Čini posebno zadovoljstvo predgovor ovakvoj publikaciji, koja po mišljenju i pozitivnoj oceni recenzenata ima sve elemente jedne monografije. Ona predstavlja ne samo sveobuhvatno već i prvo pisano ostvarenje na našem jeziku, čija je tematska sadržina u celini posvećena novoj tehnologiji navodnjavanja-kapanjem.
S tim u vezi, pre svega treba naglasiti da je autor temeljno proučavao literaturu vodećih istraživača i praktičara u svetu, naročito u Izraelu, SAD, Italiji s jedne strane, i aktivno učestvovao u projektovanju, izvođenju i verifikaciji funkcije i efekata na našim sistemima za navodnjavanje „kap po kap“ u toku poslednje dve decenije, s druge strane. Ove dve okolnosti omogućile su autoru da produktivnom sintezom stranog i domaćeg saznanja i iskustva uspešno prezentira našoj naučnoj i stručnoj javnosti suštinu i sve relevantne prednosti jednog efikasnog i ekološki naglašenog pristupa navodnjavanju, koji do skora nije bio poznat.
Stoga se autor bez prentenzija s pravom može smatrati pionirom uvođenja i razvoja nove tehnologije navodnjavanja u nas, koja predstavlja ne samo osmišljen već i nekad nezamenljiv metod primene vode s obzirom na moguća ograničenja u pogledu klime, topografije zemljišta, izvorište vode kao i eventualno radne snage.
Rane faze tehnike i tehnologije navodnjavanja kapanjem, koje su bile predmet razmatranja na Prvom kongresu u Izraelu (1971) i Drugom kongresu u San Diegu (1974) su već iza nas. U međuvremenu, javlja se bezbroj inovacija, modifikacija i potpuno novih rešenja, koje autor hronološki razmatra, pri čemu ne izostaju ni njegov kritički osvrt, a ni mnoga otvorena pitanja na koja on objektivno ukazuje. Ova poslednja proizilaze iz raskoraka teorije i prakse lokalnih uslova jer projekat počiva na mnogim pretpostavkama koje se ne sreću često u prirodnim okolnostima.
Monografiju čine tri poglavlja – tri tematske celine, koje su interdisciplinarno obrađene, kako sledi:
Prvo, Opšta razmatranja,
Drugo, Tehničke karakteristike i rešenja navodnjavanja kapanjem,
Treće, Uslovi i faktori za primenu sistema za navodnjavanje kapanjem
Obim i sadržina pojedinih poglavlja su sasvim odgovarajući i po koncepciji autora čine jednu konzistentnu celinu, koja se ukratko komentariše:
Prvo poglavlje se odnosi na Opšte razmatranje, u kojem autor nakon kratkog osvrta na istorijski razvoj, značaj i način navodnjavanja uopšte, stavlja težište na jedan relativno nov i veoma propulsivan način navodnjavanja za čiju primenu sa specifičnom tehnologijom postoji rastući interes u svetu i u nas. Ukratko, ovde je reč o ranijim iskustvima, sadašnjem stanju, doprinosu tekućih istraživanja kao i još nerešenih problema sistemanavodnjavanja – kapanjem.
Drugo poglavlje je po obimu najveće (što je i opravdano) jer obuhvata brojne tehničke karakteristike i relevantna rešenja navodnjavanja – kapanjem. Naime, u njemu se razmatraju svi elementi ovog načina navodnjavanja od izvorišta, vodozahvata i sistema „kap po kap“, koji figurativno predstavlja „krv i krvotok“ u obezbeđivanju zahteva kultura vodom preko zemljišta kao direktnog posrednika. Detaljno su obrađeni elementi zahvatanja, podizanja i potiskivanja vode kako preko glavnih tako i sekundarnih cevnih vodova. Lateralima, a posebno kapljačima kao najdelikatnijim delovima funkcije razvodnog sistema data je naročita pažnja. S tim u vezi, daju se klasifikacija kapljača i kriterijumiza njihov izbor, koji su prilagođeni zahtevima zemljišta, zalivnih kultura i kvalitetu vode izvorišta. Uređajima kontrole pritiska i protoka vode na osnovu hidrauličkih proračuna dat je odgovarajući tretman.
Treće poglavlje u celini se odnosi na prirodne uslove i faktore klime, zemljišta, vode i zalivnih kultura sa aspekta navodanjavanja – kapanjem.
U tom kontekstu vodni bilans, šta više dnevni bilans, je ključni parametar za neposrednu tehnološku operaciju – pokrića dnevnog deficita vlage u zemljištu. Svakako da je tretman zalivnih kultura tj. njihovih specifičnih tehnoloških potreba za vodom neizostavan, jer njihov raspored u prostoru, na polju predodređuje instalaciju laterala i kapljača u datim ekološkim uslovima. Tretman zemljišta kao poroznog medija je takođe nezaobilazan, jer se svaki tip zemljišta sa svojim vodnim konstantama karakteriše određenom distribucijom vode – frontom vlaženja u profilu. Kvalitet vode se razmatra sa dva aspekta: prvi, koji se odnosi na neposredan uticaj na kulture i zemljište, a drugi se pak odnosi na neka posebna hemijska svojstva (sadržaj gvožda), prisustvo suspendovanog materijala ili nekih bioloških sadržaja (alge, mikroni i dr.) koji mogu biti od štetnog dejstva na funkciju kapljača. Stoga je uređaj sa filterskim sistemom obavezno sastavni deo celokupne oprerne za navodnjavanje – kapanjem.
Na kraju, izražava se uverenje da će ova publikacija naići na prijem stručne i naučne javnosti, jer se upravo kao ključni korak pojavljuje u periodu tranzicije ka sveukupnim društvenim i privrednim promenama i u našim prostorima, gde nove tehnologije sa proverenim prednostima predstavljaju nesumnjivi doprinos progresu.
Beograd, maja 1995. g.
Dr Avram Adižes, dip. ing.
Sadržaj
PREDGOVOR
OPŠTA RAZMATRANJA
1. Istorijat, razvoj i značaj navodnjavanja
2. Definicija navodnjavanja
3. Način i metode navodnjavanja
4. Razvoj i značaj navodnjavanja kapanjem
5. Pojam i definicija navodnjavanja kapanjem
6. Navodnjavanje kapanjem u svetu
7. Navodnjavanje kapanjem u Jugoslaviji
8. Preduslovi za navodnjavanje kapanjem i osnovna problematika primene
TEHNIČKE KARAKTERISTIKE I REŠENJA NAVODNJAVANJA KAPANJEM
1. Elementi navodnjavanja kapanjem
1.1.Izvorišta vode za navodnjavanje
1.2. Vodozahvati
1.3. Sistem za navodnjavanje kapanjem
2. Tehničke karakteristike sistema za navodnjavanje kapanjem
2.1. Elementi zahvatanja, podizanja i potiskivanja vode
2.1.1. Građevinski objekti – crpne stanice
2.1.2. Pogonski agregati (motori i pumpe)
2.1.3. Instalacije i automatika crpljenja i potiskivanja vode
2.2. Ostali elementi sistema za navodnjavanje kapanjem
2.2.1. Glava sistema sa komponentama
a. Osnovne komponente
b. Filterski sistem
c. Sistem fertirigacije
2.2.2. Glavni i sekundarni cevni vodovi sa komponentama
a. Dovodni glavni cevni vod
b. Razvodni glavni cevni vod
c. Sekundarni radni cevni vod
d. Uređaji, objekti i ostali elementi cevnog voda
e. Spojni elementi glavnih i sekundarnrh cevnih vodova
2.2.3. Laterali
a. Laterali sa kapljačima
b. Laterali bez kapljača
c. Spoljni elementi l drugi delovi laterala
2.2.4. Kapljači
a. Funkcija i karakteristike kapljača
b. Klasifikacija i vrste kapljača
c. Osnovni preduslovi i kriterijumi za izbor kapljača
2.2.5. Uređaji kontrole
a. Uređaji kontrole pritiska
b. Uređaji kontrole protoka
c. Uređaji kontrole vlažnosti
c/1. Kontrola vlažnosti zemljišta irometrom
c/2. Ostali uređaji kontrole vlažnosti zemljišta
3. Osnova hidrauličkog proračuna navodnjavanja kapanjem
3.1. Uvodne napomene
3.2. Elementi hidrauličkog proučavanja crpljenja i potiskivanja vode
3.2.1. Tečenje vode i određivanje gubitka pritiska
a. Tečenje vode kroz provodnike
b. Gubitak pritiska u provodnicima i lokalni gubici
c. Gubitak pritiska u sekundarnim i lateralnim provodnicima
d. Gubitak pritiska na priključnoj opremi i uređajima
e. Gubitak pritiska na kapanje
PREDUSLOVI I FAKTORI ZA PRIMENU SISTEMA ZA NAVODNJAVANJE KAPANJEM
1. Klimatski i bioklimatski činioci
1.1.Opšta i posebna razmatranja klime
1.2. Parametri bilansa vlage
a. Vodni bilans za potrebe navodnjavanja kapanjem
b. Primena dnevnog vodnog bilansa
2. Kulture u uslovima navodnjavanja kapanjem
2.1. Biološko-fiziološke specifičnosti kultura i primena navodnjavanja kapanjem
2.2. Prostorni raspored kultura u polju kao faktor primene navodnjavanja kapanjem
2.3. Primena agrotehničkih mera u uslovima navodnjavanja kapanjem
3. Zemljište u uslovima navodnjavanja kapanjem
3.1. Kompleksna pedološka istraživanja zemljišta
3.2. Tretman zemljišta i definisanje parametara za navodnjavanje kapanjem
a. Za „zalivnu visinu“
b. Za „intezitet zalivanja“
c. Za „vreme primene“
3.3. Iskustveni modeli i kriterijumi tretmana zemljišta za primenu navodnjavanja kapanjem
3.3.1. Modeli distribucije vode u zemljišnom profilu
3.3.2. Kriterijumi i parametri dimenzionisanja sistema za navodnjavanje kapanjem
4. Kvalitet vode u uslovima navodnjavanja kapanjem
4.1.Izvorišta i kvalitet vode za navodnjavanje kapanjem
4.2. Kvalitet vode i funkcionalnost kapljača
4.3. Mikrobiološki tretman vode
Predlog:
5. Eksploatacija i održavanje sistema za navodnjavanje kapanjem
5.1. Kontrola održavanja vodnog režima
5.2. Uputstva za funkcionalnost, eksploataciju i održavanje sistema
SUMMARY
General discussions
Drip Irrigation Technical Characteristics and Technical Solutions
Prerequisites and Factors of Drip Irrigation System Application
LITERATURA
1. Istorijat, razvoj i značaj navodnjavanja
Merodavno se može tvrditi da je navodnjavanje staro gotovo koliko i ogranizovano ljudsko društvo. Činjenica, da se navodnjavanje rađalo i razvijalo uporedo sa organizovanošću ljudske zajednice, ima svoju logiku s obzirom da je čovek, kao svesno biće, najveći deo svoje aktivnosti usmeravao prema hrani kao svojoj najosnovnijoj potrebi. Nema sumnje da se taj proces, koji je započeo 6.000 − 8.000 godina pre nove ere, nastavlja i da će se nastaviti.
