičan, miris na voće + 2 - Miris senaže na sveže ispečeni hleb i med
jak miris na hleb, nepečen hleb, —0
miris na stajnjak, plesan —6
Boja senaže — zelena, svetlomrka, slam. žuta 1
— tamno mrka ili crna 0
Za utvrđivanje kvaiiteta senaže uzimaju se kvantitativni uzorci od 0,5 kg. Uzimanje se vrši isecanjem isečka na sredini storažnog kapaciteta na dubini od 0,5 do 1,0 m i nekoLiko uzoraka kružno pored zida udaljeno 0,5 m prema centru.
Konzervisanje kabaste stočne hrane siliranjem
Siliranje kao postupak spremanja i čuvanja stočne hrane je odavno poznat u svetu. Postupak ukišeljavanja krmne mase pod određenim uslovima rezultira dobivanjem konzervisane stočne hrane koju nazivamo silažom. Silaža se dobiva ukišeIjavanjem sveže krme putem prirodnih fermentnih procesa ili tretiranjem odgovarajućim hemijskim preparatima. Prirodni izvori stočne hrane za proizvodnju mleka i mesa su trave, travne i travnoleguminozne smeše, kao i ostalo sveže krmno ili drugo njivsko bilje. Zelena krma se ne može obezbediti tokom cele godine u našim geografsko-klimatskim uslovima. Zato silaža (bar donekle) predstavlja zamenu sve
2. Krmne biljke koje se mogu samo delimično silirati bez dodavanja pomažućih aditiva, su vrste koje zahvaljujući sopstvenom hemijskom sastavu (proteini, aminokiseline, amini i sl.) puferišu kiselu pH silažne mase, što stvara nepovoljne uslove za rad ne samo mlečno-kiselih bakterija, već se stvaraju i uslovi za rad štetnih mirkoorganizama, i stvaranje produkata nepoželjnih u silaži koje kvare ukus, miris i kvalitet, uopšte. U ovu grupu spadaju sve vrste leguminoza (lucerke, deteline, zvezdani, esparzete, grašak, grahorice soja, vigna i dr.).
3. Krmne biljke koje se mogu silirati samo uz dodavanje hemijskih aditiva ili konzervansa ili biljnih materijala drugih vrsta koje sadrže više šećera i koje će biti izvor lako pristupačne energije za rad mlečno-kisele mikroflore (kukuruz, melasa, repini rezanci, glave i koren šećerne repe i sl.). U ovu grupu spadaju: uljane repice, krmni kelj, sve vrste trava, brojne vrste korova, a sa aspekta krme, vrlo hranljive (Amarantus, Setaria, Chenopodium i sl.) i neke vrste mahunarki.
Sl. 188a. Žetveni i preradni gubici u sm krme pri spremanju
Izostavljeno iz prikaza
Ova podela krmnih biljaka na grupe, osniva se prvenstveno na sadržaju rastvorljivih oblika šećera u njihovom ćeličnom soku, prvenstveno monosaharida. Sadržaj rastvorljivih šećera određuje se i izražava u obliku tzv. »šećernog minimuma«. To je količina koja je dovoljna da mlečno-kiselom fermentacijom stvori acidifikavanu silažnu masu u dovoljnoj meri, što je povoljno za razvoj mlečno kiselih bakterija gde su najznačajniji biljni šećeri. Šećerni minimum se određuje postupkom titracije na sledeći način: odmeri se 5 g sveže mase koja će se silirati, dobro se usitni u avanu i dobro izgnječi. Sadržini se doda 50 ccm destilovane vode i posle 10—15′ stajanja titrira sa 0,1 n rastvara mlečne kiseline uz pogodan indikator. Kada se boja pri titraciji ustali (titracija mora biti obazriva, zbog puferizacije i povratnog alkalizovanja reakcije). Količina utrošene mlečne (0,1 n) kiseline u ccm pomnoži se sa 20, tome se doda potrebna količina mlečne kiseline za 100 g zelene mase krme. Utrošak mlečne kiseline (0,1 n.) se množi sa faktorom 625, time se dobija broj grama kiseline za neutralizaciju pufernog dejstva proteina. Pošto u 1 g heksoze (CH3OH) glukoza + — fruktoza) nastaje 1 g mlečne kiseline, to izračunata kollćina u gramima istovremeno daje minimalnu količinu šećera potrebnog za siliranje 100 g silaže. Ako je sadržaj ispod minimuma, pH se ne može sniziti niže ispod 4,00, pri čemu dolazi do nepoželjnih procesa: dezaminacije, amonifikacije, što je ujedno znak loše silaže. NH3 u masi nije dobar znak isti je proces siliranja dobar. Siliranje se prema načinu ukišeljavanja može svrstati u dve kategorije: a) siliranje prirodnim procesom acidifikacije, usled rada određene mikroflore; b) hemijsko siiiranje dodavanjem raznih hemijskih aditiva za konzervisanje krme. Samo hemisko siliranje može biti dvojako sprovedeno: hemijskom acidifikacijom krmne mase pomoću različitih organskih, anorganskih ili obostrano mešanih kiselina; dodavanjem raznih hemijskih preparata koji onemogućavaju rad štetnoj (selektivni) ili uopšte svakoj mikroflori u krmi (totalni ihibitori života mikroorganizama).
Konzervans i stimulatori u spravljanju silaže
U postupku spravljanja silaže siliranjem zelene krme od materijala sa nedovoljno rastvorljivih šećera (glukoza, fruktoza, saharoza), vrši se dodavanje konzervansa i stimulatora rada mikroorganizama u obliku hemijskih aditiva u manjim koncentracijama. Ovi aditivi deluju u krmi različito, zavisno od njihovog karaktera i cilja primene: inhibitorno, što znači sprečavaiu razvoj mikroorganizama, što može biti opet dvojako: bakteristatično (mikrobistatično) i mikrobicidno. U prvom slučaju sprečava razvoj ali ne ubija dok se u drugom mikroflora uništava. Ovde su mikrobiološki procesi isključeni; ne dolazi do razlaganja organske materije niti stvaranja mlečne kiseline.
Konzervansi bakteristatičkog dejstva su: HCI, H2SO4, H3PO4, HP03, zatim organske kiseline: CH3-COOH, HCOOH, CH3-CH2-COOH i dr. Ove kiseline, disocijacijom u silo rastvoru, stvaraju veću koncentraciju H, čime se sprečava razvoj nepoželjne štetne mikroflore. Bakteriocidi su aditivi »ubice« kao, na primer: gasovi SO2, SO3 CO3 CH= CH, K2S2O5, Na2 S2O5 i slične materije koje ubijaju mikroorganizme u silosima. Ove supstance svojim razlaganjem u vlažnoj sredini (silaž. masi), oslobađaju slobodne gasove S02 ili S03 npr. koji su ubitačni za živu ćeliju svih mikroorganizama, koji brzo budu paralisani, ubijeni, sredina postaje abiotična, fermetacije nema.
Stimulatori kao hemijski aditivi kod siliranja su organske materije (mogu biti i neorganske) koje potpomažu rad mikroorganizama, bilo kao direktna hrana, odnosno kao izvor energije, ili kao neko indirektno katalitičko sredstvo koje potpomaže biohemijske reakcije. U stimulatore ulaze: razni šećeri (šećerni izvori) melasa, zrnene prekrupe, zatim mineralne soli, osobito fosforne, kalcijeve, zatim mikroelemenata i sl. U grupu stimulatora ulaze razni kvasci, hormonski i vitaminski preparati, bakterije mlečno kiselog vrenja i dr.
Prirodnom acidifikacijom se stvori nepovoljna pH za rad štetnih mikroorganizama, dok se, nasuprot, ostvaruju povoljni uslovi za rad neophodnih mikroorganizama prvenstveno mlečno-kiselih bakterija koje svojim aktivnošću čine sredinu konzervisanom usled stvaranja dovoljne količine mlečne kiseline. Takva se sredina čuva od kvara.
Proces razlaganja heksoza (prostih šećera), vrši se po sledećoj formuli: 2CH2 -OH(CHOH)4-COH -* 4CH3-CHOHCOOH (mleč. kisel.) koja disocijacijom stvara pH < 4, čak 3 ili 2,8 što iimitira rad i samih mlečno-kiselih bakterija, osim buternih, sirćetnih i amonifikacionih čija je pH iznad 4 i 5. Mlečno-kisele bakterije koriste kesionik iz šećera njegovim razlaganjem, one žive u anaerobnoj sredini, dok mnoge štetne bakterije traže slobodan pristup kiseonika iz vazduha.
Uticajem štetne mikroflore nastaju procesi: amonifikacije, acetifikacije, butirizacije i drugih škodljivih procesa pri kojima nastaju: NH3, CH3-CH2-CH2-COOH radom, amonifikacionih, sirćetnih i buternih bakterija. Njihova aktivnost se odvija uglavnom na relaciji pH-5—7. Mlečno-kisele bakterije (Bacterium acidolacticum, Lactobacterium plautarum. Boeterium casei i dr.) deluju kao selektori mikroflore siliranja.
Sl. 189. Silo rov delom ukopan u zemlju
Izostavljeno iz prikaza
Mlečno-kisele bakterije se dele u dve grupe: a) -homeofermentativne i b) -heterofermetativne. Glavna uloga u silofermentaciji uglavnom pripada prvoj grupi koja na bazi sadržanih monosaharida i mogućnosti stvaranja mlečne kiseline, vrši acidifikaciju sredine. Ove bakterije ne mogu fermentirati polisaharide, mada se često govori o dodavanju raznih koncentrata (prekrupe, skrob i sl.) da bi se povećao sadržaj mlečne kiseline, što je nemoguće. U ovim slučajevima, potrebna je unapred posebna fermentacija polisaharida, npr. skroba. Sve tipične (homeofermentativne) bakterije ne sintetizuju neophodne produkte (mlečnu kiselinu). Pri pojačanoj aktivnosti heterofermentativnih bakterija rastu gubici u hranljivoj vrednosti silaže, tab. 68.
