Gajenje mesnatih svinja

Ekonomski značaj, potrebe i uslovi proizvodnјe mesnatih svinјa kod nas. Sa gledišta proizvodnje mesa u našoj zemlјi, svinje zaslužuju posebnu pažnju. Prema strukturi našeg stočarstva i stanju stočnog fonda, naročito u govedarstvu, proizvodnja mesa, pa i proizvodnja svinjskog mesa uglavnom ne zadovolјava. S obzirom na znatnu potrebu povećanja proizvodnje mesa uopšte, kao i na činjenicu da se naše govedarstvo sve više orijentiše u pravcu povećanja proizvodnje mleka, nameće se potreba brzog povećanja produkcije mesa u skladu s opštim razvojem našeg stočarstva. U današnjim našim uslovima, vodeći računa o dalјem razvoju našeg stočarstva, efikasno povećanje mesa moglo bi se najbolјe postići povećanjem proizvodnje svinjskog mesa, jer svinja u tom pogledu pruža mnoga preimućstva.

U pogledu apsolutne veličine produktivnosti mesa, svinja nadmašuje ostale domaće životinje; potomstvo jedne krmače ranostasne rase za meso) dobiveno u jednoj godini može te iste godine da dostigne i preko 2 tone žive mere, dok telad u istoj starosti dostižu 400—500 kg žive mere a jagnjad oko 90 kg.

Po svojoj sposobnosti da pojedenu hranu pretvara u proizvode za lјudsku ishranu, svinja takođe nadmašuje ostale domaće životinje. Tako se kod proizvodnje svinjskog mesa 20% bruto energije pretvara u proizvode za lјudsku ishranu, kod proizvodnje kravlјeg mleka 15%, kod proizvodnje jaja 7%, kod proizvodnje mesa živine 5% a kod proizvodnje goveđeg i ovčijeg mesa samo 4%. Zato je svinji potrebno znatno manje hrane i manja količina svarlјivih hranlјivih materija za kilogram prirasta nego drugim životinjama. Ovo preimućstvo se može pripisati svinji i u vezi činjenice šgo ona pri ishrani troši skoro isklјučivo koncentrate. Međutim, ovo preimućstvo nije uslovlјeno samo pomenutom činjenicom nego i drugim specifičnostima svinje u vezi iskorišćavanja hrane.

Dr Darko Stošić, inž. Kosta Šljivovački, inž. Damjan Zeremski

Sadržaj

Ekonomski značaj, potrebe i uslovi proizvodnje mesnatih svinja kod nas
Stanje proizvodnje mesnatih svinja u svetu i kod nas
Ekonomski značaj proizvodnje mesnatih svinja
Mogućnost proizvodnje mesnatih svinja kod nas
Potreba preorijentacije u proizvodnji svinja
Odgajivanje svinja za tov
Važnije rase svinja
Engleske rase svinja za meso
Bele engleske svinje jorkšir
Crne engleske svinje
Nemačke rase svinja za meso
Rase mesnatih svinja u SSS-u
Domaće rase svinja
Odgajivanje svinja za meso
Izbor priplodnih nerastova
Izbor priplodnih krmača
Ishrana priplodnih nerastova
Priprema krmača za parenje
Ishrana i nega suprasnih krmači
Prašenje krmača
Ishrana i nega krmača dojara
Ishrana i nega prasadi sisančadi
Ishrana i nega odlučene prasadi
Tov svinja za meso
Izbor svinja za tov
Izbor svinja za tov prema tipu
Priprema svinja za tov
Potreba u hrani za mesnate svinje
Potrebe u produktivnoj hrani
Normiranje ishrane pri tovu mesnatih svinja
Najvažnija hraniva za tov svinja za meso
Koncentrovana hraniva ili koncetrati
Sočna hraniva
Razni načini pripremanja hrane
Tov svinja za bekon i šunke
Inostrana iskustva s tovom svinja
Domaća iskustva s tovom svinja za bekon
Izbori i priprema svinja za tov i organizacija
Izbor hrane i sastavlјanje obroka
Nega svinja u tovu za bekon
Tov svinja za šunke
Običan tov svinja za meso
Tehnika tova i primeri obroka
Najvažnije napomene o držanju, nezi i postupku
Transport utovlјenih svinja

Uvod

Svinja sem toga nadmašuje goveda i ovce po klaničnoj težini, količini suve materije podesne za lјudsku ishranu koja se nalazi u zaklanoj životinji i po kaloričnoj vrednosti mesa. Klanična težina kod ugojenih volova i ovaca iznosi nešto preko 50% njihove žive mere, a kod svinje i preko 80%. U trupu zaklanih ugojenih volova i ovaca ima oko 33—37% suve materije podesne za ishranu lјudi, a u trupu zaklane svinje preko 60%. Kalorična vrednost srednjeg svinjskog mesa iznosi oko 4.000 kalorija i veća je više nego dvostruko od kalorične vrednosti ovčijeg i goveđeg mesa koja iznosi oko 1.400 kal.

Brzina prirasta kod svinja (do 0,5% na živu meru od 20—100 kg) relativno je dvostruko veća od onoga što postižu telad, a trostruko više nego kod jagnjadi.

Ako uporedimo odnose i specifičnosti pri proizvodnji svinja za meso i svinja za mast, zapažamo da krmače ranostasnih rasa za meso imaju preimućstvo u pogledu apsolutne produktivnosti, jer prase veći broj prasadi (skoro dvostruko više) nego krmače kasnostasnih, masnih rasa. Svinje rasa za meso kao ranostasne brže se razvijaju, te postižu brže, veće i jevtinije priraste nego masne svinje. One i klaničnu zrelost postižu u mlađem uzrastu od svinja masnih rasa i pritom daju meso bolјeg kvaliteta. Utrošak hrane za jedinicu prirasta manji je kod mesnatih svinja, jer prirast sadrži više vode, a zbog manjeg sadržaja masti ima i manju kaloričnu vrednost nego kod masnih svinja.

Kvalitet proizvoda kod mesnatih svinja bolјi je nego kod masnih, ali u vezi ovoga one postavlјaju i veće zahteve u pogledu izbora hrane i tehnike ishrane nego što je to slučaj kod svinja za dobivanje masti.

Najzad, kod mesnatih svinja, zbog bržeg razvoja i bržih prirasta, trajanje tova je kraće, pa je zbog toga i obrt sredstava brži a korišćenje kapaciteta tovilišta racionalnije.

Stanje proizvodnje mesnatih svinja u svetu i kod nas. Poslednjih 4—5 decenija, a naročito poslednjih godina, ukus potrošača u pogledu kvaliteta svinjskog mesa znatno se izmenio. Povećana potražnja kvalitetnog svinjskog mesa dovela je u mnogim zemlјama do preorijentacije u proizvodnji svinja i do povećanja proizvodnje mesnatih svinja. U zemlјama zapadne i severozapadne Evrope mesnata svinja je skoro potpuno potisla masnu svinju, a u ostalim zemlјama Evrope u kojima je svinjarstvo razvijeno primećuje se sve jača tendencija povećanja proizvodnje mesnatih svinja. U celokupnoj proizvodnji mesnatih svinja važno mesto zauzima proizvodnja svinja za dobivanje kvalitetnih proizvoda — bekona i šunki. U odnosu na domaće i inostrano tržište, proizvodnja mesnatih svinja u raznim evropskim zemlјama nije ista. Tako, u Nemačkoj celokupna proizvodnja mesnatih svinja služi za podmirenje domaćih potreba, a usto se znatne količine svinja još i uvoze iz drugih zemalјa. Slična je situacija i u Austriji. Od zemalјa koje u većem obimu proizvode mesnate svinje, tako da znatni viškovi pretiču i za izvoz u druge zemlјe, treba spomenuti Dansku, Polјsku i Holandiju. U Engleskoj je proizvodnja mesnatih svinja nedovolјna da podmiri potrebe potrošača u zemlјi, tako da se u Englesku svake godine uvoze velike količine proizvoda mesnatih svinja, a naročito bekona. Engleska je najveći potrošač i uvoznik bekona ne samo u Evropi nego i u svetu, te predstavlјa najinteresantnije tržište za plasman kvalitetnih mesnatih proizvoda od svinja. U SAD i SSSR-u takođe je dosta razvijena proizvodnja mesnatih svinja uopšte i svinja za bekon, ali nas ove zemlјe trenutno ne interesuju kao tržište, dok nam neka njihova iskustva u ovom pogledu mogu dosta koristiti.

Koliko je Engleska, prema najnovijim podacima, uvozila bekona u poslednje tri godine iz raznih zemalјa (prema statističkim podacima iz: „Acounts relating to Trade and Navigation of the United Kingdom” prikazano je u tab. 1.

Posle Prvog svetskog rata proizvodnja mesnatih svinja u našoj zemlјi bila je razvijena u neznatnom obimu i zadovolјavala je isklјučivo potrebe potrošača u zemlјi. Sa izvozom mesnatih svinja počelo se tek 1934 godine, i do Drugog svetskog rata izvožene su povremeno manje količine mesnatih svinja i bekona. Izvoz bekona nije bio veći od 300—500 tona godišnje. Bekon je izrađivala i izvozila zadružna klanica Glavnog saveza srpskih zemlјoradničkih zadruga u Zaprešiću u Hrvatskoj, još jedna privatna klanica u Hrvatskoj i jedna u blizini Zemuna. Svinje za proizvodnju bekona kupovane su u Hrvatskoj (Karlovac, Glina, Slavonija, Zagorje) a nešto je tovlјeno i pri klanicama koje su izrađivale bekon.

Posle oslobođenja, na inicijativu bivšeg Ministarstva polјoprivrede FNRJ nekoliko polјoprivrednih dobara, zadruga i trgovačkih preduzeća počeli su da tove svinje za meso i bekon. Zbog slabog kvaliteta bekona, koji u našim klanicama nije bio dobro prerađen, za Englesku nije izvezen nijedan kilogram, i svi ovi proizvodi potrošeni su u našoj zemlјi. Međutim druge svinje utovlјene u običnom tovu za meso bile su zadovolјavajućeg kvaliteta i izvezene su za Nemačku i Austriju. I ove količine svinja nisu bile velike tako da ukupan izvozu mesnatih svinja.

Odgajivanje svinja za tov

Pored samog načina ishrane, izbora hrane i tehnike tova, pitanje ishrane svinja pretstavlja jednu od osnovnih mera za razne tipove tova, gde se očekuje dobivanje proizvoda određenog kvaliteta pri odgovarajućim uslovima za dotični tip tova.

Različite rase svinja koje se gaje kod nas i u drugim zemljama nisu pogodne i sposobne za sve načine i tipove tovljenja. Samo stvaranje različitih rasa svinja bilo je usmereno prema određenim diljevima. Naime, išlo se za stvaranjem takvog tipa svinja koji je podesniji ili za proizvodnju masti ili za proizvodnju mesa, ili pak za kombinovanu proizvodnju ovadva proizvoda. Na taj način dobivene su rase tkzv. masnog tipa svinja, rase mesnatog tipa i rase svinja kombinovanih sposobnosti za meso i mast.

Sa gledišta proizvodnje mesnatih svinja, potrebno je upoznati se sa osnovnim osobinama najvažnijih rasa svinja koje mogu poslužiti za povećanje proizvodnje svinjskog mesa. Daćemo kratak pregled najvažnijih mesnatih rasa svinja, koje su kod nas gajene u čistoj rasi ili su ukrštene s domaćim rasama, u cilju njihovog oplemenjivanja. Njihovo gajenje u budućnosti, bilo kao čiste rase ili radi ukrštanja sa domaćim rasama, doprinelo bi povećanju sposobnosti proizvodnje svinjskog mesa. Obuhvatićemo i neke domaće rase koje su do izvesne mere oplemenjene i po sposobnosti proizvodnje mesa nadmašuju većinu domaćih svinja koje su izrazito masnog tipa. Kako mi nemamo svoju, domaću mesnatu svinju, izuzev nekih manjih ili većih lokalnih uzgoja stranih rasa svinja i njihovih meleza s domaćim, to smatramo da će upoznavanje sa osnovnim svojstvima raznih inostranih mesnatih i domaćih mesnato — masnih rasa biti korisno za pravilniju orijentaciju pri izboru svinja za tov u cilju dobivanja mesa kao i za proizvodnju meleza prve generacije za isgu svrhu.

Važnije rase svinja

U našoj zemlji gaje se razne rase svinja koje se po proizvodnim i drugim osobinama razlikuju. Svaka rasa ima određena svojstva u pogledu brzine razvoja, težine, iskorišćavanja hrane, proizvodnje mesa i masti itd. A te osobine igraju neobično važnu ulogu pri izboru svinja za tov te je neophodno da se upoznamo sa onim rasama svinja koje mogu poslužiti za proizvodnju mesa u užem i širem smislu te reči (meso — mast i meso — bekon). Podela rasa svinja može si vršiti na razne načine.

Prema mestu postanka, rase svinja koje se kod nas gaje mogu se podeliti na domaće i inostrane, a inostrane i prema državama iz kojih potiču (nemačke, engleske itd.).

Prema proizvodnim osobinama, podela se može izvršiti na mesnate rase (jorkšir, berkšir i dr.), na masne (mangulica, bagun) ina mesnatomasne rase (moravka, crna slavonska).

Prema stepenu oplemenjenosti, sve rase svinja mogu se podeliti na primitivne, koje se odlikuju slabom plodnošću i slabom produktivnošću uopšte (šiška, turopoljska svinja) i plemenite rase (engleske svinje, nemačka plemenita i dr.) i najzad na prelazne ili poluoplemenjene rase kao što su crna slavonska svinja, moravka i dr.

Pored toga, prema boji svinje se mogu podeliti na bele, crne i šarene, ili prema veličini na male, srednje i velike.

Za proizvodnju mesa smatraju se kao najpodesnije skoro sve plemenite rase svinja, a zatim najveći broj rasa kombinovanih sposobnosti, tj. za proizvodnju mesa i masti. Međutim, za proizvodnju mesa ne upotrebljavaju se samo svinje čistih rasa, već često i melezi prve generacije plemenitih svinja (jorkšir, berkšir) ili melezi plemenitih rasa svinja sa svinjama kombinovanih sposobnosti (jorkšir, crna slavonska i sl.). U našoj zemlji pretežno su zastupljene domaće primitivne i prelazne rase svinja kao što su šiška, šumadinka, bela i lasasta mangulica, turopoljka i bagun. Oplemenjenih svinja ima u manjoj meri (moravka i crna slavonska ili pfajferova svinja), dok plemenitih rasa (jorkšir, berkšir, nemačke bele itd.) ima najmanje. Za proizvodnju mesa prvenstveno dolaze u obzir plemenite a zatim oplemenjene rase svinja. Od plemenitih rasa svinja pomenućemo na prvom mestu engleske svinje, jer je poznato da je svinjarstvo čitave Evrope i drugih zemalja bilo vezano za engleske rase svinja koje su uzimane kao priplodni materijal za gajenje u čistoj rasi ili za meleženje s domaćim svinjama. Pored toga, pomenućemo nemačke, češke, sovjetske i druge plemenite i oplemenjene rase svinja koje su postale uz manje ili jače učestvovanje engleskih plemenitih svinja.

Engleske rase svinja za meso

Sve engleske rase svinja mogu se podeliti na bele engleske svinje (veliki, srednji i mali jorkšir), crne engleske svinje (male, srednje i velike), šarene engleske svinje i riđe engleske svinje (crvene).

Od velikog broja engleskih rasa svinja koje danas postoje, sa gledišta proizvodnje svinjskog mesa u našoj zemlji bile bi najvažnije: veliki i srednji jorkšir, berkšir, kornval i tamvort.

Od pomenutih rasa u našu zemlju su uvožene sve, no najmanje tamvort (svega nekoliko komada). I kornval je uvožen u manjoj meri, i to uglavnom u Vojvodinu. Jorkšir i berkšir uvoženi su i pre Drugog svetskog rata i posle njega u znatnom broju. Prema perspektivnom planu razvoja našeg svinjarstva, te dve rase treba da odigraju značajnu ulogu.

