Šećerna repa

Za poslednjih pet godina učinjeni su znatni napori da se proizvodnja i prerada šećerne repe u našoj zemlji unaprede. Izgrađeno je pet novih, a u izgradnji je ili u pripremi za izgradnju još pet šećerana. Istovremeno je u znatnoj meri prošireno gajenje repe u sadašnjim i novim područjima njene proizvodnje. Šećerna repa je pored suncokreta naša najvažnija industrijska biljka, a šećer je važan proizvod privrede i neophodan artikal ljudske ishrane. Donedavno proizvodnja šećera u nas bila je manja od potrošnje. Zbog toga je naša zemlja ovu značajnu vrstu hrane uvozila i trošila znatna devizna sredstva, iako u Jugoslaviji postoje potrebni prirodni uslovi za uspešno gajenje šećerne repe.

U poslednjoj deceniji u svetu i u nas učinjen je znatan napredak u gajenju šećerne repe. On je dobrim delom zasnovan na proučavanju biologije šećerne repe i tehnologije njene proizvodnje, a zatim na napretku u konstrukciji i izradi poljoprivrednih mašina, koje se upotrebljavaju u procesu proizvodnje šećerne repe i na napretku industrije hemijskih sredstava za ishranu i zaštitu od bolesti, štetočina i korova. U proizvodnji šećerne repe pojavile su se nove monogermne sorte, produktivnije od dosadašnjih, njihovo seme omogućuje takav način gajenja u kom se vrlo malo primenjuje ručni rad. Za takve genetske potencijale proučeni su svi elementi tehnologije proizvodnje. Razrađeni su i praktično provereni sistem iskorišćavanja zemljišta, sistem obrade i đubrenja, način setve, nege i ubiranja, koji su zasnovani na rezultatima naučnoistraživačkog rada. Ova knjiga zamišljena je kao priručnik za dosadašnje i nove proizvođače, koji treba da ih upozna sa dostignućima u proučavanju biologije šećerne repe, u stvaranju novih sorata i u proučavanju kompleksa agrotehničkih mera, koji čini tehnologiju njenog gajenja, zasnovanog na upotrebi najnovijih poljoprivrednih mašina i hemijskih sredstava.

U knjizi su iznete biološke i fitotehničke osnove proizvodnje na bazi domaćih i stranih rezultata ispitivanja. Ukratko je iznet privredni značaj gajenja šećerne repe i način korišćenja glavnog i sporednih proizvoda, poreklo, postanak, istorijat gajenja, rasprostranjenost i proizvodnja u svetu i u našoj zemlji. Znatno šire obrađene su morfološke i anatomske osobine, hemijski sastav, tehnološki kvalitet i zrelost repe. Problem zrelosti repe obrađen je sa fiziološko-biohemijske, tehnološke i agronomske strane. Relativno mnogo prostora dato je fiziološkim osobinama šećerne repe, odnosno rastenju, razviću, fotosintezi, disanju, vodnom režimu i mineralnoj ishrani kao podlozi za pojedine elemente tehnologije gajenja. Ekologija šećerne repe data je na nešto drugačiji način od uobičajenog za ovakve monografije. Agroekološki uslovi su razrađeni po delovima vegetacionog perioda i istaknuti su zahtevi šećerne repe u pogledu klijanja i nicanja, vegetativnog porasta, tehnološkog sazrevanja, pojave i širenja cerkospore.

U delu o sortama, pored njihovog opisa, prikazana je tendencija u izmeni sortimenta u nas, principi izbora sorte, proizvodnja i dorada semena.

U osnovama tehnologije proizvodnje obuhvaćeni su sistem iskorišćavanja zemljišta, obrađivanje zemljišta za šećernu repu, sistem đubrenja, setva i organizacija vegetacionog prostora, načini vađenja repe i postupak sa repom od njive do prerade. U okviru sistema đubrenja izneti su rezultati ispitivanja đubrenja mineralnim i organskim đubrivom, potrebe u hranljivim materijama, određivanje količine đubriva i način đubrenja. U delu o setvi izneti su načini setve koji se primenjuju u nas.
Cilj ovakvog načina izlaganja materije bio je da se proiz- vođačima šećerne repe da šira biološka i agroekološka osnova, uz osnove tehnologije proizvodnje, kao podloga za proizvodni proces u konkretnim proizvodnim uslovima. Ova knjiga namenjena je prvenstveno poljoprivrednim stručnjacima i proizvođačima šećerne repe, a može korisno poslužiti i studentima redovnih i poslediplomskih studija, mlađim naučnoistraživačkim radnicima, ali i svima onima koje iz bilo kojih razloga interesuje biologija ili proizvodnja šećerne repe.

Iako sam se trudio da u knjizi obuhvatim i obradim što više objavljenih rezultata naučnih istraživanja, prvenstveno domaćih, to nije uvek bilo moguće, uglavnom zbog ograničenog obima knjige. Svestan sam da ova knjiga ima nedostataka pa ću biti zahvalan svakom ko mi ukaže na potrebne korekcije.

Veliku pomoć u pripremi ove knjige pružili su mi svojim savetima i iskustvom akademik prof. dr Miloje Sarić, redovan profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i dr Radomir Đorđević, upravnik Zavoda za šećernu repu Instituta za ratarstvo i povrtarstvo i selekcioner šećerne repe, kao recenzenti, te im ovom prilikom najtoplije zahvaljujem. U tehničkoj pripremi rukopisa odgovarajuću pomoć pružila mi je moja supruga Milena Stanaćev i saradnici Zavoda za šećernu repu. Koristim se ovom prilikom da im još jednom zahvalim.

U Novom Sadu 11. III 1979. Prof. dr Sredoje Stanačev

Sadržaj

I. OPŠTI DEO

1. Privredni značaj
a) Glavni proizvod
b) Sporedni proizvodi
c) Agrotehnički značaj

2. Poreklo, postanak i istorija kulture
a) Poreklo repe
b) Postanak i širenje šećerne repe

3. Rasprostranjenost proizvodnje šećerne repe
a) Površine i proizvodnja u svetu
b) Proizvodnja šećerne repe u Jugoslaviji
4. Taksonomija šećerne repe

II. MORFOLOŠKE, ANATOMSKE OSOBINE I HEMIJSKI SASTAV

A. Morfološke osobine
1. Klijanac šećerne repe
2. Koren
3. List
4. Stablo
5. Cvet
6. Plod
7. Seme

B. Anatomska građa
1. Anatomska građa korena
a) Primarna građa
b) Sekundarna građa
c) Tercijarna građa
2. Anatomska građa lista
3. Anatomska građa stabla

C. Hemijski sastav
1. Hemijski sastav klubeta
2. Hemijski sastav vegetativnih organa
3. Hemijski sastav repe
4. Tehnološki kvalitet šećerne repe
5. Zrelost repe

III. FIZIOLOŠKE OSOBINE

A. Rastenje šećerne repe
1. Klijanje semena
2. Biološko tumačenje nekih načina predsetvene pripreme semena
3. Rastenje korenovog sistema
4. Dinamika rastenja repe (zadebljalog korena)
5. Dinamika porasta nadzemnog dela
6. Dinamika šećera i vode u nadzemnom delu
7. Rastenje šećerne repe u drugoj godini vegetacije

B. Razviće šećerne repe
1. Etape morfogeneze generativnih organa
2. Uticaj temperature na razviće šećerne repe
3. Uticaj svetlosti na razviće šećerne repe

C. Fotosinteza i disanje
1. Fotosinteza
a) Količina ugljen-dioksida
b) Svetlost
c) Temperaturni uslovi
d) Fotosinteza i produktivnost šećerne repe
2. Disanje
a) Temperatura i disanje
b) Disanje i vodni režim
c) Disanje i đubrenje šećerne repe

D. Vodni režim šećerne repe
1. Transpiracioni koeficijent
2. Potrošnja vode za stvaranje suve materije i šećera
3. Potrošnja vode u pojedinim delovima vegetacije
4. Navodnjavanje

E. Mineralna ishrana
1. Dinamika usvajanja mineralnih materija
2. Fiziološki značaj mineralnih materija
3. Dinamika nakupljanja i metabolizam azotnih jedinjenja
4. Fiziološke osnove primene đubriva

IV. EKOLOGIJA ŠEĆERNE REPE

A. Agroklimatski uslovi
1. Vegetacioni period i njegova podela
2. Agroklimatski uslovi za gajenje šećerne repe
a) Potrebe u toploti
b) Količina i raspored padavina
c) Relativna vlažnost vazduha
d) Potrebe za svetlošću
3. Agroklimatski uslovi za gajenje šećerne repe u pojedinim delovima vegetacije
a) Period setve i nicanja
b) Period vegetativnog porasta
c) Period sazrevanja repe
1) Toplotni uslovi
2) Količina i raspored padavina
3) Uslovi za pojavu cerkospore
4) Osunčavanje

B. Zemljišni uslovi
1. Zahtevi prema zemljištu
2. Proizvodna vrednost naših zemljišta za gajenje šećerne repe
a) Černozem
b) Livadska crnica
c) Aluvijalna zemljišta
d) Gajnjača
e) Ritske crnice, ritske smonice i druga hidromorfna zemljišta
f) Smonica

V. SORTE ŠEĆERNE REPE

1. Tendencije promene sortimenta u nas

2. Podela i opis sorata
a) Anizoploidne multigermne sorte
NS poly 1
NS poly 2
NS poly Zuca
A1 poly 1
A1 tehnopoli
A1 agropoli
OS poly 1
b) Anizoploidne monogermne sorte
A1 cermona
A1 mona
Mono OS
NS poly mono
c) Inostrane monogermne anizoploidne sorte
Gemomonopur
Carpo
Monofort
Marlbo monova
Maribo monova CR

3. Principi izbora sorte
4. Proizvodnja i dorada semena
a) Proizvodnja semena
b) Čišćenje i dorada semena

VI. OSNOVI TEHNOLOGIJE PROIZVODNJE

A. Sistem iskorišćavanja zemljišta
1. Monokultura
2. Predusev
3. Šećerna repa kao predusev za druge kulture
4. Plodoredi za šećernu repu
B. Obrada zemljišta
1. Osnovna obrada zemljišta
a) Dubina osnovne obrade
b) Način i vreme osnovne obrade
2. Predsetvena obrada zemljišta

C. Sistem đubrenja
1. Rezultati ispitivanja đubrenja
a) Đubrenje azotom
1) Količina azota
2) Količina azota i sorta
3) Međusobni odnos azota i kalijuma
4) Međusobni uticaj količine azota i broja biljaka
5) Rok primene azota, fosfora i kalijuma
6) Oblik azota
b) Đubrenje sa P2O5 i K2O
c) Mikroelementi i stimulatori
d) Đubrenje stajskim đubrivom
e) Uticaj đubrenja na intenzitet pegavosti lista
2. Potrebe u hranljivim materijama, ođređivanje količine i odnosa hranljivih materija za đubrenje šećerne repe
3. Način đubrenja

D.Setva i organizacija vegetacionog prostora
1. Kvalitet i priprema semena
2. Način setve
3. Količina semena
4. Rok setve
5. Dubina setve
6. Vegetacioni prostor

E. Zrelost, vađenje i postupak sa repom do prerade
1. Tehnološka zrelost repe
2. Rokovi vađenja repe
3. Način vađenja šećerne repe
4. Tehnologija repe od njive do šećerane
Sugar Beet
Caxapnaя cвekлa

LITERATURA
BELEŠKA O AUTORU

I. Opšti deo

Šećerna repa (Beta vulgaris var. saccharifera Alef.) je dvogodišnja biljka iz porodice Chaenopodiaecae, koja u prvoj godini stvara zadebljali koren (repu) i rozetu listova, a u drugoj cvetno stablo, cvet, plod i seme.