Arheološka iskopavanja, kao neosporni dokaz, svedoče o veoma ranoj primeni navodnjavanja kao i da je kolevka rađanja ove mere Mesopotamija (Tigar i Eufrat), Egipat (Nil), Kina (Jancekjang) i Indija (Ind).
Procvat ili propast brojnih civilizacija u dolinama ovih reka s pravom se vezuje za razvoj odnosno stagnaciju navodnjavanja. Nije neobično što je bujna vegetacija predstavljala simbol raja jer tamo gde se navodnjavalo, usred pustinje je cvetala civilizacija i bujao život.
Postoje pretpostavke (Čerkasov, A. A. 1950) da se na prostranstvima oblasti Turkestana i Murgaba navodnjavalo još 10.000 godine pre nove ere.
U Južnoj i Srednjoj Americi navodnjavanje se primenjivalo u carstvu Inka i Acteka dok su u Severnoj Americi, u dolinama reka, za ovu meru znali plemena Majova, Yuma, Hopi i druga.
Evropu karakteriše nešto kasnija primena navodnjavanja koje se prvo razvilo na njenom jugu. Vezuje se za civilizacije starih Grka i Rimljana na prelasku iz stare u novu eru. Posebno je navodnjavanje bilo primenjeno u Grčkoj i Španiji kao i u Italiji gde se i danas mogu videti očuvani kanali i akvadukti od pre nove ere.
Navodnjavanje se dakle, istorijski gledano, rađalo, podizalo i razvijalo odnosno zamiralo, stagniralo i padalo uporedo sa prosperitetom odnosno propadanjem raznih civilizacija. Stoga je razvijenost navodnjavanja, razume se u određenim klimatima, predstavljalo jedan od pokazatelja razvijenosti društveno-ekonomskih snaga. S obzirom na relativno obimne radove, koji su uvek pratili sprovođenje navodnjavanja, značilo je da ih ni jedna civilizacija odnosno društvo nije moglo ni izvoditi ukoliko nije bio dostignut određeni stepen razvoja proizvodnih snaga.
Srednji vek kao karakterističan u stagnaciji mnogih oblasti ljudske delatnosti, u celini gledano, nije to doslovno mogao biti i u oblasti poljoprivrede. Razlog su naravno, neprekidno povećanje stanovništva i njegove rastuće potrebe za hranom. T ako je i navodnjavanje nadživelo mračnjaštvo o čemu svedoče ostaci nekih grandioznih objekata izgrađenih u Francuskoj, Španiji, Italiji i drugim zemljama u tom periodu.
Međutim, razvoj ove mere do danas nije išao samo linijom osvajanja i povećanja navodnjavanih površina. Uporedo se odvijao razvoj tehnologije i tehnike navodnjavanja sa usavršavanjem objekata ili delova zalivnih sistema. No, bez obzira što određeni objekti, izgrađeni još pre nove ere, izazivaju divljenje (npr. akumuiacije Meris u Egiptu) tek se u novom dobu − u zadnjim decenijama desio prvi buran razvitak tehnologije i tehnike navodnjavanja praćen izgradnjom grandioznih objekata, zatim načina i metoda navodnjavanja. To je naravno, neposredno, vezano za opšti procvat nauke i tehnike − pronalaskom novih materijala i uređaja koji su bili pogodniji za upotrebu.
Značaj navodnjavanja, kao uslova za postizanje visokih prinosa, bio je dakle shvaćen još u najranijem periodu ljudske istorije.
U svim izrazito aridnim zonama odnosno predelima polupustinja i pustinja gde vladaju stalne suše, navodnjavanje nije bilo samo potreba već i osnovni preduslov da se uopšte mogla odvijati proizvodnja. U klimatskim semiaridnim karakterom gde spada i naša zemlja, odnosno u zonama sa periodičnim sušama navodnjavanje je jedna od najvažnijih mera kojom se neposredno ili posredno značajno utiče na povećanje proizvodnje. I dok se ranije ova mera ograničavala samo na izrazito sušne regione, danas se primenjuje u 80-100 zemalja u svetu. U ovom periodu se toj meri daje poseban značaj kao jednoj od najvažnijih u rešavanju problenra ishrane rastućeg stanovništva. Gotovo 60% kultivisanih površina pripada suvim ili polu suvim zonama, tako da se bez obzira na druge povoljne uslove, bez navodnjavanja ne može računati na uspeh u proizvodnji.
Razvoj navodnjavanja u našoj zemlji, s obzirom na klimat i geografski položaj, nije imao taj tempo kao u pomenutim regionima. Iako se, verovatno, u aridnijim zonama navodnjavanje izvodilo još u doba Rimljana, pisani crkveni (manastirski) spisi navodnjavanje u Metohiji pominju tek u XIV veku. Realna je predpostavka istoričara da se u Makedoniji i Dalmaciji kao i Hercegovini (Marasović, A. 1962) zatim u Metohiji (Kanon Leke Dukađina izXIV veka ima niz odredbi koje regulišu pravo na vodu) sve do srednjovekovne Srbije , navodnjavalo mnogo ranije. Za Vojvodinu, kao najznačajniji poljoprivredni region naše zemlje danas, navodnjavanje je gotovo simbolično sve do završetka drugog svetskog rata. To je i razumljivo, s obzirom da je naseljavanje ovog regiona uslovljavalo, pre svega, meru isušivanja. Ima inače tragova da se na tzv. gredama i aluvijalnim terasama izvodilo navodnjavanje u lokalnim uslovima.
Kako se navodi u monografiji „Zemljišta Vojvodine“ (1972), prva navodnjavanja u Vojvodini vezana su za kulturu pirinča. Verovatno su ovu agrotehničku meru sa istoka preneli kod nas Turci, zajedno sa kulturom pirinča. Tako se kultura pirinča, a time i navodnjavanje zemljišta u poljoprivredi, spominje još u vreme Turaka. Može se predpostaviti da se u to vreme bar delimično navodnjavalo i povrće. Kasnije se (1880. god.) prva pirinčana polja podižu na državnom imanju Kosančić 1894. godine. Spominje se površina od 837 KJ pirinčanih polja u Bačkoj, zatim druga u jugoistočnom Banatu (Ilandža).
Ocena značaja navodnjavanja u našoj zemlji a posebno u Vojvodini pripada međutim, novoj istoriji. Ceste sušne godine (1950, 1952 ili 1968) koje su gotovo prepolovile prinose i značajno uticale na tempo našeg privrednog razvoja, uslovile su da se shvati značaj navodnjavanja. U tom periodu se i pristupa izgradnji velikih hidrosistema (Dunav-Tisa-Dunav, Ibar-Lepenac), zatim sistema u Metohiji, Dalmaciji, Hercegovini, Moravskoj Dolini i u zadnje vreme u Crnoj Gori i Semberiji.
Podaci o mogućnostima i stvamoj primeni navodnjavanja su veoma različiti. Tako se navodi da se od 178.000 ha površina obuhvaćenih sistemima, 1969. god. navodnjavalo samo 135.205 ha ili 1973. god. 143.180 ha. Danas je sistemima obuhvaćeno blizu 300.000 ha da bi se periodično navodnjavalo do oko 230.000 ha.
Prema dokumentaciji Hidrosistema DTD (1978) procenjuje se kako je realno očekivati da će navodnjavanjem, u bliskoj budućnosti, bid obuhvaćeno oko 600.000 ha a šta više optimistički se predviđa i površina od 1,500.000 hektara.
Nesporna je činjenica međutim, da je naša zemlja na dnu evropske lestvice navodnjavanih površina u odnosu na obradive (3,8%), dok je kod navodnjavanja dugogodišnjih zasada, posebno interesantnih sa aspekta „kap po kap“ navodnjavanja, situacija još nepovoljnija.
Realno je dakle očekivati da će, prema svom značaju, navodnjavanje tek dobiti odgovarajuće mesto.
2. Definicija navodnjavanja
Mnogi autori, mada za navodnjavanje navode različite formulacije, u suštini mu daju sličnu definiciju.
Pod navodnjavanjem se podrazumeva veštačko dovođenje vode u zemljište, ili određenije rečeno, dovođenje vode u rizosferni sloj zemljišta u vremenu kada se ispoljava nedostatak potrebne količine vode za normalnu potrošnju od strane poljoprivrednih kultura. Prema tome, navodnjavanje − kao jedan od vidova melioracija − ima za zadatak da obezbedi i reguliše neophodan vodni režim na poljoprivrednim zemljištima i, u vezi s tim, da povoljno utiče na stvaranje i održavanje toplotnog režima zemljišta i režima ishrane biljaka, a sve ovo zajedno utiče na povećanje plodnosti zemljišta.
Israelsen, O. W. 1956. međutim, mnogo kraće definiše navodnjavanje kao veštačko dodavanje vode zemljištu u cilju obezbeđenja vlage neophodne za razvoj biljaka.
Navodnjavanje se definiše i kao kompleksna hidrotehnička mera kojom se omogućuje veštačko dovođenje vode u zemljište u cilju obezbeđenja nedostajuće vlage.
Vučuć, N. 1976. inicira da se navodnjavanje mora posmatrati kao dopuna prirodnih padavina za uspešno gajenje poljoprivrednih kultura kao deo kompleksne agrotehnike pri čemu treba uvek imati u vidu „da su svi činioci života biljaka ravnopravni među sobom i nezamenljivi“.
Stoga se, prema istom autoru, navodnjavanje definiše kao dodavanje vode zemljištu sa ciljem povećanja njegove vlažnosti i obezbeđenja biljaka lakopristupačnom vodom u slučajevima prirodnog deficita potrebne vode.
Prisutno je očigledno da stručnjaci hidrotehničari navodnjavanja definišu više kao hidrotehničku meru a poljoprivredni stručnjaci − agronomi više kao agrotehničku meru. Sasvim je sigumo da su, u izvesnom smislu, u pravu i jedni i drugi, jer se zapravo radi i o hidrotehničkoj i o agrotehničkoj meri istovremeno.
Iz tog razloga se navodnjavanje mora definisati kao kompleksna hidrotehničko-agrotehnička mera kojom se biljkama nadoknađuje prirodni deficit potrebne vode optimalnim vlaženjem zemljišta u cilju postizanja optimalnih i ekonomski opravdanih prinosa.
Neospomo je da se zaista radi o kompleksnoj hidrotehničko-agrotehničkoj meri s obzirom na tehniku, načine i metode primene odnosno različite uslove prirodnih činilaca klime, zemljišta i kultura.
Takođe je činjenica da je navodnjavanje za određene zone ne samo potreba, već uopšte, uslov za proizvodnju (zone pustinja, polupustinja kao i prostora izloženih i otvorenih prema ovim zonama), dok je za određene zone (semiaridne) i regione to samo dodatna mera za ostvarivanje visokih prinosa i podizanje nivoa proizvodnje. Navodnjavanje u takvim, semiaridnim ili semihumidnim zonama (kao što je uglavnom i naša zemlja), je u suštini mera kojom se dopunjuje prirodni deficit padavina u cilju intenziviranja poljoprivredne proizvodnje. Ovo se ističe, ne bez razloga, s obzirom da su mnogi autori skloni da navodnjavanje kapanjem isključivo vezuju i proriču mu perspektivu u izrazito suvim zonama iako je već dokazano da je vrlo uspešno primenjeno u zonama gde se to smatra kao dopunska mera.