Bele engleske svinje, jorkširi

Ime su dobile po grofoviji u kojoj su postale. Odatle su se vrlo brzo proširile po celoj Engleskoj a kasnije skoro po celom svetu. One imaju tri pretstavnika (tipa, rase) koji se međusobno razlikuju i po morfološkim i po fiziološkim osobinama: mala bela svinja (mali jorkšir), srednja bela svinja (srednji jorkšir) i velika bela svinja (veliki jorkšir). Od ova tri tipa (rase) belih svinja najveći značaj ima veliki jorkšir, koji je danas nljviše i rasprostranjen u celom svetu. Ranije je, međutim, postojala tendencija da se ova rasa zameni srednjim jorkširom. Tako je od 1921 do 1923 g. izgledalo da će srednji jorkšir potisnuti velikog, što se odražavalo naročito na izložbama priplodnih svinja. Kasnije oko 1925 g., veliki jorkšir ponovo zauzima vodeće mesto među engleskim belim svinjama, a interes za srednjeg jorkšira naglo opada. Otuda je danas rasprostranjenje i interesovanje za srednjeg jorkšira u različitim zemljama prilično malo. Za malog jorkšira moglo bi se reći da on danas ima veoma mali, bolje reći istoriski značaj, jer je od njega i domaće engleske svinje postao veliki jorkšir.

Velika bela engleska svinja, veliki jorkšir. — Postala je ukrštanjem, kao i sve druge bele engleske svinje. Osnovu za stvaranje velikog jorkšira dala je nekadašnja keltska (domaća engleska) svinja, koja je bila oplemenjivana na razne načine s engleskim domaćim svinjama. Ustvari velika bela svinja postala je ukrštanjem malog jorkšira s domaćom engleskom svinjom.

Ovo je jedna od najkrupnijih rasa svinja. Bele je boje, duge, prave (glatke) guste i dosta fine čekinje sa nešto ugnutim profilom. Čelo joj je široko, uši velike, uspravne i nose se nešto napred. Ima srednje dug, širok, snažan i mišićav vrat..

Trup joj je dug, širok, dubok a u ugojenom stanju skoro cilindričan. Grudi su duboke i široke a leđa dugačka, široka i ravna. Sapi su duge, duboke i zaobljene. Leđna linija je ravna i široka a završava se visoko nasađenim korenom repa. Noge su srednje dužine, čvrste, snažne, jakih kostiju i zglobova. Kod ugojenih grla noge često izgledaju dosta kratke. Koža je nepigmentirana, elastična i dosta tanka.

Velika bela svinja odlikuje se čvrstom građom i pravilnim oblicima tela. Pored toga njena je plodnost velika i kreće se između 9 i 18 prasadi u leglu a prosečno oko 12. Odmah po rođenju prasad su teška oko 1 kg., ali se vrlo brzo razvijaju i sa 10 nedelja mogu dostići težinu do 25 kg.

Sl. 1. Krmača rase veliki jorkšir (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Sa 7 meseci, ukoliko su na intenzivnom tovu, mogu dostići težinu od 90—110 kg. Sa 10 meseci starosti (u tovu) dostižu težinu od 150—160 kg, a odrasla utovljena grla i 400—500 kg (maksimalna zabeležena težina utovljenog velikog jorkšira bila je 570 kg). Priplodne krmače koje su završile porast teške su 220—280 kg, a nerastovi 270—350 kg.

Velika bela engleska svinja odlikuje se, dakle, čvrstinom građe, pravilnim oblicima, velikom plodnošću, velikom brzinom razvitka, odličnim iskorišćavanjem hrane, ranostasnošću i odličnom gojaznošću još od najranijeg doba. Pored toga, klanična težina (randman) kod dobro utovljenih grla iznosi 89% (prosečno 82—85%), a kvalitet proizvoda (mesa i slanine) je odličan. Meso je nežno, ukusno i sočno, protkano mašću. Zbog svega toga velika bela engleska svinja je odlična rasa za proizvodnju bekona, bilo da se gaji u čistoj krvi ili da se koristi za meleženje s drugim rasama.

Pri gajenju velike bele engleske svinje mogu se razlikovati tri proizvodna tipa: mesnati (bekonski), mesnato-masni i masni tip. Oni se razlikuju i po telesnoj građi, što je veoma povoljna okolnost, jer omogućuje i olakšava odabiranje u raznim pravcima.

Dalje treba istaći odličnu sposobnost velike bele engleske svinje za korišćenje paše, dok mali i srednji jorkšir slabo koristi pašu. Međutim, uz pašu se mora obavezno vršiti i prihranjivanje, jer je veliki jorkšir naročito neotporan u slabim uslovima ishrane i nege. S druge strane, veliki jorkšir odlično iskorišćava otpatke iz mlekarstva te pri takvoj ishrani daje i najbolje rezultate.

Sem toga, veliki jorkšir ima i veliku moć aklimatizacije (sem u žarkim kontinentalnim predelima). U mnogim zemljama ukrštanjem velikog jorkšira s domaćim svinjama stvorene su domaće bele svinje, koje se pored dobrih osobina primljenih od velikog jorkšira odlikuju i velikom prilagođenošću na lokalne uslove. Tako su stvorene nemačka plemenita, bela češka, bela ukrajinska i druge bele svinje.

Sva ova preimućstva doprinela su da je ova rasa svinja odličnih osobina postala najvažnija rasa svinja u svetu, bilo gajena u čistoj krvi ili ukrštana s drugim rasama.

I u našu zemlju jorkšir je uvožen uglavnom radi oplemenjivanja domaćih rasa svinja, ali se gaji i kao čista rasa (u Sloveniji, zatim nešto u Hrvatskoj i mestimično u Srbiji i Vojvodini na državnim imanjima) zajedno s drugim belim svinjama koje imaju više ili manje krvi engleskih svinja.

Srednji jorkšir. — Postao je ukrštanjem velikog i malog jorkšira i zato po svojim osobinama i građi stoji otprilike na sredini između ove dve rase, Po obliku glave sličan je malom jorkširu, a po veličini bliži je velikom, jednom rečju, to je svinja osrednje veličine, približno kao berkšir.

I to je svinja bele boje. Glava joj je dosta kratka, široka, s karakterističnim profilom. Lični deo glave je dosta skraćen, rilo je povijeno nagore, te nije redak slučaj pojave tzv. mops gubice. Uši su male, okrenute nagore. Vrat je kratak i širok, dobro povezan s trupom. Trup je dugačak, širok i dubok, a u utovljenom stanju skoro je cilindričan. Grudi su duboke i široke s dobro zaobljenim rebrima. Leđa i sapi su dosta dugi, široki i ravni. Šunke su duboke i široke. Noge su dosta kratke i jake, ali znatno finijih kostiju no kod velikog jorkšira. Koža je nepigmentirana i elastična, bez ikakvih bora. Ovo je svinja nešto manjeg formata od velikog jorkšira, finije građe i konstitucije. Pored toga, i plodnost srednjeg jorkšira je nešto manja a prasad u početku nešto slabija u rastu, tako da sa 8 meseci mogu postići težinu od 80—90 kg. Priplodne krmače koje su završile porast teške su oko 180—200 kg a nerastovi 200—250 kg. Ranozrelost i tovnost bolje su izraženi kod srednjeg nego kod velikog jorkšira, jer on u ugojenom stanju daje više masti nego veliki jorkšir, tj. više je masna svinja. Odlično iskorišćava samo dobro pripremljenu hranu, a zbog prelomljenog ličnog dela i oblika gubice pašu ne može da koristi.

I srednji jorkšir ima dobru moć aklimatizacije, ali zbog toga što je sposoban samo za najintenzivnije odgajivanje i što slabo koristi pašu, sve više ga potiskuje veliki jorkšir, koji je po svojim osobinama znatno bolji, pa je njegovo držanje i rentabilnije.

Ova rasa uvožena je u našu zemlju odmah posle Prvog svetskog rata, ali se zbog svojih nedostataka nije rasprostranila i veliki jorkšir ju je uglavnom potisnuo i zamenio. Danas je ima u nekim krajevima Dalmacije i u Crnoj Gori.

Mali jorkšir. — Nema danas nikakvog praktičnog značaja, naročito ne za našu zemlju. Kao rasa on je važan samo po tome što je učestvovao u stvaranju velikog i srednjeg jorkšira. To je tipično masna svinja, slabog kvaliteta mesa jer je suviše masno. To je ranozrela i vrlo nežna svinja, karakteristična po jako prelomljenom profilu. Plodnost malog jorkšira je vrlo slaba (prasi 5;—7 prasadi, prosečno 5) i prasad su mu nežna i neotporna. Krmače su slabe mlečnosti a zbog preterane gojaznosti one su slabe majke i vrlo često ugnjave prasad.

Iskorišćava samo dobro pripremljenu hranu u svinjcu, slabo je pokretan i nesposoban da koristi pašu. Zbog svega toga ovo je nerentabilna svinja, te se danas retko gde i gaji, pa se može smatrati samo istorijskom rasom.

Crne engleske svinje za meso

Od engleskih crnih rasa svinja za meso za našu zemlju je od najvaćeg značaja berkšir, srednja crna svinja, a samo u manjoj meri kornval ili velika crna svinja. Obe rase su uvožene u našu zemlju. Kornval u znatno manjoj meri i to u Vojvodinu, a berkšir mnogo više, te se danas gaji u čistoj krvi u Bačkoj (Sombor, Subotica, Novi Sad). Pored toga, berkšir je odlično poslužio za popravku naših domaćih svinja u Pomoravlju, Vojvodini, jednom delu Slovenije, Hrvatske i Bosne. Berkšir je učestvovao u stvaranju naših domaćih mesnato-masnih rasa svinja (crne slavonske svinje i moravke) o kojima će biti reči kasnije.

Bvrkšir. — To je engleska srednja crna svinja. Ime je dobila po istoimenoj grofoviji gde je i postala ukrštanjem različitih rasa svinja, domaće engleske sufolk rase, zatim kineskih, sijamskih, neapolitanskih, portugalskih i eseks svinja, uz dodatak krvi divljih svinja. Srednje je velika i dosta ranostasna rasa svinja osrednje produktivnosti. Crne je boje sa standardno belom šarom na vrhu njuške, donjim delovima nogu i vrhu repa. Prisustvo bele boje i šara na drugim delovima tela nije poželjno. Čekinje su guste, glatke i ravne, crne boje, s karakterističnim belim oznakama i pokrivaju celo telo.

Sl. 2. Krmača rase berkšir (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Glava je kod ove svinje kratka, široka a profil dosta ugnut-prelomljen. Uši su osrednje veličine i uspravne. Vrat je dosta kratak, širok i mesnat, dobro spojen s telom. Trup je dug, dubok, širok i valjkast. Grudi su duboke i široke sa zaobljenim rebrima. Leđa su ravna i široka a sapi duge i široke, no obično blago nagnute. Koren repa je dosta visoko nasađen. Plećke i šunke dobro su razvijene i mesnate. Hore su dosta kratke i jake, osrednje debljine kostiju. Koža je pigmentirana (izuzev šara) i elastična. Prema tome, berkšir je osrednje visoka, dobro proporcionalna i zbijena svinja, širokih oblika i snažne konstitucije. Plodnost je osrednja, prosečno 8—9 prasadi u leglu. Po rođenju prasad su teška oko 1 kg i prvih dana dosta slabo napreduju. Kasnije se dosta brzo razvijaju, napreduju i rastu, tako da pri intenzivnom tovu sa 7—8 meseci mogu dostići težinu od 90—100 kg. Odrasli berkširi mogu se utoviti do težine od 270—300 kg. Priplodne krmače koje su završile porast teške su 150—200 kg, a nerastovi su teži za oko 50 kg.

Berkšir se kao mesnata svinja odlikuje i dobrim iskorišćavanjem hrane, ranostasnošću i dobrom gojaznošću. Pored toga, njegova klanična težina iznosi oko 85% žive mere, a daje odlično i ukusno meso, umereno protkano mašću. Zbog toga se berkšir može toviti za bekon, (no samo za domaće tržište, jer inostrano tržište traži bekon isključivo od belih svinja) a ukrštanjem s drugim naročito primitivnim rasama utiče na poboljšanje kvaliteta mesa. Berkšir se dobro aklimatizuje, pa je u tom pogledu najbolja engleska rasa svinja. Lako podnosi vrućinu i sunce kao i jače hladnoće, pa je po tome znatno bolji od jorkšira. Sem toga berkšir može da koristi pašu, ali uz prihranjivanje. Za razliku od velikog jorkšira nešto bolje podnosi slabije uslove ishrane, nege i smeštaja, zbog čega je dosta raširen u svetu.

Zbog svojih povoljnih proizvodnih osobina berkšir se i u našoj zemlji pokazao kao vrlo dobra svinja. U daljem oplemenjavanju naših domaćih svinjaon će odigrati značajnu ulogu, jer je otporniji i manje osetljiv od jorkšira. Svakako da i berkširu treba stvarati povoljnije uslove, naročito u pogledu ishrane i nege, i to od najranije mladosti.

Kornval. — Ovo je engleska velika crna rasa svinja. Ime je dobila po istoimenoj grofoviji u Engleskoj gde je postala ukrštanjem domaće engleske svinje klopavih ušiju s portugalskim, neapolitanskim i kineskim svinjama. Ovo je velika rasa svinja dobre produktivnosti pa i ranostasnosti mada je ova nešto slabija nego kod velikog jorkšira. Crne je boje, bez ikakvih belega. Čekinje su joj crne, guste, sjajne, prave i polegle uz telo. Glava je srednje veličine, blago ugnutog profila. Ovo je velika dugačka svinja s dobro izraženim širinama i dubinama. Noge su osrednje visine. Koža je pigmentirana, elastična. Plodnost kornvala je zadovoljavajuća (prasi 8—12 prasadi). Prasad se dosta dobro razvijaju, jer su krmače dobre mlekulje. Sa 6 meseci starosti, pri intenzivnom tovu, prasad dostižu težinu od 75—85 kg. Odrasle priplodne krmače, koje su završile porast, teške su oko 200—240 kg, a nerastovi 250—300. Odrasle, dobro utovljene svinje ove rase mogu dosgići težinu i do 400 kg. Iako dobro koristi pašu i drugu hranu, a odlikuje se i dobrom gojaznošću i ranostasnošću, kornval se ne može dobro iskoristiti za proizvodnju mesa, jer mu je meso isuviše protkano mašću a slanina dosta meka. Zbog ovih osobina kornval se može smatrati više masnom rasom svinja.

Kornval se dobro aklimatizuje, te je dosta izvožen, naročito u Nemačku i vanevropske zemlje. U našu zemlju bio je uvožen pre rata, i to uglavnom u Vojvodinu, u manjem broju, radi ukrštanja sa crnom slavonskom svinjom. Pri ovom kornval je uticao na povećanje plodnosti krmača i težinu svinja koje su stavljane u tov. Danas se ne uvozi pošto ima osobine više masne nego mesnate svinje, a oplemenjivanje naših domaćih rasa svinja treba da se izvrši prvenstveno s dobrim rasama mesnatih svinja.

Tamvort. — je engleska rasa riđih (crvenih) svinja. Ona je dosta malo rasprostranjena u svetu, iako su joj plodnost, čvrstina i otpornost dobro izraženi.

Nemačke rase svinja za meso

Od nemačkih rasa svinja za meso pomenućemo samo nemačku plemenitu i nemačku oplemenjenu svinju. One ustvari pretstavljaju jorkšire u nemačkim uslovima, odnosno produkt ukrštanja jorkšira s nemačkim domaćim primitivnim rasama. Obe rase dosta su uvožene u našu zemlju, naročito pred Drugi svetski rat, i to poglavito u Sloveniju i Hrvatsku (Primorje) gde su se uglavnom i danas održale.

Nemačka plemenita svinja. — Pretstavlja direktan produkt ukrštanja između jorkšira (velikog i srednjeg) i nemačke domaće primitivne svinje. Selekcija je išla u pravcu dobivanja rase koja bi bila vrlo slična jorkširu, ali više prilagođena nemačkim klimatskim i drugim uslovima. Ovo je velika, produktivna i ranostasna rasa svinja. Bele je boje. Čekinje su joj guste, glatke i ravne i pokrivaju celo telo.

Glava je osrednje dužine, široka s ugnutim profilom, a uši su joj srednje veličine i uspravne. Vrat je širok, muskulozan i osrednje dužine. Trup je dugačak, širok i dubok. Grudi su duboke i široke, leđa i slabine dugački i široki. Sapi su nešto malo nagnute. Plećke i šunke su dobro razvijene i mesnate. Noge su osrednje visine i snažne, a koža nepigmentirana i elastična (v. sl. 3).