Radom tipičnih i atipičnih batkerija u silaži se stvaraju vrlo različite organske materije, procesom razlaganja primarnih organskih materija u biljci.
Prema stepenu razvijenosti siliranja organskih materija za stočnu hranu, postupci siliranja mogu biti: klasični, koji obuhvataju i mlečnokiselo vrenje, odnosno siliranje na bazi mlečno-kisele fermentacije i savremeno siliranje primenom različitih aditiva za konzervaciju krme.
Tab. 74. Proizvodi rada tipičnih i atipičnih bakterija u silaži
Izostavljeno iz prikaza
- Kulture bakterija % šećera pretvoren u mlečna kiselina
- Homeofermentativna
a) kokovidna b) štapićaste 86—90 68—80 - Heterofermentativne
a) kokovidne 26—50
b) štapićaste 35—37 - Kulture bakterija % šećera pretvoren u sirćetnu kiselinu
- Homeofermentativna 3,5—7,5
a) kokovidna b) štapićaste 3,8—7,0 - Heterofermentativne
a) kokovidne 4,4—14,0
b) štapićaste 10,0—16,0 - Kulture bakterija % šećera pretvoren u etil alkohol
- Homeofermentativna 0,7—1,5
a) kokovidna b) štapićaste oko —2,0 - Heterofermentativne
a) kokovidne 10—21
b) štapićaste 12—15 - Kulture bakterija % šećera pretvoren u CO2 i CO gasovi
- Homeofermentativna
a) kokovidna
b) štapićaste 2,0—5,5, 1—6 - Kulture bakterija CO2 i CO gasovi
- Homeofermentativna
a) kokovidna b) štapićaste % šećera pretvoren u 2,0—5,5 1—6 - Heterofermentativne
a) kokovidne 1,7—3,0
b) štapićaste oko —25,0
U okviru prirodnih fermentacija siliranje se može obaviti na dva načina: hladni i topli način siliranja. Hladno siliranje je najduže u praksi i najviše je u primeni, jednostavnije je i praktičnije, dok je topli način složeniji i gubici su obično veći, pa je ređe u primeni. Hladni način siliranja ima dve varijante:
- — siliranje zelene krme odmah posle košenja a dobivamo tzv. »mokru silažu«
- — siliranje zelene krme nakon izvesnog provenjavanja (prosušivanja) do sadržaja 65—67% vode a dobivamo tzv. »polusuvu« ili »ocednu« silažu.
Siliranjem zelene krme, značajno je imati u vidu sadržaj vlage u masi i mogućnost stvaranja tzv. ocedka ili efluenta od biljnih sokova. Ocedak se sliva (oceđuje) na dno silirane mase u silažnom objektu, a njegovo prisustvo se efektuje negativno na ikvaliitet silaže, osobito kad ga ima više, dajući silaži nepovoljne karakteristike (neprijatan miris, boju, ukus i opštj izgled) pri čemu nastaje encimska anaerobna dekompozicija organskih materija, naročito proteina što pričinjava ozbiljne teškoće. Zato je najbolji način primene prethodno provenjavanja biljne mase, sušenja do pomenute vlage, potom se masa silira. Provenjavanjem dolazi do smanjenja sadržaja vode i do relativnih povećanja sadržaja suve materije, osobito šećera u masi. Polusuvo siliranje povećava sadržaj miečne, a snižava stvaranje sirćetne kiseline, što je osobito značajno za kvalitet silaže.
Provenjavanje zelene mase na sadržaj 65—70%, ima naročiti značaj za mahunarke, specijalno lucerku i deteline, za trave, repu, kupusnice i slične biljne vrste nije pogodan način.
Neki osnovni procesi pri siliranju krme
Siliranjem krme dolazi do određenih hemijskih proimena organske materije u njoj. Odvijaju se značajne hemijske reakcije koje mogu biti povoljne i nepovoljne. Povoljne hemijske reakcije omogućuju spravljanje dobre silaže i svođenje gubitaka u hranljivoj vrednosti na minimum, dok nepovoljne uslovlajavaju dobijane silaže lošega kvaliteta i sa znatno većim gubicima.
Odvijanjem povoljnih mikrobioloških i biohemijskih procesa dolazi do određenih dekomazicija orgamskih materija ali do granica korisnosti, odnosno, pogodnosti njihovoga iskorišćavanja u procesu varenja u životinjskom organizmu. Pri ovim procesima se stvara mlečna kiselina koja svojom koncentracijgm j disgcijacijgm H° onemogućava rad škodljivih mikroorganizama. Nepovoljne reakcije (anaerobne, oksidativne) rezultiraju znatno intenzivnru dekompoziciju, čak i krajnje oksidisanog stanja pri čemu se stvaraju krajnji prodiukti kao: CO2, NH3, H2S, zaostaje organska masa nepovoljno izmenjena, često poluhumifikovana i neopotrebljiva.
Proces nastajanja mlečne kiseline iz d-glukoze je vrlo složen biohemijski proces koji prolazi kroz niz faza od kojih možemo pomenuti samo neke: — fosforilaoija d-glukoze; — cepanje (hidroliza) molekule šećera; -gliceraldehidna-fosfatna oksidacija; — defosforilacija fosfogMcirimske kiseliine. U toku ove reakcije nastaje niz drugih produkata osim mlečne kiseline. Stvaranjem više mlečne kiseline, a manje ostalih produkata silaža je boljeg kvaliteta. Pri povoljnim uslovima siliranja, može se stvoriti maksimalna količina mlečne kiseline do 4%. Ova količina je sasvim dovoljna da stvori acidotoksičnu sredinu za sve grupe mikroorganizama pa i za same mlečne bakterije, pH tada padne na 2,8, a dijapazon polimorfnih bakterija se nalazi između pH 4,3—7,0.
Sl. 190. Silo rov na površini zemlje
Izostavljeno iz prikaza
Pored šećera u silaži su veoma značajni proteini. Međutim, oni svojim prisustvom u ovim procesima u silaži, siliranje dezefektuju i predstavljaju dvostruki međusobno suprotan problem: s jedne strane obezbediti njihovo prisustvo kao osnovne hranljive materije, s druge strane sprečiti njihovu dekompozioiju i time neoovoljno biohemijsko dejstvo na pH sredinu. Poznato je iskustvo prakse i nauke, ukoliko je sadržaj proteina u silažnoj masi veći, proces siliranja teče teže ‘i obratno. Skoro redovno pri siliranju leguminoznih biljaka, treba dodavati hemijske konzervanse.
Produkti razlaganja proteina su uglavnom amino kiseline koje nastaju njihovim encimskim ili mikrobiološkim razlaganjem. U organskoj masi ima i slobodnih amino kiselina ali znatno manje od ukompomovanih u proteine. Ove reakcije se ponašaju prema pH sredini puferitivno kao »organski amfoteiri« u reakcijama:
R = pH = kisela / pH = baziona : bazična / kisela = neutralna
Ovo znači da će hidrolizom proteina i stvaranjem aminokiselina koje se u određenom trenutku ponašaju kao baze, doći do neutralizacije mlečne kiseline, pH će se podići od 4—-7 i omogućiti život i rad štetnim mikroorganizmima, prvenstveno buternim (B. butiricus) i sirćetnim (B. aceticum) bakterijama. Ovakve se pojave upravo događaju kod siliranja lucerke, detelina i drugih mahunarki te ih je teže sili rati od drugih vrsta biljaka.
Dobro spravljena silaža prolazi kroz dve karakteristične faze procesa ili vrenja:
- — glavno vrenje ili fermentacija i
- — naknadno vrenje, tiha fermentacija ili zrenje silaže.
Prva faza se ostvaruje pri pH 3,7—3,0, posle pet dana, a nakon 10 dana proces ukišeljavanja je završen. Druga faza (faza zrenja silaže) je u stvari proces puferizacije stvorene pH (kisele) u biljnoj masi. Ovaj proces je nepoželjan. Zasniva se na hidrolizi i drugim promenama proteina. Veći sadržaj proteina puferiše kiselost nastalu od stvarne mlečne i dr. kiselina. Zato se često događa da silaža koja je u početku bila odlična, počinje naglo da se kvari. Krma koja je bogatija proteinima, neminovno treba veće sniženje pH što se često mora preduzeti naknadnim dokišeljavanjem, dodavanjem kiselina.
Proces prirodnih fermentacija u siliranju zavisi od niza činilaca: vlage, temperature, koncentracije šećera, postupka siliranja, kvaliteta krme, objekta siliranja i dr. Mlečno kisele bakterije koje vrše presudnu ulogu u fermentaciji, vrše svoje fiziološke funkcije na temperaturama 18—25°C, one su obligatni anaerobi i najbolji konzervatori. Druge grupe mikroorganizama koje rade samo između 42—45°C su fakultativni anaerobi, a temperaturu podižu samo u prisustvu dovoljno vazduha. Buterne bakterije obavljaju normalne fiziološke procese na temperaturama 35—40°C, na primer, Colli aerogenes — grupa radi na 27—35°C. Zato se mora obratiti pažnja da temperatura u silosu ne pređe 26°C.
Savremene metode siliranja krme
Savremene metode konzervisanja krme siliranjem, zasnivaju se na dodavanju raznih aditiva (dodataka) da bi se stvorili uslovi brzog i efikasnog čuvanja krme i otklanjanja niza nedostataka klasičnih sistema siliranja, osobito kod krme bogate proteinima, a siromašne ugljenim hidratima.