U celini dakle posmatrano, navodnjavanje (kao i navodnjavanje kapanjem) bi u budućnosti trebalo da dobije u značaju s obzirom na sve izraženiji porast i potrebe svetskog stanovništva, relativnu ograničenost drugih činilaca kao i nepovoljnost klimatskih faktora. Već se i samom definicijom navodnjavanja to potvrđuje.
3. Način i metode navodnjavanja
Navodnjavanje se, kao kompleksna hidrotehnička-agrotehnička mera, danas izvodi na više načina koristeći različite metode.
Usavršavanje načina a posebno metoda navodnjavanja se takođe odvijalo uporedno sa razvojem i prosperitetom određenih civilizacija. Mogućnosti u tom domenu su ipak bile veoma ograničene sve do pojave parne mašine i motora, odnosno industrijske revolucije. Zato se do industrijske revolucije i procvata nauke i tehnike izvodilo uglavnom površinsko navodnjavanje i ako su civilizacije (Mesopotamija, Egipat, Grčka, Rim i sl.) doživljavale najveći procvat. Razvojem nauke, tehnike, oruđa a posebno mašina kao i usavršavanjem određenih rešenja iznalaženjem novih materijala, dolazi se i do današnjih načina i metoda u navodnjavanju.
Dostignuća u zadnjih nekoliko decenija dala su poseban pečat, kada se realno i moglo prići sistematizaciji načina i metoda navodnjavanja.
Prema tome smatra se da postoje sledeći načini navodnjavanja:
- iz vazduha
- površinom zemljišta, i
- ispod površine zemljišta.
Ovakva globalna odnosno opšta podela je važeća za sva vremena a sigurno i danas prihvatljiva. U izvesnom smislu međutim, ona samo definiše prostorni status izvođenja navodnjavanja. Činjenica je ipak, da je danas znatno širi spektar načina i metoda primene ove mere.
Tako Israelsen, O. W. 1956. smatra da postoje četiri načina navodnjavanja:
- Potapanje cele površine,
- Navodnjavanje iz brazda − u kom slučaju se površina zemljišta natapa samo delimično,
- Podzemno navodnjavanje − pri kome se natopi samo mali deo površine zemljišta, ukoliko se uopšte natopi,
- Kišenje, u kom slučaju se površina zemljišta nakvasi kao prilikom prirodne kiše.
Isti autor navedene načine dalje deli:
- Zalivanje prelivanjem i potapanjem vrši se:
1. Iz poljskih jarkova
2. Po lejama
3. Pomoću čekova (okna-kaseta)
4. Po bazenima. - Zalivanje iz brazde obavlja se:
5. Kroz velike duboke brazde za useve kao što su: krompir, kukuruz, špargla kao i zalivanje voćnjaka
6. Pomoću oluka ili malih plitkih brazdi − za žita, lucerku i šećernu repu. - Podzemno navodnjavanje:
7. Reguliše se bočnim rovovima za napajanje, ili se,
8. Vrši nekontrolisano dovođenjem velikih količina vode na zemljišta koja leže nešto više. - Kišenje se vrši:
9. Cevnim vodovima za distribuciju, ili
10. Sistemom obrtnih uređaja za kišenje.
Interesantna, i sa aspekta pojave savremenih načina i metoda navodnjavanja, ova podela je danas sigurno zastarela bez obzira što se uklapa u opisanu globalnu − opštu podelu. Posebno je značajno što se iz nje vidi da tih, relativno bliskih, pedesetih godina nisu ni bili poznati (ili pak definisani) neki drugi načini (aerosolno) kao ni navodnjavanje kapanjem. Kod naših autora, sasvim razumljivo, to ne nalazimo ni u novijim izdanjima.
Iz brojne literature proizilazi da su u primeni tri načina zalivanja kao površinsko, zalivanje kišenjem i podzemno zalivanje uz objašnjenje da je najrasprostranjenije površinsko navodnjavanje a zatim navodnjavanje kišenjem uz podelu svih ovih načina na više metoda. U ovoj podeli se, naravno, još uvek ne sreću neki najnoviji načini i metode navodnjavanja. Njih praktično zvanično definiše i usvaja Moskovski svetski kongres meliorativaca 1976. godine na kome je navodnjavanje podeljeno prema sledećim načinima:
- aerosolno
- površinsko
- veštačkom kišom ili inpulsivnim kišenjem
- kapanjem ili „kap po kap“, i
- podzemno ili subirigacija.
Tako „prava građanstva“ zvanično dobijaju i neki najnoviji načini i metode navodnjavanja a pre svega, kapanjem ili „kap po kap“. Zbog toga se ovaj način opravdano smatra poslednjim velikim dostignućem u domenu navodnjavanja. Te godine nagoveštavaju i period značajnih promena u tretmanu mere navodnjavanja ili uopšte faktora vode u poljoprivrednoj proizvodnji.
U ovom periodu i naši autori u oblasti navodnjavanja razvijaju i razrađuju „moskovsku klasifikaciju“.
I pored toga što je u nas bilo opšte prihvaćeno da se u biljnoj proizvodnji primenjuju tri osnovna načina navodnjavanja: površinski, podzemno navodnjavanje ili subirigacija i veštačka kiša“ − Vučić, N. 1976. ih dalje detaljnije razvrstava.
Tako kod površinskog navodnjavanja razlikuje: navodnjavanje brazdama, prelivima i potapanjem. Kod subirigacije ili podzemnog navodnjavanja razlikuje: subririgaciju kontrolisanjem nivoa podzemne vode i subirigaciju dodavanjem vode putem podzemnih cevi. Veštačku kišu međutim, deli prema načinu na koji se „stvara“ veštačka kiša a zatim uvodi „inpulsivno kišenje“ kao poseban način navodnjavanja, s obzirom da se na taj način vrši i promena mikroklimatskih uslova. I na kraju, kao sasvim nov način definiše se navodnjavanje kapanjem ili „kap po kap“, kao jedan oblik blizak površinskom navodnjavanju sličan brazdama. Međutim, navodi se da se navodnjavanje kapanjem i njegova tehnika, razlikuju bitno od svih modifikacija navodnjavanja brazdama.
Mada postoje nedvosmisleni dokazi da je primena „kap po kap“ navodnjavanje ranijeg datuma, nego što se mislilo, ipak njegovo intenzivnije širenje i razvoj vezuje se za šezdesete godine a kao način navodnjavanja, definisano je tek početkom sedamdesetih godina.
4. Razvoj i značaj navodnjavanja kapanjem
Navodnjavanje kapanjem, kao jedan zaista nov način navodnjavanja kulturnih biljaka, pored toga što je malo objašnjeno, predstavlja zagonetku u smislu istorijata o njegovoj pojavi.
Neki autori u svetu su skloni da pojavu navodnjavanja kapanjem pripišu čistoj slučajnosti, dodajući joj anegdotsku notu, a zemlju Izrael kao postojbinu. Naime, objašnjava se da je na jednom sistemu sa veštačkom kišom uočeno nekoliko biljaka sa izrazitijom krupnoćom i kvalitetom plodova u odnosu na ostale. Navodno je utvrđeno da su ove biljke, zbog oštećenja cevi koja je pored njih prolazila, dobijale vodu kontinuirano kapanjem u veoma malim količinama.
Tako se navodno Blassu, S. 1969. god. rodila ideja o navodnjavanju „kap po kap“ pa se u Izraelu ovaj stručnjak smatra idejnim tvorcem navodnjavanja kapanjem, i prvi realizator, po kome se često i sreće termin“ „Blass sistem“.
Nauka međutim, opravdano ne veruje u slučajnosti, no ima logike da je postojbina ovog načina navodnjavanja Izrael. Naime, ova mala zemlja, pustinjske ili polupustinjske zone ima zaista ograničene vodne rezerve i resurse a proizvodnja je praktično onemogućena bez navodnjavanja. Tako se navodnjavanje kapanjem logično moglo javiti kao rezultat maksimalne racionalizacije upotrebe vode.
Drugi pak, uglavnom evropski i posebno italijanski autori, poluzvanično (simpozijumi, seminari i sl.) ideju za ovaj način navodnjavanja pripisuju profesoru Dr Pietru Celestre iz Instituta poljoprivredne hidraulike, Univerziteta u Pizi.
Otkriće je navodno proisteklo iz obaveze ovog Instituta da za olimpijske igre u Rimu (1960. god.) travnati pokrivač glavnog stadiona dovede u stanje optimalnih uslova za otvaranje igara i takmičenja. Pomenuti stručnjak je taj zadatak, dobijen samo na nekoliko meseci pre otvaranja igara, uspešno ispunio „permanentnim“ navodnjavanjem pomoću perforiranih plastičnih cevi. Ako je dakle, nekakvo navodnjavanje kapanjem i postojalo, ovim činom je, kako se želi predstaviti, ozvaničeno.
Ove, anegdotske postavke o istorijatu navodnjavanja kapanjem, čak i da su istinite, ne daju realnu predstavu o pojavi i razvoju ove vrste navodnjavanja.
Tvrditi da je navodnjavanje kapanjem sasvim novo i bliskog datuma može biti opravdano samo sa aspekta šire primene, a inače je, za neke regione u svetu, starije nego se to i može pretpostaviti.
Tako Aljibury, F. K. 1974. iz Centra za istraživanje i razvoj univerziteta u Kaliforniji navodi: „Iako se smatra uglavnom kao nov metod, osnovna ideja navodnjavanja „kap po kap“ se koristi još od početka ovog veka za mnogobrojno voće i ukrasno bilje. Međutim, tek u proteklih nekoliko godina, ova ideja se razvila dovoljno, da bi našla primenu kod mnogih useva koji uspevaju kako u polju, tako i u rasadnicima ili staklenim baštama“.
Kao potvrdu tome Rawitz, E. and Hillel, D. 1974. navode da je Robey O. E. (iz Mičingena) još 1934. god. eksperimentisao i objašnjavao ovaj način navodnjavanja (Porous hose irrigation). I izvesniDeshumkh, M. T. 1974. iz Indije navodi podatak da su u Nemačkoj još 1889. god. eksperimentisali sa subirigacijom pornoću glinenih cevi kako to stoji u: „Subsurface and drip irrigation“ od Edwards-a D. M. 1971. kao i to da su Amerikanci („Agriculture experiment station“, koja je postojala još 1918. god.), publikovali podatke o sličnom navodnjavanju u biltenu „Irrigation by means of underground porous pipe“.
I Vučić, N. 1979. daje objašnjenje da Davis, S. (Drip irrigation, u knjizi „Sprikler lrrigation“ od C.Pair-a i saradnika 1975. god.) navodi kako se ideja za navodnjavanje kapanjem javila posle eksperimenta subirigacije za koju su podaci u Nemačkoj objavljeni još 1860 godine. Po istom postupku su u Koloradu 1913. god. cevi za odvodnjavanje (glinene drenažne cevi) služile za lagano dovođenje vode u zonu rizosfere bez uticaja na nivo podzemne vode.