Prema tome, nemačka plemenita svinja je dobro građena, proporcionalna svinja, veoma pogodna za proizvodnju mesa i bekona, iako je njena klanična težina nešto manja nego kod jorkšira, jer ima nešto jače i deblje kosti od jorkšira. Pored toga, plodnost joj je odlična (prasi prosečno 10—14 prasadi u leglu). Međutim, prvih dana prasad su dosta neotporna i slaba, zbog čega je potrebno obratiti posebnu pažnju. Kasnije vrlo brzo napreduju i u starosti od 8 meseci (u intenzivnom tovu) mogu dostići težinu od preko 100 kg. Odrasla ugojena nemačka plemenita svinja može dostići težinu od preko 400 kg. Odrasle priplodne krmače u starosti od 2—3 godine dostižu težinu od 180—240 kg. a nerastovi i više.

Nemačka plemenita svinja, pored ostalog, odlikuje se i dobrim iskorišćavanjem hrane, a sposobna je da koristi i pašu uz prihranjivanje. Daje i dobar kvalitet slanine i mesa, koje je sočno i ukusno, umereno protkano mašću. Ukrštena s domaćim svinjama povećava plodnost, težinu, količinu i kvalitet mesa kod domaćih rasa, zbog čega se koristi u cilju tzv. industrijskog ukrštanja. Pored toga ova rasa se i dosta dobro aklimatizuje, te je dosta izvožena u balkanske zemlje i SSSR. U našu zemlju uvožena je u priličnoj meri, te je i rejonizacijom predviđena za Sloveniju i jedan deo Hrvatske, pored ostalih belih svinja.

Nemačka oplemenjena svinja. — Nastala je u Nemačkoj ukrštanjem domaće primitivne (keltske) svinje klopavih ušiju s nemačkom plemenitom svinjom. Stvaranjem ove rase želelo se da se dobije takva svinja koja lakše podnosi nešto lošije uslove ishrane i nege nego jorkšir i nemačka plemenita rasa. Odlikuje se velikom dužinom trupa, dobrim dubinama i širinama. Čvrste je konstitucije, znatno grublja i nešto kasnostasnija od nemačke plemenite svinje. Bele je boje i čekinje su joj prilično grube, guste i polegle uzelo. Glava joj je dosta velika, čak i glomozna, uši velike, klopave i postavljene u pravcu njuške. Vrat joj je prilično dugačak, snažan i muskulozan. Trup je dugačak, dubok i širok. Uopšte uzev, svi delovi tela su joj dobro razvijeni, široki i duboki, s razvijenom muskulaturom. Noge su srednje duge, vrlo snažne i debelih kostiju. Koža je nepigmentirana, glatka i elastična (v. sl. 4).

Sl. 3. Krmača nemačke plemenite rase svinja (reprodukcija)

Izostavljeno iz prikaza

Ova rasa uopšte daje utisak dugačke, dobro razvijene svinje, ali dosta snažne i grube konstitucije. Međutim, plodnost joj je vrlo dobra (prasi 10—12 prasadi u leglu). Prvih dana po prašenju prasad su dosta neotporna, te je tada i mortalitet najveći. Kasnije, prasad ojačaju i prilično brzo se razvijaju tako da prilikom odbijanja teže 12—16 kg, a sa 7 meseci (pri intenzivnom tovu) dostižu težinu od oko 90 kg. U starosti od godinu dana, pri dobroj ishrani, svinje dostižu težinu od 160—200 kg. Odrasle priplodne krmače koje su završile porast teške su 180—240 kg a nerastovi od 240—320 kg. Nemačka oplemenjena svinja dobro iskorišćava hranu, pored toga što odlično koristi i pašu, dajući meso i slaninu dobrog kvaliteta za spravljanje mesnatih prerađevina. Međutim, randman mesa joj je znatno manji nego kod jorkšira i nemačke plemenite svinje (zbog debelih i teških kostiju). S druge strane, ona je prilično otporna prema klimatskim nepogodama i nešto slabijim uslovima nege i ishrane, zbog čega je, kao i zbog drugih osobina u Nemačkoj veoma cenjena, a izvožena je i u druge zemlje. Jedno vreme bila je forsirana i kod nas u Vojvodini, ali se nije održala i potisle su je plemenitije svinje: jorkšir i berkšir. Ima je prilično u Sloveniji gde se dosta ceni.

Sl. 4. Krmača nemačke oplemenjene rase svinja (reprodukcija)

Izostavljeno iz prikaza

Bela češka svinja

Po svome postanku, ranozrelosti, plodnosti, gojaznosti i drugim osobinama, češka bela svinja je veoma slična nemačkoj plemenitoj od koje je nešto krupnija. Rasprostranjena je u Češkoj a prilagođena je tamošnjim uslovima klime, podneblja, ishrane itd. (v. sl. 5)

U našu zemlju uvožena je neposredno posle Drugog svetskog rata u cilju meleženja s domaćim primitivnim rasama svinja.

Rase mesnatih svinja u SSSR-u

Od sovjetskih rasa pomenućemo samo belu ukrajinsku stepsku svinju, koja je posle Drugog svetskog rata uvožena u našu zemlju radi oplemenjavanja domaćih primitivnih rasa svinja.

Ukrajinska stepska bela svinja. — Nastala je meleženjem primitivne domaće stepske ukrajinske svinje s velikim jorkširom.

Sl. 5. Krmača bele češke rase svinja (iz zbirke autora)

Izostavljeno iz prikaza

Cilj stvaranja ove rase bio je da se dobije ranostasna, plemenita, visokoplodna svinja, sposobna da podnese žarka leta i surove zime Ukrajine, a usto da pored ostale hrane može dobro da iskorišćava i pašu. U uslovima ovakve klime veliki jorkšir nije bio u stanju di ispolji sve svoje odlike plemenite rase, dok je domaća stepska ukrajinska svinja odlično podnosila klimu Ukrajine, ali je bila kasnostasna, male težine no ipak prilično plodna (prasila je 10—12 prasadi u leglu).

Prema tome, za ukrajinsku belu stepsku svinju može se reći da je to jorkšir koji je prilagođen klimatskim prilikama SSSR-a, odnosno Ukrajine. Po svom izgledu ova svinja je veoma slična velikom jorkširu, ne samo po ranostasnosti već i po plodnosti, veličini, težini i drugim osobinama. Nešto je grublje konstitudijeali izdržljivija i otpornija za klimatske prilike Ukrajine nego veliki jorkšir. Danas postoje tri tipa ove svinje i to mesnati, masni i mesnato-masni.

Kod mesnato-masnog tipa glava nije glomazna, nešto je lakša, s malo ugnutim profilom. Uši su srednje veličine i malo oborene u pravcu njuške, a oivičene tankom, nežnom čekinjom. Vrat je srednje dužine, snažan i širok. Grudi su duboke i široke, zaobljenih rebara. Trup je dugačak, dosta dubok i širok s dugačkim, širokim i malo oborenim sapima, a punim, širokim i dubokim šunkama koje dopiru sve do skočnog zgloba. Trbuh je pravilno građen, dobro izražen, s najmanje 12 sisa. Noge su srednje dužine, muskulozne, snažne i pravilnih stavova. Koža je srednje debljine, nepigmentirana, pokrivena dosta gustom, jakom i pravom čekinjom bele boje. Ukrajinska bela stepska svinja pretstavlja veliku, dugačku, duboku i široku svinju, snažne konstitucije i jakog kostura. Pored toga, i njena plodnost je dobra (prosečno 10—12 prasadi). Prasad brzo rastu i razvijaju se tako da sa dva meseca dostižu težinu od 15—16 kg., sa 6 meseci oko 57 kg a sa 12 meseci 125—130 kg. Odrasle priplodne krmače sa završenim porastom teže u proseku 200—230 kg a nerastovi 300—350.

Ova svinja dobro iskorišćava pašu i ostala hraniva i može se gajiti za dobijanje bekona, mesa i slanine za razne prerađevine a takođe i u cilju dobivanja masti.

Domaće rase svinja

Većina domaćih rasa svinja pripada grupi primitivnih, slabo plodnih svinja masnog tipa. Jedino se crna slavonska svinja ili pfajferova svinja (pfajferica) i moravka mogu smatrati prelaznim rasama, rasama dvojnih sposobnosti — za dobivanje mesa i masti.

Crna slavonska svinja (Pfajferova). — Postala je ukrštanjem lasaste mangulice i berkšira, uz dodatak krvi poland-kina rase.

Stvorena je u Slavoniji na imanju vlastelina Pfajfera, te je u narodu obično nazivaju pfajfericom. Cilj ukrštanja pri stvaranju ove rase bio je da se popravi kvalitet mesa lasaste mangulice, poboljša njena plodnost i ubrza stasavanje. Pfajfer je u tome i uspeo stvorivši novu rasu svinja kombinovanih svojstava (meso —mast) srednjeg stasavanja i bolje plodnosti nego mangulica, a pored toga otpornu i prilagođenu klimatskim, ishranbenim i drugim prilikama u Slavoniji i Sremu; Po svom izgledu ova rasa stoji negde na sredini između rasa svinja od kojih je postala (sl. 6).

Kod ove svinje glava je dosta suva i uska, duga, slična mangulici. Profil je nešto malo ugnut, a uši su srednje veličine i poluklopave. Vrat je srednje dužine, prilično širok i muskulozan. Trup je dosta kratak, što joj je i najveća mana, a grudi su joj osrednje širine i dubine. Leđa su srednje širine a leđna linija je uglavnom ravna. Sapi su joj takođe srednje širine ali uvek nešto oborene. Noge su dosta kratke, tankih kostiju. Čekinje su crne, glatke, sjajne i položene uz telo. Koža je sivopepeljaste boje, dosta tanka i elastična.

Sl. 6. Krmača crne slavonske domaće rase (reprodukcija)

Izostavljeno iz prikaza

Prema tome, crna slavonska svinja (pfajferica) je crna rasa svinja srednje veličine, no dosta kratka, dok joj razvijenost širina i dubina zavisi u prvom redu od intenziteta ishrane. Ukoliko je ishrana bolja, utoliko su njene širine i dubine veće i obrnuto. Pored toga, i plodnost pfajferice je dosta bolja nego kod mangulice (4—5), a nešto lošija nego kod berkšira (8—9 komada) i poland-kine (8). Odmah po prašenju prasad su teška oko 1,25 kg i skoro su sasvim bez dlaka. Gojaznost kod ove rase je dobro izražena tako da svinje sa 14—16 meseci starosti mogu dostići težinu od 180—200 kg. Kao mesnato-masna svinja, utovljena i zaklana, daje približno jednake količine mesa i masti, a meso je dobrog kvaliteta. Pašu odlično koristi, i vrlo dobro odgovara privrednim uslovima Slavonije i Srema gde je i rejonizacijom predviđena.

Moravka. — Nastala je ukrštanjem šumadinke s berkširom. Stvorena je u Srbiji u dolini reke Morave, po čemu je i dobila ime. Rasprostranjena je skoro svuda po Srbiji. Za razliku od crne slavonske svinje, nastala je ukrštanjem bez nekog određenog plana i cilja, ali po svojim osobinama i postanku vrlo je slična crnoj slavonskoj svinji. Po konstituciji danas — možemo razlikovati dva tipa moravke. Jedan je tanjih, finijih kostiju, slabije obrastao čekinjem i nešto niži, a drugi je nešto viši, jačih kostiju i bolje obrastao čekinjom (v. sl. 7).

Sl 7. Krmača domaće rase moravka (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Moravka je crna rasa svinja dvojnih sposobnosti (meso—mast), ranostasnija i plodnija od šumadinke i mangulice. Glava joj je dosta dugačka, klinasta i uska u čeonom delu. Profil joj je nešto ugnut, ali može biti i ravan. Uši su jako velike i klopave, a nose se u pravcu njuške. Vrat je srednje dužine, ali često uzan, daskast. Trup je dosta dugačak, ali često uzan. Dubina grudi je obično zadovoljavajuća. Leđna linija je blago šaranasta ili ravna ali može biti i više ili manje ugnuta naročito kod krmača. Noge su joj dosta visoke, prilično tankih kostiju. Koža je pigmentirana. Čekinje su crne boje, glatke, ravne i dosta sjajne, polegle uz telo.

Kao nedostatak moravke može se smatrati nedovoljna izraženost širina i slaba muskuloznost. Međutim, pri boljoj ishrani ovi nedostaci se mogu znatno popraviti i ublažiti. Plodnost je dosta dobra,5—12 prasadi u leglu, a prosečno 6—7. Prasad su joj dosta sitna (obzirom na prosečan broj prasadi u leglu), teška oko 1 kg, a odmah po prašenju obrasla su dosta gustom, sjajnom čekinjom. Fiziološka svojstva moravke još su nedovoljno ispitana, ali se može smatrati da je ona boljih osobina od šumadinke i mangulice, jer ima bolji kvalitet mesa, ranostasnija je i plodnija. Pored toga, moravka odlično koristi pašu. Sve više se širi, a rejonizacijom je predviđena za priličan deo Srbije, a naročito za Pomoravlje

Sl. 8. Krmača resavka (orig.)

Izostavljeno iz prikaza

Rgsavka ili vezičevska svinja. — Pretstavlja verovatno međuprodukt ukrštanja između šumadinke i berkšira u manjem stepenu oplemenjenosti nego moravka (v. sl. 8).

Danas je to dosta ustaljen tip svinja šarene (crne i žutobele) boje, rasprostranjen u Srbiji naporedo sa moravkom. Po svojim osobinama to je više masna svinja sposobna da odlično koristi pašu. Zbog svoje dobre gojaznosti i prilične plodnosti (6—8 prasadi u leglu) u narodu je dosta cenjena te se gaji u prilično velikoj meri.

Pored pomenutih stranih rasa belih svinja koje se gaje u našoj zemlji u čistoj krvi i za meleženje s domaćim svinjama, postoje i različiti tipovi belih svinja stvorenih na bazi domaćih svinja s jorkširom i nemačkim belim svinjama, a koji su lokalizovani na izvesna manja područja širom naše zemlje i imaju različite nazive. Takva je, naprimer, bikovačka svinja.

Ona verovatno pretstavlja proizvod ukrštanja domaćih svinja i bele mangulice s nemačkim svinjama. Gaji se u okolini Subotice i narod je dosta ceni zbog dobrog kvaliteta mesa i slanine. Pored toga, ova svinja dobro koristi pašu a plodnost joj je daleko bolja nego kod mangulice jer prasi oko 8 prasadi u leglu. Slična njoj je i bela klopava svinja u Hrvatskoj, koja se naročito gaji u okolini Križevaca.

Sl. 9. Krmača melez prve generacije, dobivena ukrštanjem nerasta rase veliki jorkšir i krmače rase bela mangulica (iz zbirke autora)

Izostavljeno iz prikaza

Tov svinјa za meso

Vrste tova svinja meso

Kod proizvodnje mesnatih svinja razlikujemo nekoliko vrsta tos va. Te vrste se međusobno razlikuju prema kvalitetu ugojenih svinja i njihovih proizvoda, te u izvesnoj meri postavlјaju i različite zahteve pri izboru svinja za tov, izboru hrane i tehnike ishrane. U osnovi, ovde možemo razlikovati običan tov svinja za meso i specijalne vrste tova od kojih ćemo kao važnije pomenuti tov svinja za proizvodnju bekona i tov za proizvodnju praške šunke.

Pri običnom tovu svinja za meso svinje se tove do težine od 100-7—120 kg, pri čemu se vodi računa da utovljene svinje ne budu suviše masne. Meso i drugi proizvodi ovakvih svinja upotreblјavaju se najčešće za potrošnju u neprerađenom stanju (pečenje, kuvanje), a upotreblјavaju se i za preradu. Kod ovog tova zahtevi u pogledu kvaliteta proidvoda nisu tako visoki kao kod drugih specijalnih vrsta tova.

Tov za bekon treba da obezbedi proizvodnju svinja odgovarajućeg kvaliteta koje se iskorišćavaju isklјučivo za preradu u specijalan proizvod — bekon. Pošto bekon a i svinje za proizvodnju bekona treba da odgovaraju standardima za ovakve proizvode, kako u pogledu težine svinja i pojedinih njihovih delova, tako i u pogledu odnosa i kvaliteta mesa i slanine, pri ovom tovu treba ispuniti niz dosta visokih zahteva (izbor svinja i hrane, tehnika ishrane itd.).