U osnovi, prema ranijem shvatanju, hemijski preparati za konzervisanje siliranjem primenjuju se na materijalima koji se teže iii teško siliraju prirodnim fermentacijama. Međutim, oni se danas primenjuju za sve vrste biljnog materijala zbog više razloga. Početak primene hemijskih sredstava potiče od kraja 19. veka (1885. god.) primenjena je H2SO4). Doskoro je bilo u upotrebi preko 1000 različitih hemijskih preparata, međutim, od svih njih, danas se koristi samo manji broj uspešnih sredstava. Ovi hemijski preparati se pojavljuju u različitim vidovima: tečni, gasoviti i čvrsti. Najviše su u upotrebi tečni i čvrsti, a gasoviti su više u ispitivanju, Finac A. I. Virtanen (1928 god.) je među prvima uspeo sniziti i za duže vreme zadržati pH na vrednosti 3—4, time smanjiti gubitke u ogromnoj meri pri siliranju koji su dotle redovno pratili, naročito u šećeru za račun burnih oksidacionih procesa, štetne mikroflore, a što sledi stvaranju buterne kiseline, raspadaju se proteini i konačno dolazi do truljenja organske materije. Sniženje pH ispod 3 (2, 8) prekida rad svih mikroorganizama, 4—-2,8 razlaganje aminokiselina i 4—4,2 uslovno počinju rad buterne bakterije.
Ovaj veoma složen sistem siliranja u celini možemo svrstati u četiri grupe i to: 1. — siliranje prirodnim procesima fermentacija sa svojim korigovanim varijantama; 2. — siliranje pomoću hemijskih aditiva — primena hemijskih preparata; 3. — siliranje dodavanjem fermentnih preparata; 4. — siliranje pdmoću specijalnih kvasaca kao najnoviji sistem konzervisanja krme za stoku. Prve dve kategorije su starije i danas su veoma u primeni, treća je u nekim zemljama dobro razrađena (SSSR, Nemačka, Kanada, Skandinavske zemlje), dok je četvrta tek u začetku primene. Sl. 188.
Sl. 191. Šema punjenja i pražnjenja u harvestoru
Izostavljeno iz prikaza
Metode siliranja krme
Siliranje kiselinama može biti dvojako, primenom organskih i anorganskih kiselina, često se vrši aplikacija mešanjem dve ili čak tri kiseline. Od anorganskih neke se primenjujiu odavno kao hlorovodonična, sumporna i fosforna kiselina. Sumporna kiselina se primenjuje u smešama sa fosfornom ili hlorovodoničnom. Hlorovodonična kiselina se prema Troickom (1972) upotrebljava 6—8,5 l/tonu mase iucerke ili deteline. Prema Wotsonu (1974) i Neshu (1974) 7,5 1/tonu, t.j. Iit/+10 I vode. Ova silaža se mogla očuvati 4 godine; kod stoke nije bilo niikakvih ozleda pri ishrani; proces varenja naprotiv je poboljšan.
Odlični rezultati su postignuti u siliranju mešavinom HCL+H3PO4 u odnosu 83:37% kada je dobivena najkvalitetnija silaža. Rezultati primene H3PO4 u siliranju kukuruza su prikazani u tab. 57. (prema Gorbu)
Tab. 75. Promene i sadržaji hranljivih materija u kukuruzu pri siliranju sa H3PO4 (u %)
Izostavljeno iz prikaza
Kukuruz u obliku s.m.
- Hranljive materije Zelena masa
Sirovi proteini 9,76
Svarljivi proteini 7,28
Kalcijuma 0,71
Fosfora 0,30
Karotina mg/l kg. s.m. 75,44 - Hranljive materije Silirana masa — prirodni fermenti
Sirovi proteini 8,70
Svarljivi proteini 3,87
Kalcijuma 0,82
Fosfora 0,25
Karotina mg/l kg. s.m. 63,12 - Hranljive materije Silaža sprav. sa H3PO4 3 l/tonu mase
Sirovi proteini 9,58
Svarljivi proteini 5,81
Kalcijuma 0,73
Fosfora 0,48
Karotina mg/l kg. s.m. 72,26
Iz tabele 69 se može zapaziti dobro čuvanje proteina i karotina u kukuruzu u mlečno-voštanoj fazi zriobe. Količina fosfora je uvećana 1,5 put. Slično se pokazalo i kod siliranja lucerke primenom H3PO4, pH se kretala između 3,89—4,30, mlečne kiseline je bilo 2,44—2,55% i sirćetne 0,42—0,79%. Dijapazon pH kod kukuruza je malo uži, sadržaj mlečne kiseliine je bio 1,98—2,06°/«, a sirćetne 0,58—0,61 %.
Primena sumporne kiseline (H2SO4) se obično vrši u smeši sa drugim kiselinama, naročito često sa fosfornom ili sonom. Ovaj je potez prvo učinio A. I. Virtanem (1928) sa smešom HCL + H2S04 odnosa 87:13°/«. Radni rastvor se pravi u odnosu: 1:20 mešavina + voda i dozira se 15—20 l/tonu zelene mase. Odlična je A. I. V. kiselina za siliranje lucerke, detelina, (ista repe i sličnih materijala, snižava pH na 3—4. Virtanem je preporučivao dodavanje Na2C03 i CaC03 smeši pri siliranju lista repe ili mahiunarki. Hidroliza proteina iznosi svega 2,51% primenom A. I. V. preparata dok kod drugih često dostiže 40%.
U smeši sa formaldehiderom (HCOH) dobiva se preparat »Silage« ili Add-F koji se dozira 2—4,4 lit/tonu mase, što zavisi od vrste biljaka, odnosno, njihove faze starosti pri košenju (Castle, 1975).
Primena ortofosforne (H3P04) kiseline je dala odlične rezultate; ona ne sprečava mlečno-kiselo vrenje, međutim, često pruži uslove života i rada štetnih mikroorganizmima, prvenstveno bakterijama. Ova kiselina ne ostaje slobodna, brzo se vezuje sa katojnima raznih soli kao: Ca::, Mg::, Na: i dr. Ovo vezivanje ima značaja što se hrana (silaža) obogaćuje fosforom kao neophodnim elementom za organizam životinja. Ishranom stoke silažom spraljenom sa ovom kiseiinom nije dolazilo ni do kakve fiziološke disfunkcije i oštećenja zdravlja stoke. Utvrđeno je da fosforna kiselina pozitivno utiče na čuvanje karotina od njegove dekompozicije (Abramovič, Federov i sar. 1972.). Prema Gorbu (1972) aplikacijom 8 l/tonu zel. kukuruza. dalo je odličan rezultat. Radni rastvori za deteline i lucerku je 1 l/tonu zelene mase. Ovim rastvorom se uvećava sadržaj fosforne kiseline u silaži za 4—5 puta. Primenom ove kiseline pH treba održavati na 4—4,2. Razlike u sadražju hranIjivih materija silirane lucerke sa H3PO4, zelenoj masi i senu, su date u tab. 70.
Smeša H3PO4 i H2S04 je dala do sada dobre rezultate, osobito povećanim sadrža!em fosfora u krmi. Najčešće se koriste mešavine u odnosu 6:2 tj. 6 I H3PO4 : ; 2. H2SO4 (ili 3:1) za leguminoze, a za trave 2:1 kao i za travno-leguminozne smeše. Ove se smeše razblažuju vodom 1:9 tj. 1 I / 9 I. H20. Ovako razblažena se dozira 18—23 l/tonu mase.
Tab. 76. Razlike u hranljivim materijama lucerke pri različito spravljenoj krmi (% od s.m.) (prema Aranoviču, 1972)
L u c e r k a
- Hranljive materije Zelena masa
Sirovih proteina 19,49
Svarljivih proteina 15,31
Sadržaj kalcijuma 1,46
Sadržaj fosfora Sadržaj karotina u 0,216
mg/kg. suve mase 123,00 - Hranljive materije Silirana sa H3PO4
Sirovih proteina 19,24
Svarljivih proteina 14,86
Sadržaj kalcijuma 1,54
Sadržaj fosfora Sadržaj karotina u 1,16
mg/kg. suve mase 119,00 - Hranljive materije Sušena u seno
Sirovih proteina 12,84
Svarljivih proteina 9,32
Sadržaj kalcijuma 1,62
Sadržaj fosfora Sadržaj karotina u 0,116
mg/kg. suve mase 27,00
Siliranje sa organskim kiselinama
Primena organskiih kiselina u siliranju krme je novijeg datuma, mada se u nekim zeml’ama na zapadu upotrebljavaju više od dve decenije. Iz grupe organskih kiselina, za sada su u primeni niže kiseline prostog ugljenikovog niza, a od skorijeg vremena i neke složenije iz grupe cikličnog niza. Od prostih se koriste: mravlja, propionska, mlečna i sirćetna (ali u smeši) a iz gnuge cikiičnih: sorbinska, benzoeva, sulfanilna i traniina kiselina. Iz grupe organskih konzervansa osim kiselina, koriste se i neki aldehidi, prvenstveno formaldehid, ređe se koriste njihove soli, obično u smeši sa organskim kiselinama ili anogranskim solima. Organske kiseline se vrlo često mešaju sa anorganskim pri tome se postiže bolji efekat u siliranju. Najeešće se od neorganskih kiselina mešaju hlorovodonična (sona, HCI), sumporna (H2SO4) i ortofosforna (H3PO4) kiselina.