U nas se naziva još bela šećerna repa, sladorna repa, burak, slatkorna pesa. Na jezicima narodnosti u našoj zemlji nazivi za šećernu repu su: na mađarskom cukorrepa, na slovačkom cukrova repa, na rumunskom sfekla da zahar, na rusinskom cukrova cvikla, na albanskom pauxhari i sheqarit, na talijanskom barbietola da zuccero, na bugarskom zaharno sveklo.

Naziv Beta je zajednički za rod repa i dolazi od grčkog slova ,,beta“, zbog sličnosti klijanca s tim grčkim slovom. Reč vulgaris, koja u botaničkom nazivu označava vrstu, znači obična, a reč saccharifera, kojom se označava varijetet, znači šećeronosna.

1. — Privredni značaj

U našoj zemlji šećerna repa je važna industrijska biljka.. Korist od njenog gajenja je mnogostruka. Ona se ogleda u značaju za ishranu stanovništva, razvoj prehrambene industrije, u pozitivnom uticaju na ratarsku i stočarsku proizvodnju, a kao radno i dohodovno intenzivna kultura od značaja je za dalji razvoj agroindustrijskog kompleksa i privrede u celini. U sadašnjem momentu prioritetni zadatak u proizvodnji šećerne repe je da se proizvede potrebna količina šećera za domaću potrošnju i određeni višak za izvoz.

Kultura šećerne repe od značaja je za razvitak drugih proizvodnih grana, prvenstveno saobraćaja. Usled potrebe da se za relativno kratko vreme sa njive do šećerane preveze velika količina voluminoznog proizvoda, nužna je izgradnja odgovarajućih komunikacija i nabavka transportnih sredstava, što doprinosi boljem povezivanju proizvodnih centara i unapređenju poljoprivrede.

a) Glavni proizvod

Šećerna repa se gaji zbog zadebljalog dela korena (repe), koji je bogat šećerom. Repa sadrži 16—18% šećera (saharoze). U vrlo širokom geografskom području (umereni klimatski pojas) šećerna repa je jedina sirovina iz koje se dobija šećer, danas jedan od osnovnih sastojaka ishrane. Šećer je za ljudski organizam lako usvojiva, gotova hrana, koja vrlo povoljno deluje na brzo otklanjanje umne i fizičke zamorenosti. Po svojoj kaloričnoj vrednosti (4,1 cal) izravnava se skoro sa belančevinama. Kulturom šećerne repe postiže se veća proizvodnja kalorija sa jedinice zemljišne površine nego proizvodnjom bilo koje druge biljke.

Potrošnja šećera u svetu u neprekidnom je porastu. Po podacima iz biltena OUN u 1965. godini godišnja potrošnja šećera po stanovniku iznosila je za razvijene zemlje prosečno 36,4 kg, a za zemlje u razvoju 11,7 kg.

U našoj zemlji potrošnja šećera je, takođe, u neprekidnom usponu. To se vidi iz sledećeg pregleda:

Godina 1952.
potrošnja kg 8,0
Godina 1963.
potrošnja kg 18,2
Godina 1966.
potrošnja kg 24,4
Godina 1972.
potrošnja kg 29,0
Godina 1976.
potrošnja kg 32,8

U proizvodnji šećera u svetu šećerna repa učestvuje sa 42%, a 58% od ukupne količine dobija se iz šećerne trske. Pored industrije šećera, od proizvodnje šećerne repe zavisi i niz drugih grana prehrambene industrije, kao što su industrija bombona i čokolade, prerade i konzervisanja voća i povrća, alkoholnih i bezalkoholnih pića i druge. Sporedni proizvodi prerade šećerne repe u šećer upotrebljavaju se kao sirovine za dalju industrijsku preradu.

Od kakvog je privrednog značaja proizvodnja šećerne repe najbolie ilustruje sledeći primer. Iz 500 mc/ha repe proizvede se 6250 kg šećera, 2700 kg suvih rezanaca, 2100 kg melase i 2500 kg saturacionog mulja. Daljom preradom melase dobija se 650 litara alkohola ili preko 1250 kg kvasca. Pored ovog dobija se još oko 300 mc/ha svežeg repinog lišća i glava za ishranu stoke.

Od kolikog je značaja gajenje šećerne repe za našu zemlju, pokazuju podaci o proizvodnji šećera („bele robe“) sa hektara upoređeni sa prosečnim prinosom pšenice i kukuruza za poslednjih nekoliko godina. (Podaci su uzeti iz Statističkog godišnjaka za 1978. godinu i Izveštaja o radu industrije šećera Jugoslavije za 1977. godinu.)

Prosečan prinos šečera, pšenice i kukuruza

Godina šećera − prinosi u mc/ha
1971. 44,62
1972. 47,41
1973. 52,31
1974. 51,95
1975. 44,57
1976. 61,71
1977. 58,29
Godina p š e n i c e − prinosi u mc/ha
prosečno i Vojvodina
1971. 29,1 39,4
1972. 25,1 32,5
1973. 27,7 41,3
1974. 34,1 46,3
1975. 27,3 40,2
1976. 34,7 50,0
1977. 34,9 51,5
Godina kukuruza − prinosi u mc/ha
prosečno i Vojvodina
1971. 30,8 45,7
1972. 33,3 47,1
1973. 34,7 48,2
1974. 35,6 50,2
1975. 39,7 57,6
1976. 38,4 52,6
1977. 42,5 60,9

Kao što se vidi, u našoj zemlji, prinos belog šećera (kristalni šećer) uvek je veći po hektaru od prosečnog prinosa pšenice i kukuruza. Mnogo realnije je upoređenje sa prosečnim prinosima u Vojvodini, zbog toga što se šećerna repa uglavnom gaji na boljem zemljištu. To upoređenje je takođe u prilog proizvodnje šećerne repe ako se uzme u obzir cena šećera i koristi od sporednih proizvoda šećerne repe.

b) Sporedni proizvodi

Pri preradi repe u šećer kao sporedni proizvod dobija se melasa, preostali sirup, koji sadrži znatnu količinu šećera. Sastav melase je vrlo promenljiv i zavisi od kvaliteta sirovine i usavršenosti tehnološkog postupka prerade. Melasa se upotrebljava u ishrani stoke, kao vrlo cenjena hrana. Danas se pretežno koristi kao sirovina za proizvodnju melasnog kvasca (pekarskog i stočnog), alkohola, glutaminata i drugih materija.

Prosečno melasa ima sledeći hemijski sastav:

vode 20%
šećera 50%
organskih nešećernih materija 20 %
mineralnih materija 10%

Ako se stoka hrani većom količinom melase, usled znatne količine mineralnih materija u njoj mogu nastati neželjene posledice, odnosno proliv kod domaćih životinja. Zbog toga je preporučljivo u početku davati samo 0,5 kg dnevno, a tek nakon deset dana količinu povećati na 0,7 kg dnevno. Pre upotrebe melasa se pomeša sa 4—5 puta većom količinom vode. Melasom se samo dopunjuje dnevni obrok za domaće životinje. Ona ne može da zameni osnovnu hranu. Zbog određenih teškoća u rastvaranju melase, njenom čuvanju i transportu, kao i higijeni jasala i drugih vrsta hranilica, danas se melasa uglavnom dodaje suvim rezancima prilikom briketiranja. Drugi načini upotrebe melase u ishrani stoke su napušteni. Ona se u najvećoj meri upotrebljava kao sirovina za dalju industrijsku preradu.

Drugi sporedni proizvod prerade su repini rezanci, koji se upotrebljavaju za ishranu stoke sveži, silirani ili osušeni. Repini rezanci su izvanredna stočna hrana. Sveži ili presovani teško se čuvaju, pa se moraju trošiti odmah, silirati ili sušiti. Osušeni repini rezanci mogu se čuvati vrlo dugo. Oni sadrže 12—14% vlage i predstavljaju, manje-više koncentrovanu stočnu hranu. Po Ludeckeu (1953), suvi rezanci sadrže 88,5% suve materije, 83,7% organske materije (8,5% sirovih proteina, 17,2% sirovih vlakana, 0,4% masti, 57,6% bezazotnih ekstraktivnih materija) i 4,8% pepela.

Dnevni obrok suvih rezanaca zavisi od vrste i starosti domaćih životinja i iznosi oko 0,5 kg za ovce, oko 1 kg za svinje, 1—2 kg za konje, 3—4 kg za muzne krave, 0,6—-2,0 kg za telad i junad i 4-—6 kg za tovna goveda.

Za poljoprivredu je od značaja i saturacioni mulj, koji se javlja kao otpadak pri preradi, a upotrebljava se kao meliorativno sređstvo za popravku zemljišta i kao đubrivo.

Za ishranu stoke iskorišćava se cela biljka šećerne repe. Zadebljali koren (repa) je izvanredna stočna hrana. Po hranljivoj vrednosti bolja je od stočne repe, a uz to se lakše čuva preko zime. U ovu svrhu često služi šećerna repa zasejana postrno na poljima za navodnjavanje. Šećerna repa sadrži više suve materije i više šećera nego stočna repa.

List i glave šećerne repe prilikom berbe čine 30—80% od ukupnog prinosa i upotrebljavaju se za ishranu stoke u svežem i osušenom stanju ili u vidu brašna, kao komponenta u krmnoj smeši. Lišće, bez glava šećerne repe, sadrži 13—16% suve materije. od čega 1,8—2,5% otpada na belančevine.

U našoj zemlji lišće i glava šećerne repe se još malo koriste u ishrani stoke, naročito na većim društvenim gazdinstvima. Glavni razlog takvog stanja treba, pre svega, tražiti u malom broju stoke na tim gazdinstvima i nepodesnim tehničkim rešenjima za ubiranje lišća i glava repe. Stoga, pri izboru mašina za ubiranje šećerne repe treba posvetiti veću pažnju mogućnostima tih mašina u pogledu što potpunijeg iskorišćavanja lišća i glava za proizvođnju stočne hrane.

Kod nas se lišće i glave šećeme repe još zaoravaju kao zelenišno đubrivo. Iako zaoran list utiče na povećanje prinosa narednog useva, ipak se njegovim zaoravanjem ostvaruje manja korist od one koju daje kao stočna hrana.

Zahvaljujući svom hemijskom sastavu, sveže lišće je odlična hrana bogata belančevinama i ugljenim hidratima, a sadrži i korisne vitamine, kao što je vitamin A, i manje količine mineralnih materija. Zeludac životinje ga lako vari, naročito ako je čisto i u svežem stanju. Varenje je olakšano i zbog male količine sirove celuloze.