Tov svinja za šunke često se kod nas identifikuje sa tovom svinja za bekon. Međutim, tov svinja za proidvodnju praške šunke razlikuje se od tova svinja za bekon u tome što se ovakve svinje tove do manje konačne težine (oko 80 kg) nego svinje za bekon (oko 90 kg), dok su ostali uslovi u pogledu izbora svinja za tov, izbora hrane i tehnike ishrane u prinpipu skoro isti kao i kod tova svinja za bekon. Ovde smo izneli najosnovnije karakteristike običnog i nekih specijalnih vrsta tova svinja za meso, a u dalјem izlaganju pozabavićemo se ovim pitanjima malo podrobnije.

Izbor svinja za tov

Izbor prema rasi

Za tov svinja za meso, a naročito pri tovu svinja za dobivanje bekona najčešće se upotreblјavaju bele svinje radličitih rasa za meso, koje se intenzivno razvijaju i u starosti od 6—8 meseci pri intenzivnoj ishrani mogu da dostignu prosečnu težinu od oko 95 kg. Od belih svinja najpodesniji je jorkšir (veliki i. srednji) i bele svinje koje su postale u radnim zemlјama ukrštanjem velikog jorkšira s domaćim svinjama.

Tov za bekon. — I kod tih bi za dobivanje kvalitetnog bekona i šunke došle u obzir razne bele svinje čistih rasa, no imajući u vidu činjenicu da u jednom doglednom periodu sva naša tovilišta neće moći da osiguraju potreban broj prvoklasnih belih svinja za meso, onda se mora računati i s korišćenjem meleza prve generacije do-bivenih ukrštanjem pomenutih mesnatih belih svinja s domaćim, prvenstveno mesnato-masnim svinjama. Pri korišćenju meleza dobivenih ukrštanjem belih mesnatih svinja plemenitih rasa s domaćim mogli bi se u prvom redu preporučiti melezi bele boje, no u nedostatku ovih za proizvodnju bekona i drugih proizvoda za domaće tržište može koristiti i drugi materijal (šareni i pigmentirani melezi),pa čak i pigmentirane svinje drugih rasa za meso (berkšir i sl.) i njihovi Melezi s domaćim rasama svinja. Iekustvo nekih stranih zemalјa govori da i ovakve svinje mogu dati dobre mesnate proizvode, ali se oni teško mogu plasirati na inostranom tržištu. Pri ovome će odlučujuću reč imati činjenica šta jedna rasa i njeni melezi s domaćim svinjama daju i kakav je krajnji rezultat tova i dobivenih proizvoda od takvih svinja. Najvažnije je kad će te svinje stasati i postići kondiciju svinja utovljenih za bekon, koja odgovara standardima; kakav kvalitet proizvoda daju te svinje; i, do koje mere dolazi do izražaja ekonomičnost držanja takvih svinja u odnosu na druge svinje. Kasnkje stasavanje i postizanje klanične zrelosti u kasnijem uzrastu vodi opadanju kvaliteta, jer starije svinje u većoj meri naginju nagomilavanju masti, mišićna vlakna postaju grublјa, meso je više prožeto mašću no što je to potrebno, pa je i kvalitet krajnjih proizvoda tova kod ovakvih svinja slabiji.

Sl. 23. — Prasad-melezi prve generacije, dobivena ukrštanjem nerasta rase veliki jorkšir ,i krmače rase bela mangulica pretstavlјaju dobar materijal za tov za meso (iz zbirke autora)

Izostavljeno iz prikaza

Običan tov. − Kod običnog tova svinja za meso ne postavlјaju se tako visoki zahtevi u pogledu idbora rase i materijala za tov uopšte kao kod tova za bekon i šunke, te se ovde mogu preporučiti sve bele mesnate svinje koje su dobre za proizvodnju bekona, zatim razne crne i šarene mesnate svinje i melezi pomenutih mesnatih svinja s domaćim mesnato-masnim i masnim svinjama, i najzad, domaće oplemenjene svinje mesnato-masnog tipa —moravka i crna slavonska.

U novije vrems za tov se preporučuje upotreba meleza koji se dobivaju međusobnim ukrštanjem 4 različite rase svinja, s tim što se prethodno ukrštaju po dve različite rase, zatim se potomstvo dobiveno iz jedne kombinacije pari sa potomstvom dobivenim iz druge kombinacije i podmladak koji se dobiva na ovaj način stavlјa se u tov. Smatra se da produkti ukrštanja svinja koji su dobiveni na ovaj način daju dobre rezultate u tovu. Međutim, kako mi nemamo nikakvog iskustva sa ovim, a naročito u pogledu rezultata koji bi se dobili od meleza naših rasa svinja, ova; način se još ne bi mogao preporučiti praksi, pre Heroi što se proveri u našim uslovima i dođe do zaklјučka koje bi kombinacije roditelјskih parova bile najpodesnije za ovu svrhu.

Pored ovoga što je ovde izieto, treba još voditi računa i o nešto različitim uslovima i izvesnim specifičnostima u pogledu odgajivanja i tova mesnatih svinja u raznim krajevima naše zemlјe, te izboru svinja ne bi trebalo pristupiti po jedivstvenom kriterijumu za sve uslove i sve delove naše zemlјe, Isto tako treba imati u vidu i činjeincu da u lošim uslovima nege, ishrane i držanja čak rase svinja s odličnim proizvodnim sposobnostima neće moći da ispolјe svoja dobra svotstva, te paralelno s uvođenjem mesnatih svinja i proširenjem njihovog gajenja kod nas treba ostvariti i uslove koji su neophodni za njihovo pravilno odgajivanje i tov, kako bi se prilikom proizvodnje mesnatih svinja postigli što bolјi rezultati.

Izbor svinja za tov prema tipu

Telesna građa, oblici i veličina pojedinih delova tela stoje u tesnoj vezi s kvalitetom i kvantitetom proizvodnje, odnosno proizvodnim svojstvima kod svinja. Široka glava kod svinja ukazuje na snazknu građu, ranozrelost i dobru sposobnost iskorišćavanja hrane. Svinje koje imaju široka i dugačka leđa dobre su za masni tov, i bekon, jer se na takvim leđima može nagomillati dosta dobre slanine. Svinje sa širokim grudima ranostasnije su, zdrave i na takvim grudima može da se nagomilava isto tako dobra slanina kao i na leđima. Na butinama, šunkama, nalazi se meso dobrog kvaliteta i zato je dobro ako su butine duge, duboke, ispunjene i dobro zaoblјene. U slabinskom i leđnom delu obrazuje se takođe meso vrlo dobrog kvaliteta koje u prodaji na malo ima vrlo dobru prođu. Svinje grube građe i grubih kostiju daju manji procenat mesa u čišćenim polutkama. Jake noge kod svinja omogućuju lakše korišćenje naše i manji utrošak zrnaste hrane. Takve svinje lako se kreću i dobro uzimaju hranu. Svinje s dobrom i pravilnom telesnom građom uopšte daju više dobrog mesa i slanine i odlikuju se dobrim zdravlјem.

Zbog ovoga je veoma važno odabirati svinje za tov i prema njihovoj telesnoj građi, jer se prema njou svinje mogu razlikovati i u pogledu svojih sposobnosti za veću proizvodnju mesa ili masti ili pak oba ova proizvoda zajedno. Prema telesnoj građi i obliku tela razlikujemo tri osnovna proizvodna tipa: mesnati, masni i mesnato-masni.

Čak i kod jedne iste rase svinja možemo razlikovati.više proirvodiih tipova. Kod nekih mesnatih svinja (veliki jorkšir, ukrajinska bela stepska) možemo, naprimer, radlikovati sva tri proizvodna tipa. Stoga pri izboru svinja za tov u cilјu proizvodnje mesa, bilo da se radi o običnom tovu svinja za meso ili o tovu svinja za bekon ili šunke, treba i kod svinja jedne iste rase obratiti veliku pažnju na proizvodni tip.

Za specijalne vrste tova (tov za bekon i šunke) treba odabirati svinje izrazito mesnatog tipa, dok se običan tov svinja za meso u iziesnoj meri mogu da se toleriraju i neke karakteristike koje su svojstvene mesnato-masnom tipu svinja.

Svinje mesnatog tipa treba da imaju dugačak trup, naročito u srednjoj trećini (od grebena do sapi) i da su ravnomerne širine i deblјine po celoj dužini trupa, no bolјe je da su nešto šire u zadnjem delu. Pored toga, telo treba da )e duboko, ne suviše širokih grudi, s ravnom leđnom i trubšnom linijom. Bokovi treba da su zaoblјeni s blagim prelazom u trbuh koji ne sme da bude opušten. Glava treba da je laka, prednja trećina tela takođe laka s lakšim plećkama koje su dobro povezane i prilegle uz grudi. Sapi treba da budu što duže, široke i bez nabora, s dobro razvijenim gornjim delovima šunki. Kosti treba da su tanke i jake; koža tanka i elastična, bez nabora, i čekinja nežna. Noge treba da su jake pravilnih stavova. Slanina treba da pokriva geo trup u tanjem ravnomernom sloju.

Teške plećke, kraća srednja trećina tela, neravnomerno ravan trbuh, debela, gruba koža i suviše debeo sloj slanine smatraju se kao nedostaci i od takvih grla dobiva se bekon slabijeg kvaliteta.

Sl. 24. — Tip mesnatih svinja za bekon.

Izostavljeno iz prikaza

Kod svinja koje se koriste za običan tov za meso kriterijum pri odabiranju može da bude nešto blaži, te se ovde mogu uzimati i svinje s nešto kraćim trupom, težom prednjom trećinom grudi i težim plećkama, nešto širim grudima, itd. nego što se to zahteva kod svinja izrazito mesnatog tipa za specijalne vrste tova.

Za ocenu proizvodnog tipa kod mesnatih svinja a u krajnjoj liniji i za ocenu kvaliteta utovljenih svinja za meso može poslužiti kao objektivno merilo odnos „mast: meso“ koji se dobiva na osnovu udela mesa i masti u očišćenim polutkama zaklane životinje (bez glave i nogu). Ovaj odnos pretstavlјa udeo mesa izražen u odnosu na jedinicu udela masti za svaku po jedinu životinju. Pod udelom mesa, prema J. Schmidt-u, podrazumeva se ukupna težina leđnog dela mesa sa kostima (vrata, kotleta, slabine), šunke i plećke, izražena u procentima od težine’ jedne cele očišćene polutke, a pod udelom masti odgovarajuća težina slanine (leđne i trbušne) i sala.

Na osnovu rezultata raznih istraživanja, odnos „mast : meso“ kod raznih svinja dosta varira. Tako prema Schmidt-u ovaj odnos kod mesnatih svinja (za 27 životinja berkšir, nemačke plemenite i oplemenjene, utovljenih do 100 kg) iznosi 1 : 2,3; kod mesnatih svinja koje su tovljene u masnom tovu do težine od 150 kg prema W. Stahl-u i dr. ovaj odnos iznosi 1 : 1,56 (za svinje rase nemačke plemenite i oplemenjene svinje), a prema D. Stošiću kod mangulica starih 12 meseci, utovljenih do težine od 130—140 kg odnos „mast : meso“ iznoei 1 : 0,5 (za 30 grla).

Prema tome vidi se da kod svinja masnog tipa i svinja utovljenih za mast ima skoro dvostruko više masti nego mesa s kostima u očišćenim polutkama, dok je kod mesnatih svinja utovljenih u tovu za meso slučaj obrnut.

Odnos „mast : meso“ može da posluži kao objektivno merilo za ocenu kvaliteta svinja različitih rasa koje su tovljene do iste težine, odnosno za ocenu njihove prikladnosthg za pojedine vrste tova za meso o čemu nam svedoče rezultati koje de dobio Schmidt u svojim istraživanjima o sastavu svinjskog tela. Prema njemu odnos „mast : meso“ kod 7 svinja rase berkšir, utovljenih za meso do 100 kg iznosio je prosečno 1 : 2,02; kod 9 svinja rase nemačke oplemenjene pod istim uslovima ovaj odnos je iznosio 1 : 2,27 a kod 11 svinja rase nemačke plemenite odnos je odnosio 1 : 2,57. Kao što se vidi, bele nemačke rase mesnatih svinja imale su veći udeo mesa u čistim polutkama nego berkšir, a nemačke plemenite opet veći udeo nego oplemenjene; na osnovu toga se može reći da rasa i stepen oplemenjivanja s gledišta proizvodnje mesa znatno utiču na prikladnost različitih svinja za ovakav tov, a kao objektivan kriterijum za ovu ocenu može da posluži baš, odnos „mast : meso“.

Sl. 25.—Delovi rasečene polutke kod svinja za meso (po J. Schmidt-y) 1) Glava, 2) Leđni deo — a) vratno-grebenski deo (češalј), v) kotlet, s) slabinski deo. 3. Strane slanine. 4. Trbuh, 5. Šunka.

Izostavljeno iz prikaza

Navedeni rezulta.ti dobiveni su po metodi. kojim se poslužio Schmidt za određivanje odnosa „mast : meso“, međutim ta metoda odgovara jednom određenom načinu rasecanja (razuđivanja) očišćenih polutki. U raznim zemlјama i na različitim klanicama razuđivanje zaklanih svinja i očišćenih polutki ne vrši se na isti način, te bi bilo potrebno za naše uslove razraditi jednu sličnu metodu koja bi bila podesna za upotrebu prilikom ocene zaklanih svinja u razne svrhe.

Priprema svinјa za tov

Pre početka intenzivne ishrane u tovu, svinje treba pripremiti i klasirati, obrazovati što ujednačenije grupe kako bi iskorišćavanje hrane bilo što bolјe, kvalitet utovljenih svinja što izjednačeniji i uspeh tova povolјniji.

Od radnih priprema u prvom redu treba sprovesti sve preventivne mere u cilјu predohrane mladih svinja namenjenih tovu od raznih zaradnih i drugih bolesti. Zato treba idvršiti preventivna ceplјeša protiv najopasnijih i najčešćih zaraznih bolesti koje se mogu pojaviti. Isto tako pre početka tova, svinjama (ako je to potrebno) prema uputstvu veterinara treba davati odgovarajuća sredstva da bi se oslobodile i zaštitile od raznih crevnih i drugih parazita.

Dosadašnja praksa i iskustvo pokadali su, da svinje pre stavlјanja u tov treba obavezno kastrirati. I kod muških i kod ženskih grla kastracija doprinosi bolјem iskorišćavanju hrane i skraćenju trajanja tova. Kod nekastriranih ženskih grla povremena pojava polnog žara dovodi do slablјenja apetita, slabijeg uzimanja hrane i narušava normalan tok i uspeh tova.

Zato se preporučuje da se muška prasad namenjena tovu kastriraju već u starosti od 4—5 nedelјa, ili odmah po odlučivanju. Međutim, kasnije štro]‘enje u starosti od 3—4 meseca takođe daje dobre rezultate. Kasnije štrojenje može da se izvrši ako se svinje stavlјaju u tov u nešto starijem uzrastu (3—4 meseca) inače je najbolјe da se kastracija izvrši što ranije. Kod ženske nazimadi najbolјe je kastraciju izvoditi u starosti od 3—4 meseca, a za bekon ženska grla se ne KacTpnpaiv.

Kastraciju ne treba idvoditi kad su velike vrućine, jer može lako doći do infekci)e a i rana se često ucrvlјa, i zato treba sačekati nešto hladnije dane. Isto tako nije dobro da se štrojenje vrši ni zimi po suviše hladnom vremenu, )er rana teško zaraste, natekne, mogu se javiti razne komplikacije pa čak može doći i do slučajeva uginuća. Ako kastracija baš mora da se izvrši zimi po hladnom vremenu, svinje treba držati u zagrejanim ili toplim prostorijama. Posle kastracije ranu treba dobro oprati i dezinfikovg4tag, a kastriranu prasad ili nazimad držati u čistoj i suvoj slami. Pošto kastracija ipak ne pretstavlјa tako prostu operaciju, trebalo bi da je obavlјaju veterinari ili druga kvalifikovana, iskusna lica. Ako se pritom radi savesno, čisto i pravilno, svinje dosta brzo i lako prebole, a gubitaka nema ili su neznatni. U tov treba stavlјati samo zdrave i normalno razvijene mlade svinje, jer one vrlo dobro iskorišćavaju hranu.