Sl. 192. Šema organizacije: gradnje i iskorišćavanja harvestor-silosa
Izostavljeno iz prikaza
Mravlja kiselina (H-COOH) se mnogo koristi u zemljama zapadne Evrope (V. Britanija, Holandija, Belgija, Francuska) Sjedinjenim Američkim Državama i u skandinavskim zemljama. U poslednje vreme se dosta primenjuje u Sovjetskom Savezu. Najčešće se uzima odnos: 1:17, tj. 1 I. HCOOH + 171 H20. Ovo je radni rastvor koji se dozira 20 l/tonu mase trava i 28—30 l/tonu mase leguminoza, za lucerku i dete’line ponekad i do 35 l/tonu. Ovakvi rastvori snižavaju pH pilirane mase na 3,8—4,4. Mravlja kiselina za sada je polazna osnova za acidifikaciju silomase. Vrlo je interesantna po hemijskom delovanju, deluje prodorno, oštro i brzo, inhibira život i rad svih mikroorganizama, čak i mlečno kisele bakterije; ostale zadržava na aktivnosti pri pH 4, što nije moguće postići sa anorganskim kiselinama. Temperatura siliranja se snižava 3—5°C (Leaner, 1975) u odnosu na zagrevanje silomase kod prirodnog siliranja.
Pogodnim mešanjem hlorovodonične sa mravljom kiselinom (HCI + H—C=O—OH), mešavina selektivno stimuliše rad mlečno-kiselih bakterija. Mravlja kiselina se često meša sa formaldehidom u odnosu 0,6—2 l/H—C—H + 1—3,4 l/H—C—OH na 1 t silo mase ili se primenjuje u odnosu: 2,5 l/40% H—C—H + H—C—OH konc. kiseline. Ova se mešavina uzima 2,5—4,0 l/tonu biljne mase a 4—5 l/tonu lucerke ili drugih leguminoza (Arnold, 1978).
Primenom para formaldehida ((H—C=O—OH=82%) u laboratorijskim usiovima u koncentraciji 0,1—0,4% sam: pri konzervisanju uzoraka, uspeh je bio odličan (Wilkins and Wilson, 1978). Danas se na bazi mravlje kiseline proizvode brojni preparati za siliranje kao što su: »amasil«, »kofasil«, »kofasil-S«, »kofasil-nevv«, »kofasil-plus« i dr.
Propionska kiselina (CH3—CH2—C—OH) primenjuje se vrlo često u mnogim zemljama pa i kod nas, osobito u konzervisanju zrnaste hrane, odnosno, različitih vrsta koncentrovanih hraniva sa većim sadržajem vlage. Upotrebljava se sama ili u smeši sa mravljom kiselinom ih drugim kiselinama. Preparat od svega 0.2% koncentracije u smeši sa mravljom kiselinom ili drugim kiselinama. Koncentracije propionske kiseline, odlično čuva od kvarenja zrno kukuruza (Miron, i sar., 1978) do 9 meseci.
Od ovih kiselina nižeg ugljenikovog (prostog reda) najbolje se pokazala mlečna kiselina (CH3—CHOH—C—OH). Sa ovom kiselinom se najviše radilo u Sovjetskom Savezu gde su postignuti odlični rezultati kod siliranja leguminoza, kao i drugih vrsta koje se teže siliraju na druge načine. Postiže se odličan uspeh samo 1% koncentracije.
Međutim, ova kiselina je vrlo skupa zbog skupe proizvodnje. Mešanjem HCI i mlečne kiseline takođe je dala odlične rezultate siliranja krme.
Iz tab. 71 se vidi uporedni sadržaj buterne i amino-kiseiina u silaži zavisno od sredstava acidifikacije.
Podaci u tabeli pokazuju, da različiti konzervansi (kiselinski), usiovljavaju prema povećanju pH povećan sadržaj buterne kiseline, a smanjuje se sadržaj amino-kiselina, u isto vreme povećava se sadržaj isparljivih baza, što vodi neutralizaciji kiselosti u silaži.
Sa drugim organskim kiselinama višeg — cikličnog reda, vršeni su ogledi siliranja i to: sorbinskom i benzoevom u koncentracijama 0,3—0,5%: atranilnom 0,4% i sulfanilnom 0,5%, dobiveni su izvanredni rezultati siliranja, samo je primena ovih kiselina za sada vrlo skupa zbog njihove skupe proizvodnje (Abramovič, i sar. 1972).
Tab. 77. Sadržaj buterne i amino-kiseline u silaži zavisno od konzervansa (prema Abramoviču i sar. 1972)
Izostavljeno iz prikaza
Amino kisel. u % od s.m.
- Vrsta i načini siliranja Relacija pH silaže
Obična silaža 4,0
bez aditiva 4,01—4,48
(prirodna fermen.) 4,52—4,90
5,0
Silaža na bazi
A. 1. V. kiseline 3,0
3,00—3,45
3,50—3,90
4,00—4,49
4,50
Silaža na bazi 4,00
mravlje kiseline 4,0—4,2
4,3—4,4
4,6—4,7
4,8—5,1
Silaža na bazi 3,0
mravlje + propionske 3,0—3,2
kiseline 3,2—3,6
3,65—3,90
4,10 - Vrsta i načini siliranja Sadržaj buterne kiseline %
Obična silaža —
bez aditiva 1,90
(prirodna fermen.) 0,92
1,43
Silaža na bazi
A. 1. V. kiseline 0,03
0,09
0,17
0,26
0,68
Silaža na bazi 0,08
mravlje kiseline 0,11
0,15
0,22
0,28
Silaža na bazi 0,00
mravlje + propionske 0,01—0,02
kiseline 0,02—0,06
0,06—0,11
0.11—0,22 - Vrsta i načini siliranja Amino kisel. ispar. baze
Obična silaža 2,90
bez aditiva 1,90
(prirodna fermen.) 1,10
0,54
Silaža na bazi
A. 1. V. kiseline 2,75
2,62
2,70
2,29
1,16
Silaža na bazi 2,83
mravlje kiseline 2,63
2,51
2,32
2,15
Silaža na bazi 2,92
mravlje + propionske 2,74
kiseline 2,53
2,25
2,18 - Vrsta i načini siliranja Amino kiseline
Obična silaža 4,59
bez aditiva 2,62
(prirodna fermen.) 2,70
2,28
Silaža na bazi
A. 1. V. kiseline 1,34
2,20
2,75
2,83
2,54
Silaža na bazi 1,55
mravlje kiseline 1,80
2,55
2,60
2,30
Silaža na bazi 2,13
mravlje + propionske 2,28
kiseline 2,65
2,72
2,87 - Vrsta i načini siliranja Samoispar-Ijive kisel.
Obična silaža 1,54
bez aditiva 1,30
(prirodna fermen.) 2,59
4,33
Silaža na bazi
A. 1. V. kiseline 0,47
0,84
1,01
1,23
2,18
Silaža na bazi 0,32
mravlje kiseline 0,76
1,02
1,15
1,22
Silaža na bazi 0,52
mravlje + propionske 0,83
kiseline 1,10
1,23
1,55
Siliranje preparatima kiselih soli
Primena kiselih soli u spravljanju silaže nije tako nova. Najpre je izvršena u SAD (1953). Dejstvo ovih soli se ispoljava baktericidno. One imaju svojstvo da oslobađaju određene hemijski aktivne toksične (smrtonosnih) gasove prilikom njihovog razlaganja u vlažnoj sredini (masi) silaže. Oslobođeni gasovi deluju baktericidno. Zbog toga je njihov rad onemogućen i gubici u hranljivoj vrednosti krme su mali. Težina silaže nema značajnih razlika u odnosu na svežu masu. Primenom nekih konzervirana masa nije ni kisela (zavisno od preparata); mikrobiološki procesi su onemogućeni.
U postupku siliranja krme dodavanjem kiselih soli, stvara se kisela sredina ali se iskijučuju procesi mikrobiološke fermentacije šećera. Zbog toga je silaža manje kisela. Najpoznatiji preparat je AAZ (prema autoru A. A. Zubrilinu, 1969). a po sastavu je HCI + Na2S04, radni rastvor mu je 4,5 I. H20 + 1 I. HCI + 140 g Na2SO4 × 10H2O (ili 62 g Na2—SO4 anhydro). Kisela smeša se prema Taranovu i sar. (1972) razređuje u radni rastvor: 21 I, H20 + 1 I. Na2S04+ 1 I. HCI, rastvor se razblažuje i unosi na masu. Pored ovoga valja pomenuti preparate K-2. šmanekova i Taranova, C-2, preparat VIK (26,7% H2S04+21,3% HCI i + 52,5% H20 i najzad preparat UB-2 koji se razređuje za upotrebu 1:6 (1 I. + 6 I. vode). Svi ovi preparati dobro čuvaju hemijski sastav krmne mase koja dugo ostaje nepromenjena samo ako se pažljivo spremi.
Natrium bisulfat (Na2 S2O5) su najpre upotrebili Amerikanci, dao je odlične rezultate sa dozom 3,5—4 kg/tonu mase; on se lagano razlaže u vlažnoj masi po formuli: Na2S2O5 -» Na2SO3 + SO2 (60—62%); S02 kao otrovan gas ubija svu mikrofloru. Ova koncentracija nimalo nije štetna za probavu u životinjskom organizmu, nešto veća 5—6%, izaziva proliv kod goveda. Zbog toga se redovno pred upotrebu silaža rastrese i ostavi 2—3 časa da se provetri i oslobodi od eventualnog prisustva slobodnog 02 jer je stoka ne podnosi, neprijatnog je mirisa ,oštar i štipa sluzokožu i oči. Za konzervisanje mahunarki treba veća koncentracija, obično 4,5— 5,0% na tonu mase; za kukuruz je dovoljno 4,0%.
Natrijum bisulfat je sličan natrijum metabisulfatu. On se dozira 8—10 kg/tonu mase od leguminoza, a 7—8 kg/tonu mase trava ili za smešu trava i leguminoza 6—7 kg/tonu. Zelena masa se soli ovim preparatom (dobro usitnjen u prahu) i dobro sabija. Stvara se aktivna kiselost pH — 4,0. Prema Virtanenu ovi sulfati nisu preporučljivi za siliranje leguminoza ali su dobri za kupusarke (vrste roda Brassiceae) suncokret, krmnu repu i sl.