Kada služi za ishranu stoke, sirova masa lišća i glava repe treba da je sveža i čista, tj. da nije uprljana zemljom. Po klasičnom načinu pripreme, lišće sadrži približno 5—8% zemlje. Pod pretpostavkom da goveče dnevno uzima oko 40 kg sveže mase, ono bi konzumiralo približno 5 kg suve materije hranljivih sastojaka i oko 3 kg zemlje. Stoga dolazi do poremećaja u njegovom digestivnom traktu, usled čega nastaju jaki prolivi. To se dešava samo zato što je lišće zaprljano zemljom.

Smetnje u varenju koje mogu nastati usled promenljivih količina oksalne kiseline u lišću i glavama repe uklanjaju se davanjem 50 do 100 grama krede dnevno. Nije preporučljivo sastavljati obrok od samog lišća, već pored njega treba davati seno i odgovarajuće količine koncentrata.

Silaža od lišća i glava šećerne repe je vredno hranivo u ishrani stoke. Ona na mlečnost utiče približno kao i silaža od kukuruza.

Siliranje kao način konzervisanja primenjuje se da bi se list i glava šećerne repe što duže i bolje sačuvali u sočnom stanju za zimski period, a zasniva se na omogućavanju mlečnog vrenja, koje sprečava truljenje i raspadanje.

Lišće i glave repe uspešno se siliraju u zidanim i cementiranim jamama, gde se gubici kreću do 15%. Za siliranje se može upotrebiti prostor između kamara slame ili slobodni prostor na površini zemlje, ali gubici su tada visoki. Mnoga gazdinstva upotrebljavaju trenč-silose od betona, u kojima se gubici kreću između 15—20%.

Kvalitet silaže, a time i njena hranljiva vrednost, zavisi od zdravstvenog stanja lišća. List treba da je potpuno zdrav, nezaražen cerkosporom ili drugim bolestima.

U zavisnosti od uzrasta, govedima se daje od 10 do 40 kg silaže dnevno. Da bi se sprečilo nastajanje proliva od oksalne kiseline u silaži, treba na svaki kg silaže dati 1 do 1,5 grama stočne krede. Silaža je pogodna hrana za tov goveda i ishranu muznih krava, uz dodatak lucerkinog sena i zrnastih proizvoda.

Sušenjem 5,5 do 6 kg sirove mase lišća i glava dobija se 1 kg dehidriranog hraniva, koje ima visoku hranljivu vrednost.

Prema ispitivanju u nas, brašno od osušenog lišća sa glavama repe ima sledeći prosečan hemijski sastav: vode 9%, mineralnih materija oko 18% i organskih materija oko 73%. Organsku materiju čine 13% sirovih proteina, 49% bezazotnih ekstraktivnih materija, 8% sirove celuloze i 3% sirove masti. Prema tome, osušeno lišće sa glavama je visokovredna koncentrovana stočna harna. Njegova hranljiva vrednost jednaka je hranljivoj vrednosti ovsa.

Priprema i sušenje lišća i glava repe obavlja se na sledeći način:

— mehanizovano ubiranje sveže mase lišća sa glavama, što čistije od zemlje;
— mehanizovano sitnjenje neposredno pred sušenje;
— sušenje u rotopneumatskom dehidratoru.

Osušena masa se melje i pakuje. Troškovi sušenja orijentaciono iznose 65% od prodajne cene ovog hraniva.

Kravama se daje dnevno oko 5 kg, konjima 3—5 kg, a u ishrani svinja jedan deo prekrupe može se zameniti ovim brašnom. Visok sadržaj hranljivih materija i povoljan odnos belančevina i ugljenih hidrata (1:5 do 1:6,5), pod uslovom da nema peska, čini ovo brašno vrednim hranivom stoke.

c) Agrotehnički značaj

Šećerna repa je cenjen predusev za mnoge ratarske biljke, jer zahteva duboku obradu, obilno đubrenje organskim i mineralnim đubrivima, brižljivu predsetvenu obradu zemljišta, negu, a njeno sređivanje (berba, vađenje) predstavlja, u neku ruku, obradu za sledeći usev. S obzirom na ovakve agrotehničke zahteve, smatra se da je gajenje šećeme repe škola napredne agrotehnike.

Po načinu gajenja šećerna repa se smatra najintenzivnijom ratarskom kulturom. Gajenjem šećerne repe u našoj zemlji je došlo do prekretnice u načinu osnovne obrade zemljišta i smenjivanju useva. Klasičan tropoljni plodored zamenjen je savremenijim, a zemljište se obrađuje dublje, što je dovelo do stvaranja dubljeg oraničnog sloja. Za gajenje repe potrebno je više stajskog i mineralnog đubriva, čime se povećava plođnost oranica. Ona zahteva preciznu setvu i brižljivu negu, odnosno veću stručnost i umešnost proizvođača, te ga na taj način primorava da neprestano podiže nivo svog stručnog znanja.

2. — Poreklo, postanak i istorija kulture

a) Poreklo repe

Gajena repa potiče od divljih vrsta B. perennis Hal. i B. maritima L. iz oblasti južne i prednje Azije, Sredozemlja i Zapadne Evrope.

Prvi oblici gajene lisnate repe bili su odabrani iz kratkostadijskih populacija vrste B. perennis sa niskim procentom šećera, koje su rasle kao korov na navodnjavanim poljima drevne Mesopotamije u trećem milenijumu pre naše ere. Može se pretpostaviti da su za gajenje bili odabrani oblici koji su se odlikovali većom produktivnošću i većim zahtevima u pogledu vlažnosti zemljišta. Na sebe su obratili pažnju slatkogorkim ukusom i korenom, jače razvijenim u površinskom sloju zemljišta. U ovom delu Azije i danas se za spremanje salate upotrebljava lišće divljih vrsta repe. U baštenske biljke starog Vavilona u VIII veku pre naše ere ubrajala se repa ,,silkva“, koja se još nazivala ,,silka“ i ,,selkva“.

U zemljama oko Sredozemnog mora lisnati oblici repe bili su odabrani među lokalnim korovskim populacijama divlje vrste B. maritima nezavisno od repe u Mesopotamiji. Prema Lippmanu, 1929 (cit. Drachowska, Sandera, 1959), prvi podatak o gajenju repe potiče od pre 4000 godina i ukazuje na to da je na Siciliji gajena kao kulturna biljka. Otuda je posredstvom feničanskih trgovaca dospela na Levant pod nazivom silk ili silka, što je značilo ,,sicilijska“. Na spomenicima u Ben Hasanu u Egiptu nalaze se crteži repe. Ovde je repa najpre smatrana lekovitom biljkom, zbog slatkogorkog ukusa lišća i korena i obilovanja različitim solima a što potvrđuju navodi Eudemosa, Hipokrata, Dioskorida, Teofrata i drugih), ali je gajena i za ishranu. U starom Rimu gajene su lisnate vrste repe. U I veku pre naše ere gajenje repe je prošireno u rimske provincije severozapadne Evrope. Tamo je usledila njena aklimatizacija, ukrštanje s lokalnom divljom vrstom B. maritima sa većom količinom šećera i odabiranje lisnate repe iz te vrste.

U zapadnoj Evropi sve do XIII veka naše ere gajena je samo lisnata repa. Starogermanski nazivi za repu potvrđuju da je repa bila lisnata i da je došla iz Rima (cicula, romsch, chrut, mangelchrut).

Achardovi crteži repe

Izostavljeno iz prikaza

Međutim, u Vizantiji je korenasta repa u VIII veku naše ere smatrana „trgovačkim artiklom“, pa se može pretpostaviti da je gajenje korenaste repe bilo široko rasprostranjeno na Bliskom istoku. U X veku naše ere gajenje korenaste repe je prošireno u oblasti severno od Crnog mora (Izbornik Svjatoslava, 1073. godine). Posle krstaških ratova (XII i XIII vek) preneta je u Zapadnu Evropu, gde je gajena uporedno sa lisnatom repom, jer su evropski trgovci za vreme krstaških pohoda proširili svoje poslove na Levant. Gajenje korenaste repe proširilo se najpre u Severnoj Italiji i dolini reke Rajne.

Kao rezultat višegodišnjeg uporednog gajenja lisnate i korenaste repe na ovom području i njihovog ukrštanja pojavili su se u kulturi njihovi hibridi (XIV—XVII vek n.e.). U XVIII veku postojali su osnovni tipovi lisnate i korenaste repe i njihovi hibridi, od kojih je šleska bela baštenska repa, poboljšana selekcijom, poslužila kao neposredni rodonačelnik šećerne repe.

b) Postanak i širenje šećerne repe

Šećerna repa je relativno mlada poljoprivredna biljka. Kao sirovina za dobijanje šećera uzgaja se i upotrebljava od kraja XVIII veka. Na prisustvo šećera u repi upozorio je još 1605. godine Oliver de Serres, primećujući da je ukuvan sok repe sličan šećernom sirupu. Hemičar Marggraf je 1747. godine ispitao hemijski sastav korena bele lisnate repe i utvrdio da sadrži 1,50% trščanog šećera. Ovaj šećer izđvojio je alkoholnom ekstrakcijom. Iako je o otkriću odmah obavestio Akademiju nauka, praktično iskorišćavanje započelo je tek posle pedeset godina. Početak gajenja šećerne repe i osnivanje industrije šećera vezano je za Acharda, učenika Marggrafovog. Achard je 1790. godine razradio tehnološki postupak za dobijanje šećera iz repe. U 1799. godini proizveo je 3 mc, a 1800. godine 16 mc kristalnog šećera. U Kunaru blizu Vroclava (Donji Slionsk) izgradio je 1801. godine prvu fabriku za preradu šećerne repe u šećer. Još 1786. godine Achard je izveo prve oglede sa gajenjem bele šljonske repe u okolini Berlina. U ogledu je iskorišćeno potomstvo prirodnih hibrida između lisnate i korenaste repe, koje se lako cepalo. Rezultati ovog ogleda pokazali su da se celishodnim načinom gajenja i selekcijom može povećati količina šećera u repi. Više šećera je imala bela repa, izduženo vretenastog korena, koji se razvijao u zemljištu. Već prve populacije šećerne repe imale su veći procent šećera u repi od rodonačelne korenaste repe.

Bela šleska repa (po Vilmorenu)

Skoro istovremeno sa Achardom u Rusiji je Bindheim (1792) izučio dobijanje šećera iz repe, a Esipov je 1800. godine saopštio o prvom uspehu u proizvodnji šećera iz repe.

Posle podizanja prve šećerane ubrzo je usledilo i podizanje drugih. Već 1802—1803. puštena je u rad prva šećerana u Rusiji, a 1809. godine u Francuskoj. Zatim sledi podizanje šećerana u Čehoslovačkoj i Austriji. Istovremeno se proširuje i gajenje šećerne repe i njena selekcija radi povećanja količine šećera u repi.