Da bi se na kraju tova dobilesvinje što bolјeg i ujednačenog kvaliteta, potrebno je pre početka tova izvršiti pravilno klasiranje životinja po grupama. Klasiranje se vrši prema broju, kvalitetu, starosti i težini svinja i prema broju i veličini obora i bokseva u kojima će se svinje toviti. Pri sortiranju kod tova svinja

Za meso najbolјe je da se obrazuju manje grupe tovljenika (5—10 grla u jednoj grupi). Na nekim tovilištima ovo će lako moći! da se odvede, međutim tamo gde su već izgrađeni svinjci da tov trebalo bi idvršiti neke manje adaptacije i pregrađivanja kako bi se omogućilo držanje manjih grupa svinja, ili će pak morati da se obraduju grupe s većim bro)em životinja. U svakom slučaju obrazovanje suviše velikih grupa (sa po 50—100 grla) u tipskim svinjcima za tov, kakvi postoje na većini naših izgrađenih tovilišta, ne bi bilo najnodesnije pogotovu ako se mora računati s dosta raznorodnim materijalom svinja za tov koje se nabavlјaju sa raznih strana. Na svakom tovilištu treba potražiti najbolјe moguće rešenje kako bi se klasirale i tovile što manje odnosno što ujednačenije grupe.

Pri klasiranju, grupe treba da se obrazuju od svinja iste rase, ili bar da u poglsdu rase, starosti, težine itd. budu što približnije i izjednačenije, pošto ovo olakšava sastavlјanje pravilnog i jednoobradnog obroka hrane za celu grupu. Ovim se takođe sprečava mogućnost da veća i jača grla više jedu i otimaju hranu manjim i slabijim. Najzad, na ovaj način se postiže ravnomernije i bolјe korišćenje hrane kod svinja, lakše se prati i kontroliše tok tova (apetit, priraet, zdravlјe itd.) a takođe cela grupa jednovremeno dospeva za isporuku, čime se obezbeđuju veći kontingenti utovljenih svinja ujednačenog kvaliteta.

Pri sastavlјanju grupa i klasiranju svinja za tov ne smeju se dodvoliti velike radlike u težini izmeću pojediinh grla. Tako u grupi nazimadi u tovu koja su teška do 50 kg, razlika izmeću najtežeg i najlakšeg grla ne sme da bude veća od 5—6 kg, a kod tovljenika teških od 50—100 kg, ova razlika ne sme da pređe 7—8 kg. Ako se o ovome ne vodi računa, onda se u toku tova ove razlike sve više potenciraju, jer teža i jača grla uzimaju više hrane na račun manjih i slabijih te brže i napreduju tako da na kraju tova pojedine svinje iz iste grupe mogu dase rarlikuju u težini za 10—20 kg, što znatno utiče na kvalitet tovljenika u celoj grupi i na celom tovilištu.

Isto tako u toku tova kije za preporuku nikakvo pregrupisavanje svinja, jer svinje u jednoj grupi pokazuju priličnu netrpelјivost prema „došlјacima“ iz drugih grupa (guraju ih, uznemiravaju ceo obor itd.). U izvesnim slučajevima, kad grupe nisu dobro sortirane, potrebno je izvršiti izvesna pregrupisavanja, da bi se grupe što bolјe izjednačile. Ukoliko se ovakva pregrupisavanja vrše, onda treba nastojati da se što manji 6poi grla prebacuje iz jedne grupe u drugu i’ to treba činiti što pre, početkom tova, i što ređe jer svako novo pregrupisavanje uznemirava svinje i nepovolјno utiče na iskorišćavanje hrane i uspeh tova.

Potrebe u hrani za mesnate svinje

Da bi se u tovu meskatih svinja postigao zadovolјavajući uspeh n kvalitet proizvoda, potrebno je zadovolјiti sve potrebe životinja u hranlјivim materijama odnosno osigurati im neophodne hranlјive materije u najpovolјnijem kvantitativnom i kvalitativnom odnosu.

Potrebe mesnatih svinja v hranlјivim materijama uslovljene su specifičnostima životinja koje se tove. Pri tom treba imati u vidu da se ovde radi o ishrani ranostasnih, mladih svinja koje još dosta intenzivno rastu i treba da daju dobar kvalitet proizvoda. Ovaj tov obično počinje odmah posle odlučivanja prasadi ili nešto kasnije i traje sve dok svinje ne postignu težinu od 80—120 kg što zavisi od vrste tova. Prema tome, u pogledu ishrane u suštinI neće biti velikih razlika u odnosu na ishranu priplodnih svinja odgovarajuće starosti i odgovarajućih težinskih klasa, izuzev što će ishrana kod tovnih svinja biti intendivnija.

Pri tovu za proizvodnju mesa kod mladih svinja koriste se dva procesa — porast životinja i tov u užem smislu. Povećanje količine mesa u telu životinje zavisi uglavnom od procesa porasta, dok se tovljenjem postiže prirast masti i pobolјšanje kvaliteta mesa, što je do izvesne granice vrlo važno kod mesnatih svinja. Odgovarajućom ishranom treba pravilno uskladiti ova dva procesa, kako bi se postigao što bolјi intenzitet porasta i pobolјšanje kvaliteta mesa, a da ne dođe do suviše velikog nagomilavanja masti, što bi negativno uticalo na kvalitet proizvoda od utovljenih svinja.

Ukupne potrebe određuju se potrebama u uzdržnoj i produktivnoj hrani. I u uzdržnom i produktivnom obroku treba zadovolјiti njihove potrebe u energiji i belančevinama, vodeći računa i o biološkoj vrednosti obroka, odnosno o kvalitetu belančevina, sadržaju vitamina i mineralnih materija u obroku.

Uzdržna hrana. — Potrebe uzdržnog obroka u energiji približno su iste kao i za ostale svinje. Ustanovljeno je da na svakih 100 kg žive mere za potrebe osnovnog prometa treba osigurati u obroku oko 1550 velikih kalorija čiste energije hrane, ili 1,1 ovsenih hranidbenih jedišša. U prosečnim ekonomskim uslovima gde se stoka drži pri dosta niskim temperaturama i više se kreće, utrošak za održavanje života je dosta veći od pomenutog minimuma, te uzdržna hrana za svinje na 100 kg žive vage treba da sadrži (u kg) sledeće količine hranidbenih jedinica:

kod težine svinja od 25 kg 50 kg 100 kg 150 kg 200 kg
hronidbenih jedinica 2,2 1,7 1,3 1,1 0,9

Potreba uzdržne hrane u belančevinama biće zadovolјena ako se na svikah 100 kg žive mere da 65—75 rp svarlјivih belančevina. U praksi prilikom sastavlјanja obroka ukupna količina belančevina se određuje prema težini i kategoriji svinja davanjem određene količine belančevina na svaku hranidbenu jedinicu ukupnog obroka

Potrebe u produktivnoj hrani

Pošto se u praksi produktivnost životinja koje se tove meri prirastom, to će kao merilo za utvrđivanje potreba u produktivnoj hrani poslužiti veličina i kalorična vrednost prirasta kao i sadržaj belančevina u njemu.

Potrebe u energiji. − Potrebe produktivnog obroka u energiji kod mesnatih svinja zavise od veličine i sastava prirasta. Zk idučavanje prirasta kod životinja u tovu koristi se ili metoda kontrolnih životinja ili metoda određivanja bilansa materija. Osnovne karakteristike promena koje se dešavaju u sastavu prirasta tokom tova ogledaju se u znatnom povećanju sadržaja masti i smanjenju sadržaja vode. Sadržaj belančevina u prirastu u toku tova nednatno opada, dok se sadrža! mineralnih materija skoro ne menja. Prema ovim promenama kalorična vrednost prirasta kod svinja u toku tova raste.

Na osnovu većeg broja ispitivanja u cilјu određivanja produktivne vrednosti pojedinih hraniva za.svinje po me.todi kontrolnih životinja i uz primenu respiracionih komora (metoda određivanja bilansa materija), ustanovljeno je da svinje bolјe iskorišćavaju hranlјive materije nego preživari (za 10—20%) i da troše manje čiste energije hrane za stvaranje prirasta iste kalorične vrednosti.

Rezultati pomenutih istraživanja i rezultati većeg broja naučno-praktičnih ogleda poslužili su za određivanje produktivnog dejstva pojedinih hranlјivih materija i pojedinih hraniva, a takođe i za utvrđivanje potreba u hranlјivim materijama i hrani za svinje. Na osnovu ovoga razrađene su i norme koje uglavnom možemo podeliti u dve grupe. Jedne pretstavlјa5u uopštavanje masovne prakse i praktičnih ogleda s tovom svinja a druge su rezultat naučnih podataJga o prometu materi)a kod svinja u tovu. U prvu grupu spadaju američke norme Morisona, skandinavske norme za tov svinja za bekon i Kelnerove norme za tov svinja krompirom, koje su predviđene Za određene polјoprivredne uslove i imaju više lokalni značaj. Norme druge grupe su znatno univerzalnije, jer su sastavljene na osnovu podataka o veličini uzdržne hrane i utroška na jedinicu prirasta različitog sastava u ishrani idbalansiranim obrocima, te pokazuju potrebe u hranlјivim materijama za svinje različite žive mere i s radličitim prirastom. Zbog promene sastava i povećanja kalorične vrednosti prirasta u toku tova, preporučuju se različite količine hranlјivih materija za jedan kg prirasta. Prema normama Popova za tov mesnatih svinja pri težini od 25—30 kg za jedan kg prirasta preporučuje se oko 4.170 velikih kalorija neto energije u hranu ili 2,95 hranidbenih jedinica; za svinje teške 60—70 kg u produktivnom obroku treba dati oko 4.670 kal. ili 3,3 hranidbene jedinice po 1 kg prirasta a pri težini svinja od 90—100 kg za svaki kg prirasta u obroku treba obedbediti oko 5.300 kal. čiste energije hrane ili 3,75 hranidbenih jedinica.

Potrebe v belančevinama. — Pošto se za tov svinja za meso upotreblјavaju mlade životinje koje brzo rastu i čiji prirast sadrži znatno više belančevina nego prirast odraslih masnih svinja, to se pri njihovoj ishrani i tovu mora obratiti najveća pažnja na belančevinastu ishranu. Nepravilna belančevinasta ishrana može u velikoj meri da smanji uspeh tova i to kako e gledišta ekonomičnosti, tako i u pogledu kvaliteta proizvoda utovljenih svinja. Problem belančevinaste ishrane za mesnate svinje treba rešavati ne samo u smislu obezbeđenja potrebnih količina belančevina nego i s gledišta kvaliteta, odnosno biološke vrednosti bel,ančevina koje su zastuplјene u obroku svinja.

Nedovolјne količine belančevina u obroku mladih svinja kode se tove za meso smanjuju čitav promet materija u organizmu, pa prema tome i procese asimilacije. Usled toga javlјa se zastod u porastu životinja, mišići ne postižu svoje puno razviće i dobivaju se polutke slabijeg kvaliteta, siromašne mesom. Oskudna belančevinasta ishrana zadržavadući porast produžuje tradanje tova tako da svinje klaničnu zrelost postižu u nešto starijem uzrastu, te je njihovo meso grublјe i slabijeg kvaliteta nego meso svinja koje su pravilno hranjene i zrelost postigle u mlađem uzrastu. Usled nedovolјne belančevinaste ishrane takođe dolazi i do slabijeg iskorišćavanja ostalih hranlјivih materija obroka tako da životinje troše više hrane i tov poskuilјuje.

Obilna belančevinasta ishrana znatno ubrzava porast i pri tovu mladih svinja za meso omogućuje visoke i brze priraste, dok suviše obilna belančevinasta ishrana Nide povolјna, der višak belančevina preko optimalnih količina ne ubrzava porast već smanjuje iskorišćavanje hrane kod životinja i služi kao izvor energije za rdržavanje života i stvaranje masti. Čak i kad su belančevinasta hraniva jevtina, ne treba ih davati tovnim životinjama u suviše velikim količinama pošto takva ishrana izaziva pojačanje prometa materija i proizvodnje toplote, te pogoršava iskorišćavanje hrane. Umerenim povećanjem količine belančevine u hrani smanjuje se procenat masti u prirastu, što je vrlo važno za kvalitet proizvoda kod tova svinja za meso. I pored toga što se belančevinastom ishranom može uticati na povećanje proizvodnje belančevinastog dela prirasta, odnosno na povećanje udela čistog mesa u prirastu, ovo ipak može ići samo do izvesne granice koja je u velikoj meri uslovljena rasnim, odnosno naslednim svojstvima životinje.

Da bi tov svinja za meso bio što ekonomičniji i da bi se osigurao želјeni kvalitet proizvoda, dnevnim obrokom treba potpuno da se zadovolјe potrebe životinja u belančevinama u optimalnoj meri. Kod grla koja još rastu voditi računa i o njihovo] sposobnosti za stvaranje prirasta belančevina u novoformiranim tkivima i organima.

Potrebe mesnatih svinja u belančevinama određuju se na osnovu Podataka o sastavu prirasta u radno doba starosti prema analidi tela, datim na osnovu rezultata ogleda s određivanjem bilansa adota Pri različitoj ishrani, i najzad, prema rezultatima naučno — praktičnih ogleda čiji je zadatak da se utvrde optimalne količine belančevina u hrani koje osiguravaju normalan iorast i dobro razviće mladih životinja. Kao najbolјa orijentacija za praksu o potrebnim količinama belančevina za životinje koje rastu, mogu da posluže rezultati i zaklјučci iz dugotrajnih naučno -— praktičnih ogleda s ishranom mladih životinja obrocima koji su sadržali rarličite količine belančevina, pod uslovom da ogledi obuhvataju ceo ili što duži period porasta životinja, a da u pogledu izbora hraniva odgovaraju uslovima prakse u kojima će se takvi rezultati primenjivati.

Na osnovu podataka o potrebama životinja u belančevinama raZrađene su i savremene norme za ishranu svinja. Ove norme preporučuju optimalne količike belančevina za svinje različitih kategorija i težinskih klasa, koje u toku tova postižu različite priraste. U ovim normama potrebe u belančevinama izražene su ili apsolutnim dnevnim količinama belančevina (savremene nemačke norme), ili količinom belančevina na hranidbenu (edinicu obroka (norme Popova i Hansona). Norme koje preporučuju određenu količinu belančevina na hranidbenu jedinicu obroka prikladnije su, jer predviđaju i određene odnose hranjivih materija (belančevina prema nebelančevinama) u obroku za svinje različite starosti, težine i produktivnosti. Pošto mi nemamo sopstvene norme belančevina, razrađene i prilagođene prema našim uslovima, to bi se kao orijentacija pri ishrani i tovu svinja za meso mogle preporučiti UZ odgovarajuće korekcije norme Popova za polumasni i mesnati tov svinja koje predviđaju određene količine i odnose belančevina za svinje različite težine i s različitim dnevnim prirastom.

Obezbeđenje optimalnih količina belančevina u tovu svinja za meso nretstavlјaće kod nas dosta teškoća, )er su naši proizvođači svinja navikli na jednostranu, uglјenohidratnu ishranu tovnih svinja, pretežno ili isklјučivo kukuruzom, što pri tovu odraslih svinja za mast može da ima opravdanje. Pri organizaciji tova svinja Za meso na široj osnovi, pitanje oberbeđenja dovolјnih količina belančevina i pitanje belančevinaste ishrane uopšte pretstavlјaće jedan od osnovnih problema, od či)eg će pravilnog rešenja zavisiti uspešna organizacija OBOG tipa tova.

Pored količina belančevina, kod tova svinja ko)e se tove za meso i koje brzo rastu treba voditi računa i o kvalitetu belančevina, o biološkoj vrednosti belančevina koje svinje treba da dobiju u obroku. Ovakvim svinjama u tovu treba obezbediti potrebne količine punovrednih belančevina, i ukoliko se ovaj zahtev ne ispuni, neće se postići zadvolјavajući rezultati u tovu, ii e ekonomskog gledišta niti u pogledu kvaliteta proidvoda. Biološka vrednost belančevina u obroku najlakše se može obezbediti upotrebom hraniva životinjskog porekla: obranog mleka, brašna od mesa, brašna od krvi, ribleg brašna itd., kao što se to čini u mnogim zemlјama. Kod nas na ovo pitanje treba gledati iz perspektive naših uslova i naše stvarnosti. Proizvodnja hraniva animalnog porekla kod nas je dosta ograničena i nedovolјna i za druge životinje, a pogotovu za svinje u tovu. U bližo) perspektivi mi takođe ne možemo računati s većim količinama hraniva životinjskog porekla za potrebe tovnih svinja. Predviđeno proširenje obima proizvodnje mesnatih svinja zahteva pravilno rešenje problema belančevinaste ishrane, pri čemu mi moramo poći nešto drugačijim putem nego mnoge druge zemlјe. Pored dovolјne proizvodnje osnovnih uglјenohidratnih hraniva (ječma, kukuruza) kod nas postoje povolјne mogućnosti za povećanu proizvodnju belančevinastih hraniva bilјnog porekla, koja, istina, imaju manju biološku vrednost nego belančevinasta hraniva životinjsokg porekla, ali su jevtinija. Pri sastavlјanju obroka sa isklјučivom upotrebom hraniva bilјnog porekla Popov preporučuje da se količine belančevina predviđene normama povećaju za 10—15%. U našim ogledima s tovom mladih svinja pri isklјučivoj upotrebi hraniva bilјnog porekla, viškovi za 10 i 20% od količina koje preporučuje Popov imali su povolјan uticaj dok svinje nisu dostigle težinu od 80 kilograma. Posle ove težine zahtevi svinja u pogledu vrednosti belančevina nisu tako visoki kao kod mlađih životinja, te viškovi belančevina nisu bili opravdani. Pored toga, najnovija otkrića u vezi uloge vitamina V12 i antibiotika u prometu belančevina ukazuje na pozitivne perspektive i puteve rešavanja problema belančevinaste ishrane tovnih svinja u našim uslovima.