Natrijum sulfat (Na2S04) je odličan preparat kao zaštitno sredstvo od dekompozicije nekih složenih ali značajnih hranljivih materija kao aminokiselina: metionina, cistina, cisteina, lizina, i histidina. Metionim i cistin su važne komponente u sintezi mlečne masti obrazovanja i kvaliteta vune, krzna domaćih životinja. Prema Avramoviču (1972), natrijum sulfat je pozitivno uticao na povećanje mlečnosti kod krava za 14%, a povećanje sadržaja proteina i mlečne masti. Za siliranje se dozira 2—3 kg/tonu mase pri vlažnosti ispod 75%, a za veću vlažnost treba 3—4%. Za kukuruz u mlečno-voskovoj zriobi, smatra se najboljim hemijskim preparatom.
Primena fermentnih preparata u siliranju
Poslednjih decenija, naročito poslednjih godina, mnogo se radi na izučavanju i primeni fermenata (enzima) u siliranju krme. Siliranje zelene mase prirodnih ili sintetskim fermentima, zasniva se na dejstvu aktivnih organskih supstanci organoproteinskog karaktera, koji se najčešće dobivaju iz biljaka, životinjskog organizma ili iz mikroorganizama. Fermenti dejstvuju biokatalitički, kao pokretači, odnosno, ubrzivači biohemijske dekompozicije određenih organskih jedinjenja u biljnoj masi. Ovi preparati u malim količinama su u stanju, za vrlo kratko vreme da promene unutrašnju strukturu prirode ogromne količine organske materije. U tehnologiji Ijudske hrane, fermenti su našli veliku primenu u tehnologijama: piva, vina, hleba i peciva .alkohola, zatim u kožarstvu i sl. fermenata u konzervisanju krme, osobito u siliranju, gde su najinteresantnije: aminoiitičke, \ proteomitičke grupe fermenata.
U Sovjetskom Savezu, Skandinavskim zemljama i Engleskoj, najviše su izučavani ovi sistemi konzervisanja krme, osobito dekompozioija skroba. Vrlo poznata gljiva Aspergillus miger koristi se za dobivanje fermentnog preparata »nigrina« Aspegillus nawari fermentni preparat »nawamorin«, Aspegillus oryze »Oryzin« i drugi slični primeri. Vrlo je interesantan primer gljivice Trichotecim rosseum koji proizvodi jedan ferment jake citolitioke sposobnosti, ferment koji napada ćelione membrane, razara živu ćeliju. Ova gljivica je poznata kao super parazit na nekim fitopatogenim gljivama (Polystigma rubrum — plamenjača šljive), što je čovek počeo da koristi za svoje korisne svrhe. Prema Oparinu Acpergillus oryze dekomponuje pored skroba i hemicelulozu, sirovu celulozu ćelija biijaka i pentozane, time oslobađa proteine iz ćelija.
Poslednjih godina su izdvojeni razni selekcionisani sojevi AspergiHus oryze, koji imaju jako dejstvo kao što su preparati: »celokandin« i »celolignorin« koji uspešno razlažu slamu.
Sl. 193. Mehanizam za izvlačenje silaže (sistem podsecanja—odozdo) — anloader
Izostavljeno iz prikaza
Takođe su izdvojeni, izučeni, a i sintetski se iproizvode: amilolitički, dekstrinogeni, maltozogeni, pektinogeni i proteolitički fermenti. Prema Vojiku (1972) fermenti: »Awamarin-PK«, »Nigrin-PK« i »Oryzin-KK« se vrlo uspešno primenjuju u siliranju lucerke i drugih višegodišnjih leguminoza. Pri njihovoj primeni pH vrednost u masi se nalazi u relaciji 3,92—4,33 i na bazi pretežne koncentracije CH3—CHOH=0-C—OH. Silaža dobivena primenom ovih preparata imala je prvoklasnu ocenu. Ezdakova i sar. (1972) je radila na pnimeni Trichotedum rasseum kao celuloliz-kulturu, koja, kako je rečeno, razara ćelične opne od celuloze čime omogućava brže dejstvo drugih fermenata.
S obzirom na selektivnu sposobnost ili višestruko dejstvo na organsku materiju, fermenti se mogu upotrebiti u vrlo različite svrhe jer vrše dekompoziciju različitih organskih supstanci. Biljke koje se teško siliraju klasičnim sredstvima, fermentne materije se uspešno konzerviraju. Za rad fermenata specifične su odgovarajuće temperature na kojima najbolje vrše dekompoziciju, obično su 20—27°C.
Fermentnim siliranjem naročito »avanarinom« i »oryzinom«, utvrđeno je značajno povećanje mlečnosti kod krava za 8%. Prema ispitivanjima Konopljeve (1972), aktivnost želuca životinja se veoma jako poboljšava primenom fermentnih preparata u siliranju.
Primena kvasaca u siliranju krme
U najnovije vreme u konzervisanju krme, počelo se raditi na primeni specijalnih selekcionisanih kvasaca što u stvari nije ništa drugo do fermentno sifiranje pomoću selekciomisanih, kvasaca — gljiva i bakterija. Sokolov i sar. (1972) u Sovjetskom Savezu su uspešno primenili kulture Bacteriom propionioum zajedno sa Bacterium acidolacticum. Njihovo uzajamno dejstvo je bilo neuporedivo jače i efikasnije, nego pojedinačno primenjeni; dobila se silaža izvanrednog kvaliteta, osobito arome i ukusa, bolje nego sama mlečno-kisela bakterija.
Kvasci se proizvode sveži i sušeni kao preparati. Sušeni preparati kvasca se apliciraju pri siliranju u veoma malim količinama, sprema se razređen tečan rastvor-preparat kojim se masa spreja. Na primer 1 kg kvasnog supstrata dovoljan je za konzervisanje 1000 tona kukuruzne mase ili drugi primer samo 5 g/tonu mase lucerke tzv. »bactinocula«. Kvasci uveliko skraćuju vreme siliranja čak 2—2,5 puta u odnosu na klasičan prirodni postupak ukišeljavanja. U razgradnji skroba do dekstrina i šećera, do sada je najviše urađeno na primeni kvasaca u svetu.
Neke zemlje već izgrađuju specijalnu industriju (pogone) i postrojenja za proizvodnju ovih preparata. U Slovačkoj (Nitra, 1979) se počeo proizvoditi jedan uspeo preparat pod nazivom »Bactinocul« vrlo pogodan i jak za skoro sve vrste krmnog bilja, osobito za lucerku. Potrebno je svega 10 g/tonu mase lucerke da se uspešno konzervira. Pakuje se sušen preparat, mrko-žućkaste boje, zrnaste ili grudvičaste strukture. U Danskoj je selekcionisano nekoliko sojeva Celullomonosa za preradu grubljih materijala (slama, trska, stabljike raznih vrsta biljaka) na bazi koje se dobivaju proteini kao dodatak stočnoj hrani prvenstveno silaži.
Gubici u prinosu i hranljivoj vrednosti krme pri siliranju
Gubici u masi i hranljivoj vrednosti pri bilo kojem načinu konzervisanja kabaste stočne hrane, pa i siiiranju, su neminovni, ali su znatno manji od onih pri spravljanju sena, ako su postupak i njegovo sprovođenje protekli pravilno Sl. 188. Gubici u masi i kvalitetu krme, pri spravljanju silaže, mogu se prema njihovom karakteru grupisati u tri grupe:
1. Gubici fizičko-mehaničkog karaktera koji mogu nastati na dva načina: a) — ispiranjem oceđenim biljnim sokom (eflunetom), koji nastaje iz ćelija i biljnih tkiva prilikom sitnjenja seckanje i presovanjem mase; ako se biljna masa prethodno seckanja i presovanja prosuši do sadržaja vlage do 65%, efluenta neće biti ili u neznatnim količinama što neće pričiniti štetu. Ispiranje takođe nastupa ako kiša pada na pokošenu masu, može dostići i do 30% hranljive vrednosti; b) — drugi vid gubitaka čini mehanički rastur usled nepažljivog manipulisanja: košenja, prisušivanja, sitnjenja i presovanja mase; ovi gubici najčešće se javljaju pri transportu, istovaru i slaganju u silo objekte i pri nedovoljnoj i neodgovarajućoj mehanizaciji siliranja.
2). Gubici koji nastaju kao rezultat naknadne respiracije i interćeličnog fermentiranja, što se odvija na račun vlastitih rezervi ugljenih hidrata prvenstveno šećera i drugih rastvorljivih organskih materija. Međutim, one se mogu znatno umanjiti ako se postupak siliranja sprovodi dobro, tj. stvaranjem što bolje anaerobioze presovanjem silomase. Ovi se gubici kreću od 6,5—7,0% ponekad i više, ali se vrlo teško utvrđuju. Pored sabijanja mase, veoma je značajno sitnije seckanje od koga zavisi sabijanje. Ukoliko je masa sitnija bolje se sabija i postiže sigurnija anaerobioza.
Sl. 194. Ogledna smeša krmnog graška i ovsa
Izostavljeno iz prikaza
Dakle, za smanjenje ovih gubitaka, neophodno je ostvariti tri uslova: prethodno prosušenje do 65% vlage; seckanje mase najduže do 2 cm i primena snažnog presovanja radi postizanja dobre anaerobioze u masi.
U procesu fermentacija pri mikrobioioškim i biohemijskim reakcijama nastaju gubici hranljivih materija kao rezultat razlaganja radom mikroorganizama čiji fermenti dekomponuju organske materije do krajnjih produkata oksidacije kao: C02, NH3, H2, H2S i dr. koji nemaju nikakav značaj. Biohemijske reakcije su u konkretnom slučaju (siliranje) rezultat aktivnosti samih fermenata u ćelijama i tkivima koji često vrše jako dekomponovanje hranljivih materija, sve dok postoje povoljni uslovi tj. pristup vode i kiseonika. Sprečavanje i ovih gubitaka se postiže na već istaknute načine.