Brzom širenju šećerne repe doprinela je „kontinentalna blokada“ (18061 za vreme Napoleonovih ratova. Zabranom uvoza šećera, proizvedenog od šećerne trske, čiju su trgovinu držali Englezi, forsirana je proizvodnja šećera dobijenog iz repe. Dekretom iz 1811. godine određeno je da se šećernom repom mora zasejati 31.000 hektara. Veliku ulogu u proširenju gajenja i selekciji šećerne repe, posebno u Francuskoj, imala je selekcionarska kuća „Vilmoren“, koja je uspela da tokom dvadeset generacija šećerne repe podigne procent šećera u repi na 20% i više, zahvaljujući uvođenju odgovarajućih metoda selekcije.

Posle propasti Napoleonovog carstva, gajenje šećerne repe i proizvodnja šećera zapali su u tešku ekonomsku krizu, izazvanu pojavom na tržištu velikih količina šećera dobijenog od šećerne trske, koje je lansirala Engleska. Međutim, industrija šećera i proizvođači repe prebrodili su ovu krizu, iako su mnoge šećerane u tom periodu obustavile rad. Uglavnom je stradala industrija šećera u Nemačkoj. Industrija šećera u Francuskoj prebrodila je krizu zahvaljujući boljoj tehničkoj opremljenosti šećerana. Zastoj u proizvodnji šećera trajao je desetak godina, a onda je nastupilo poboljšanje, čemu je doprineo sticaj nekoliko okolnosti — napredak u tehnici i tehnologiji proizvodnje šećera, poboljšanje načina gajenja, pad cene žita, uvođenje carina na uvozni šećer i razvoj saobraćaja (Heinisch, 1960).

Iz zemalja zapadne i srednje Evrope gajenje šećerne repe proširilo se i na ostale evropske zemlje. U Americi je njeno gajenje počelo već 1838. godine, ali se znatnije proširilo tek krajem XIX i početkom XX veka. Posle I svetskog rata gajenje šećerne repe proširilo se u neke zemlje Azije, a posle II svetskog rata i u Severnu Afriku.

U našoj zemlji šećerna repa se gaji od kraja XIX veka. Prva veća fabrika šećera podignuta je u Usori (BiH) 1892. godine. Ona je radila do 1930. godine, kad je zbog nerentabilne proizvodnje zatvorena. Zatim su u periodu od 1898. do 1914. godine izgrađene šećerane u Beogradu, Osijeku, Zrenjaninu, Vrbasu, Ćupriji, Crvenki, Sivcu i Belom Manastiru. Posle II svetskog rata šećerane su izgrađene u Županji, Sremskoj Mitrovici, Senti, Kovinu, Bitolju, Peći.

Uporedo sa izgradnjom fabrika za preradu šećerne repe povećavale su se i površine zasejane repom. Od 1962. godine šećerna repa se sve više gaji u SAP Kosovu, SR Makedoniji (uglavnom u Pelagoniji) i u sevemoj Bosni. Za poslednje dve godine u Makedoniji se repa gaji i u Ovčem Polju, zahvaljujući izgrađenom sistemu za navodnjavanje.

Programom unapređenja proizvodnje šećera do 1980. godine predviđa se izgradnja više šećerana u našoj zemlji, i to pet u Vojvodini, jedna u severoistočnoj Bosni, dve u užoj Srbiji, jedna u Hrvatskoj i jedna u Sloveniji.

Očekuje se da će od deset predviđenih šećerana krajem 1978. godine proraditi šećerane u Baču, Žablju, Pećincima, Kovačici, i Crnji, a 1979. u Bijeljini, Virovitici i Ormošu. Paralelno sa izgradnjom šećerana predviđa se i proširenje gajenja šećerne repe. U Vojvodini ona bi se gajila na mnogo većoj površini nego đosad, na oko 110.000 ha ili na 7% oranične površine. U Semberiji i srednjoj Posavini, u Podravini i severozapađnoj Hrvatskoj, u Međumurju i severoistočnoj Sloveniji, Mačvi i Pomoravlju predviđeno je formiranje novih sirovinskih područja i gajenje šećerne repe na većoj površini, mnogo intenzivnije nego dosad, prema potrebama svake šećerane. Prema predviđanju, šećerna repa bi se u našoj zemlji gajila prosečno na oko 2,5% oranične površine.

3. — Rasprostranjenost proizvodnje šećerne repe

a) Površine i proizvodnja u svetu

Šećerna repa ima danas vrlo širok areal rasprostranjenosti, zahvaljujući svojoj sposobnosti da se dobro prilagođava ekološkim uslovima. Šećerna repa se gaji u pojasu od 30c do 60° severne geografske širine i od 25° do 35° južne geografske širine. Divlje vrste roda Beta mogu se naći od 8° do 60° severne geografske širine u primorskim i planinskim oblastima (2400— —2500 m nadmorske visine) u Inđiji, srednjem i zapadnom delu Azije, u Sredozemlju, na zapadnim obalama Evrope, severnim i zapadnim obalama Afrike. U područjima u kojima se sreću ove vrste godišnja količina padavina varira od 180 do 1000 mm.

U svetu se danas šećerna repa gaji na oko 8,000.000 hektara. Najveće površine pod šećernom repom nalaze se u SSSR-u i Evropi.

Gajenje šećerne repe u svetu sve se više širi. Za poslednjih trideset godina površina pod šećernom repom povećala se za 2,3 puta. Ovo proširenje nije rezultat širenja kulture na kontinente na kojima ova biljka nije dosad gajena, već, uglavnom, proširenja površine u SSSR-u i Evropi.

Površine pod šećernom repom u svetu (u ha)

1934—1938.
Evropa 1,720.000
SSSR 1,257.000
Azija 80.000
NR Kina —
Sev. Amerika 350.000
Južna Amerika 3.000
Afrika —
Ceo svet 3,410.000
1948—1956.
Evropa 2,540.000
SSSR 1,600.000
Azija 230.000
NR Kina 70.000
Sev. Amerika 340.000
Južna Amerika 10.000
Afrika 2.000
Ceo svet 4,720.000
1961—1966.
Evropa 2,961.000
SSSR 3,638.000
Azija 430.000
NR Kina 200.000*
Sev. Amerika 525.000
Južna Amerika 29.000
Afrika 10.000
Ceo svet 7,415.000
1967—1976.
Evropa 3,246.000
SSSR 3,530.000
Azija 672.000**
NR Kina 250.000*
Sev. Amerika 583.000
Južna Amerika 52.000
Afrika 52.000
Ceo svet 8,151.000

* Procena FAO ** Uključena i NR Kina

Najviše šećerne repe bilo je zasejano 1976. godine (9,376.000 ha). Već sledeće, 1977, zasejana površina je smanjena (9,023.000 ha) zbog velike proizvodnje šećera dobijenog iz trske. Ceneći potrebe čovečanstva u hrani, prema sadašnjem godišnjem prirastu i predviđanjima može se očekivati dalje proširenje gajenja šećerne repe. U periodu od 1971. do 1977. godine najviše je povećana zasejana površina u Evropi, od 2,993.000 na 3,801.000 ha. Najintenzivniji porast bio je u periodu od 1971. do 1976. godine. Tada se zasejana površina povećavala prosečno za 203.000 ha.

U Evropi se šećerna repa gaji najviše u Francuskoj, Poljskoj, Saveznoj Republici Nemačkoj, Rumuniji, Italiji, Nemačkoj Demokratskoj Republici i Čehoslovačkoj. Površine zasejane šećernom repom u pojedinim evropskim zemljama prikazane su u sledećoj tabeli.

Površine zasejane šećernom repom u evropskim zemljama u periodu od 1972.do 1977. godine (000 ha)

1972.
Austrija 48
Belgija 101
Bugarska 54
CSSR 191
Francuska 448
Holandija 113
Italija 250
Jugoslavija 79
Mađarska 79
Nemačka DR 222
SR Nemačka 331
Poljska 438
Rumunija 197
Švedska 41
Velika Britanija 189
1973.
Austrija 51
Belgija 104
Bugarska 61
CSSR 200
Francuska 538
Holandija 117
Italija 235
Jugoslavija 86
Mađarska 92
Nemačka DR 229
SR Nemačka 352
Poljska 445
Rumunija 235
Švedska 41
Velika Britanija 194
1975.
Austrija 60
Belgija 120
Bugarska 63
CSSR 219
Francuska 575
Holandija 137
Italija 254
Jugoslavija 107
Mađarska 127
Nemačka DR 234
SR Nemačka 430
Poljska 495
Rumunija 275
Švedska 52
Velika Britanija 193
1976.
Austrija 56
Belgija 94
Bugarska 70
CSSR 215
Francuska 578
Holandija 139
Italija 288
Jugoslavija 107
Mađarska 130
Nemačka DR 270
SR Nemačka 440
Poljska 550
Rumunija 285
Švedska 53
Velika Britanija 206
Prosek
Austrija 53,8
Belgija 104,8
Bugarska 61,6
CSSR 206,6
Francuska 535,4
Holandija 123,0
Italija 244,6
Jugoslavija 96,6
Mađarska 105,2
Nemačka DR 105,2
SR Nemačka 237,8
Poljska 473,6
Rumunija 242,2
Švedska 46,6
Velika Britanija 195,4

U SSSR-u najrasprostranjenije je gajenje šećerne repe u Ukrajinskoj SSR, u centralnom evropskom delu RSFSR i Kubanu, Beloruskoj SSR, Kirgizijskoj SSR, Pribaltičkim republikama, južnom Kazahstanu i zapadnom Sibiru.

U Severnoj Americi najveće površine pod šećernom repom su u SAD (oko 500.000 ha).

U Aziji najveće površine zasejane šećernom repom nalaze se u Kini (295.000 ha), Turskoj (153.000 ha), Iranu (100.000 ha) i Japanu (61.000 ha). U Africi šećerna repa se gaji u severozapadnom delu (Maroko, Alžir, Tunis).

Kultura šećerne repe se relativno brže širi od kulture šećerne trske. Šećerna repa ima manje zahteve prema agroekološkim uslovima i bolje od šećerne trske reaguje na primenu savremene agrotehnike i đubrenje. Šećerna trska je već zauzela areal rasprostranjenja koji joj ekološki odgovara, dok se šećerna repa može geografski proširiti. U sadašnjim regionima proizvodnje postoje mogućnosti za povećanje udela šećerne repe u strukturi setve.

Proizvodnja šećerne repe u svetu je u neprekidnom porastu, zahvaljujući ne samo povećanju zasejane površine već i povećanju prinosa. Prosečan prinos repe u svetu je od 238 mc/ha, koliko je iznosio u proseku za period od 1961—1965. godine porastao na 321 mc/ha u 1977. godini. U periodu 1973— —1977. godine on je iznosio prosečno 304 mc/ha. Prosečni prinosi repe za ceo svet i po kontinentima i pojedinim zemljama u periodu posle drugog svetskog rata prikazani su u sledećoj tabeli.