S obzirom na nedovolјnu proizvodnju hraniva životinjskog porekla i na pomenute činjenice u vodi belančevinaste ishrane, pri ishrani svinja u tovu za meso mi moramo računati s vrlo ograničenom upotrebom hraniva životinjskog porekla ili sa isklјučivom upotrebom hraniva bilјnog porekla. Da bi se postigli što bolјi rezulltati pri upotrebi ovakvih hraniva, obroke treba kombinovati iz većeg broja hraniva: zimi, u obrok uvoditi brašno od sena leguminoza, a leti, zelenu hranu ili koristiti pašu, što znatno povećava biološku vrednost celokupnog obroka. Pored toga, količine belančevina u obroku trebalo bi povećati za 10—20% u odnosu na navedene norme. Kao izvor belančevina pri ishrani mesnatih svinja u tovu, pored neznatnih količina hraniva životinjskog porekla, za naše prilike su od najvećeg interesa razna zrna leguminoza, ulјane pogače, mekinje, seno lucerke i zelena lucerka.

Potrebe u mineralnim materijama. — Svinje imaju veće potrebe za mineralnim materijama nego ostale domaće životinje, jer brže rastu i bolјe iskorišćavaju hranu za prirast mesa. Usled nedostatka mineralnih materija kod svinja se javlјaju razni poremećaji v obolјeša, a najčešće obolјenja kostiju, koja se često ispolјavaju u vrlo onionoj formi.

Kod prasadi u periodu sisanja treba obezbediti više komponenata mineralne ishrane (kalcijum, fosfor, gvožđe, nekad jod). Kod svinja u tovu da meso koji počinje obično odmah posle odlučivanja prasadi i traje do težine od 100—110 kg. praktično treba voditi računa samo o zadovolјavanju potreba u kalcijumu, fosforu i kuhinjskoj soli.

Nedostatak kalcijuma pri tovu mladih svinja za meso dovodi do raznih koštanih obolјenja kod životinja (najčešće do pojave rahitisa) a takođe može izadvati poremećaje apetita i dovesti do slabijeg iskorišćavanja hrane kod životinja. Obroci koji sadrže zelene hrane ili sena leguminoza, kao korišćenje dobre paše, obezbeđuju potrebe mladih svinja u kalcijumu. Zbog pretežne upotrebe koncentrata u ishrani svinja, a naročito kod ishrana svinja u tovu, često se javlјa nedostatak kalcijuma, usled čega može doći i do vrlo ozbilјnih posledica. Zato svim svinjama, a naročito mladim koje se tove za meso, treba obezbediti izbalansirane obroke u pogledu mineralnih materija, a prvenstveno u pogledu kalcijuma. U praksi se ovo najlakše i nadevtinije može postići isterivanjem svinja na pašu ili davanjem zelene hrane u toku leta i preko zime davanjem sena leguminoza. Ukoliko nema mogućnosti da se potrebe životinja u kalcijumu osiguraju na oBai način, onda upotrebiti neko mineralno dopunsko hranivo (kredu, stočni kreč i sl.).

Kod svinja se ređe javlјa nedostatak fosfora, iep koncentrovana hraniva koja se kod nas najčešće upotreblјavaju za ishranu svinja sadrže dovolјno fosfora. Pri sastavlјanju obroka za mlade svinje u tovu treba voditi računa o odnosu između kalcijuma i fosfora koji treba da se kreće u granicama kao i za mlade priplodne svinje (vidi str. 67). U prometu kalcijuma i fosfora u organizmu ogromnu ulogu igra u vitamin D i sunčana svetlost.

Pored kalcijuma i fosfora, svinjama u tovu treba obezbediti i dovolјne količine kuhinjske soli koju prirodna hraniva, po pravilu skoro uopšte ne sadrže. Kuhinjska so je vrlo važna za normalan tok procesa želudačkog varenja i za održavanje apetita. U praksi, kuhinjska so se da(e samlevena i pomešana s ostalom hranom, prema normama, ili pak po volјi, u obliku krupnijih komada za lizanje.

Za orijentaciju pri određivanju potreba u kalcijumu, fosforu i kuhinjskoj soli za mlade svinje u tovu mogu se preporučiti količine navedene u tab. 7.

Potrebe u vitaminima. — Mlade svinje ima]’u veliku potrebu u pogledu vitaminske ishrane, i avitaminozna obolјenja koja se javlјa ju usled nedostatka vitamina u obrocima, a naročito vitamina A, D i kompleksa V, česta su kod mladih svinja a ređa kod drugih mladih životinja.

Norme kalcijuma, fosfora i kuhinjske soli za mlade i Šovne svinje Tab. 7. (Prema Popovu)

Ukupna potreba dnevno (u kg)

Živa mera kg kalcijuma
20 — 30 6,0
30 − 50 9,0
50 − 70 12,0
70 — 90 17,0
90 − 100 18,0
100 − 120 20,0
Živa mera kg fosfora
20 — 30 5,0
30 − 50 7,0
50 − 70 10,0
70 — 90 12,0
90 − 100 14,0
100-120 15,0
Živa mera kg kuhinjske soli
20 — 30 3,0
30 − 50 5,0
50 − 70 6,5
70—90 8,0
90 − 100 9,0
100-120 10,0

Nedostatak Vitamina A kod mladih svinja izadiva radne poremehaje, a naročito dadržava njihov porast i smanjuje otpornost prema infektivnim obolјenjima. Za održavanje zdravlјa mladih svinja i obezbeđenje njihovog normalnog porasta potrebno je da im se u dnevnom obroku daje 15—30 miligrama karotina na 100 kg žive mere. Ako se krmača dojara pravilno hrani, prlsad pri odlučivanju raspolažu rezervom u vitaminu A koja zadovolјava potrebe u ovom vitaminu u narednih 100 dana.

U praksi potrebe u vitaminu A kod mladih svinja mogu da se obedbede uklјučenjem u obrok oko 10% brašna luperkinog sena, datim korišćenjem dobre paše i upotrebom žutog kukuruza za ishranu, jer ova hraniva sadrže dosta karotina.

Potreba mladih svinja u vitaminu D veoma je značajna, te se nedostatak ovog vitamina čak i u slabijem stepenu ispolјava zadržavanjem porasta i razvića mladih svinja i smanjenjem prirasta i razvića kod mladih svinja u tovu. Pri jačem nedostatku ovog vitamina dolazi do pojave rahitisa i štetnije, pa čak i do uginuća životinja. Avitaminoza D može se sprečiti ako se mladim svinjama daje zelena hrana i omogućuje leti korišćenje paše i kretanje po sunčanoj svetlosti, a zimi davanjem najmanje 5;—10% (od ukupne hranlјive vrednosti obroka) dobrog sena leguminoza, osušenog pri jakoj sunčanoj svetlosti ili brašna od takvog sena, kao i puštanjem svinja u ispust ili šetnju po lepom sunčanom vremenu.

Potreba mladih svinja u vitaminu D znatno se smanjuje pri povolјnoj mineralnoj ishrani i pravilnom odnosu kalcijuma i fosfora u obroku (Sa : R = 1,2—2 : 1), jer ovaj vitamin služi kao regulator prometa kalcijuma i fosfora u organizmu životinja. Zato je potrebno još i redovno kontrolisanje mineralnog sastava obroka.

Svinje su vrlo osetlјive na nedostatak vitamina kompleksa B. Nedostatak radnih faktora iz ove vitaminske grupe može da idazove niz ozbilјnih poremećaja koji se manifestuju gubitkom apetita, porvemenim povraćanjem, prolivima, mršavljenjem i smanjenjem žiće mere, smanjenjem prirasta, promenama na koži, smanjenjem srčane delatnosti, smanjenjem količina hemoglobina i broja eritrou-ima u krvi, karakterističnim promenama u pokretima itd. Sve ove pojave negativno se odražavaju na rezultat tova, te se mora voditi računa o oberbeđenju ovog vitamina u obroku. Ovi poremećaji mogu da se izbegnu ako se u obrok uvede 4% kvasca, ili pak saharomicetizacijom jednog dela hrane (oko 1/3 količine koncentrata. Tamo gde se primenjuje kuvanje hrane, hraniva ne treba dugo kuvati da se tom prilikom ne bi uništio vitamin Bi2-

Vitamin B12 — faktor iz vitaminskog kompleksa
B — koji je skoro otkriven, pretstavlјa glavnu komponentu proteinskog faktora životinjskog porekla (APF — Animal Protein Faktor-a) i igra važnu ulogu pri prometu belančevina u životinjskom organidmu. Ima ga u hranivima životinjskog porekla, stvaraju ga neke bakterije i glјivice, a nalari se i u idmetu preživara, kod kojih se stvara u buragu kao jedan od produkata aktivnosti mikroorganizma pri fermentativnim procesima. Prema dosadašnjim ispitivanjima, ovaj faktor je pokazao pozitivne rezultate, naročito pri iehrani svinja i žcvine, a dalјa istraživanja na ovom polјu treba da bace više svetlosti i na rešavanje problema belančevinaste ishrane u našim uslovima.

Po pitanju uticaja antibiotika na porast i tov, naročito kod mladih svinja, rezultati dosadašnjih inostranih istraživanja pokaZuju da se upotrebom antibiotičkih preparata mogu postići za 10—15% bolјi rezultati u pogledu prirasta i iskorišćavanja hrane nego bez njih. Nepotpuni rezultati naših, sopstvenih istraživanja pokazali su pobolјšano iskorišćavanje hrane i bolјi prirast za 6—10% kod upotrebe antibiotika Aurofac 2A — sa vitaminom B12 kad su svinje hranjene obrocima bez animalnih belančevnnastih hraniva. I pored ovoga, smatramo da bi u našim današnjim uslovima prethodno trebalo rešiti neka fundamentalna pitanja ishrane, pre prelaska na eventualnu upotrebu bioloških preparata, što ne isklјučuje i upotrebu ovakvih preparata na pojedinim gazdinstvima, a takođe i dalјe istraživanja u pravcu provere efekta ovih preparata pri ishrani svinja u našim uslovima.

Po pitanju uticaja antibiotika na porast i tov, a naročito kod mladih svinja, rezultati dosadašnjih istraživanja ne daju jasnu sliku, tako da se upotreba raznih antibiotičkih preparata pri tovu mladih svinja ne može preporučiti bez prethodnog proveravanja u našim uslovima, o čemu će uskoro biti više podataka.

Normiranјe ishrane pri tovu mesnatih svinјa

Pri tovu svinja za meso životinjama treba dati onoliko hrane u odgovarajućem kvantitativnom i kvalitativnom odnosu, koliko je to stvarno potrebno da bi one ispolјile maksimalnu produktivnost, UZ što manji utrošak hrane. Tovljenje pretpostavlјa obilnu ishranu, kako bi se postigli što bolјi prirasti, no i suviše obilna ishrana može da bude nepovolјna s ekoeomskog i fiziološkog gledišta ili pak štetna za kvalitet proizvoda. Zato se preporučuje da se životinjama u tovu daju optimalne količine hrane koje će zadovolјiti njihove potrebe, a to znači normiran.a ishrana, koja se primenjuje sko])o u svim evropskim zemlјama. U SAD, u vezi odgovarajućih ekonomskih i drugih prilika daje se preimućstvo ishrani tovnih svinja po volјi.

Norme ishrane za svinje u tovu pre(tstavlјaju samo orijentaciju Za pravilnu ishranu, a ne krute recepte. Normirana ishrana je skoro neophodna pri planskoj i racionalnoj proizvodnji tovnih svinja na široj osnovi. Sa gledišta kvaliteta proizvoda potrebno je prihvatiti ishranu svinja u tovu po normama za naše uslove koji se znatno razlikuju od ovih u SAD.

Sl. 26 — Razni tipovi automata za hranjenje svinja suvom koncentrovanom hranom po volјi

Izostavljeno iz prikaza

Ishrana po volјi ima izvesna preimućstva, jer se štedi prvenstveno u radnoj snazi pri davanju hrane (koncentrati se daju u automatima po volјi, a često svinje koriste koncentrovana hraniva na samoj njivi — kukuruz na stablјici — te se štede troškovi berbe i transporta). Međutim, u našim uslovima gde )e produkcija koncentrovane hrane znatno manja nego u SAD a radne snage ima dovolјno i ona nije tako skupa kao tamo, ishrana svinja po volјi ne mora doći u obzir.

Po pitanju upotrebe automatskih harnilica za svinje kod nas, mišlјenja su takođe podelјena. Osnovna prednost automata je u tome što se štedi na radnoj snazi, međutim, postoje i prigovori, na osnovu iskustva nekih naših odgajivača, koji ne idu u prilog upotrebe automata. Naime, pri upotrebi automata svinje kod nekih naših tovlјača uzimale su preko celog dana povremeno po malo hrane, tako da nisu nikada bile dovolјno site, te uspeh tova nije bio zadovolјavajući. S druge strane, kad grupa svinja jede iz automata ne može se odmah uočiti pojava bolesti kod pojedinih grla, jer svinje povremeno, pojedinačno ili u manjim grupama prilaze automatu da uzimaju hranu, dok druge uvek ostaju po strani, te se ne zna pri pojavi bolesti, koje je grlo bolesno i zbog toga neće da jede. Međutim, kad se svinje puste na valov, odmah se primeti pojava obolenja kod onih grla koja ne prilaze valovu i ne jedu.

Ovo ne znači da treba biti u principu protiv upotrebe automatskih hranilica, no pre uvođenja ovakvog načina hranjenja svinja treba u opitima proveriti različite tipove hranilica, njihove prednosti i nedostatke i tek posle provere i ispitivanja preporučiti da se u širu praksu, gde to odgovara uslovima, uvedu one koje su najpodesnije.

Čak i; pri ishrani svinja po volјi mora se normirati sastav smeša koncentrata koji im se daju i to iz razloga da bi se osigurao povolјan odnos hranlјivih materija u dnevnom obroku hrane za dotičnu kategori1-u životinja. U izvesnim slučajevima mogla bi se preporučiti i ishrana svinja po volјi, i to u polumasiom i masnom tovu, za prihranjivanje prasadi na sisi i za odbijenu prasad, da bi se iskoristila sposobnost životinja da postižu velike priraste i dobro iskorišćavanje hrane. No i u ovom slučaju treba normirati sastav smeša koncentrata i podešavati potreban odnos hranlјivih materija u njima. Pritom takođe vršiti prethodni proračun potrebnih količina hrane orijentaniono prema normama, prema planiranom prirastu, uz dodatak viška od 20—25% hrane od količina koje su predviđene normama.

Pri tovu mesnatih svinja, a naročito kod specijalnih vrsta tova za meso (za bekon H šunke), najprikladnija je u našim uslovima ishrana svinja prema normama, s tim da se koriste norme koje imaju univerzalan značaj, uz odgovarajuće korekcije prema našim uslovima.

Mladim svinjama u tovu za meso treba osigurati punovrednu, izbalansiranu ishranu, odnosno ishranu koja životinjama pruža sve materije neophodne ga optimalnu ishranu i to u najpovolјnijem međusobnom odnosu za određenu produktivnost.