3). Gubici koji nastaju kvarenjem i prljanjem biljne mase, što se redovno javIja pri nestručnom i tehnički nepripremljenim objektima za siliranje. Uz više pažnje i uz punu stručnost izvođenja, ovi se gubici mogu znatno smanjiti. Duže izlaganje Suncu, vazduhu, zagađivanje zemljom (blato, prašina, otpaci truljenja i dr.), prouzrokuju velike gubitke i preko 60% mase i kvaliteta krme. U tab. 72 su dati gubici u hranljivim materijama krme pri raznim načinima siliranja.
Brojna istraživanja pri različitom spremanju krme, govore da je konzervisanjem hemijskim preparatima ostvarivano najmanje gubitaka u hranljivim materijama. Gubitak u suvoj materiji pri spravljanju silaže je 2—4 puta manji, a kod proteina 7—8 puta u odnosu na gubitke pri spravljanju sena.
Tab. 78. Gubici u hranljivim materijama pri raznim načinima spremanja krme (prema M. A. Šmanenkovu)
Izostavljeno iz prikaza
- Sušenje u seno 22,60 ili 42,80
- Crvena detelina — Spravljanje silaže 9,50 ili 15,00
— Hemijsko konzervisanje 3,80 ili 6,50
— Sušenje u seno 24,30 ili 42,60 - Lucerka — Spravljanje obične silaže 12,00 ili 11,70
— Hemijsko konzervisanje 2,60 ili 3,70
— Sušenje u seno 23,45 ili 42,70 - Prosečni gubici — Spremanje obične silaže 10,75 ili 13,35
— Hemijsko konzervisanje 3,20 ili 5,10
Ocena kvaliteta silaže
Dobro spravljena silaža od biljnog materijala, ima karakteristike kvaliteta na osnovu kojih možemo dati njegovu ocenu, time i jasnu predstavu uspešne stočne proizvodnje zasnovane na ishrani određenom silažom.
Ocena kvaliteta silaže se vrši: organoleptički i hemijsko-analitički. Kod organoleptičke ocene kvaliteta silaže, obraćamo pažnju i ocenjujemo sledeće osobine: boju, miris, ukus i strukturu. Boja dobro spravljene silaže je žućkasto-zelena (trave) do maslinasto zelena (leguminoze). Miris je prijatan; podseća na miris nekog voća ili sveže okišeljenog povrća različitih aromatičnih nijansi, što je rezultat očuvamih mirišljavih sastojaka biljaka, koji su aktivirani uticajem mlečne kiseline. Ukus dobre silaže je vrlo malo do blago nakiseo. Struktura pokazuje očuvanost kontura biljnih organa (list, stablo, pupoijci i dr.). Pri dohvatu (pritisku) pod prstima, ne ostavlja znake gnjilosti-truljenja, delovi ostaju celi, lako se odvajaju iako presovanjem dobro slepljeni.
Pri hemijskoj oceni kvaliteta silaže određujemo: pEI indikativno ili pH-matrijski (elektrometrijski) pomoću pH metara pri čemu utvrđujemo opštu kiselost; prisustvo štetnih organskih kiselina: buterne i sirćetne; prisustvo korisnih organskih kiselina: mlečne i dr. pH-treba da je u relacijama između 4—4,2, veća je nepoželjna. Od ukupne volumne kiselosti organska kiselost se kreće 1,80—2,20%, od čega 65— 75% pripada mlečnoj, a 25—35% sirćetnoj kiselini. Buterna kiselina je nepoželjna. U dobroj silaži amonijačnog azota nalazi se najviše 10% od ukupnog sadržaja u masi, svaki višak indicira na tolerantnu anomifikaciju.
Silaža srednjeg (prosečnog) kvaliteta ima svetlije zelenu boju, jačeg mirisa na sirće, sa dosta očuvanom strukturom (građom) biljnih organa. Odnos sadržaja kiselina je: 50% mlečne, 45—48% sirćetne, buterne ima već 2—5%, pH ove silaže je u relacijama 4,4—4,6.
Loša silaža je tamnosive do crne boje, oštrog neprijatnog mlrisa zbog prisustva trimetil-amina koji isparava. Struktura ove silaže najvećim delom je narušena, prvenstveno listova i vršaka biljaka koji su nežniji. Katkada se uopšte ne raspoznaju, postaju gnj’ili, bezobiična masa u truljenju. Silaža ima pH u relacijama od 4,7—5,0 i više. Mlečnu kiselinu sadrži samo u tragovima; kiselost čine sirćetna i buterna kiselina, što ukazuje na intenzivan proces oksidaoije i truljenja. Ova silaža nije pogodna za ishranu stoke.
Postoji više metoda u svetu za ocenjivanje kvaliteta silaže kao što su: Fligeova koja je starija, nepotpuna, daje ocenu na osnovu sadržaja samo kiselina i njihovog kvantitativnog odnosa u silaži; zatim Kirm-GHbrantova, Rušmanova, Lengsto. nova, a najnovije i veoma priznate u svetu: Mihanova i Zubrifinova. Ove sovjetske metode su potpunije, mada dosta složenije. Jedna takva metoda ocene kvaliteta silaže prikazana je na tab. 73.
Tab. 79. Ocena kvaliteta silaže prema sadržaju kiselina i količine suve materije
Izostavljeno iz prikaza
- Opisna ocena silaže Vrednost pH
- Odnos kiselina u % Gubici suve materije u %
- Odlična 4,2 Mlečna kis. 60% i
- Sirćetna kis. 40% više i manje Do 10%
- Dobra 4,2—4,3 Mlečna kis.
- Sirćetna kis. 50—60
- 50—60 Do 15%
- Zadovoljavajuća 4,4—4,6 Mlečna kis.
- Sirćetna kis.
- Buterne kis. 40—50
- 50—60 tragovi 10—25%
- Zadovoljavajuća sa slabij. kvalitetom 4,2 i više Mlečne kis.
- Sirćetne kis. Buterna kis.
- Pojava pregrevanja 65—70°C 40—50
- 50—60 nema
- 30—40% nema karotina i svarlj. proteina
- Slaba 4,7—5,0 i više Mlečne kis. znač. manje
- Sirćetna preovlađuju
- Buterna 40—50% i više gubitaka
- Neupotrebljiva
- ukvarena 5,0—6,0 —
- Preovlađuju isparljive kiseline: sirćetna i buterna — uglavnom 100%
Proračun količine silaže iz silirane zelene mase
Pri spravljanju silaže neophodno je izvršiti proračun spravljene količine silaže, što je veoma važno za pravilno korišćenje u tekućoj godini. Zelenu masu pre siliranja treba meriti, a na osnovu proračuna gubitaka u težini procesom siliranja (zagrevanje, disanje, ocedak-efluent), može se odrediti količina (težinski) gotove (spravljene) silaže za upotrebu. Ovi proračuni se vrše posle 25—30 dana od dana siliranja, nekad posle dva meseca. Prosečni gubici u masi u procesu siliranja kreću se oko 15%.
Dužim praćenjem je utvrđeno, da gubitak krme zavisi od mnogih činilaca koji se razlikuju od mesta do mesta, još više po regionima i tamošnjih klimatskih uslova u dosta širokim relacijama.
Glavni činioci su: vrsta silo-objekta, način siliranja, stepen usitnjavanja mase, vremenskih prilika i dr. Na bazi dužih ispitivanja i praćenja u široj praksi, utvrđena je veličina bioloških i fizičkih gubitaka. Ona mora biti predviđena, diferencirana za odgovarajuće konkretne uslove.
Tab. 80. Ocena kvaliteta silaže po Zubrilinu
- Klasa Miris silaže – Boja silaže
1 Miris voća prijatan 2 Sličan miris voća manje izražen preovlađuje žuta boja
3 Miris voća sa primesom na miris meda mrkozelenkasti
4 Raženog hleba tamnomrka
5 Oštar miris sirćeta koji se gubi ali sporo preovlađuje zelena
6 Oštri amonij. miris sa primesom hartije koji ne iščezava rastrljavanjem na ruci zelen - Klasa Miris silaže – Struktura silaže
1 Miris voća prijatan 2 Sličan miris voća manje izražen isto
3 Miris voća sa primesom na miris meda isto
4 Raženog hleba ostavlja tragove tamnomrke boje na prstima
5 Oštar miris sirćeta koji se gubi ali sporo ne ostavlja trag
6 Oštri amonij. miris sa primesom hartije koji ne iščezava rastrljavanjem na ruci ostavlja trag - Klasa Miris silaže – Vrednost pH
1 Miris voća prijatan koji brzo nestaje pri jtrljavanju u ruci na do 4,2
2 Sličan miris voća manje izražen manja od 4,0
3 Miris voća sa primesom na miris meda 4,2
4 Raženog hleba 4,2 više
5 Oštar miris sirćeta koji se gubi ali sporo 4,2—4,4
6 Oštri amonij. miris sa primesom hartije koji ne iščezava rastrljavanjem na ruci ne manje 4,8—5,0
Klasa Miris silaže Karakteristika osnovnih pokazat. silaže
1 Miris voća prijatan koji brzo nestaje pri jtrljavanju u ruci kvaliteta, umereno nakisela, preovlad. mlečna kisel. vlažn. do 75%. - Spravljena hladnim postupkom
2 Sličan miris voća manje izražen kvalitetna, ali kiselost je na račun mleč. kiseline 80°/n i više, spravljen je hladnim postupkom
3 Miris voća sa primesom na miris meda dobro kvalitetna, umereno kisela, ili spravljana toplim postupkom
4 Raženog hleba dobrog kvaliteta umereno kisela ili slabo bez buter. kiseline spremana (65—70°C)
5 Oštar miris sirćeta koji se gubi ali sporo uslovno dobro, umer. ili nedovolj. kiselo pov. sadrži sirć. kiseiine pripremana za duže vreme
6 Oštri amonij. miris sa primesom hartije koji ne iščezava rastrljavanjem na ruci uopšte nije dobrog kvaliteta, sadrži but. kisel. i trimetil amin, nepravilno spravljena - Klasa Miris silaže – Opšta ocena silaže
1 Miris voća prijatan koji brzo nestaje pri jtrljavanju u ruci odlična
2 Sličan miris voća manje izražen dobra, više vlažna i iskisla
3 Miris voća sa primesom na miris meda dobra
4 Raženog hleba zadovoljavaj. konzumna, manje hranljiva sa većim gubicima sir. proteina
5 Oštar miris sirćeta koji se gubi ali sporo manje zadovolj. kvaliteta
6 Oštri amonij. miris sa primesom hartije koji ne iščezava rastrljavanjem na ruci loše, neupotreb. za ishranu
Orijentaciona težina spravljene silaže, može se odrediti po težini 1 m2 i sabijenosti posle mesec dana i množenjem broja m3 i ukupne zapremine silaže sa težinom 1 m3 dobivamo ukupnu težinu silaže mase.