PROSEČAN PRINOS REPE U SVETU (mc/ha)

1948—1956.
Evropa 255
SSSR Sev. i Centralna Amerika 144
336
Južna Amerika 173
Azija 159
NR Kina 115*
Afrika Ceo svet 86
218
1960—1965.
Evropa 313
SSSR Sev. i Centralna Amerika 169
378
Južna Amerika 303
Azija 222
NR Kina 200*
Afrika Ceo svet 174
243
1967—1976.
Evropa 362
SSSR Sev. i Centralna Amerika 228
420
Južna Amerika 336
Azija 280
NR Kina 244**
Afrika Ceo svet 287
301
1977.
Evropa 377
SSSR Sev. i Centralna Amerika 248
457
Južna Amerika 401
Azija 305
NR Kina 294*
Afrika Ceo svet 300
321

* Procena FAO ** Prosek 1967—1971.

U svim delovima sveta ostvaren je progres u proizvodnji šećerne repe sa hektara. To se ogleda u povećanju prosečnog prinosa na svim kontinentima. Najveći napredak u tom pogledu ostvaren je u Africi i Južnoj Americi, gde je proizvodnja šećerne repe, uglavnom, i započela posle II svetskog rata, ali je i u drugim delovima sveta postignut vidan napredak. U prosečnom prinosu po hektaru prednjače zemlje Evrope i Severne Amerike.

U periodu od 1972. do 1977. godine visokim prosečnim prinosom repe istakle su se sledeće evropske zemlje: Grčka, Austrija, Belgija, Holandija, Savezna Republika Nemačka, Švedska, Francuska, Italija i Jugoslavija. U sledećoj tabeli prikazani su prosečni prinosi repe u periodu od 1972. do 1977. godine za važnije proizvođače repe u Evropi.

Prinosi repe u evropskim zemljama (mc/ha)

1972.
Austrija 444
Belgija 467
Bugarska 361
CSSR 361
Francuska 430
Holandija 440
Italija 447
Jugoslavija 417
Mađarska 370
Nemačka DR 326
Nemačka SR 442
Poljska 327
Rumunija 284
Švedska 430
Vel. Britanija Grčka 330
1973.
Austrija 432
Belgija 533
Bugarska 290
CSSR 309
Francuska 408
Holandija 477
Italija 400
Jugoslavija 388
Mađarska 248
Nemačka DR —
Nemačka SR 470
Poljska 307
Rumunija 186
Švedska 430
Vel. Britanija Grčka 382
1974.
Austrija 445
Belgija 425
Bugarska 273
CSSR 395
Francuska 408
Holandija 452
Italija 394
Jugoslavija 418
Mađarska 377
Nemačka DR 297
Nemačka SR 401
Poljska 295
Rumunija 226
Švedska 400
Vel. Britanija Grčka 235
1975.
Austrija 524
Belgija 410
Bugarska 287
CSSR 346
Francuska 397
Holandija 434
Italija 397
Jugoslavija 394
Mađarska 354
Nemačka DR 241
Nemačka SR 428
Poljska 310
Rumunija 178
Švedska 406
Vel. Britanija Grčka 275
1976.
Austrija 461
Belgija 505
Bugarska 325
CSSR 321
Francuska 363
Holandija 467
Italija 420
Jugoslavija 442
Mađarska 303
Nemačka DR 186
Nemačka SR 409
Poljska 258
Rumunija 246
Švedska 400
Vel. Britanija Grčka 301
Prosek
Austrija 461,2
Belgija 468,0
Bugarska 307,2
CSSR 346,4
Francuska 401,2
Holandija 454,0
Italija 411,6
Jugoslavija 411,8
Mađarska 340,4
Nemačka DR 262,5
Nemačka SR 442,0
Poljska 299,4
Rumunija 224,0
Švedska 413,2
Vel. Britanija
Grčka 304,6 586,9

Napomena: Podaci su iz Statističkog godišnjaka SFRJ za 1976. i 1977. godinu, sem za Grčku, za koju su podaci uzeti iz izveštaja IHS i odnose se na period 1973—1976.

Radi pravilnijeg upoređenja proizvodnih rezultata, treba napomenuti da se u Grčkoj šećerna repa proizvodi isključivo uz navodnjavanje.

U SSSR-u u periodu 1972—1977. godine prosečan prinos repe iznosio je oko 229 mc/ha.

U Aziji najveće prinose postižu Izrael, Liban, Japan i Turska.

U Severnoj i Centralnoj Americi najvažniji proizvođač, koji ujedno ima i najveći prosečan prinos, jesu SAD (oko 447 mc/ha). Veliki deo zasejane površine se navodnjava.

b) Proizvodnja šećerne repe u Jugoslaviji

Poslednjih 47 godina gajenje šećerne repe u nas ima trend porasta, uz oscilacije koje su bile najizrazitije u periodu od 1970. do 1973. godine, kada je zasejana površina znatno opala i u četvorogodišnjem proseku iznosila 83.857 ha.

Raspoređenost gajenja šećerne repe u našoj zemlji, po republikama i pokrajinama, i površine zasejane za poslednjih 47 godina prikazani su u sledećoj tabeli.

Površine pod šećernom repom u SFRJ po republikama i pokrajinama (u ha)

Republika 1930—1939.
SFRJ 34.705
Bosna i Hercegovina —
Hrvatska 5.488
Makedonija —
Slovenija —
Srbija 29.117
— bez pokrajina 4.327
— SAP Vojvodina 24.790
— SAP Kosovo —
Republika 1947—1956.
SFRJ 82.000
Bosna i Hercegovina 1.630
Hrvatska 21.800
Makedonija 303
Slovenija 434
Srbija 57.700
— bez pokrajina 13.941
— SAP Vojvodina 43.700
— SAP Kosovo 59
Republika 1957—1966.
SFRJ 84.056
Bosna i Hercegovina 2.488
Hrvatska 20.486
Makedonija 4.040
Slovenija 199
Srbija 56.856
— bez pokrajina 10.423
— SAP Vojvodina 42.967
— SAP Kosovo 3.466
Republika 1967—1976.
SFRJ 93.019
Bosna i Hercegovina 1.512
Hrvatska 21.644
Makedonija 4.066
Slovenija 16
Srbija 65.781
— bez pokrajina 10.682
— SAP Vojvodina 53.097
— SAP Kosovo 2.302

U poslednjih deset godina proizvodnja repe je koncentrisana u SAP Vojvodini (57,0%) i istočnom delu SR Hrvatske (23,2%), a zatim slede SR Srbija (11,5%), SR Makedonija (4,4%), SAP Kosovo (2,5%), SR Bosna i Hercegovina (1,6%) i SR Slovenija (0,02%).

U 1977. godini u našoj zemlji repom je bilo zasejano ukupno 122.491 ha. Od toga najveći deo bio je zasejan u SR Srbiji, oko 93.000 ha (Srbija bez pokrajina oko 12.000 ha, SAP Vojvodina oko 78.000 ha i SAP Kosovo oko 3.000 ha). U SR Hrvatskoj repom je bilo zasejano oko 24.000 ha. U SR Makedoniji površina pod šećernom repom iznosila je oko 4000 ha, u SR Bosni i Hercegovini oko 1.000 ha. U Sloveniji su bile zasejane manje površine, a u Crnoj Gori šećerna repa nije gajena.

Kretanje prosečnih prinosa repe, u istim periodima u kojima je prikazano i kretanje zasejanih površina, izneto je u sledećoj tabeli.

Prinos šećerne repe u SFRJ po republikama i pokrajinama (mc/ha)

Republika 1930— 1939.
SFRJ 176
Bosna i Hercegovina 112
Hrvatska 156
Makedonija 97
Slovenija —
Srbija 178
— bez pokrajina —
— SAP Vojvodina 184
— SAP Kosovo —
Republika 1947— 1956.
SFRJ 157
Bosna i Hercegovina 96
Hrvatska 125
Makedonija 121
Slovenija 161
Srbija 163
— bez pokrajina —
— SAP Vojvodina 171
— SAP Kosovo —
Republika 1957— 1966.
SFRJ 285
Bosna i Hercegovina 218
Hrvatska 327
Makedonija 211
Slovenija 284
Srbija 278
— bez pokrajina 238
— SAP Vojvodina 298
— SAP Kosovo 167
Republika 1967— 1976.
SFRJ 386
Bosna i Hercegovina 279
Hrvatska 418
Makedonija 339
Slovenija 231
Srbija 378
— bez pokrajina 316
— SAP Vojvodina 397
— SAP Kosovo 240
Republika 1977.
SFRJ 432
Bosna i Hercegovina 361
Hrvatska 468
Makedonija 287
Slovenija 475
Srbija 429
— bez pokrajina 353
— SAP Vojvodina 450
— SAP Kosovo 202

U odnosu na prosečan prinos u periodu 1930—1939. godine u poslednjoj deceniji prinos je povećan za 2,19 puta. Veliko povećanje ostvareno je u Hrvatskoj (2,68 puta), gde je ujedno i postignut najveći prosečan prinos u poslednjoj deceniji.

Detaljniju informaciju o stanju proizvodnje šećerne repe, njenom kvalitetu, prinosu kristalnog šećera („bele robe“, ,,šećera u vreći“) i tendenciji proizvodnje mogu pružiti statistički podaci za poslednjih deset godina.

Zasejane površine, proizvodnja i prinosi repe, procent šećera u repi i prinos „bele robe“

Godina Zasejana površina ha
1968. 79.000
1969. 95.340
1970. 85.137
1971. 84.726
1972. 79.289
1973. 86.279
1974. 104.354
1975. 107.464
1976. 106.606
1977. 122.491
Godina Proizvodnja 000 tona
1968. 2.910
1969. 3.636
1970. 2.948
1971. 2.941
1972. 3.279
1973. 3.338
1974. 4.300
1975. 4.213
1976. 4.711
1977. 5.287
Godina Prosečan prinos mc/ha
1968. 369
1969. 381
1970. 346
1971. 350
1972. 413
1973. 387
1974. 412
1975. 392
1976. 442
1977. 432
Godina % šećera
1968. 15,41
1969. 16,55
1970. 15,12
1971. 15,91
1972. 14,06
1973. 15,74
1974. 15,03
1975. 13,83
1976. 15,78
1977. 16,40
Godina Prinos „bele robe“ mc/ha
1968. 48,84
1969. 56,12
1970. 39,96
1971. 44,62
1972. 47,41
1973. 52,31
1974. 51,95
1975. 44,57
1976. 61,71
1977. 58,29

Napomena: Podaci „Jugošećera“ (izveštaj za 1977. godinu).

Proizvodnja šećerne repe 1977. godine dostigla je 5.287.000 tona, i to je najveća proizvodnja repe otkad se ova biljka u nas gaji. Ovakav rezultat nastao je povećanjem zasejane površine i prosečnog prinosa, koje je započelo 1974. godine.