Primena perforiranih cevi (Nemačka 1920., SAD 1935.) je sigurno preloman trenutak za navodnjavanje kapanjem a ono što pomenuti Robey O. E. opisao 1934. god. može se sa sigurnošću smatrati početkom ere ovog načina navodnjavanja, i ako se to objašnjenje odnosi na poseban način navodnjavanja „Oozo irrigation“ koje, primenom poroznih cevi 1932/1933. god., izvodi pomenuta Michigen State Agricultural Experimental Station. U biltenu 133 i 225 kao i No 4. iz 1935 god. za ovo navodnjavanje se daju tehnički detalji, fotografije i crteži.
Iako takvo navodnjavanje ima sigurno rnnogo razlike od današnjeg navodnjavanja kapanjem, ipak u suštini ima iste odlike jer i sam termin (Oozo irrigation) slobodnije preveden znači navodnjavanje prokapljivanjem, laganim curenjem vode iz poroznog creva (suzenjem) koje je naravno na drugom kraju bilo zatvoreno.
Svi ovi podaci, a verovatno i bezbroj drugih koji se mogu naći, upravo potvrđuju da ništa nije slučajno te da se tako ni navodnjavanje „kap po kap“ nije pojavilo slučajno.
Bliže je zato istini uverenje da su njegovu izraženu ekspanziju (posle ovih prvih eksperimenata i pokušaja početkom ovog veka), tek negde oko šezđesetih godina, uslovili određeni faktori kao:
Nova industrijska revolucija (The industrial Revolution), razvoj tehnike i tehnologije u smislu razvoja elektronike i automatike kao i široke upotrebe plastičnih masa.
Kriza energije koja uslovljava oslobađanje od svih velikih potrošača i adekvatna zarnena načinima koji zahtevaju manje energije uz bolje ili slične efekte.
Ograničene količine kvalitetne vode za navodnjavanje u nekim regionima (zone pustinja i polupustinja) i
Relativno visoka cena živog ljudskog rada, vode, troškovi zaštite i uopšte visoki troškovi drugih načina zalivanja.
Uticajem ovih faktora, šezdesetih godina, navodnjavanje kapanjem dobija šansu s obzirom da se odlično uklapa prema pomenutim zahtevima uz izvanredne efekte u proizvodnji. Navedeni faktori, koji su i uslovili njegovu ekspanziju, su i osnovni pokazatelji o značaju „kap po kap“ navodnjavanja kao i efekti po jedinici površine koji nadmašuju sve dosadašnje poznate načine zalivanja. S obzirom na dalja kretanja, u tom domenu, navodnjavanje kapanjem bi u budućnosti sve više đobijalo u značaju.
Navodnjavanje kapanjem, mada to zvuči paradoksalno, su naši narodi izvodili mnogo pre nekih drugih naroda. Neoboriv i logičan dokaz za takvu tvrdnju je postojanje grnčarije, odnosno određenije, krčaga. A ako je već postojao krčag nije bilo daleko do improvizacije određenog oblika navodnjavanja kapanjem − kako je to ovde prikazano odnosno improvizovano na slici. Tada se logično nije znalo ime tom vrlo ograničenom načinu zalivanja biljaka a savremenici autora se sigurno mogu podsetiti da su i njihovi preci svežinu i bujnost vreže krastavaca, lubenica, bundeva i drugih sličnih kultura, u dugim žarkim letima, održavali na način prikazan na pomenutoj slici. Puneći oštećeni i za kućnu upotrebu odbačeni krčag vodom, postavljajući ga na tronožac ili kočiće (soje) okrenutim manjim tzv. otvorom nadole, iz koga je na vrežu, preko krpice, kapala voda, obezbeđivali su sebi u bašti, preko celog leta, sočne sveže proizvode.
Jugoslovenski stručnjaci međutim, ovaj način navodnjavanja počinju upoznavati mnogo kasnije − tek negde posle sedamdesetih godina. Naime, maja meseca 1973. god. na seminaru o najnovijim dostignućima u oblasti navodnjavanja održanom u Beogradu, Vučić, N. 1973. i Mostarlić, M. 1973. daju nešto detaljnija objašnjenja za ovaj način navodnjavanja. Prva primena u praksi sledi već nakon dve godine (1975) i to kao eksperimentalni sistern na površini od 2,0 hektara voćnjaka − odnosno zasada jabuka PD „Planta“ u Futogu. Ovaj eksperiment je postavio „HIDROZAVOD DTD“ Organizacija za studije, istraživanja i projektovanje, Novi Sad (Ratković, V. 1977.) i taj trenutak (juni 1975. god.) sernožesmatratizvaničnimpočetkom praktične, organizovane, stručne primene navodnjavanja kapanjem u našoj zemlji.
Navodnjavanje kapanjem na relativno velikim površinama počinje u našoj zemlji tek 1976/1977. godine kada je zvanično primenjen u Riđici (64 hektara jabuka) kod Sombora i Obrenovcu (140 hektara jabuka). Instaliranjem ova dva sistema počinje zaista burna ekspanzija ovog načina navodnjavanja kako kod kultura na otvorenom tako i zatvorenom prostoru. Uporedo sa tim teče i stručno proučavanje u tom domenu i brojne publikacije kroz stručne časopise (Vode Vojvodine, Vodoprivreda) odnosno glasnike od strane više autora (Vučića, N. Oliverc i Karla Cahuna, Mostarlića, M. Ratkovića, V. i drugih).
U periodu 1977 − 1983. god. navodnjavanje „Kap po kap“ se posebno širi u voćarskim regionima peščara (Subotičko-Horgoška i Deliblatska) zatim u Sremu (Irig), u središnjem delu Srbije (Obrenovac, Leskovac) kao i u dolini Neretve (Ćitluk, Opuzen) i Crnoj Gori (Cemovsko polje).
Mada navodnjavanje kapanjem u našoj zemlji ima u suštini karakter dodatne − dopunske mere, neosporno mu se može pripisati isti značaj koji mu se i u svetu pripisuje. Ako neki od tih pomenutih faktora i nisu od iste važnosti, kao u nekoj pustinjskoj ili polupustinjskoj zoni (količine i kvalitet vode), drugi opet mogu biti i od većeg značaja (energija) tako da je u kontekstu ukupnih sagledavanja njegov značaj i za naše regione veliki, uz efekte koji su često veći nego u drugim regionima sveta.
5. Pojam i definicija navodnjavanja kapanjem
I pored toga što se i kod navodnjavanja kapanjem voda distribuira pod određenim pritiskom treba konačno otkloniti dileme i shvatiti da se u ovom slučaju nikako ne radi o modifikaciji bilo kog načina navodnjavanja. Radi se dakle, o jednom sasvim novom i različitom načinu navodnjavanja koje je, na pomenutom Moskovskom kongresu, svetska asocijacija za odvodnjavanje i navodnjavanje 1976. god. kao takav i zvanično priznala.
Princip na kome se ovaj novi način navodnjavanja bazira je da se voda dovede na zemljište i u zonu korenovog sistema u najmanjem i gotovo neprekidnom protoku kako bi se u određnom sloju zemljišta stvorila (postigla) potrebna vlaga, bliska optimalnoj, za gajenje određenih kultura.
Termin ili uopšte pojam koji je u našoj zemlji prihvaćen, − navodnjavanje kapanjem ili „kap po kap“ − predstavlja direktan prevod originalnog engleskog naziva „Drip irrigation“. Navedeni termin figurira za celo englesko govomo područje a potvrđen je i na drugom kongresu 1974. god. u San Dieg-u.
Italijanska stručna literatura takođe prihvata direktan engleski prevod i definiše ovaj način kao: „L’irrigacione a goccia“ a blizak našem terminu ili pojmu je francuski naziv „goutte a goutte“.
Australija, koja takođe koristi engleski jezik, ima veoma jednostavan termin „Triklon“ ili „Trickle irrigattion“ dok se u literaturi Izraela sreće termin „Blass sistem“ − navodno, prema idejnom tvorcu ovog sistema u toj zemlji.
Ruten, P 1972., jedan dosta specifičan metod kod ovog načina navodnjavanja, naziva: „L’arrosage Localise par rampes perforees fixes“, što u prevodu znači „Lokalizovano zalivanje stalnim (fiksiranim) perforiranim cevima“, ili skraćeno „Lokalize“.
Celestre, P. 1976. traži određeno razdvajanje pojmova tako da se: − Neprekidno i fino dovođenje vode naziva „kapanjem“ ili „ceđenjem“ isprekidano i intenzivno dovođenje vode „navodnjavanje gutljajima (srkovima)“. Ove razlike se, kako dalje navodi, odnose na modalitete u vremenu, upotrebi u vremenu, od najvećeg broja dana, do malo dana ili sa malo časova. U tom kontekstu isti autor dalje razmišlja o terminu, odnosno da se ovo navodnjavanje zove „neprekidnim“ da bi mu se nametnuo prikladniji termin „permanentno“. Ipak se opredeljuje za naziv „dugotrajno“ što, po autoru, predstavlja adekvatan naziv kao i tačno i efikasno vremensko značenje odnosno gustinu učestanosti.
Autor međutim, i sam, sa žaljenjem priznaje, da ovi termini ne nailaze na prijem čak ni u Italiji (pošto je to predlog jednog Italijana) te je prema tome utoliko manje prihvatljiv za druge.
Pojam „navodnjavanje kapanjem“ ili „kap po kap“ kao termin već prihvaćen u našoj zemlji u potpunosti odgovara s obzirom na definiciju ovog načina davanja vode biljkama.
Aljibury, F. 1974. navodi kako je navodnjavanje „kap po kap“ najbolje definisano kao učestala ili dnevna doza vodenih kapi po specifičnoj površini zasada, pri čemu voda lako prodire u tlo.
Vučić, N. 1976. izražava mišljenje da bližu definiciju navodnjavanja kapanjem daje Marsh 1972. − „navodnjavanje kapanjem je često, lagano dovođenje vode zemljištu pomoću mehaničkih rešenja tzv. kapljača koji su postavljeni na određenim mestima cevovoda“.
Kako je i u ovoj, kao i u prethodnoj definiciji, primamo upravo to da se radi o čestom i laganom navodnjavanju to se iste mogu i kraće izraziti: da je navodnjavanje „kap po kap“ ustvari „dnevno navodnjavanje“ (daily irrigation).
Ove definicije su u početku i mogle biti prihvaćene jer su odgovarale suštini da je voda u vidu kapi dolazila na zemljište. Za mnogobrojna kasnija rešenja to međutim nije slučaj, s obzirom na promene da voda može isticati (curiti) kroz otvore ili pak vlažiti zemljište celom dužinom delimično promočive cevi tako da se više ne može govoriti isključivo o kapanju. Neki sistemi, kao pomenuti francuski „lokalize“, zahtevaju otvaranje brazdi duž redova ili oko kultura u cilju izravnavanja u raspodeli vode tako da su plastične cevi u izvesnom smislu samo distributeri.
Smatra se ipak, da time, osnovni princip navodnjavanja kapanjem nije mnogo narušen i u tom kontekstu treba i posmatrati mnogobrojne definicije. Stoga je najbliža realnost definicija koju predlažemo u smislu: da je navodnjavanje kapanjem (ili „kap po kap“) vid dnevnog kontinuiranog zalivanja kada se biljkama, najbliže zoni korenovog sistema, lagano dodaje (vraća) nedostajuća količina vode koja se u dnevnom vegetiranju troši.
Mogu dakako, postojati različite metode kojima se postiže željeni cilj, a da se pritom mnogo ne odstupi od osnovnog principa načina navodnjavanja kapanjem.