Za određivanje težine 1 m3 silaže, mogu se koristiti tabelarni pregledi proračuna. Oni svakako nisu najtačniji ali su pribtižno orijentacioni. Date su tabelarne vrednosti težina 1 m3 za različite vrste silaže prema vrsti, biljnog materijala prema V. A. Borineviču (1967). Podaci su dobiveni spravljanjem silaže u manjim (oglednim) objektima uz osrednju zbijenost. Težina je veoma zavisila od težine »mašine sabijača«, odnosno traktora.
Tab. 81. Tabela težine 1 m3 silaže različitog biljnog materijala mesec dana posle od siliranja (tež. kg/m3) (prema V. A. Borinevič)
Izostavljeno iz prikaza
- Silaža u Silažni materijal silorovu — tranšeji
a) Kukuruz od klipanja do mlečne zrelosti 750
b] Kukuruz mleč. vošt. zr. 700
c) Vošt. zrelost zrna 650
— kukuruz posle berbe klipa a) Pri vošt. zrel. zrna 625
b) Puna zrel. zrna 510
— Kukuruz u smeši sa bobom i graškom 700
— Suncokret i čičoka (zel. masa) 750
— Sirak (zel. masa) 700
— Krmni kupus 775
— Krmni kupus + 10—15% sena 620
— Zel. masa lista (koren) 750
— Krmna smeša: grah. + z. ovas 600
— Grašak i bob (krm. z) 600
— Zelena raž 550
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — usitnjen 650
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — neusitnjen 575
— Trav. masa prored. livad sa većim udelom trava i sejane livade — trave a — sitnjen 575
b — nesitnjen 500
— Sudanska trava 520 - Silažni materijal visine 6—7 m
a) Kukuruz od klipanja do mlečne zrelosti 700
b] Kukuruz mleč. vošt. zr. 650
c) Vošt. zrelost zrna 600
— kukuruz posle berbe klipa a) Pri vošt. zrel. zrna 575
b) Puna zrel. zrna —
— Kukuruz u smeši sa bobom i graškom 650
— Suncokret i čičoka (zel. masa) 700
— Sirak (zel. masa) 650
— Krmni kupus 750
— Krmni kupus + 10—15% sena 600
— Zel. masa lista (koren) 700
— Krmna smeša: grah. + z. ovas 550
— Grašak i bob (krm. z) 610
— Zelena raž 500
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — usitnjen 575
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — neusitnjen 550
— Trav. masa prored. livad sa većim udelom trava i sejane livade — trave a — sitnjen 500
b — nesitnjen 425
— Sudanska trava 450 - Silažni materijal Silo tranš 8 i više
a) Kukuruz od klipanja do mlečne zrelosti 750
b] Kukuruz mleč. vošt. zr. 700
c) Vošt. zrelost zrna 650
— kukuruz posle berbe klipa a) Pri vošt. zrel. zrna 625
b) Puna zrel. zrna —
— Kukuruz u smeši sa bobom i graškom 700
— Suncokret i čičoka (zel. masa) 750
— Sirak (zel. masa) 700
— Krmni kupus 775
— Krmni kupus + 10—15% sena 620
— Zel. masa lista (koren) 750
— Krmna smeša: grah. + z. ovas 600
— Grašak i bob (krm. z) 660
— Zelena raž 550
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — usitnjen 650
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — neusitnjen 575
— Trav. masa prored. livad sa većim udelom trava i sejane livade — trave a — sitnjen 575
b — nesitnjen 500
— Sudanska trava 520 - Silažni materijal Silo tranš 8 i više Silo jame (do 4 m dubine)
a) Kukuruz od klipanja do mlečne zrelosti 650
b] Kukuruz mleč. vošt. zr. 600
c) Vošt. zrelost zrna 500
— kukuruz posle berbe klipa a) Pri vošt. zrel. zrna 525
b) Puna zrel. zrna 450
— Kukuruz u smeši sa bobom i graškom 600
— Suncokret i čičoka (zel. masa) 650
— Sirak (zel. masa) 600
— Krmni kupus 675
— Krmni kupus + 10—15% sena 560
— Zel. masa lista (koren) 650
— Krmna smeša: grah. + z. ovas 500
— Grašak i bob (krm. z) 560
— Zelena raž 450
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — usitnjen 525
— Crv. det. i lucerka sa smešom trava — neusitnjen 475
— Trav. masa prored. livad sa većim udelom trava i sejane livade — trave a — sitnjen 450
b — nesitnjen 375
— Sudanska trava 420
Računske procene gubitaka u siliranju krme
S obzirom na složenost uticaja mnogih činilaca u različitim uslovima spravIjanja silaže, teško je uvek primeniti orijentacione tablične vrednosti za izračunavanje težine silirane mase. U poslednje-vreme se primenjuje izračunavanje i gubitaka pri siliranju i silirane mase na bazi sadržaja suve materije po formuli:
1. Određivanje količine suve materije i siliranoj masi:
CA = A X C% / 100
Gde su:
A = težina silirane mase
C% = srednji % suve materije sadrže;
CA = težina suve materije u siliranoj masi.
2. Određivanje količine suve materije u vreme početka korišćenja silaže:
CB = B × C% / 100
Gde su:
B = količina dobivene silaže,
C% = srednji % suve materije,
CB = težina ukupne suve materije silaže.
3. Gubitak suve materije silaže se određuje:
CG = CA — CB
CG = gubitak suve materije
4. Količina gubitaka u % iznosi po formuli:
CG % = CG × 100 / CA
5. Količina suve materije silaže se izračunava po formuli:
100% — % G — gubitaka
Primer izrade:
- silirano je 2000 tona zelene mase sa 75% vlage što znači da je bilo 25% suve materije.
Dobiveno je silaže 1800 tona sa 76% vlage, što znači bilo je 24% suve materije.
6. Težina suve materije od unete mase će biti:
CA = 2000t × 25% / 100 = 500 tona
u gotovoj silaži za upotrebu će biti:
CB = 1800t × 24% / 100 = 432 tone
Gubici u suvoj materiji silaže iznosiće:
50t — 4321 = 68 tona
— to iznosi u %
% = 681 × 100 / 500 = 13,60%
Prema tome realno dobivene količine silaže će iznositi: 100%— 13,60«/0 = 86,40%
Objekti za spravljanje silaže
Za spravljanje silaže izgrađuju se i koriste različiti objekti, koji prema ulaganju i uslovima koje pružaju u procesu spravljanja, čuvanja i upotrebe silaže, mogu zahtevati od vrlo skromnih do vrlo velikih sredstava za podizanje i održavanje.
Izgradnja, iskorišćavanje i održavanje ovih objekata, zavise od potreba, odnosno, količine silaže, broja i kategorija stoke, cene materijala kao i klimatskih uslova mesta izgradnje siloobjekta. Sve objekte za spravljanje i čuvanje silaže možemo grupisati u četiri kategorije:
- silo-stogovi;
- silo-rovovi;
- silo-jama i
- silo-tornjevi ili silo
Silo-stogovi su izgrađene platne ili ploče od različitog materijala najčešće betona (armirani ili prost), cigle, kamena i betona, na površini zemlje u blizini stočarskih obje-kata (staja, ispusta). Siliranje se vrši slaganjem i presovanjem usitnjene biljne mase potom se vrši izolacija pristupa vazduha, pokrivanjem različitim materijalima: zemljom, balama, slamom, kukuruzovinom i u novije vreme uspešno plastičnim folijama.
Ovi objekti su različitih dimenzija, najčešće su pravougaonog oblika i dimenzije zavise od potreba u stočarstvu. Objekti su najeftiniji ali najnepogodniji, jer silaži najčešće treba dodati konzervans, vrlo se teško čuva u povoljnom stanju do upotrebe. Međutim, sadašnje doba plastičnih masa znatno poboljšava i povećava ovaj način siliranja, ali ga treba praktikovati na većim nadmorskim visinama gde je hladnije. Gubici su ovde najveći zbog velikog izlaganja silomase vazduhu.
Valja istaći da je primena plastike omogućila siliranje na samom ravnom zemljištu, a izgrađene ploče se redovno koriste za druge potrebe u intersezoni.