Prosečan procent šećera u repi u poslednjoj deceniji bio je 15,38%>. On nas ne može zadovoljiti i napori svih učesnika proizvodnje (proizvođači repe, šećerane, naučne institucije) moraju biti usmereni na povećavanje kvaliteta repe kao sirovine za preradu u šećer. Ovakav prosečan procent šećera u repi je prouzrokovan i time što su u tom periodu bile dve izrazito slabe godine, kad je repa sadržala nenormalno nizak procent šećera. To su bile 1972. godina, kad je posle izrazito sušne prve polovine vegetacije nastupio period čestih i obilnih padavina, što je prouzrokovalo produžetak vegetacije i odlaganje tehnološkog sazrevanja, i 1975. godina sa epifitocijom cerkospore, kakva se u nas ne pamti.

Kao što je već u delu o privrednom značaju repe rečeno, u nas se ostvaruje relativno dobar prinos šećera po hektaru, ali je to ipak znatno ispod onoga što omogućuje genetski potencijal gajenih sorata i prinosa koji postižu neke evropske zemlje. Za poslednjih pet godina prosečan prinos „bele robe“ u našoj zemlji bio je 53,77 mc/ha. Procenjuje se da bi on mogao biti veći, ako bi se racionalno iskoristili svi postojeći uslovi i sva naučna dostignuća koja se u ovom momentu mogu primeniti.

4. — Taksonomija šećerne repe

Upoznavanjem botaničke pripadnosti neke biljke olakšava se izučavanje njenih bioloških osobina, omogućava se određivanje njenog mesta među srodnim vrstama i izučavanje njenog porekla. Poznavanje porekla i filogeneze omogućuje iskorišćavanje većeg broja biljaka u selekciji i ukrštanju radi popravljanja određenih osobina i dobijanja novih sorata i usavršavanja procesa selekcije.

Repa je vrlo stara kultura. Divlje forme repe se danas mogu naći u različitim prirodnim uslovima: primorskim predelima i u kontinentalnom području, na maloj nadmorskoj visini (od nekoliko metara) i na velikim visinama (do 2500 metara iznad mora) kao i u oblastima veoma različite vlažnosti.

Po savremenoj sistematici sve vrste repe (divlje i gajene) pripadaju rodu Beta L. iz porodice Chaenopodiaceae L.

U drugoj trećini stablo je delimično zeljasto, zadebljalo i na člancima očvrslo. Na preseku se vidi sekundarna, a delimično i tercijarna građa. U snopićima prvog prstena mogu se naći elementi sekundarnog ksilema i floema. Pored ovog prstena sudovnih snopića vide se gusto zbijeni prstenovi u tipu tercijarne građe.

Na preseku donjeg dela stabla, koje je odrvenelo, masivno i čvrsto vidi se veći broj prstenova sudovnih snopića sa međuprstenskim parenhimom, koji usled debljanja i odrevenjavanja ćelijskih membrana brzo prelazi u mehaničko tkivo, u tipičan sklerenhim. Ono se spaja s ostalim mehaničkim tkivom pa se dobija utisak da su sudovni snopići utisnuti u mehaničko tkivo.

Na periferiji stabla sa tercijarnom građom nalazi se embrionalno tkivo. Ako cvetno stablo ne bi propadalo svake godine, moglo bi debljati iz godine u godinu po istom principu kao i koren.

C. — Hemijski sastav

1. — Hemijski sastav klubeta

Od težine višesemenog klubeta oko 25% otpada na seme, a oko 75% na telo ploda. U monogermnog semena ovaj odnos je više u korist semena. U suvoj materiji semena najviše je skroba, a zatim sirove masti i azotnih materija. U sastav tela ploda i poklopca ulaze lignin, celuloza i hemiceluloza.

Prosečan hemijski sastav klubeta zajedno sa semenom, prema Falladi, (1906, cit. Rubin i sar. 1968) izgleda ovako:

voda 11,31%
belančevine 7,44%
nebelančevinske azotne materije 2,25%
masti 5,85%
bezazotne ekstraktivne materije 29,51%
sirovo vlakno 38,18%
pepeo 5,46%

Sastav semena, bez tela ploda i poklopca, približno je sledeći: voda 15,00%, azotne materije 22,21%, sirova mast 21,85%, šećer rastvorljiv u vodi 2,48%, skrob 33,80%, hemiceluloza 1,58% i pepeo 4,15%.

Prema pođacima Maksimoviča, 1940 (cit. Orlovski, 1961), seme repe ima sledeći hemijski sastav: voda 9,66%, azotne materije 23,25%, bezazotne ekstraktivne materije 42,79%, masti 16,68%, sirovo vlakno 1,69%, pepeo 5,93%.

Za vreme klijanja semena dolazi do velikih promena njegovog hemijskog sastava. Znatno se smanjuje količina suve materije, uglavnom usled potrošnje skroba i masti u procesu klijanja. U prvim danima klijanja zbog procesa razgradnje skroba i masti došlo je do intenzivnog stvaranja ugljenih hidrata, rastvorljivih u vodi. Kasnije, kad je potrošnja šećera na disanje i izgradnju novih ćelija premašila njegovo stvaranje iz skroba i masti, količina ugljenih hidrata, rastvorljivih u vodi, znatno se smanjila. Ukupna količina azota u klici za vreme klijanja nije se menjala, ali se menjao procentualni odnos pojedinih grupa azotnih jedinjenja. Količina belančevinskog azota se smanjila za 13%, a nebelančevinskog povećala za 258%. Za vreme klijanja ne dolazi samo do razgradnje već i do sinteze belančevina. Velike promene nastaju u količini organskih kiselina i mineralnih materija.

Sve ove promene nastaju pod uticajem fermenata. Njihova aktivnost u početku klijanja je vrlo velika, a pri kraju klijanja slabi. U prva 22 časa od ,,buđenja“ semena aktivnost fermenata je neznatna da bi se u sledećih 50 časova znatno povećala. Aktivnost katalaze, peroksidaze, invertaze i amilaze povećala se tokom klijanja u velikoj meri, da bi pri kraju ovog procesa ponovo opala.

Količina mineralnih materija u klijancu se povećala uzimanjem tih materija iz spoljne sredine. Poznato je da klijanac upija hranljive materije iz hranljivih rastvora čim se pojavi.

Pored fermenata koji aktiviraju rezervne materije i procese rastenja, u semenu postoje i materije koje zadržavaju klijavost. U ovu grupu spadaju kumarinska, ferulna, vanilinska kiselina i neke neidentifikovane materije. U periodu odmah posle zrenja njihova uloga je pozitivna, jer sprečavaju klijanje semena na stablu.

2. — Hemijski sastav vegetativnih organa

Prema podacima koje navodi Orlovski (1961), listovi šećerne repe imaju sledeći hemijski sastav: voda 78—85%, suve materije 15—22%. Suvu materiju čine mineralne materije 1,3—2,7%, sirovo vlakno oko 2%, azotne materije oko 2% i bezazotne ekstraktivne materije oko 9—15%. Količina vode u starijim listovima se donekle smanjuje, a povećava se količina suve materije i elemenata pepela.

Količina mineralnih materija u listovima zavisi od njihove starosti. Lisna peteljka i liska nemaju isti hemijski sastav i zbog toga hemijski sastav lista zavisi od udela lisnih peteljki i liski u ukupnoj težini listova.

Količine azota, fosfora i kalijuma u pojedinim delovima lista zavise od starosti listova, to je prikazano u sledećoj tabeli (Sarić, 1967).

Količine azota, fosfora i kalijuma u listovima (u % od suve materije)

Starost listova Deo lista Azot
suvi listovi liska 1,17
peteljka 1,31
donji listovi liska 1,95
peteljka 1,22
srednji listovi liska 3,83
peteljka 1,58
mladi listovi liska 5.60
peteljka 2,40
Starost listova Deo lista Fosfor
suvi listovi liska 0,10
peteljka 0,08
donji listovi liska 0,26
peteljka 0,18
srednji listovi liska 0,45
peteljka 0,45
mladi listovi liska 1.08
peteljka 1,01
Starost listova Deo lista Kalijum
suvi listovi liska 3,20
peteljka 5,16
donji listovi liska 6,12
peteljka 5,91
srednji listovi liska 7,20
peteljka —
mladi listovi liska 8.05
peteljka 5,30

Suvi i donji listovi, koji su završili svoju funkciju ili su pri kraju životne aktivnosti, sadrže mnogo manje azota, fosfora i kalijuma nego srednji, koji su fotosintetički najaktivniji, i mladi listovi. Na hemijski sastav utiče niz faktora čija je posledica različita fiziološka funkcija pojedinih grupa listova. Ako se zna da period maksimalne aktivnosti pojedinih grupa ne pada u isto vreme, mogu se unekoliko objasniti razlike u količini ugljenih hidrata u korenu i listovima u pojedinim delovima vegetacije. To se vidi iz rezultata prikazanih u sledećoj tabeli (Orlovski, 1961).

Količine ugljenih hidrata u listovima i korenu (u % od sveže materije)

Mesec Biljni deo Monoze
jun list 1,19
koren 0,38
jul list 1,19
koren 0,49
avgust list 3,36
koren 0,82
septembar list 3,06
koren 0,68
oktobar list 1,04
koren 0,46
Mesec Biljni deo Saharoza
jun list 0,41
koren 6,30
jul list 0,30
koren 7,16
avgust list 6,67
koren 12,10
septembar list 2,09
koren 16,42
oktobar list 1,40
koren 18,73
Mesec Biljni deo Maltoza
jun list 0,29
koren 0,32
jul list 0,32
koren 1,28
avgust list 0,48
koren 0,96
septembar list 0,72
koren 0,84
oktobar list 0,58
koren 0,79
Mesec Biljni deo Skrob
jun list 0,03
koren 0,10
jul list 0,02
koren 0,08
avgust list 0,04
koren 0,06
septembar list 0,05
koren 0,09
oktobar list 0,04
koren 0,04
Mesec Biljni deo Hemiceluloza
jun list 0,26
koren 0,54
jul list 0,47
koren —
avgust list 0,72
koren —
septembar list —
koren —
oktobar list 0,73
koren 0,68

U hemijskom sastavu listova preovlađuju monoze (monosaharidi) kao produkti fotosinteze, dok u korenu preovlađuje saharoza. Monoza u korenu ima malo, a količina im je najveća u avgustu i septembru, kad je odlaganje saharoze u repi najintenzivnije. Saharoze u listovima je bilo najviše u septembru usled nagomilavanja u lisnim peteljkama. Kasnije, u oktobru, pod uticajem pripremanja za zimski odmor, saharoza prelazi iz lisnih peteljki u koren. U korenu se saharoza neprekidno povećava.

Količina ukupnih šećera u listovima menja se u toku dana i noći. Najviše šećera u listovima ima u 16, a najmanje u 6 časova. Prema proseku podataka, koje navodi Orlovski (1961), u 6 časova listovi sadrže ukupnih šećera 3,39% od težine sirove materije, u 12 časova 3,86%, a u 16 — 4,70%. Intenziviranjem fotosinteze tokom dana količina ukupnog šećera u listovima se povećavala. Preko noći deo šećera se transportuje u koren, a deo utroši kao energetski materijal za fiziološke funkcije biljke, te je otuda u jutarnjim časovima pre izlaska sunca količina ukupnih šećera u listovima najmanja.