Iako je to princip dnevnog navodnjavanja mora se, za naše i slične uslove, prihvatiti i činjenica o navodnjavanju kao dopunskoj meri. To znači da priliv i raspored padavina i u najtoplijim mesecima vegetacionog perioda može biti manje ili više povoljan tako da je svakodnevni rad sistema „kap po kap“ izlišan. To nikako ne menja osnovnu definiciju jer čim se iskaže potreba za navodnjavanjem za taj period (bilo da on traje dva ili više dana) navodnjavanje kapanjem je vid laganog kontinuiranog dnevnog navodnjavanja.
U svetu, a u zadnje vreme i kod nas, je sve prisutnija teza da se navodnjavanje kapanjem izvodi na način za koji predlažemo termin − intervalno. Ustvari prikladniji pojam bi bio da se radi o: intervalnoj primeni sistema kap po kap. Za naše uslove to bi značilo da se biljkama u neprekidnom radu sistema daje dvodnevna, trodnevna ili višednevna nedostajuća količina vode da bi se zatim za isti broj dana pravila pauza. Ovo je navodno, po nekim autorima, prihvatljivo s obzirom da je neophodna stabilizacija vlage u zemljištu kako bi je biljke bolje koristile.
Za naše, naročito severnije regione, intervalna primena kapanja je prihvatljiva i iz razloga što su dnevne potrebe za dodatnom vlagom relativno skromnije tako da se nadoknađuju za kraće vreme. Kako se sistem u takvim uslovima ne bi uključivao svaki dan, nedostatak vlage za više dana se nadoknađuje neprekidnim dužim radom u jednom danu.
Postoji takođe i dnevna intervalna primena sistema „kap po kap“. To ustvari znači da se sistem uključuje u rad na čas ili u intervalu nekoliko časova a zatim se za isti ili neki drugi interval vremena isključuje. To se uglavnom preporučuje kod težih zemljišta (pseudoglej, crnica, smonica) koja imaju izrazito nepovoljan koeficijent filtracije tako da bi neprekidan dnevni rad sistema predstavljao opasnost za prevlaživanje ovih zemljišta. Intervalni rad znači i veću mogućnost stabilizacije vlage.
I kod tzv. intervalnog navodnjavanja kapanjem odnosno intervalne primene ovog načina navodnjavanja praktično se ništa ne menja u osnovnoj definiciji jer se krakteristike, kako kaže Celestre, P. 1976., „odnose pre svega na modalitete u vremenu, upotrebi u vremenu: od najvećeg broja dana, do malo dana ili sa malo časova“.
Svesni činjenice da praktično nema večitog pojma i definicije se može prihvatiti da dati pojam i definicija navodnjavanja kapanjem a posebno princip rada odgovaraju sadašnjem trenutku primene ovog navodnjavanja uz određene indicije da će odgovarati za jedno duže vreme.
6. Navodnjavanje kapanjem u svetu
Prvi, zvanično objavljeni podaci za ovo navodnjavanje datiraju iz 1974. god. a objavljeni su na Drugom kongresu za navodnjavanje kapanjem (Secoud international Drip irrigation kongress) održanog u USA (San Diego). Ovde se prezentiraju izvorni podaci sa površinama u akrirna (acres). Grupa autora (Gustafson,C.D. Marsh,A.W Branson,R.L. i Davis,S.) 1974. je, pored podataka o površinama koje su u tom periodu navodnjavane kapanjem u svetu (orijentacionipodaci), dalai orijentacioni plan govršinakoje će se ovim načinom navodnjavati u narednih pet godina tj. krajern 1979. godine.
Pregled navodnjavanja kapanjem u svetu
- Zemlja Površina u akrima*
- 1 2
SAD 71.816
Australija 25.000
Canada (Brit. Kolumbija) 500
Centralna Amerika 700
Kipar 400
Izrael 15.000
Meksiko 16.000
Novi Zeland 2.000
Južna Afrika 8.600
World (1 mfgr.) 3.000
TOTAL 143.016 - Zemlja Procena za sledećih pet godina
- 1 3
SAD 216.800
Australija 60.000
Canada (Brit. Kolumbija) —
Centralna Amerika –
Kipar 3.000
Izrael –
Meksiko –
Novi Zeland –
Južna Afrika 30.000
World (1 mfgr.) –
TOTAL 309.800
Izneti podaci o površinama sa navodnjavanjem kapanjem teško da odgovaraju realnosti pa čak i u toj 1974-oj godini, kada je data procena koja je sasvim orijentaciona i daleko je od realnosti. U evidenciji, na primer, nigde nema Italije, Francuske a zatim i Grčke. Takođe su i neke Afričke i Azijske zemlje imale manje površine sa ovim navodnjavanjem. Ekspanzija ovih sistema je prevazišla i najoptimističnija očekivanja čak i u onim zemljama u kojima je ovo navodnjavanje 1974. god. bilo apsolutno nepoznato ili se tek upoznavalo (Jugoslavija, Mađarska, Austrija, SR Nemačka).
Na osnovu kasnijih saznanja u kontaktima, preko stručnih časopisa, izlaganjima na stručnim skupovima (Grenobl 1982, Verona, 1982) literature i drugih izvora mogao se sačiniti dosta realan pregled površina koje su se krajem 1982. god. navodnjavale kapanjem kao i dosta realna procena o površinama koje će se na ovaj način navodnjavati do 1995. god.
Opšta razmatranja
Akres = 0,4 hektara
- Zemlja Površine 1982. (hektara)
- 1 2
SAD 140.000
Canada (Britanska Kolumbija) 500
Meksiko 10.000
Amerike (ostel zemlje) 500
Australija 40.000
Novi Zeland 3.000
Afrika (u Sredozemlju) 2.000
Afrika (ostale zemlje) 800
Južna Afrika 20.000
Izrael 10.000
Indija 2.000
Zemlje zaliva i Arapskog poluostrva 500
Azija (ostale zemlje) 1.500
Italija 4.500
Francuska 5.500
Kipar i Grčka 2.500
Evropske zemlje Sredozemlja 600
jugoslavija 2.200
Mađarska i ostale istočnoevropske zemlje 1.000
Austrija i Nemačka 900
Ostale evropske zemlje 300 - Zemlja Procena ze 1995. (hektara)
- 1 3
SAD 200.000
Canada (Britanska Kolumbija) 1.000
Meksiko 25.000
Amerike (ostel zemlje) 22.000
Australija 150.000
Novi Zeland 25.000
Afrika (u Sredozemlju) 24.000
Afrika (ostale zemlje) 12.000
Južna Afrika 45.000
Izrael 15.000
Indija 23.000
Zemlje zaliva i Arapskog poluostrva 21.500
Azija (ostale zemlje) 14.000
Italija 18.500
Francuska 19.500
Kipar i Grčka 14.000
Evropske zemlje Sredozemlja 12.000
jugoslavija 6.000
Mađarska i ostale istočnoevropske zemlje 8.500
Austrija i Nemačka 1.200
Ostale evropske zemlje 5.000
Značajno je svakako nešto detaljnije proučiti primenu ovog načina navodnjavanja i specifičnost vodećih zemalja u tom domenu:
Sjedinjene Američke države su naravno vodeća zemlja u primeni navodnjavanja „kap po kap“. Kao jedna od najrazvijenijih zemalja sveta ima danas i najsavremeniju tehniku, automatiku i tehnologiju i u domenu ovog načina navodnjavanja.
Aridnost južnih saveznih država U.S.A. (Kalifornije, Arizone, Nju Meksika, Teksasa, Kolorada, Jutaha, Nevade pa i drugih) kao i prisutnost polupustinjskih i pustinjskih zona a zatim razvijenost poljoprivrede, posebno voćarsko-vinogradarske proizvodnje, proizvodnje cveća i ukrasnog bilja odnosno ostalih dugogodišnjih zasada i atraktivnih kultura, uslovili su u Americi ekspanziju ovog načina navodnjavanja.
U ovoj zemlji su danas poznata brojna izvanredna sopstvena rešenja, posebno rešenja kapljača (Rain bird, Worteks, Rebat, Dii, eternomatic i sl), automatike, filterskih sistema i ostale opreme za ovo navodnjavanje. Njihova oprema se primenjuje u mnogim zemljama u svetu pa i kod nas (eternomatic).
U Americi je međutim često primenjena oprema i rešernja iz drugih zemalja a posebno iz Izraela (Netafim) i Australije (Triclon, Met-con).
Najnoviji podaci govore da SAD imaju oko 150 mil. hektara obradivih površina od kojih je oko 1,5% pod voćnjacima (oko 2,10 mil. hektara) a isto toliko pod dugogodišnjim zasadima kao i nešto oko 1,0% pod cvećem, ukrasnim biljem i drugim kulturama. Tako je ukupno 4,5 – 5.0 mil. hektara u Americi pogodno za primenu navodnjavanja kapanjem.
Inače se u ovoj zemlji pored voćnjaka i vinograda, citrusa − agruma i drugih dugogodišnjih zasada ovim načinom, sve više navodnjava i povrće, cveće, ukrasne biljke a zatim i kulture koje se proizvode u zatvorenom prostoru (staklenicima, plastenicima).
S obzirom na izvanrednu razvijenost i široku zastupljenost ostalih načina navodnjavanja − navodnjavanje kapanjem se u ovoj zemlji nešto sporije širi nego što bi se to moglo očekivati. Do 1995. god., kako se procenjuje navodnjavanje kapanjem će se primenjivati jedva na oko 5.0 − 10,0% površina pod dugogodišnjim i ostalim pomenutim zasadima. Međutim, tamo gde se podižu novi zasadi i plantaže ovaj način navodnjavanja je po primeni ispred svih drugih načina.
Najveće površine sa navodnjavanjem „kap po kap“ su naravno u južnim saveznim državama: Kaliforniji, Arizoni, Havajima, Teksasu i Novom Meksiku kao i u srednjeameričkim saveznim državama Jutahu npr. ali i u nekim priobalnim državama (Oregon, Florida, Vašington) kao i neočekivano, u nekim sevemim državama (Mičigen). Moglo bi se reći da je primena izražena do 40° severne geografske širine a pogodna i do 50° severne geografske širine. To međutim, zavisi i od otvorenosti nekog područja prema južnim klimatskim zonama ili zonama pustinja i polupustinja tako da se ovo navodnjavanje u Americi širi i iznad 50® severne širine.
Australija i Novi Zeland: Navodnjavanje kapanjem je posebno rašireno u Australiji koja takođe ima i sopstvena rešenja (Triclon, Met-con) kao i posebno specifična rešenja kapljača (spiralnog, „Key Clip“ i „Key emitter M4“). iz Australije ova rešenja su preneta i na Novi Zeland ali i u druge zemlje a posebno zemlje Persijskog Zaliva i arabijskog poluostrva (Kuvajt i Emirati), druge zemlje Komonvelta i Amerike pa čak i neke zemlje Evrope (Mađarska).