Da bi se obezbedila punovredna kli izbalansirana ishrana, prilikom sastavlјanja obroka treba uzeti u obzir sve potrebe životinja i zadovoilјti ih odgovarajućim izborom i kombinacijom hraniva. U prvom redu zadovolјiti potrebe životinja u energiji i belančevinama, pri čemu voditi računa o biološkoj vrednosti belančevina u obroku, o sadržaju vitamina, mineralnih materija, uglјenih hidrata, masti i vode. Ukoliko neki od pomenutih uslova nije ispunjen, obrok treba korigovati.

U praksi se punovredna ishrana postiže odgovarajućim izborom hraniva i tehnikom ishrane. Obrok treba da bude sastavljen iz što više hraniva, i to koncentrovanih, sočnih, a u određenim granicama i kabastih. Pored nekolpko koncentrovanih hraniva (neka treba da budu i životinjskog porekla), preko leta svinjama davati Zelenu travu ili pašu a zimi repu, mrkvu i seno leguminoza, uz potreban dodatak mineralnih dopunskih hraniva. I leti i zimi je važno da se mladim svinjama u tovu omogući kretanje u ispustu, na paši ili isterivanjem u šetnju.

Pojedine materije iz hraniva služe za izgradnju životinjskih tkiva i organa. One u znatnoj meri utiču na sastav i kvalitet životinjskih proidvoda. Ovo naročito važi za sadržaj i kvalitet masti u hranivima koja u velikoj meri utiču na kvalitet svinjskog mesa i slanine. Hraniva bilјnog porekla sa znatnim sadržajem bilјnih ulјa utiču negativno, jer masne kiseline iz ovih masti ulaze u sastav životinjske masti i znatno snižavaju njenu tačku toplјenja dajući meku slaninu i meso. Ovo je naročito važno pri ishrani svinja za bekon i šunke, gde se traži visok kvalitet proidvoda, a naročito čvrsto mesto i čvrsta, zrnasta slanina. Na ovo se mora obratiti pažnja i pri izboru hraniva izbegavati ona koja negativno utiču na kvalitet slanine i mesa ili ih davatI obazrivo, u ograničenim količinama i u kombinaciji s drugim hranivima, kako bi se paralisalo njihovo štetno dejstvo.

Najvažnija hraniva za tov svinјa za meso i pripremanјe hrane

Pri izboru hraniva za ovu vrstu tova obratiti nažnju na osobenosti ishrane mladih mesnatih svinja kao i na njihove potrebe u hranlјivim materijama. 0 izboru hrane za snecijalne vrste tova mesnatih svinja (za bekon i šunke) govorićemo u delu koji se odnosi na ove vrste tova. Ovde ćemo dati kratak pregled najvažnijih hraniva za tov mesnatih svinja, navodeći njihove osnovne osobkne i prikladnost za upotrebu pri tovu svinja za meso.

Za ishranu mladih svinja u tovu za meso mogu se upotrebiti razna hraniva iz skoro svih osnovnih grupa stočnih hraniva. No sva hraniva ne dolaze u obzir, već samo ona koja su podesna za ishranu svinja za meso. Za ovu svrhu dolaze u obzir uglavnom konnentrovana hraniva, zatim hraniva životinjskog porekla, neka sočna hraniva i paša, manji broj grubih hraniva i mineralna dopunska hraniva.

Koncentrovapa (snažna) hraniva ili koncentrati

Ova hraniva sadrže veliki procent hranivih materija a malo vode. Ovu grupu hraniva karakteriše visok sadržaj lako sVarlјivih uglјenih hidrata a pored toga neka od njih sadrže i dosta belančevine. Većina ovih hraniva bogata je u fosforu i kalijumu, dok kalcijuma sadrže u malim količinama. U slučaju kad takva hraniva pretstavlјaju veći deo obroka, onda dodavati kalcijumova dopunska mineralna hraniva. Pored toga, koncentrati sadrže velike količine vitamina iz grupe V, ali su siromašni u vitaminu A (izuzev žutog kukuruza).

Od hraniva ove grupe za ishranu svinja za meso dolaze u obzir Zjrnasta hrana, neki sporedni proizvodi prehranbene industrije i neka hraniva životinjskog porekla.

Zrnasta hraniva. — Od, zrnastih hraniva za ishranu svinja za meso dolaze u obdir zrnevlјe žitarica i leguminoza. Kod nas je ova grupa hraniva najvažnija za tov svinja uopšte pa i za mesnati tov. Zrnevlјe ‘žitarica sačinjava osnovni deo obroka pri tovu, svinja. Nјih karakteriše veliki sadržaj uglјenih hidrata, srednji sadržaj svarlјivih belančevina i mali sadržaj masti. Znnevlјe leguminoza, bogato je u svarlјivim belančevinama i uglјenim hidratima a neka sadrže i dosta masti (soja). Najvažnija hraniva iz ove grupe koja dolaze u obzir za ishranu svinja u tovu za meso su: ječam, iroso, sirak, kukuruz, ovas, grašak, grahrrica, pasulј i soja.

J e č a m. — Vrlo cenjeno i naročito dobro hranivo za tovljenje mladih svinja za meso i bekon. Na kvalitet proizvodi (slanine i mesa) utiče vrlo povolјno. Daje belu, čvrstu i zrnastu slaninu. Ječam pretstavlјa osnovni deo obroka. On sadrži veliku količinu uglјenih hidrata koje svinje u tovu vrlo dobro iskorišćavaju. Ima nešto više sirove celuloze nego kukuruz, jer mu je plevica grublјa, U početku tova može se davati u zrnu da bi se svinje navikle na žvakanje, a kasnije se daje prekruplјen, jer ga u takvom stanju bolјe iskorišćavaju. Proso i sirak po kvalitetu slični su ječmu.

Kukuruz. — Pretstavlјa kod nae na(važnije i osnovno hranivo za ishraiu tovnih svinja. Međutim za tov mladih grla on nije kvalitetno hranivo. Hranlјive materije kukuruza su punovredne (puna vrednosg = 100) ali biološka vrednost njegovih belančevina nije zadovolјavajuća, (er ne sadrže nephodne aminokiseline. Pored toga, kukuruz sadrži dosta bilјnih masti koje nepovolјno utiču na kvalitet proidvoda dajući meku slaninu i meso. Zbog ovih nedostataka jednostrana ishrana kukuruzom nije povolјna za mlade svinje u tovu za meso. Ipak, u kombinaciji s drugim hranivima koja sadrže kvalitetnije belančevine, i on se može upotreblјavati za tov mladih svinja. U obrok se uvodi u prvo) polovini tova i to u količini od 1 do 1,5 kg po grlu. U drugoj polovini tova, da bi se dobili proidvodi visokog kvaliteta, kukuruz treba isklјučiti iz obroka ili ga znatno smanjiti. Ako se otstrane kukuruzns klice, koje u najvećoj meri sadrže bilјne masti, može se u velikoj meri otkloniti njegov negativan uticaj na kvalitet proizvoda i tad se može davati svinjama u većim količinama. U tovu za bekon kukuruz se može upotreblјavati od 25—30% u smeši zrnaste hrane.

Zrno žutog kukuruza bolјe je zato što sadrži vitamin D i provitamin A (karotin), koje zrnevlјe belog kukuruza nema.

Ovas ili z o b. — Retko se upotreblјava za ishranu svinja u tovu i to samo u nedostatku drugih hraniva. Zrno ovsa sadrži dosta sirove celuloze, jer ima dosta razvijenu plevicu zbog koje se slabije vari u organizmu svinje. Pored toga, ovas kao i kukuruz sadrži prilične količine masti koja takođe nepovolјno utiče na kvalitet proizvoda. U, prvoj polovini tova može se davati u smeši s drugim hranivima (kao i kukuruz).

Zrnevlјe leguminoza. — Može da posluži kao izvanredno dobra hrana za tov mladih svinja, zbog znatnog sadržaja belančevina. Za ovakvu vrstu tova, u Našim uslovima u prvom redu dolade’ u obzir stočni grašak i grahorica.

Ova dva hraniva dobro je uvoditi u obrok u početku tova dok su prasad mlada i još rastu, a takođe je dobro i u drugom periodu tova, pošto u to vreme ova hraniva najbolјe utiču na kvalitet proizvoda. U početku praktikuje se da se jedan manji deo ovih hraniva daje u zrnu, da bi se mlade svinje navikle na žvakanje, no bolјe je da se sve daje u prekruplјenom stanju.

Ova dva hraniva najbolјe je uvoditi u obrok u drugom periodu tova, pošto u to vreme najbolјe utiču na kvalitet proizvoda. U početku, mogu da se daju u zrnu, radi navikavanja mladih svinja na žvakanje, ili se daju u prekruplјenom stanju. Mogu se i zaparivati ili kuvati. P asulј naročito povolјno utiče na kvalitet mesa i slanine kod svinja za bekon i njegovom upotrebom se dobiva prvoklasan bekon. Međutim, on kod nas vrlo retko dolazi u obzir za ishranu tovnih svinja, jedino zrna pasulјa koja se ne mogu upotrebiti za lјudsku ishranu. S o j a je od svih zrnevlјa leguminoda najbogatija svarlјivim belančevinama vrlo dobrog kvaliteta. Ona vrlo dobro može da posluži kao belančevinasti dodatak obroku za ovakvu vrstu tova. S obzirom na to da soja sadrži veliki procent bilјne masti (ulјa), ne davati je u većim količinama; pored toga, davati je vrlo obazrivo, da ne bi došlo do poremećaja u varenju. Zbog toga je bolјe davati sojinu ekstrahiranu porekrupu.

Sporedni proidvodi prehranbene industrije. — U ovu grupu spadaju razni sporedni proizvodi koji se dobivaju pri industriskoj preradi polјoprivrednih proizvoda.

P š e n i č n e m e k i nj e. — Najčešće se upotreblјavaju za ishranu svinja u tovu za meso. Deluju dijetetski pri varenju, a bogate su svarlјivim belančevinama i fosforom, dok su u kalcijumu siromašne. Zbog znatnog sadržaja celuloze treba ih upotreblјavati na početku tova i to u količini od 15 do 20% ukupne hranlјive vrednosti obroka, no mogu se davati i u toku celog tova. Sitne mekinje imaju nešto veću hranlјivu vrednost.

Ulјane pogače. — Dobivaju se kao sporedni proizvod prilikom ceđenja ulјa iz semena ulјanih bilјaka (suncokreta, lana, soje, bundeve itd.). Sadrže veliku količinu belančevina, te se mogu upotrebiti kao belančevinasti dodatak obroku za mlađe svinje. Suncokretove pogače su po hranlјnvoj vrednosti najslabije, jer sadrže znatne količine celuloze. Zbog znatnog sadržaja masti treba ih davati u manjim količinama a u drugoj poloviii tova skoro ih sasvim isklјučiti iz obroka ili ih davati u minimalnim količinama.

Ulјana sačma. — Dobiva se pri izdvajanju ulјa iz istih plodova pomoću raznih sredstava za ekstrakciju. Sačma sadrži manji procent masti, te se može upotreblјavati u većoj količini nego pogače. Ne utiče tako nepovolјno na kvalitet mesa i masti kao ulјane pogače, ali ipak treba biti obazriv prilikom davanja svinjama. Za ishranu svinja dobro je suncokretovu ulјanu sačmu još jednom prekrupiti i prosejati, da bi-se odstranio jedan deo lјuske, a mladim svinjama je treba davati postepeno i obazrivo, u manjim količinama da ne bi došlo do kataralno-crevnih obolenja.

Hraniva životinjskog porekla. — U ovu grupu hraniva spadaju mleko i mlečni otpaci, brašno od mesa, brašno od krvi i riblјe brašno. Sva hraniva ove grupe odlikuju se priličnim, neka i visokim sadržajem lako svarlјivih i punovrednih belančevina, bogata su i mineralnim materijama i vitaminima. Zbog takvog sadržaja mogu da se upotrebe kao dragocen belančevinasti dodatak pri tovljenju mladih svinja. U mnogim zemlјama danas se intenzivno tovljenje mladih svinja za meso ili dobivanje bekona ne može ni zamisliti bez upotrebe navedenih hraniva. Od mlečnih otpadaka za tov mladih svinja dolaze u obzir uglavnom obrano mleko, surutka i mlaćenica.

Obrano mleko. — Posno mleko iz kojeg je odstranjena mlečna mast. Predstavlјa odlično hranivo za tov mladih svinja, jer sadrži znatnu količinu visokovrednih belančevina, mineralnih materija i vitamina. Za razliku od punog mleka, sadrži manje masti i vitamina A i D. S obzirom na ovakvu njegovu vrednost, treba ga koristiti gde god za to postoje mogućnosti. Svinjama u tovu za meso daje se u količini do 3 l. na dan i više.

Surutka. — Po hranlјivoj vrednosti razlikuje se od obranog mleka, jer sadrži malo belančevina i masti koje se gube pri preradi mleka. Upotreblјava se najčešće za spravlјanje kaše snažnih hraniva, a može se upotrebiti i mesto vode. Dnevna količina Za jedno grlo iznosi najviše 12—15 litara.

Mlaćenica. — Dobiva se prilikom bućkanja maslaca (butera) iz pavlake. Po sastavu i hranlјivoj vrednosti ona se veoma približava obranom mleku, te se na isti način i upotreblјava.

Kako sva ova hraniva pretstavlјaju povolјnu sredinu za razviće raznih mikroorganizama, to su ona vrlo lako podložna kvaru i kao takva mogu izazvati teške poremećaje u varenju hrane. Zbog toga se moraju upotreblјavati sveža, samo kad potiču od zdravih krava. U protivnom, treba ih prokuvati da bi bila bezopasna.

Brašno od krvi. — Dobiva se kad se krv zdravih životinja osuši i samelјe u brašno. Za ishranu mladih tovnih svinja ovo hranivo je od velikog značaja, jer _je vrlo bogato u svarlјivim belančevinama (do 75%), najbogatije je od svih hraniva životinjskog porekla. Zbog naročitog mirisa svinje ga nerado jedu, te ga u obroku treba dobro promešati s ostalim hranivima. Daje se u manjim količinama (5 do 10% ukupne hranlјive vrednosti obroka).

Brašno od mesa. —Dobiva se kuvanjem i sušenjem raznih otpadaka industrije konzervi od mesa i otpadaka s klanica, nepodesnih za neposrednu lјudsku ishranu. To je belančevinasta hrana visokog kvaliteta i izvanredno je hranivo za tov mladih svinja.

Brašno od mesa i kostiju. — Dobiva se preradom životinjskih leševa i drugog sličnog materijala. Sadrži manje svarlјivih belančevina od prethodnog hraniva, ali je zato bogatije u mineralnim materijama (kalcijum i fosfor).

Brašnood riba. — Dobiva se sušenjem i mlevenjem celih riba ili njihovih otpadaka, uklјučujući i iziutrice. Sadrži do 60% svarlјivih belančevina dobrog kvaliteta i 20 do 30% mineralnih materija.

Sva ova hraniva treba davati svinjama samo ako su ona potpuno ispravna. U dnevnom obroku mladih tovnih svinja količina brašna od krvi, brašna od mesa i brašna od riba treba prema mogućnosti da iznosi od 5 do 10% ukupne količine hrane u obroku.

Sočna hraniva

Sočna hraniva odlikuju se prilično velikim sadržajem vode (70 do 90 procenata) i dosta malom hranlјivom vrednošću, izuzimajući zelenu hranu, pašu i krompir. Treba ih davati u prvoj polovini tova, jer ih tada svinje najbolјe i najracionalnije iskorišćavaju. Od ovih hraniva jedino se krompir može upotrebiti i u drugoj polovini tova, uz belančevinasta hraniva.

Zelena hrana. —Zbog visokog sadržaja vode pretstavlјa dosta kabastu hranu da svinje, te je podesna za ishranu tovljenika samo u prvoj polovini tovljenja. Pored ostalih hranlјivih sastojaka sadraš i radne vitamine ko)i su neophodni za pravilan razvoj i Zdravlјe svinja. Zelenu hranu tovna Grla Morv uzimati ili sveže pokošenu ili kao pašu.

Zelene bilјne delove koristiti za ishranu svinja dok su bilјke mlade (najbolјe je koristiti ih pred cvetanje), jer tad imaju najveću hranlјivu vrednost. Kod nas bi za ovu svrhu najpogodnije bile mlada lucerka i detelina ili smeše trava u kojima su u dovolјnoj meri zastuplјene leguminoze. Dobar pašnjak je od velikog značaja pri tovu mladih svinja. Onena paši imaju dovolјno kretanja, čistog vazduha i izložene su dejstvu sunčanih zrakova. Viednost paše zavisi od starosti i sastava trava. Najbolјu pašu daju lucerka i detelina a takođe i smeše trava s većim procentom leguminoza. Svinje se isteruju na one delove pašnjaka na kojima je paša obilnija i gde je trava mlada, pošto starija trava sadrži dosta celuloze koja se slabije iskorišćava. Korišćenjem zelene trave i paše znatno se uštede koncentrovana hraniva i na taj način pojevtinjuje tov.