Druge godine vegetacije šećerna repa (semenjača) ima specifičan hemijski sastav, koji se menja u zavisnosti od formiranja i porasta vegetativnih organa. Te promene prikazane su u sledećoj tabeli (Sarić, 1967).

Prosečan hemijski sastav organa semenjace tokom VEGETACIJE (u % od sirove materije)

Težina u g

Organ Datum sveže suve
koren 27. III 358 25,7
koren 29. V 348 16,8
lišće 500 9,8
koren 440 16,5
lišće 15. VI 538 13,0
stablo 425 17,5
koren 452 14,8
lišće i cvetovi 5. VII 863 18,9
stablo 463 23,6
koren 473 15,3
lišće i seme 31. VII 830 27,7
stablo 461 25,6
koren 476 14,8
stablo 15. VIII 153 96,7
lišće 66 89,3
seme 188 86,6
% od sveže materije
Organ Datum saharoze monoze
koren 27. III 18,3 0,21
koren 29. V 9,3 0,15
lišće 0,2 0,70
koren 6,9 0,17
lišće 15. VI 0,3 0,55
stablo 1,6 1,47
koren 5,6 0,22
lišće i cvetovi 5. VII 0,5 0,43
stablo 0,7 0,88
koren 4,8 0,23
lišće i seme 31. VII 0,2 0,90
stablo 0,6 0,19
koren 4,8 0,32
stablo 15. VIII 0,8 0,25
lišće 0,2 —
seme 0,6 0,15
% od sveže materije
Organ Datum K P
koren 27. III 0,19 0,05
koren 29. V 0,25 0,04
lišće 0,55 0,14
koren 0,39 0,15
lišće 15. VI 0,61 0,16
stablo 0,55 0,12
koren 0,40 0,06
lišće i cvetovi 5. VII 0,55 0,17
stablo 0,53 0,10
koren 0,40 0,05
lišće i seme 31. VII 0,82 0,26
stablo 0,68 0,16
koren 0,43 0,04
stablo 15. VIII 2,29 0,31
lišće 1,73 0,55
seme 1,06 0,85
% od sveže materije
Organ Datum ukupni azot nebelančevinski azot
koren 27. III 0,20 0,08
koren 29. V 0,15 0,07
lišće 0,40 0,08
koren 0,19 0,11
lišće 15. VI 0,61 0,11
stablo 0,29 0,09
koren 0,16 0,09
lišće i cvetovi 5. VII 0,61 0,13
stablo 0,25 0,06
koren 0,16 0,05
lišće i seme 31. VII 0,70 0,13
stablo 0,25 0,04
koren 0,17 0,07
stablo 15. VIII 1,20 0,33
lišće 1,77 0,38
seme 1,87 0,38

Količine saharoze i ukupnog azota u korenu tokom vegetacije se smanjuju, jer se te materije, a naročito saharoza, troše na razvoj listova, stabla, cvetova i plodova. Tokom vegetacije povećava se masa vegetativnih i generativnih organa, pa se najveći deo fotosintata troši na njihovo rastenje i obavljanje određenih fizioloških funkcija. Pri kraju vegetacije hranljive materije iz korena su dobrim delom iscrpljene, a vegetativni i generativni organi sadrže maksimalne količine mineralnih materija i azota.

3. — Hemijski sastav repe

Zadebljali koren šećerne repe sadrži u doba berbe (vađenja repe) prosečno oko 75% vode i oko 25% suve materije, od čega 17,5% šećera i 7,5% drugih materija, od kojih 5,0% čine materije nerastvorljive u vodi ili sirovo vlakno, a 2,5% su materije rastvorljive u vodi, od čega je 0,5% mineralnih materija (Silin, 1958). Sirovo vlakno sačinjavaju pektin 2,0%, hemiceluloza 1,1%, celuloza 1,2%, belančevine 0,1%, saponini 0,1% i pepeo 0,1%.

Rastvorljive organske materije sačinjavaju azotna jedinjenja 1,10%, invertni šećer 0,10%, masti 0,08%, organske kisehne 0,47%, saponini 0,08%, rastvorljivi pektin 0,10% i ostale materije 0,07%. Ovome treba dodati još 0,50% mineralnih materija.

Koren šećerne repe siromašan je u azotnim materijama — ukupno ih ima 1,2% i u rastvorljivom i nerastvorljivom obhku. Količina im se menja zavisno od sorte, zemljišta, đubrenja i vremenskih prilika. Oko 40—60% svih azotnih jeđinjenja su belančevine, a oko 70—80% belančevina čine albumini.

Raspored saharoze u repi (100 — najveći procent šećera)

Nebelančevinska azotna jedinjenja sačinjavaju u najvećoj meri slobodne amino-kiseline i betain, kojeg ima oko 30%. Azotnih jedinjenja ima najviše u glavi korena, zatim u repu, a najmanje u vratu i telu repe.

Pod „štetnim azotom“ u tehnologiji šećera podrazumeva se grupa azotnih jedinjenja (amino-kiseline, betain, purin, pirimidin, nitratni azot i druga), koja sprečavaju kristalizaciju šećera. Jedan deo štetnog azota sprečava kristalizaciju 25—40 delova šećera. Količina štetnog azota izračunava se iz razlike ukupnog nebelančevinskog i amidno-amonijačnog azota. Od materija koje su štetne u tehnologiji šećera treba spomenuti još pektinske materije, saponine i organske kiseline.

U zadebljalom korenu repe od organskih kiselina nalaze se jabučna, limunska, oksalna, glikolna, glutama i druge. One čine najveći deo organskih materija bez azota. Saponini su nepoželjne materije, jer izazivaju penjenje prilikom prerade. Rastvorljivi pektin je takođe nepoželjan jer začepljuje filtracione prese i usporava filtraciju. U početku vegetacije od ukupne količine pektina u repi relativno visok procent otpada na rastvorljivi pektin. Kasnije, u doba sazrevanja, udeo rastvorljivog pektina se znatno smanji i poželjno je da se svede na 0,10%.

U repi se nalazi 0,50—0,75% mineralnih materija. Količina mineralnih materija zavisi od vremenskih prilika, zemljišta, đubrenja i sorte. Najveći deo mineralnih materija otpada na K2Q — 42%, P2Os — 15% i NažO — 8%.

Prosečan sastav mineralnih materija

Jedinjenje % u repi i % od ukupne količine
K2O 0,25 i 42
Na2O 0,05 i 8
CaO 0,08 i 13
MgO 0,08 i 13
P2O5 0,09 i 15
SO3 0,02 i 3
Al2O3 + Fe203 0,01 i 2
Si03 0,01 i 2
Cl 0,01 i 2
Svega 0,60 i 100

Jedinjenja kalijuma, natrijuma i hlora prelaze u rastvor i ne mogu se iz njega odstraniti u procesu prerade repe u šećer, već, slično štetnom azotu, sprečavaju kristalizaciju jednog dela šećera i povećavaju gubitak šećera u melasi. Ova grupa mineralnih materija u tehnologiji šećera naziva se „rastvorljivi pepeo“.

Najveći deo suve materije repe sačinjavaju šećeri. U ovu grupu jedinjenja spadaju redukovani šećeri (glukoza i fruktoza) 0,1-—0,3%, saharoza (trščani šećer — C12H22O11) 17,2% i rafinoza 0,002%. Saharoza je dioza koja nastaje spajanjem glukoze i fruktoze uz izdvajanje jednog molekula vode.

U svežoj materiji korena šećerne repe saharoze ima obično 14—20%, a u suvoj materiji 69—76%. Saharoza nije ravnomerno razmeštena u korenu. Najmanje je ima u glavi i repu, a najviše u srednjem, najširem delu korena. Od središnog dela korena prema periferiji količina šećera raste, a bliže periferiji naglo opada. U korenu ima malo drugih vrsta šećera.

Od 100 kg repe dobija se 92,1 kg soka, a ostatak čini 5,On/o sirovo vlakno i 2,9% voda vezana uz njega. U soku repe nalazi se 20—25% suve materije, od čega je 70—80% saharoza.

4. — Tehnološki kvalitet šećerne repe

Hemijski sastav repe, kao sirovine za preradu u šećer, vrlo je promenljiv. On zavisi od genetskih osobina sorte, od klimatskih uslova, osobina zemljišta, mineralne ishrane, obezbeđenja vodom, kompleksa agrotehničkih mera, mera biljne zaštite i drugih činilaca. Najvažniji indikator kvaliteta repe za preradu je količina šećera u repi, koja se određuje pomoću polarimetra, obično metodom hladne digestije. U nas se uzima da repa za industrijsku preradu treba da sadrži najmanje 15,5% šećera. Procent šećera može znatno da varira u zavisnosti od kompleksnog dejstva faktora koji su napred navedeni. To pokazuje i sledeći primer:

Tip sorte Naziv sorte Godina 1975.
šećerati Tri mono 14,52
normalni NS poly mono 14,42
prinosni Slovmona 12,69
Tip sorte Naziv sorte Godina 1976.
šećerati Tri mono 16,97
normalni NS poly mono 16,46
prinosni Slovmona 15,97
Tip sorte Naziv sorte Godina 1977.
šećerati Tri mono 17,97
normalni NS poly mono 17,90
prinosni Slovmona 16,80
Tip sorte Naziv sorte Prosek
šećerati Tri mono 16,49
normalni NS poly mono 16,26
prinosni Slovmona 15,15

Na količinu šećera u repi utiče i rok vađenja.

Vreme vađenja Sorte NS poly 1
20. VIII 16,27
20. X 17,40
Vreme vađenja Sorte Polyrave
20. VIII 13,41
20. X 14,35

Za tehnološki kvalitet repe i iskorišćavanje šećera iz repe prilikom prerade od velike važnosti je odnos šećera i nešećernih materija u normalnom soku repe. Količina nešećernih materija izračunava se kao razlika između procenta suve materije u soku repe i procenta šećera. Procent suve materije u soku repe određuje se pomoću refraktometra ili Briksovog areometra, a procent šećera pomoću polarimetra, kao što je već rečeno. Za ocenu tehnološkog kvaliteta repe služi koeficijent čistoće soka i tehnološki kvalitet soka (randman, Stamerov broj). Koeficijent čistoće soka izračunava se po formuli

K.C.S. = % šećera x 100 / % suve materije u soku repe

a tehnički kvalitet soka (Stamerov broj) po formuli

R = % šećera x koeficijent čistoće soka / 100

Tehnički kvalitet soka pokazuje koliko se iz 100 kg repe može očekivati kristalnog šećera. Za preciznije određivanje primenjuju se i drugi načini izračunavanja, pri čemu se uzimaju u obzir količine štetnog azota, rastvorljivog pepela, melasotvorni faktor i drugo.

5. — Zrelost repe

Šećerna repa treba da se ubira sa njive i prerađuje u šećer kad je tehnološki zrela. Određivanje zrelosti repe i razlike između sorata u pogledu vremena berbe je veoma složeno. Protivrečna mišljenja imaju nekoliko uzroka. Pre svega, pojam zrelosti repe je komplikovaniji i složeniji nego u mnogih drugih biljaka. Zatim, složenost ovog pitanja komplikuje se plastičnošću biljke i jakom reakcijom na promenu spoljne sredine (zemljište, vlaga, đubrenje, dužina vegetacionog perioda, dužina dana itd.). Razni autori na različit način određuju zrelost repe, naročito u prvoj godini vegetacije. Zrelost repe treba razmatrati s više strana: botaničke, biohemijske, tehnološke i proizvodno-ekonomske.