Australija ima oko 9,0 mil. hektara a Novi Zeland oko 8,0 mil. hektara obradivih površina. Nešto je međutim, manja zastupljenost dugogodišnjih zasada. No pored ovih zasada u tim zemljama kapanjem se navodnjavaju i atraktivnije povrtarske kulture (artičoka, spargla i sl.), cveće i ukrasno bilje. Ove zemlje, smeštene ispod polutara (između 0 − 40° južne geografske širine) iako su često pod uticajem monsunskih strujanja, imaju dosta žarka leta pa samim tim i zone gde je navodnjavanje uslov da bi se proizvodilo. U svakom slučaju površine od 150.000 hektara u Australiji odnosno 25.000 hektara u N. Zelandu, koliko se procenjuje za navodnjavanje kapanjem do 1995. godine i nisu tako beznačajne s obzirom na relativno kasno uvođenje ovog načina navodnjavanja.
Izrael: Kao zemlja koja se još uvek smatra postojbinom Drip irrigation sistema navodnjavanja je zaista i vodeća u njegovoj primeni. I ako raspolaže sa jedva 0,4 mil. hektara obradivih polupustinjskoh i drugih površina, procenjuje se da će se do 1995. godine navodnjavanje kapanjem primenjivatina čitavih 15.000 hektara (oko3,75% obradivih površina).
Veoma ograničene količine vode kao i njen loš kvalitet uz siromaštvo u obradivim plodnim površinama, učinili su da se u ovoj zernlji gotovo isključivo stimuliše uvođenje ovog načina navodnjavanja. Rešenja su praktično dovedena do savršenstva kako u pogledu tehnike i automatike tako i u smislu eksploatacije, tako da se postiže maksimalna racionalnost u potrošnji vode uz izvanredno visoke efekte.
Postoji naravno široka lepeza sopstvenih rešenja koja su posebno prilagođena za manje površine i ravne terene (Netafim, Drossbach, „Metzeplas“ − Lego LDP5, P2L, P4L, P2, P4 kao i nmoga druga). Sva rešenja se primenjuju u drugim zemljama (čak i u U.S.A.) dok su posebno prihvaćena njihova rešenja za filtere (mehaničke-sitaste (filtomat) i peščane) zatim za fertirigatore kao i rešenja automatikc. Posebno se ističe filter tipa „FILTOMAT“ koji je, u ovorn trenutku, najsavršeniji filter na svetu.
Nema praktično kulture za koju se u Izraelu ne primenjuje ovaj način ali s obzirom na ograničenost površina i izrazitu aridnost regiona uglavnom se navodnjavaju kulture koje imaju veliku produkciju i značaj za izvoz. Tako se uglavnom navodnjavaju agrumi (narandže, limunovi, mandarine i sl.) zatirn bademi kao i sve druge kulture koje su atraktivne za tržište (avokado, aktinidija) kao i sve povrtarske kulture. Navodnjavanje se zatim primenjuje i kod drugih dugogodišnjih zasada, zatim posebno kod cveća i ukrasnog bilja i rasadničkoj proizvodnji.
Ograničenost u obradivim površinama kao i oskudica u vodi sc nadoknađuju visokom produkcijom i kvalitetom tako da rentabilnost navodnjavanja kapanjem bilo koje kulture nije dovedena u pitanje.
Italija: Sa Francuskom, danas je to vodeća zemlja u Evropi sa površinama koje se navodnjavaju kapanjem. Navodnjavanje je u ovoj zemlji inače veoma rasprostranjeno a primenjivano još za vreme Rimljana.
Navodnjavanje kapanjem je logično, zbog relativno ograničenih obradivih površina, resursa sa vodom ili uopšte klimatskih faktora i činilaca proizvodnje, posebno primenjeno prema jugu Apeninskog poluostarva zatim na Siciliji i Sardiniji kao i u priobalnim zonama. Vrlo uspešno se međutim primenjuje i prema severu (obodne zone doline Po-a, Cellina − Meduna i sličnim područjima).
Najčešće su primenjena Izraelska i Američka rešenja ali sve više i sopstvena rešenja od kojih je karakteristično „sa gutljajima − (a’sorsi)“, „AID“ i druga.
Posebno se u popularizaciji ovog načina navodnjavanja ističu centri u Pizi (Istituto di Idraulica Agraria, Universita di Pisa) zatim u Rimu, Veroni, Kataniji (Sicilija) ali i u svim drugim mestima sa institucijama koje imaju veze sa navodnjavanjem.
U Italiji se ovim načinom danas najviše se navodnjavaju vinogradi, a zatim citrusi kao i znatne površine različitih voćarskih zasada od breskve, jabuke, kruške i sl. do jagoda, malina ali i aktinidija, avokado i drugih atraktivnih kultura. Takođe se navodnjava povrće, ukrasno bilje i cveće dok je posebno rasprostranjen po plastenicima i staklenicima uz vrhunsku automatiku.
S obzirom na izvanrednu rasprostranjenost ostalih vidova navodnjavanja, kapanje kao relativno nov način, nalazi mesto uglavnom na plantažama u podizanju i to posebno prema krajnjem jugu u zonama ograničenih vodenih resursa i obradivih površina. Italija, naime raspolaže sa oko 16,0 mil. hektara obradivih površina a intenzivno navodnjava između 2,5 − 3.0 mil. hektara. Kako navodi Celestre, P. 1976 u Italiji se „kap po kap“ primenjivao na oko 1.500 − 2.000 hektara negde 1975. godine. Najnoviji podaci (Verona 1982. god.) govore o oko 4. 8.000 hektara odnosno oko 18.500 hektara kolikose procenjuje za 1995. godinu. Smatra se međutim da je procena dosta nerealna s obzirom da u Italiji figurira oko 5,5% dugogodišnjih zasada u odnosu na obradive površine i isto toliko procenata ostalih kultura pogodnih za ovaj način navodnjavanja. To će 1995. god. svakako biti veća površina naročito za južne zone.
Inače, Italijansko iskustvo je vrlo značajno za sveukupno sagledavanje primene navodnjavanja „kap po kap“ u Evropi iz kog razloga i u ovoj knjizi nalazi pravo mesto.
Francuska: Ova zemlja sa preko 32,0 mil. hektara obradivih površina kao i oko 3,0 − 3,5 miliona hektara pod navodnjavanjem ima realno, i velike mogućnosti za uvođenje navodnja-vanja kapanjem. To se praktično i ostvaruje naročito u južnirn arealima − priobalnim oblastima prema Azurnoj obali (oko Avinjona u dolini Rone) zatirn oko Nice i posebno na Korzici.
Na Korzici se ovim načinom navodnjava već oko 3.000 hektara i to uglavnom agruma (mandarine, narandže, limunovi i aktinidije) zatim vinova loza kao i voće južnih regiona (avokado, badem, breskve), ukrasno šiblje i cveće ali i povrće (artičoka, špargla) i jagodičasto voće (jagode, pitoma kupina). Oko Nice i drugih većih gradova Azurne obale se mnogo navodnjava cveće, proizvodnja u zatvorenom prostoru (staklenici, plastenici), vinograd kao i sve vrste voća odnosno citrusa.
U dolinama reka prema Sredozemnom moru sve više se navodnjava povrće i jagodičasto voće.
Poznati centri primene ovog načina navodnjavanja su: na Korzici: Bastija, Porto Vekio i Ajačio, na Azurnoj obali Nica i Avinjon − odnosno uopšte dolina reke Rone.
Uglavnom su primenjena modifikovana Izraelsko-Američka rešenja (Netafim, Rain Bird), Izraelsko − Nemačka kombinacija (drossbach).
Francuzi međutim, imaju i jedno veoma specifično sopstveno rešenje (L’arrosage Localise’) odnosno, pomenuti metod Donje Rone jedno „od najbriljantnijih i najinteresantnijih rešenja i sigurno najrasprostranjenije“ − kako to tvrdi Celestre, P. 1976. Upravo zbog toga kao i zbog činjenice da je, prema mnogim autorima, dosta polemično da li je to uopšte metod kapanja, a zatim i zbog toga što je ovaj metod dosta primenjen u Jugoslaviji (rešenja Olivere i Karla Ćahuna) zaslužuje da mu se takođe kasnije posveti posebna pažnja.
Prema podacima u Francuskoj literaturi, odnosno istupa njihovih stručnjaka, moglo se zaključiti o proceni da sc ovim načinom 1995. godine može navodnjavati oko 19.500 hektara. Sagledavajući njihova opredeljenja i sve druge uslove realna je pretpostavka da će to biti daleko nadmašeno.
Ostale zemlje: U primeni ovog načina navodnjavanja od ostalih zemalja se poscbno ističu: Meksiko, Južna Afrika, Kipar, i Grčka a zatim Mađarska.
U Meksiku je ovaj način navodnjavanja prihvaćen od suseda (SAD-a) tako da su uglavnom i primenjena ista rešenja. S obzirom na ubrzan razvoj ove zemlje (uslovljen velikim rezervama nafte) svi su izgledi da se ostvari procena za navodnjavanje 25.000hektara do 1995. godine.
I u Južnoj Africi se znatne površine navodnjavaju kapanjem. Procena nekih autora iz ove zemlje kao i nekih drugih (dobrih poznavalaca situacije u toj zemlji) govore da će se do 1995. godine kapanjem navodnjavati oko 45.000 hektara što se i može smatarati realnim.
Uglavnom su primenjena modifikovana rešenja iz SAD ili Izraela, prilagodena privatnim plantažnim posedima.
Grčka i Kipar su naravno prisiljeni na primenu ovog navodnjavanja s obzirom na klimat kao i ograničene vodne rcsurse. Primenjuju se Izraclska a zatirn Američka kao i ostala rešenja. Grčka je međutim, tržištu, kako u sopstvenoj zemlji tako i inostranstvu, ponudila jcdno specifično rešenje (Pevecetakis) koje je inače eksperimentalno primenjeno i u Jugoslaviji. Neopravdano je kasnije zapostavljeno mada zaslužuje pažnju zbog mogućnosti veoma brzog, lakog i jednostavnog čišćenja kapljača. Takođe je učinjen pokušaj da se jedno njihovo rešenje primeni u Ćemovskom polju (Crna Gora) što je kasnije (1993/94. gođ.) i ostvareno.
Značajne površine sa navodnjavanjem „kap po kap“ su i u Mađarskoj i to posebno u zonama peščara. Eksperimenti u ovoj zemlji su počeli sa Australijskom opremom („Triclon“) negde oko 1972. godine zatim je nastavljena saradnja sa pomenutim centrom u Pizi (Italija) ali su znatne površine sa američkim kapljačima (eternomatic). Naročito je popularan Australijski spiralni kapljač (kapilarna cevčica) zbog svoje izvanredno niske cene i veoma jednostavnog načina odpušavanja. Veliki uspeh postižu u iznalaženju sopstvenih rešenja a posebno rešenja kapljača koji su uz to prihvatljivi zbog veoma male cene.
Njihova iskustva su i za nas posebno interesantna zbog sličnih uslova (naročito kad se radi o Vojvodini). Najviše su u navodnjavanju dugogodišnji zasadi a najveće površine su oko Danszentmikloš-a. Posebno su značajna proučavanja hemizma voda i fertirigacije (dr Z.Horanszky) Poljoprivrednog fakulteta − Univerziteta u Budimpešti, a zatim imaju i dosta jednostavna i prihvatljiva rešenja filterskih sistema.