Silo-rovovi (sl. 189) su objekti koji se ugrađuju plićim ukopavanjem u zemIjište; mogu biti delom u zemljište, a delom iznad ili u celini ukopani objekti. Podižu se gde je podzemna voda redovno niska. Silažna masa je znatno manje izložna uticaju vazduha i kolebanju temperature, a time se manje kvari. Po obliku traoovi su pravougaoni sa ugrađenom armo-betonskom podlogom i bočnim zidovima. Prilaz je sa užih strana, može biti sa jedne ili obe, gde se prilazno-izlazna rampa i ulaz izgrađuje pod blagim padom da se lako može ulaziti i izlaziti sa mehanizovanim sredstvima transporta pri siliranju i korišćenju silaže sl. 190. Ovi objekti su mnogo pogodniji za uspešno sabijanje silaže sa teškim mašinama.
Dužina rovova zavisi od potreba u silaži dok se širina najčešće uzlma do 7 m, zbog pogodnosti manipulisanja. S obzirom na to da je nivo silomase u nivou površine zemljišta ili iznad ove, ali se podina (dno) uvek nalazi ispod 2 m više metara, treba je obezbediti od podlivanja vode, što se čini izgradnjom slivnog sistema oko rova s jedne, i nastrešnice s druge strane.
Postoje određena merila za dimenzionisanje silo-rova prema tabeli 76.
Tab. 82. Određivanje dimenzija silo rova
Izostavljeno iz prikaza
- Dubina rova (u m) i Širina u preseku (m)
dno i vrh
2,0 2,0 i 3,0
2,5 2,5 i 4,5
3,5 3,5 i 5,5
4,0 4,5 i 8,0
Dubina rova (u m) Površina (presek m) - 2,0 5,00
2,5 8,75
3,5 15,75
4,0 25,00
Dubina rova (u m) Težina silaže po 1 d.m. - 2,0 3,00
2,5 5,25
3,5 9,45
4,0 15,00
Dubina rova (u m) i Broj uslov. gria sa dnevnim obrokom sa 20 cm. duž. silaže od
20 kg/grl na dan i 10 kg/grl. dan
2,0 30 i 60
2,5 62 i 104
3,5 95 i 109
4,0 150 i 300
Ako je s.t. silaže 0,6, površina preseka silaže u rovu 5 m2, težina 1 m (duž.) iznosi 3000 kg. To znači da dnevna potrošnja silaže od 20 cm (duž) iznosi 600 kg što može da hrani 30 grla stoke sa 20 kg/grla/dan, odnosno 60 g/dana po 10 kg silaže.
Prednost silo rovova je što su jednostavni za punjenje i pražnjenje, za održavanje, dosta su jeftini, u njima se može silirati većina vrsta krme. Prazni se mogu koristiti za druge svrhe, osobito natkrivani i mehanizovani, nema opasnosti od gasova itd.
Nedostaci su im: što se teško otklanja silo efluent, zauzimaju veliki prostor, teže se dopunjavaju, ne mogu se automatizovati u punjenju i korišćenju silaže. Masa za siliranje treba da se provenjava do maksimalnog sadržaja vlage 65% da se smanji izdvajanje efluenta.
Silo-iame su objekti koji se grade u zemljj (dublje od prećnika). Izgrađuju se od: cigle, betona, kamena ili drugog materijala. Najčešće se izgrađuju u toplijim klimatskim regionima i gde su visoke ietnje temperature. Međutim, koriste ih i skandinavske zemlje iako tamo klima nije topla (Danska, Švedska) svakako zato što se silaža u njima dugo i dobro održava u nepromenjenom stanju (primenom A. I. V. kiseline silaže od engleskog Ijulja se čuva preko 3 godine).
Silo jame su najčešće cilindričnog ili pravougaonog oblika. Dimenzije su obično: dubina 4—5 m, prečnik 3—3,5 m. Veliki im je nedostatak ulazak vode od dna i zadržavanje efluenta na dnu, pa se zato obično na dno jame stavlja sloj šljunka 60—70 cm, a preko šljunka oblice drveta na koje se slaže silo masa. Grade se na dobro ocednom terenu.
Silo-tornjevi (sl. 191) su savremeniji objekti koji se dosta koriste u svetu; iz njih se dobiva najbolja silaža. Tornjevi su cilindričnog oblika; najčešće na površini ili manjim delom ukopani u zemlju. Grade se od različitog materijala: armiranog betona, drveta sa metalnim obručima (manjeg kapaciteta) i najsavremeniji od konstrukcije čeličnih ploča. Danas se izrađuju i od plastičnih prstenova. Dimenzije su različite: širine 0 2,5—7 m, a visina — 2,5 puta veća od širine (0). Prilikom izgradnje mora se dobro proračunati odnos dimenzija zbog visokog pritiska pri siliranju i eventualnog širenja gasova.
Rastur i gubici kod silo tornjeva su najmanji, naročito uz primenu hemijskih sredstava konzervisanja. Veliki im je nedostatak što su skupi, osobito metalni tzv, harvestor-silosi, amortizacija im je vrlo duga. Silo-tornjevi od armiranog betona moraju se oblagati materijalima internim prema kiselinama jer one nagrizaju beton, osobito pri hemijskom siliranju. Tu se koriste plastične mase, staklene pločice ili se vrši premazivanje specijalnim smolama neškodljivim za stoku. Tornjevi se lako pune i prazne, osobito mehanizovani, još bolje automatizovani harvestorsistemi silosa, oni se mogu potpuno automatizovati obostrano: pri punjenju i iskorišćavanju u ishrani stoke. Pogodni su za konzervisanje svih vrsta hraniva sa i bez primene konzervansa fsl. 191).
Sl. 195. Ogledni usevi krmnog konvejera — rokovi setve i korišćenja
Izostavljeno iz prikaza
Harvestor silosi (sl. 192) izgrađuju se od čeličnih ploča i predviđeni su za spravljanje (konzervisanje i čuvanje) velikih količina stočne hrane. Iznutra su prevučeni otpornim emajlom ili plastikom otpornom na koroziju različitim hemijskim sredstvima. U njima je ostvarena hermetičnost. Punjenje se vrši kroz otvore na samom vrhu (ili i sa strane), a pražnjenje odozdo, na samom centru pomoću lančane freze anloadera koji se automatski useca u masu, seče i zahteva beskrajnim istiskačem, tako kruži veličine poluprečnika harvesto cilindra, masa se polako spušta za naredni zahvat (sl. 193). Pri siliranju dužina reza biljne mase ne sme biti veća od 20 mm. Gubici su svedeni na minimum. Nedostatak im je što jako korođiraju, moraju se premazivati, skupi su, i samo održavanje je skupo.
Iz analiza hemijskog sadržaja sveže zelene mase i silaže spravljene u različitim silo-objektima, vide se razlike u tabeli 77, prema Balceru, gde značajnu ulogu ima i sam tip objekta i njihov uticaj, kako na sadržaj pojedinih hranljivih materija u silaži, tako i na njihovu svarljivost u životinjskom organizmu.
Tab. 83. Razlike u kvalitetu krme zavisno od vrste objekta za siliranje
Izostavljeno iz prikaza
- Organske materije u hrani Silo – — toranj
Sveža zelena masa i Silirana masa
1. Vrste org. m.
— sirovih prot. 13,83 i 15,98
— čisti proteini 12,21 i 8,25
— sir. celuloza 23,21 i 27,17
— sir. mas. mater. 2,40 i 6,15
— BEM-a 52,00 i 41,51
— sir. pepela 8,56 i 9,19
Odnos sir. prot.
odnos svar. prot. 0,88 i 0,52
II. Koefic. svarlj.
— sirovi proteini 71,19 i 71,10
— svarlj. proteini 69,90 i 54,50
— sirove masti 55,90 i 71,20
— BEM-a 80,70 i 73,70
— Sir. celuloza 78,40 i 78,30 - Organske materije u hrani Silo – jama
Sveža zelena masa i Silirana masa
1. Vrste org. m.
— sirovih prot. 15,93 i 18,38
— čisti proteini 13,91 i 7,73
— sir. celuloza 23,91 i 25,13
— sir. mas. mater. 2,96 i 8,95
— BEM-a 47,61 i 34.02
— sir. pepela 9,60 i 13,52
Odnos sir. prot.
odnos svar. prot. 0,87 i 0,42
II. Koefic. svarlj.
— sirovi proteini 72,90 i 68,20
— svarlj. proteini 70,10 i 37,70
— sirove masti 52,80 i 64.60
— BEM-a 77,90 i 69.30
— Sir. celuloza 79,60 i 84,50 - Organske materije u hrani Silo – rov
Sveža zelena masa i Silirana masa
1. Vrste org. m.
— sirovih prot. 11,75 i 13,94
— čisti proteini 10,13 i 7,98
— sir. celuloza 25,50 i 28,96
— sir. mas. mater. 1,88 i 3,32
— BEM-a 53,71 i 45,42
— sir. pepela 7,56 i 8,36
Odnos sir. prot.
odnos svar. prot. 0,86 i 0,57
II. Koefic. svarlj.
— sirovi proteini 68,90 i 54,90
— svarlj. proteini 67,10 i 36,60
— sirove masti 57,70 i 65,50
— BEM-a 81,90 i 68,60
— Sir. celuloza 77,50 i 72,00
Na kvalitet silaže imaju jak uticaj konzervansi i stimulatori, vremenski uslovi pri siliranju, tehnika pripremanja silo mase što se odnosi na krupnoću seckanja (sitnije seckanje masa se bolje silira od krupnije), kvaliteta raspoređivanja i sabijanja mase u objektima anaerobizacija sredine) gde se sadržaj vazduha zapreminski svodi na svega 40% što znači da kiseonika ima svega 7—-8%, pa se brzo utroši, a zameni ga stvoreni CO2. Zatim, jak uticaj na kvalitet imaju sami objekti, premda, danas, sa plastičnim folijama (armovane ili obične) olakšano stvaramo anaerobne uslove kod procesa siliranja krme. Od građevinskih objekata prema današnjim iskustvima, najbolji kvalitet silaže sa najmanjim gubicima, sa najboljom svarljivošću, dobiva se u savremenim silotornjevima tipa harvestora.