Botanička zrelost šećerne repe u prirodnim uslovima gajenja nastupa u drugoj godini života. U pogledu botaničke zrelosti nema velikih razlika između sorata šećerne repe. U većem stepenu izražena je kasnostasnost semenjača dugostadijnih sorata nemačke, belgijske i švedske provinijence.

O zrelosti šećerne repe u prvoj godini vegetacije može se govoriti samo uslovno. Na kraju prve godine zapaža se odumiranje lišća i smanjenje procesa asimilacije. Ova poj ava mnogo zavisi od spoljnih uslova.

Nagomilavanje šećera u korenu teče neprekidno, ali dinamika nagomilavanja mnogo zavisi od spoljnih uslova. Otuda treba izvesti zaključak da se rok vađenja mora odrediti svake godine posebno po rejonima proizvodnje, sortama i lokalitetima.

Rok ubiranja neke sorte može se odrediti na osnovu ocene fiziološko-biohemijskih procesa pri kraju vegetacije. Biohemijski kriterijum za ocenu zrelosti repe oslanja se na sledeće pojave:

lišće intenzivnije odumire i smanjuje se težina lisne mase u odnosu na težinu korena;
težina korena i količina suve materije u soku repe se sporo povećavaju;
iako procent šećera u repi raste, izražen je trend opadanja prirasta;
količina štetnog azota, koja je krajem leta i početkom jeseni opadala, u doba jačeg odumiranja lista manje raste usled spuštanja labilnih azotnih jedinjenja iz lista u koren;
smanjena je količina prostih šećera usled smanjenja intenziteta fotosinteze;
procent pepela, koji se smanjuje s porastom mase korena, u vreme jačeg odumiranja lišća ponovo se malo povećava;
sastav pektina se menja u pravcu smanjenja količine rastvorljivog pektina.

Ovakav tok fiziološko-biohemijskih procesa označava zaustavljanje nagomilavanja rezervnih materija.

Mišljenje da je repa u tehnološkoj zrelosti kad sadrži najviše šećera ne može se prihvatiti. Za kvalitet šećerne repe kao sirovine nije odlučujući samo procent šećera već i drugi pokazatelji kvaliteta, kao što su količina štetnog azota i rastvorljivog pepela, koji uglavnom prouzrokuje gubitke u melasi, količina prostih šećera, koji se u procesu prerade karamelizuju, boje sok i, na kraju, količina koloida, koji utiču na rad filtracionih presa (otežavaju filtraciju).

Kao što je rečeno, pri razmatranju biohemijskih procesa, „štetnog azota“, rastvorljivog pepela i prostih šećera u repi ima najmanje kratko vreme pre jačeg žućenja i odumiranja lišća. U to vreme kvalitet repe je najviši. Nakupljanje šećera je tada veoma usporeno.

I pored svega rečenog, ostaje pitanje kad treba vaditi repu i koje vreme vađenja najbolje odgovara određenoj sorti, na osnovu čega to odrediti, kao i koje se sorte mogu smatrati ranostasnim, a koje poznostasnim.

Orlovski (1961) smatra da je ranostasna sorta ona koja u upoređenju sa drugim sortama pri ranom roku vađenja daje najveći prinos šećera sa jedinice površine. Međutim, ova definicija se ne može prihvatiti u potpunosti, naročito iz ekonomskih razloga. Pre bi se moglo reći da se ranostasnom sortom šećerne repe može smatrati ona kod koje je u periodu između ranog i kasnog roka vađenja povećanje količine šećera najmanje. Treba odmah naglasiti da nema pravih ranih i poznatih sorata šećeme repe. U pogledu određivanja vremena vađenja, u literaturi se sreće nekoliko načina. Najjednostavnije je određivanje odnosa težine lista prema težini korena (Rtibenproductionfaktor), koji u određenom podneblju ima određenu vrednost.

Interesantan način ocene zrelosti je određivanje količine Na2O u pepelu. Liidecke i Nitzsche (1957), istražujući dinamiku azota i elemenata pepela u suvoj materiji korena i lišća u različitim rokovima vađenja, počev od četrdeset petog dana vegetacije, našli su da se količina svih mineralnih materija sa porastom smanjivala i da se u određenom momentu zrelosti zadržala na nekom nivou. Stabilizacija je najpre počela kod CaO, MgO, P2O5 i drugih, a najkasnije kod K2O i Na20. Utvrđeno je pri tom da je, nezavisno od procenta šećera i prinosa korena, količina Na2O dostigla vrednost 0,06% najranije kod šećernatih sorata, zatim kod normalnih, pa onda kod prinosnih i poliploidnih. Razlika između šećernatih i normalnih sorata je iznosila oko dve sedmice, a između normalnih i prinosnih nešto manje. Taj moment je uzet za kriterijum zrelosti repe.

Za ocenu zrelosti šećerne repe Winner, Feyerabend (1968) su primenili koeficijent zrelosti (QR). Za izračunavanje ovog koeficijenta koriste se procent šećera u repi i procent Na2O u svežoj repi. Formula za izračunavanje glasi:

GR = % šećera / % Na20 x 100

Zrela je ona repa koja ima ovaj koeficijent 2,0 i više. U nezrele repe vrednost ovog koeficijenta je niža od 2,0.

Faller, Todorčić, Crnogorac (1976) u toku šest godina analizirali su količinu natrijuma u listovima i zadebljalom korenu u nekoliko lokaliteta u Baranji i našli da procentualni sadržaj natrijuma u organima repe znatno varira u zavisnosti od lokaliteta i vremenskih prilika za vreme vegetacije. Variranje je bilo veće u korenu nego listu. U godini sa velikom količinom vodenih taloga u vegetaciji nađena je visoka negativna korelacija između količine natrijuma i procenta šećera u repi. U svim godinama ispitivanja nađena je korelacija između procenta šećera u repi i količine natrijuma u listu i korenu.

U poljskoj literaturi se kao kriterijum za određivanje zrelosti najčešće uzima dinamika povećanja prinosa šećera i izmene u tehnološkom kvalitetu (Rosnowski 1956, Trzebinski 1959). Ova istraživanja su pokazala da se prirast prinosa šećera produžavanjem vegetacije najviše snižava kod šećernatih sorata, a najmanje kod prinosnih. Kod šećernatih sorata najpre nastupa najviši tehnološki kvalitet, tj. najmanji sadržaj „štetnog azota“, rastvorljivog pepela, prostih šećera i maksimalna čistoća očišćenog soka. Ovo pokazuju sledeći podaci Trzebinskog (1957) izraženi u relativnim brojevima (I rok, II rok, III rok vađenja):

Prinos i kvalitet repe po rokovima ubiranja

Tip Prinos korena
I II III
šećernat 100, 94,6, 103,1
normalan 100, 101,5, 113,1
prinosni 100, 105,0, 112,8
Tip % šećera
I II III
šećernat 100, 105,1, 109,9
normalan 100, 107,6, 109,6
prinosni 100, 107,7, 113,9
Tip Prinos šećera
I II III
šećernat 100, 102,5, 116,7
normalan 100, 113,2, 130,7
prinosni 100, 117,3, 134,3

Kvalitet roka i radman prerade prikazuje sledeća tabela.

Uticaj roka ubiranja na iskorišćnje šećera iz repe

Potrebno kg repe
Tip Čistoća
I II III
šećernat 87,73; 88,52; 88,99
normalni 86,35; 87,94; 88,72
prinosni 83,32; 85,98; 88,34
Tip za 1 kg šećera
I II III
šećernat 6,34; 5,85; 5,55
normalni 7,07; 6,53; 6,15
prinosni 7,98; 7,02; 6,58
Tip Razlika
II—I; III—II; III—I
šećernat 0,49; 0,30; 0,79
normalni 0,54; 0,38; 0,92
prinosni 0,96; 0,44; 1,40

Do sličnih rezultata, naročito u pogledu ponašanja šećernatih sorata, đošli su Decoux, 1951, Dedek, Liidecke, 1958. i Liidecke, 1956, (cit. Drachowska, Sandera, 1959). Normalne sorte su po dinamici ovih promena bliže prinosnim, nego šećernatim. Osnovni kriterijum za ranostasnost neke sorte je: koliki su gubici zbog ranijeg vađenja koji nastaju usled a) razlike u prinosu i b) razlike u tehnološkom kvalitetu. Kvalitet repe se uglavnom ceni na osnovu gubitaka šećera u melasi, koji mogu biti određeni po metodi Smelenskog i Pietšikovskog (cit. Stanaćev, Jevtić, 1967) ili na osnovu MB-faktora Drachovske i Sandere (1959).

Pri kraju vegetacije repe u prvoj godini nastaju promene u dinamici čitavog niza procesa, i to kod različitih sorata u određenom stepenu. Po Orlovskom (1961) kao i prema rezultatima istraživača iz drugih zemalja, koji se odnose na period duži od 60 godina, može se tvrditi da ranostasnost ili kasnostasnost neke sorte prema jednom svojstvu, na primer, po dinamici porasta korena, obično nije vezana za ranostasnost prema drugoj osobini, na primer, šećernatosti itd. Prema tome ne treba neku sortu svrstavati u ranostasne samo zato što pripada ođređenom tipu. Neke fiziološke osobine, koje karakterišu nastupanje zrelosti, mogu biti u određenoj meri vezane međusobno (na primer, sušenje listova s migracijom azotnib materija itd.).

Diferenciranje sorata prema ranostasnosti podrazumeva relativnu uslovljenost dosad upotrebljavane terminologije i protivrečnost podataka datih u literaturi. Ne može se tvrditi da su šećernate sorte uvek ranostasne, a prinosne kasnostasne (Orlovski, 1958). To može biti opravdano samo u pogledu procenta šećera, koji je kod šećernatih sorti pri ranijem vađenju viši nego kod prinosnih. Ako se ranostasnost ne ocenjuje po jednoj osobini, već svestrano, s gledišta proizvodno-ekonomskog ili biološkog (dinamika odumiranja listova, migracija azotnih materija i dr.), neke prinosne sorte se s punim pravom mogu smatrati ranostasnijim od šećernatih (Orlovski, 1968).

Ispitujući uticaj dužine vegetacije i klimatskih prilika na tehnološku zrelost šećerne repe, Kovačević (1963), je u našim uslovima došao do zaključka da je vegetacija od 150 dana uz prosečne klimatske uslove dovoljna za tehnološko sazrevanje sorata šećernatog i normalnog tipa, dok je za kasnostasne sorte potrebna veća suma temperatura za istu dužinu vegetacije, odnosno produženje vegetacije u određenim agroekološkim uslovima. Pod uticajem produženja vegetacije kod svih sorata povećana je količina šećera a smanjena količina štetnog azota.

Tehnologija hrane