I ostale zemlje mogu takođe biti interesantne u domenu navodnjavanja kapanjem, kako zbog uslova klimata koji potencira da se ide na njegovu primenu (zemlje Srednje i Južne Amerike, sredozemlja, persijskog zaliva i Arabijskog poluostrva, srednjeg istoka i Južne Azije) ili kao proizvođači i isporučioci opreme (Austrija sa firmama „Franz Sturm“ ili „Salen“ odnosno SR Nemačka − „Drossbach“). Takođe je u pogledu opreme poznata i V. Britanija sa mešovitom kompanijom (Australijsko-Britanska) „Cameron“, ođnosno „Reed“ i specifičnim rešenjem „Bi Wall II“ šuplje duple cevi za navodnjavanje kapanjem ali bez kapljača.
Posebno je značajno pitanje istočnih zemalja a pre svega SSSR-a i Bugarske kao zemalja sa velikim površinama koje navodnjavaju kao i zastupljenošću svih vidova navodnjavanja. Međutim, u pogledu navodnjavanja kapanjem, ove zemlje su na samom početku i do 1983. godine su praktično bez ovih sistema osim na manjim pokusnim površinama. Bugarska u poslednjim godinama iskazuje uočljiv interes za uvođenjem ovog načina navodnjavanja, pa se i u toj zemlji do 1995. godine mogu očekivati značajne površine.
7. Navodnjavanje kapanjem u Jugoslaviji
Prva iskustva, kako je već nekoliko puta naglašeno, u navodnjavanju kapanjem u Jugoslaviji datiraju od polovine 1973. godine i to samo u smislu teoretskog (literaturnog) upoznavanja.
Već dve godine kasnije, juna 1975. godine (Ratković,V. 1977) pomenuti eksperiment u Futogu otvara perspektivu ovom načinu navodnjavanja u našoj zemlji. Neophodno je, radi objektivnog obaveštenja stručnjaka, da se pritom istakne zasluga „Hidrozavod-a DTD“ (Organizacije za studije, istraživanja i projektovanje) iz Novog Sada, Hemijska inđustrija „Milan Blagojević“ iz Lučana, „Agrovojvodine“ iz Novog Sada kao svesrdna pomoć Austrijske firrne „Franz Sturm“ iz Beča odnosno njenog vlasnika Franz-a Zoubeka i stručnjaka Ing.V.Starka, za koga se rnože slobodno reći da je zaslužan za praktičnu primenu sistema „kap po kap“ u našoj zernlji. Ta praktična primena je zvanično počela 1975. godine kada su i zvanično zabeleženi prvi rezultati primene navodnjavanja kapanjem na pomenutom oglednom voćnjaku u Futogu.
Ispravnim opredelenjem, izvanrednim zalaganjem i svesrdnom pomoći ovih organizacija i imenovanih stručnjaka bili su ostvareni osnovni ciljevi pomenutog eksperimenta. A cilj je ustvari bio da se definišu uslovi vlaženja zemljišta upotrebom nekoliko vrsta kapljača („Wortex“, „Rebat“, „eternomatic“ i „skinny“) kao i bliže upoznavanje sa karakteristikama raznih uređaja, mehaničkog filtra, regulatora pritiska i protoka, automatskog ventila i merača vlage (irrometar) a posebno kapljača u cilju bližeg opredeljivanja za one koji bi odgovarali u našim uslovima. Uporedo se, u laboratoriji „Hidrozavod-a DTD“, odvijalo ispitivanje hidrauličkih osobenosti uređaja i ponašanja u smislu protoka u zavisnosti od promene pritiska. Kroz jcdno takvo istraživanje tretirano je, bukvalno, desetine vrsta kapljača kako bi bila izvršena klasifikacija i došlo se do saznanja o kapljačima sa što manje oscilacija u protoku pri promenama pritiska uz otpornost na zaptivanje. Na kraju su naravno analizirani i kvantitativni i kvalitativni rezultati primene ovog načina navodnjavanja.
Ovakvo jedno opredelenje u početku, kasnije će se pokazati izvanredno ispravninr iz dva razloga:
Prvo, da rešenja koja odgovaraju nekim drugim sredinama i uslovima nisu prihvaćena apriori kao dobra i za naše uslove što se u prošlosti inače u Jugoslaviji događalo sa nekim drugim načinima navodnjavanja da bi se kasnije doživljavala teška razočarenja.
Drugo, što je time (kako će se kasnije potvrditi) otkrivena i postavljena suština problema navodnjavanja kapanjem, kada se radi o većim površinama, na koju do tada u svetu nisu obraćali pažnju i pridavali joj neku važnost. Ovim ispitivanjima je nairne, potvrđeno da su za rešenja na većim površinama prihvatljivi samo kapljači ili drugi distrubuteri kod kojih se pri promeni pritiska događa najmanja oscilacija u protoku. Praktično se tek nakon ovog saznanja kapanje kod nas pa i u drugim zemljama počinje primenjivati na većim plantažnim kompleksima, jer su se za takve površine mogli odrediti odgovarajući kapljači.
Bilo je neophodno nešto šire objasniti taj početak primene kapanja u našoj zemlji zbog otklanjanja svih kasnijih nesporazuma. Ako bi i postojala namera za tvrdnju da je ovaj način navodnjavanja zvanično primenjen u našoj zemlji pre ovog perioda ne bi odgovaralo istini. Pre ovog perioda su u zatvorenom prostoru primenjivani određeni slični sistemi ali se ipak radilo o modifikaciji veštačke kiše na zamagljivanje ili impulsivno kišenje. Sve ostale eventualne primene kapanja nisu imale stručno obeležje i postavku kao što je to imao eksperiment na P.D. „Planta“ u Futogu i u istorijatu primene ovog načina navodnjavanja u Jugoslaviji, ovoj stanici pripada počasno mesto.
Navodnjavanje kapanjem na relativno većim površinama ostvaruje se već u toku 1976/77. godine na voćnjaku jabuka od 64 ha u Riđici R.O. „Aleksa Šantić“, PIK-a „Sombor“ po projektu „Hidrozavod-a DTD“ iz Novog Sada sa kapljačima tipa „etemomatic“ sa opremom i u izvođenju istih organizacija koje su opremile i pomenutu stanicu u Futogu. Tako ovorn sistemu pripada počasno mesto kao prvom u Jugoslaviji − preteči kasnije brze ekspanzije ovih sistema na proizvodnim površinama.
U isto vreme realizovan je i sistem na voćnjaku jabuka PKB-a u Obrenovcu „Vorbis“ od 140 ha. Primenjeno je Francusko rešenje L’arrosage Localise'“ odnosno već pomenut metod „Bas Rhone“ po projektu „Hidrobiro“‘a iz Novog Sada. Ovaj specifičan sistem „kap po kap“ nazvan je u našoj zemlji „lokalize“ ili navodnjavanje bočnim perforiranim cevima − rampama i takođe mu pripada počasno mesto u razvoju ovog načina navodnjavanja u nas.
Osnovna obeležja ovog načina navodnjavanja u našoj zemlji se ogledaju u sledećem:
- Najbrojniji su sistemi sa kapljačima tipa „etemomatic“ američkog porekla.
- Drugi po zastupljenosti su sistemi po metodi „Bas Rhone“ odnosno popularni „lokalize“ sa karakteristikama kompletnije opremljenosti od svih drugih rešenja u smislu automatike i svih drugih uređaja.
- Zastupljenost ostalihrešenja jedaleko rnanja, a uglavnomsu Izraelskog (Netafim) a ređe nekog drugog porekla.
- U periodu 1979/80. godine već se pojavljuje kompletna jugoslovenska (naravno licencna) oprema u vidu „AgrO’Cevi“ što ustvari predstavlja rešenje „Drossbah“. kao jedno od specifičnih rešenja već je značajno zastupljeno kod dugogodišnjih zasada.
Karakteristika tog našeg desetogodišnjeg perioda (1975-1985. god.) je u tome što je ovaj način primenjen kod dugogodišnjih zasada − najčešće voćnjaka i vinograda i ređe hmelja zatim agruma, a nešto češće kod proizvodnje u zatvorenom prostoru kod proizvodnje cveća ili kontejnerskog gajenja ostalih kultura.
U periodu 1975-1985. god. izgrađeno je oko 30 sistema na površinama veličine od 5-270 hektara i to uglavnom kod društvenog sektora. Ukupna površina koja se krajem tog perioda navodnjavala ovim načinom se kreće oko 2.500 ha uz realnu procenu da se do kraja 1995. godine može povećati na oko 5.000 − 6.000 hektara.
Za istorijat primene navodnjavanja kapanjem u našoj zemlji značajan je i podatak da su prvi sistemi na privatnim posedima realizovani 1980/1981. godine (u regionu Subotičko Horgoške peščare). Tamo je 1982. godine u okolini Subotice montirano 10 sistema na privatnim posedima u ukupnoj površini od 25 hektara.
Period posle 1977. godine, za ovaj način navodnjavanja, značajan je i po tome što se neke poznate organizacije („Milan Blagojević“ − Lučani, „Rumaplast“ − Ruma i drugi) opredeljuju za proizvodnju potrebne odgovarajuće opreme.
Merodavno se dakle, može tvrditi da je i Jugoslovenska praksa konačno prihvatila ovaj način navodnjavanja. To se ogleda kroz podatak da su u ovom relativno kratkom periodu (1975-1985) sistemi našli primenu od Crne Gore (Mrčevo Polje, Ćemovsko Polje), Bosne i Hercegovine (Trebovljani, dolina Neretve), središne i južne Srbije (Obrenovac, Leskovac), Vojvodine (Subotičko-Horgoška i Deliblatska peščara, B.Karlovac, Riđica, A. Šantić, Irmovo, Jabuka, Borkovac, Čalma, Bankovci) do Kosova (Orahovac).
Takođe se može tvrditi da je zaokružen i ciklus jugoslovenskih mogućnosti od naučnoistraživačkog rada, projektovanja, proizvodnje i ugradnje opreme do ovladavanja eksploatacijom − odnosno primenom navodnjavanja „kap po kap“ tako da se više ne zavisi od uvoza. Naravno, Jugoslovenska rešenja se već uveliko nude drugim zemljama − sa posebnom odlikom da se radi o retkim rešenjima u svetskoj praksi za velike plantažne komplekse.
8. Preduslovi za navodnjavanje kapanjem i osnovna problematika primene
Kroz analizu razvoja navodnjavanja uopšte a posebno razvoja „kap po kap“ navodnjavanja proistekla su i objašnjenja o osnovnim preduslovima koji su uslovili pojavu i dosta brzo širenje ovog načina navodnjavanja. kako je već naglašeno to su pre svega:
- Nova industrijska(tehničko-tehnološka) revolucija
- Kriza energije,
- Ograničenost vodnih resursa kako u kvantitetu tako i kvalitetu,
- Visoka cena ljudskog rada i usluga.
Nova industrijska (tehničko-tehnološka) revolucija kada se radi o ovom načinu navodnjavanja, značajna je, pre svega, u smislu usavršavanja i proizvodnje plastičnih masa i materijala (polietilena, PVC-a) pogodnih za izradu elemenata sistema za navodnjavanje kapanjem. Uobičajeni i do tada poznati materijali (azbestni, cementni, metalni, aluminijumski i sl.) i ako su mogli poslužiti toj nameni (često i danas služe) nisu se u pogledu cene, montaže i obrade održavanja i drugih osobenosti, mogli meriti sa plastikom.
Tu je zatim dalji napredak tehnike, elektronike i automatike. Naime, ovi po konceptu stacionarni i vrlo osetljivi i precizni, sistemi zahtevali su vrlo osetljive, precizne i za dugovremeni rad postojane uređaje idelove koji su se mogli proizvesti samo pri vrhunskoj razvijenosti tehnike i elektronike. U svim fazama realizacije odnosno od vodozahvata do krajnje tačke u sistemu kao i u tehnološkom procesu i eksploataciji ovi sistemi su zahtevali sasvim različit prilaz u odnosu na druge načine navodnjavanja.
Međutim, čak i kada su stvoreni ti uslovi nije postojala garancija da će se ovaj način navodnjavanja širiti i biti apriori prihvaćen. Mukotrpan naučno istraživački rad i razvoj nauke i tehnologije poljoprivredne proizvodnje logično su doveli i do promena u mentalitetu i razmišljanju. Sve se više prihvata koncept o kulturama koje će u optimalnom vlaženju davati maksimalnu produkciju, što je imalo za posledicu brz razvoj u tehnološkom procesu proizvodnje i neslućeno širenje navodnjavanja kapanjem.
U kontekstu svih tih kretanja veliki udeo je u sve većim potrebama za hranom rastućeg stanovništva s jedne strane odnosno standarda, s druge strane, koji je stvarao uslove da se sve više traži i kvalitet. To je upravo značilo rentabilnost u nekoj proizvodnji koja je do juče bila nerentabilna kao i promena u shvatanjima oko uvođenja navodnjavanja i posebno navodnjavanja kapanjem. Veći standard i proizvodnja automatski donose mogućnost izbora da se ide na rešenja koja traže manje napora što u navodnjavanju znači manje živog ljudskog rada, a više automatike a upravo je to donosilo navodnjavanje kapanjem.
Kriza energije se upravo sve više ispoljavala kada je industrijsko tehničko-tehnološki napredak ulazio u kulminaciju. I od jednog, najblaže rečeno, galantnog odnosa prema osnovnim energetskim potencijalima, kada se bez mnogo proučavanja ugrađivalo sve i svašta, počinje diferencijacija i rigorozno pooštravanje uslova u potrošnji energije. Tako i navodnjavanje kapanjem, kao način sa izrazito malom potrošnjom energije, dobija pravu šansu. Daleko manje količine vode koje se distribuiraju pod gotovo zanemarljivim pritiskom ogromna su i primamvljiva prednost ovog načina koja se u toj krizi nije mogla ignorisati.
Ograničenost vodnih resursa u smislu kvantiteta i kvaliteta, i ako karakteristična za izrazito aridne zone, nije bez značaja i za druge zone kao i za našu zernlju.
Zemlje u izrazito aridnim zonama (pustinja i polupustinja) su prinuđene na ograničenja u racionalizaciji i korišćenju voda koja je uz to najčešće lošeg kvaliteta (zaslanjene) i gotovo neupotrebljive za druge načine navodnjavanja (kišenjem). Navodnjavanje kapanjem je tako dobilo šansu u aridnim zonama zbog evidentnih ušteda u vodi uz iste ili bolje proizvodne efekte čak i sa vodama daleko lošijeg kvaliteta.
Goldberg, D. Gornat, B. i Rimon, D. 1976. navode da je navodnjavanjem kapanjem krajnjom racionalizacijom i upotrebu voda lošijeg kvaliteta (zaslanjene) u pustinjskim predelima Arava (Izrael) dobijen najveći prinos u poljoprivredi u zadnjim godinama.
Zemlje u ovim zonama obično imaju i veoma ograničene površine proizvodnih zemljišta što znači da rnogu tražiti izlaz samo u maksimalnoj intenzifikaciji proizvodnje. Navodnjavanje kapanjem, posmatrano i sa tog aspekta je jedna od prihvatljivijih alternativa.
Međutim, često su i zemlje van tih najsušnijih zona suočene sa sve većom zagađenošću voda u kom smislu se očekuje sve veća ograničenost upotrebe.
Ako je prethodni kao i sadašnji period karakterističan po krizi energije u narednom se realno može očekivati kriza kvalitetnih izvorišta vode za piće a da se i ne govori o drugim potrebama kao i za navodnjavanje. Navodnjavanje kapanjem će u takvim uslovima biti prva alternativa drugim načinima (posebno površinskom) s obzirom da se uz najmanju potrošnju ostvaruje najveći efekat. S druge strane je evidentno da se i u tim zemljama više ne računa sa osvajanjem novih površina (naprotiv, industrijalizacijom i izgrađnjom se te površine smanjuju) već samo intenzivnijim korišćenjem raspoloživog zemljišnog fonda.
Visoka cena ljudskog rada izazvana drastičnim porastom troškova života uslovljavaće postepeno potiskivanje onih načina navodnjavanja (površinsko, kišenje) koji imaju relativno veće učešće tog rada a potencirati one načine (kapanjem) kod kojih je to učešće svedeno na najmanju meru. Mogućnost potpune automatizacije navodnjavanja kapanjem daje mu prednost u odnosu na druge načine.
Opisani preduslovi prevashodno su značajni za aspekt pojave navodnjavanja kapanjem kao i u potenciranju njegovih prednosti u odnosu na druge načine. Samim tim ovi preduslovi nisu eliminisali problematiku koja prati meru navodnjavanja uopšte. Na neki način su je i potencirali s obzirom da je ta problematika kod kapanja dosta specifična i često izraženija u odnosu na ostale načine.
Tako industrijsko-tehničko-tehnološki razvoj i za ovaj način navodnjavanja uslovljava visokostručne kadrove koji moraju biti odlični poznavaoci tehnike i tehnološkog procesa u svim fazama realizacije. Zatim se nasuprot smanjenih troškova energije, rada i slično plaća znatno skuplja cena opreme, elektronike, automatike i usluga. Neophodna su dakle daleko veća početna ulaganja što je često presudno za odlučivanje bez obzira što su kasnije efekti mnogostruko isplativiji u odnosu na neke druge načine navodnjavanja.
Naravno da se ovde ne govori o prednostima ili manama navodnjavanja kapanjem (to će inače biti predmet posebnog razmatranja) već samo o opštim preduslovima i aspektu problematike koja prati njegovu realizaciju. Sa te tačke gledišta i ako je kod ovog navodnjavanja moguća upotreba i manje kvalitetnih voda ipak je neophodno njihovo besprekorno filtriranje i oslobađanje od mehaničkih, bioloških i sličnih nečistoća a često i određenih hemijskih supstanci (gvožđa i karbonata). U eri sve zagađenijih vodnih resursa to naravno iziskuje sve preciznije uređaje za postizanje takve čistoće vode koja garantuje nesmetan rad uređaja, a posebno kapljača kao najosetljivijih u tom sistemu.
Sve u svemu jasno je da su opšti preduslovi doneli prednost ovom načinu navodnjavanja ali su mu doneli i specifičnu problematiku.
Ostali preduslovi za primenu kapanja su i različiti ali i identični preduslovima za ostale načine navodnjavanja. Ovi preduslovi se u suštini svode na tzv. prirodne i veštačke preduslove. U prirodne preduslove bi se mogli ubrojati: svojstva zemljišta, karakter klimatskih faktora i bioklimatskih činilaca, osobenosti gajenja kultura kao i izvorišta vode.
Činjenica je da je za neke od ovih preduslova navodnjavanja kapanjem došlo kao najbolja alternativa. Tako je npr. za propusna i posebno peskovita zemljišta ovaj način naodnjavanja najbolja alternativa s obzirom da se pri drugim načinima (posebno površinskom) javljaju veliki gubici vode i ispiranja hranljivih materija.
Veštačke preduslove čine u suštini uslovi sredine odnosno njena razvijenost do nivoa za primenu ovog načina navodnjavanja.
Svi ovi opšti pa i nabrojani posebni, prirodni i veštački preduslovi, se mogu u suštini podeliti i na egzogene ili faktore spoljne sredine ili endogene odnosno faktore unutrašnje sredine koji su uslovili pojavu, razvoj ili uslovljavaju dalju ekspanziju ovog načina navodnjavanja. Takođe će biti predmet posebnog razmatranja u ovoj knjizi uz sveobuhvatnu problematiku koja sigumo prati praktičnu primenu sistema „kap po kap“.
O autoru
Vidoje Ratković
VIDOJE RATKOVIĆ, autor knjige “Navodnjavanje kapanjem”, je rođen 26. 08. 1940. godine u Igošu SO Brus. Na Univerzitetu u Beogradu, kao student prve generacije meliorativaca na Poljoprivrednom fakultetu, stekao je početkom 1965. godine zvanje diplomiranog inženjera za zaštitu zemljišta i melioracije. Po završetku vojnog roka na kratko se zaposlio u Institutu za vodoprivredu “Jaroslav Cerni” u Beogradu. U okviru rada na ispitivanju uticaja uspora u vezi izgradnje hidroenergetskog i plovidbenog sistema “Đerdap” rukovodi opitnim stanicama za proučavanje uticaja podzemnih voda u priobalju Dunava i Save. Već 1968. godine prelazi u Novi Sad u složeno preduzeće “Hidrosistem − DunaV’Tisa-Dunav” u organizaciju za studije, istraživanja i projektovanje “Hidrozavod”. U ovoj organizaciji prelazi put od pripravnika do direktora organizacije “Hidrozavod DTD”. Kao odgovorni projektant u organizaciji rukovodi izradom investiciono-tehničke dokumentacije melioracionih sistema u Vojvodini, Jugoslaviji i drugim zemljama.
Pored velikog broja samostalnih projekata i naučnih i stručnih radova u sklopu pomenute delatnosti imenovan je za recenzenta i revidenta više značajnih projekata i stručnih radova. Aktivan je dugogodišnji saradnik stručnih časopisa kao što su “Vodoprivreda”, “Vode Vojvodine” i drugi, u kojima je objavio 25 samostalnih stručnih i naučnih radova. Aktivan je učesnik svih strukovnih naučnih i stručnih skupova u zemlji i inostranstvu kao i predavač na mnogim stručnim seminarima.
Posle 1974. godine gotovo se potpuno posvetio proučavanju navodnjavanja kapanjem i kao prvi u Vojvodini i Jugoslaviji i jedan među prvima u Evropi ovaj način i metod navodnjavanja primenjuje na većim plantažnim proizvodnim površinama dugogodišnjih zasada. U periodu od 1975. do 1995. godine odgovorni je projektant za navodnjavanje kapanjem, uglavnom dugogodišnjih zasada, površine od 30-470 hektara u Jugoslaviji kao i u drugim zemljama. Posebno su naravno značajni sistemi u Vojvodini i to kako po specifičnim rešenjima tako i po veličini.
Prema priznanju stručnog auditorijuma (posebno Evropskog) iz oblasti navodnjavanja kapanjem evidentna je zasluga autora na razvoju kompenzacionog kapljča kao i u domenu rešavanja problematike preciznog filtriranja vode. Krajem 1993. godine prelazi u svetski priznatu kompaniju “CIT ENGINEERING”. Preko ove kompanije dobija mogućnost da svoje dugogodišnje bogato iskustvo u oblasti navodnjavanja, a posebno navodnjavanja kapanjem, plasira kako u našoj zemlji tako i u inostranstvu.