Krompir. — Pretstavlјa dobru hranu za tovljenje i u nekim zemlјama (Čehoslovačka, Nemačka itd.) sačinjava osnovni deo obroka mladih tovnih svinja. Sadrži prosečno oko 75% vode i priličnu količinu skroba (oko 20%) koji svinje dobro iskorišćavaju. Belančevine sadrži u neznatnim količinama, ali su one visoke vrednosti. Pošto krompir sadrži neke štetne i otrovne materije (solanin) i to naročito u klicama proklijalih krtola, to pre davanja svinjama klice otkloniti a potom za pripremiti za ishranu. Kod nas se može upotrebiti za tov u većoj količini samo u onim krajevima gde daje dobre prinose (Slovenija, Hrvatska i deo Bosne) i gde nema druge, podesnije uglјenohidratne hrane.

Stočna repa. — Polušećerna repa, mrkva, bundeva i slična hraniva mogu dobro da posluže u toku zime u pripremnom i prvom periodu tova. Sva ova hraniva imaju malu hranlјivu vrednost zbog velikog sadržaja vode. Povolјno utiču na varenje i znatno popravlјaju ukus celokupnog obroka. Daju se cela ili iseckana i to bolјe kao sirova. Ako su promrzla, onda ih treba pripremiti.

Gruba hraniva. — Ova hraniva sadrže znatnu količinu celuloze koju svinje slabo vare i iskorišćavaju. Mogu se upotrebiti samo u pripremnom periodu i u prvoj polovini tova radi proširenja organa za varenje i to prvenstveno pripremlјena (seckana ili u obliku brašna od sena) u količini od 0,5 do 1 kg. U zimekom periodu tovljenja ona imaju isti značaj u ishrani tovnih Svinja kao i zelena hrana u toku leta. Najbolјe -je seno leguminozNih bilјaka, jer sadrži belančevine dobrog kvaliteta mineralne materije i vitamina A i D. Vrednost sena najviše zavisi od vremena košenja i od načina čuvanja. Otava lucerke i deteline sadrži veću količinu belančevina i više vitamina od sena prvog otkosa.

Mineralna dopunska hraniva

Ova hraniva pretstavlјaju radna dopunska hraniva koja se daju da bij se izbalansirao obrok u pogledu sadržaja neophodnih mineralnih materija i da se pobolјša apetit. Od mineralnih hraniva pa ishranu tovnih svinja najčešće dolaze u obzir kalcijumova hraniva, zatim kuhinjska so, a u manjoj meri ona koja sadrže dosta fosfora. Ova hraniva daju se u Manjim količinama (oko 1% ukupnog obroka zrnaste hrane) pošto veće količine deluju nepovolјno na iskorišćavanje hrane. Ako obrok ne sadrži dovolјno kalcijuma, treba mu dodati stočnu kredu, mleveni krečnjak, gašeni kreč itd. Sva ova hraniva treba davati istucana i samlevena u obliku finog praha, pomešana s drugom hranom. Ako ova hraniva sadrže nečistoće, treba je otkloniti mešajući ovako isitnjeno hranivo s dosta vode, pri čemu će se hranivo staložiti a nečistoća isplivati na površinu koja se posle lako odlije sa vodom ili pokupi. Pri upotrebi gašenog kreča (u nedostatku stočne krede ili krečnjaka) mora se paziti da on bude dobro gašen, jer u protivnom sadrži čestice CaO koje su štetne po životinje. Zbog toga gašeni kreč ne treba davati svinjama odmah po gašenju, nego tek posle izvesnog vremena od gašenja (dok se ne ohladi). Ako je obrok siromašan i u fosforu, onda ‘dodati koštano brašno ili precipitat (staloageni kalcijum fosfat) pošto ova hraniva sadrže i kalcijum i fosfor.

Kuhinjska so se daje prvenstveno radi pobolјšanja apetita i ukusa hrane. Zbog toga ona predstavlјa neophodni dodatak obroku pri tovu svinja. So se može davati ili mlevena i izmešana s ostalom hranom u obroku ili se daje po volјi u obliku krupica za lizanje.

Da bi se pobolјšalo varenje hrane, dobro je u smeši s ostalom hranom dodavati istucanog drvenog uglјa, pošto on ima sposobnost da upija gasovv u organima za varenje. Ugalј se može davati i u posebnim malim koritima, tako da ga svinje mogu uzeti po volјi.

Kombinovana hraniva. — Pretstavlјaju posebnu grupu hraniva. to su ustvari smese raznih vrsta koncentrata, napravljene od većeg broja raznih hraniva (5 do 8, a nekad i više), tako da sadrže onoliko neophodnih hranlјivih materija koliko je to potrebno za svinje pri ovakvo) vrsti tova.

Razni načini pripremanja hrane

Osnovni zadatak pripremanja hrane sastoji se u tome da se poveća svarlјivost pojedinih hraniva i celog obroka, kao i da se hraniva učine ukusnijim (time se povećava i apetit tovljenika) da bi se postiglo što bolјe iskorišćavanje hrane i bolјi rezultati tova. Osim toga, pripremanjem se otstranjuju i neke materije štetne po zdravlјe životinja i kvalitet proidvoda. Naročito obratiti pažnju na čistoću a isto tako paziti da se za ishranu ne upotreblјavaju pokvarena hraniva, jer to može da izazove poremećaj u varenju hrane. Ako se hraniva daju nepripremlјena, svinje ih u većini slučajeva Slabije jedu i loše iskorišćavaju, jer prilična količina hranlјivih materija prolazi sa izmetom nesvarena i neiskorišćena. Takav je slučaj kad se svinje hrane celim zrnevlјem. Usled toga što se hrana zadržava u organima za varenje kratko vreme (oko 36 časova) jedan deo zrnevlјa ostaje; neiskorišćen i izbacuje se s izmetom. Na ovaj način svinje slabije iskorišćavaju celo zrnevlјe (čak i 10— 15% manje) nego akb se hrana daje isitnjena.

Pod pripremanjem hpane podrazumeva se postupak sa pojedinim hranivima pre njihovog davanja svinjama. Prinremanje hraniva može se vršiti na različite načine, što zavisi od vrste hraiiva, perioda tovljenja i drugih uslova. U praksi se najčešće primenjuju sledeći načini pripremanja hrane; sitnjenje, kvašenje, kuvanje ili zaparivanje, izluživanje itd.

Sitnjenje hrane. —— To je najjednostavniji način pripremanja i sastoji se uglavnom u prekruplјivanju, mlevenju, gnječenju i seckanju hrane. Sitnjenje hrane ima za cilј da se poveća iskorišćavanje pojedinih hraniva kod svinja a isto taKo da se hraniva bolјe i lakše sažvaću, čime se i varenje pobolјšava, tj. olakšava se cad bakterija i fermenta. Osim toga, sitnjenjem hraniva omogućuje se bolјe mešanje isitnjene hrane s drugom hranom koja se daje u smeši u obroku.

Zrnasta hrana se najčešće prekruplјuje i melјe. U početku_tovljenja daje se i Celo zrno da svinje bolјe žvaću i da se što bolјe naviknu na žvakanje, što u znatnoj meri utiče na iskorišćavanje hrane. Kasnije se daje krupna prekrupa u obliku kaše, zatim sve sitnija prekrupa, a na kraju sasvim sitna (u obliku brašna).

Ako se svinjama daje hrana isitnjena u vidu brašna, dobro je da se jedan manji deo hrane daje i u vidu zrna ili krupnije prekrupe, da se svinje ne bi odvikle od žvakanja i samo gutale hranu. Ovo je potrebno zbog toga da bi se hrana u ustima dovolјno natopila plјuvačkom i na taj način što bolјe iskoristila.

Sočna hraniva (krompir i korenjače) pre upotrebe i druge pripreme treba oprati, da bi se otstranila zemlјa i pesak. Sočna hraniva mogu se sitniti na sečkalicama za repu a ako se kuvaju onda se mogu sitniti na jednostavan način ili pomoću specijalnih mašina za gnječenje.

Seno treba mleti u obliku brašna kao i zrnasta hraniva, a može se i seckati, samo što ovaj način pripreme nije tako podesan za ishranu tovnih svinja kao kad. se seno melјe. Mlevenje se može vršiti raznim ml1gaovima čekićarima. Da bi se seno moglo samleti, potrebno je da bude suvo, pošto se ovlaženo vrlo teško melјe. Melјava treba da se vrši po suvom vremenu ili mrazu. Tako samleveno seno meša se s ostalim hranivima u obroku.

K v a š e nj e. — Kvašenjem hrane se olakšava žvakanje i gutanje i pobolјšava iskorišćavanje. Hranu treba kvasiti do te mere da se dobije gusta a ne suviše retka kaša. Suvišna voda u želucu radređuje želudački sok i na taj način slabi njegovo dejstvo na hranlјive materije hrane. Pored toga, hrana u vodnjikavom obliku brzo prolazi kroz crevni trakt, usled čega se hranlјive materije nepotpuno iskorišćavaju. -Za kvašenje se može upotrebiti voda (vruća ili hladna), obrano mleko, surutka i sl. U toku zime treba paziti da se ne upotreblјava suviše hladna niti suviše topla voda za kvašenje. Najbolјe je ako hrana ima temperaturu svinjca.

Isto tako voditi računa o tome da se jedanput ne upotreblјava Za kvašenje vruća a drugi put hladna voda, jer to takođe može nepovolјno da utiče. Stoga stalno treba upotreblјavati vodu približno iste temperature. Hranu kvasiti na nekoliko časova pred hranjenje, jer se na taj način bolјe natopi vodom i malo nabubri. Leti se može kvasiti na 5 do 6 časova pre hranjenja a zimi na 10—12 časova.

Kuvanje ili zaparivanje. — Ovaj način pripremanja hrane omogućuje da se unište štetne glјivice i drugi paraditi u hrani, a pored toga i da se smanji potreba za žvakanjem hrane kao i da neka hraniva postanu ukusnija. Kuvanjem se kod većine hraniva povećava svarlјivoet, naročito kod zrnevlјa leguminoda (graška, soje, pasulјa itd.). Kod nas se najčešće kuvaju bundeve, ali treba dnati da se pri kuvanju, usled visoke temperature, mnogi Lermenti ukršte te se ovaj način pripreme može preporučiti jedino kod zrelih bundeva s debelom i tvrdom korom. Kuvanje se vrši u običnim kazanima a zanarivanje u sanducima i specijalnim zatvorenim kazanima za Zaparivanje. Voda koja ostaje pri kuvanju krompira ne sme da se upotrebi za svinje, jer sadrži gorke i štetne materije koje u nju prelaze iz lјuske krompira. Pri kuvanju lupine i kestena takođe se otstranjuju gorke materije. Zaparivanje se primenjuje i kod grubih hraniva (sena), pošto svinje zaparena hraniva bolјe jedu i iskorišćavaju.

Sl. 27. — Zaparivač − kazan za zaparivanje hrane za svinje.

Izostavljeno iz prikaza

Sva mlečna hraniva treba pre davanja svinjama da se prokuvaju, jer se lako kvare. Zbog toga kod upotrebe ovih hraniva treba da se obrati najveća pažnja na čistoću. Napola kiselo i pokvareno mleko ne sme se davati svinjama u tovu, jer prouzrokuje smetnje u varenju (proliv) i crevna obolјenja. Mleko tuberkuloznih krava takođe ne sme da se upotreblјava u svežem stanju, već ga treba dobro prokuvati. Zato otpatke koji se dobivaju iz zbirnih mlekara (obrano mleko, surutka i dr.) obavezno treba prokuvati da ne bi došlo do širenja raznih bolesti (tuberkuloze, banga, slinavke i šapa).

Izluživanje (luženje). — Vrši se kod onih hraniva koja sadrže gorke i štetne materije, kao na pr. lupina, krompir, kesten, žir i sl. Ono se odvodi na taj način što se pomenuta hraniva prvo nakvase ili zapare i skuvaju, a zatim se u korpama ili vrećama stavlјaju u tekuću vodu radi ispiranja, gde se drže oko 12 časova. Ako nema tekuće vode, onda može da posluži i neki veći sud s hladnom ili toplom vodom koja se češće menja. Ovde se hranivo u vreći ili korpi drži isto toliko dugo kao u tekućoj vodi. Prilikom izluživanja ispira se izvesna količina hranlјivih materija (oko 12 do 20 procenata skroba i dr.) što je nedostatak ovakvog iačina pripremanja hrane.

Prženje zrnevlјa. — Ovaj se način pripremanja primenjuje kod ječma, ovsa, raži i graška radi pobolјšavanja i održavanja apetita pri kraju tovljenja a takođe i kod poremećaja u varenju (proliva). Prženje daje zrnevlјu prijatan, aromatičan ukus, povećava iskorišćavanje skroba (pri zagrevanju zonevlјa iznad 130 do 150 stepeni jedan deo skroba prelazi u dekstrine). Pored toga, visoka temperatura ubija različite glјivice. Prženje se vrši u plitkim plehovima ili na plotni peći običnim zagrevanjem (pečenjem) zrna u tankom sloju, bilo da je ovo u suvom stanju ili pokvašenom do primetnog bubrenja, dok ne dobije svetlo mrku boju.

Oslađivanje (saharifikacija). — Vrši se da bi se jedan deo skroba iz hraniva pretvorio u šećer. Na taj način hrana dobije sladak ukus i svinje je rado jedu. Lomlјeno zrno, krupna prekrupa, mekinje ili drugi mlinski otpaci sipaju se u kace ili sanduke u sloju od 30 do 35 cm i nalivaju se vrelom vodom (zagrejanom, na 85° do 90°). Na 1 kg. hrane dodaje se 1,5 do 2 l vode. Pošto se doda voda, hrana se brzo promeša i pokrije da bi se održala toplota. Posle 3 do 4 časa hrana se zagreje i oslađivanje je gotovo. Za pobolјšanje procesa oslađivanja, dobro je hrani dodati 2 do 3 procenta slada i to tek pošto se hrana promeša. Oslađena hrana1 daje se pošto se ohladi.

Kišelјenje (uskišnjavanje, kvasanja ili saharomicetizacija). — Ovo je jedan od biološokih načina pripremanja hrane koji ima veliki znača( za ishranu tovnih svinja. Tovna grla rado jedu ovako pripremlјenu hranu, jer se na ta( način pobolјšava ukus i povećava svarlјivost hraniva celokupnog obroka, a i apetit se povećava. Pored toga, kišelјenjem pomoću kvasca hrana se obogaćuje belančevinama, mineralnim materijama i vitaminima grupe B. Kao rezultat svega, postižu se visoki prirasti i ekonomčiniji je utrošak hraniva pa jedinicu prirasta.

Za kšpelјenje se može upotrebiti svaka kombinacija sitno ili srednje samlevene koncentrovane hrane. Ne smeju se kiseliti smeše u kojima ima pogača od pamuka ili krstašica. Ne preporučuje se kišelјenje smeša u kojima ima više od 15% ulјanih pogača, više od 15% zrnevlјa leguminoza i više od 10% hraniva životinjskog porekla. U smeši koja se kvasi, ukupna količina belančevinastih hraniva, ne sme da pređe 30%.

Postoje nekoliko načina za kišelјenje hrane, a najpodesniji je kišelјenje pomoću matičnog kvasca. Za kiše(lјenje se upotreblјavaju drveni sudovi slični pekarskim sanducima. Vazduh u prostoriji gde se vrši kišelјenje treba da bude svež, temperatura oko 18°C, a sav uređaj čist.

Ako se kišelјenje vrši pomoću matičnog kvasca, onda je posle potrebno da se prvo napravi matični kvasac, pa tek onda da se kiseli slojevima ne deblјim od 25 do 30 cm. Za ovo se uzima voda zagrejana na 30—40°C. Temperatura hrane za vreme pripremanja matičnog kvasca i samog kišelјenja ne sme da spadne ispod 20°C niti da pređe 27°C. Za spravlјanje matičnog kvasca, na 1 kg suve hrane dodaje se 2 do 2,5 l vode, a pri samom kšnelјenju, u masi koja se kiseli, na 1 kg hrane 1,5 do 2 l vode. Hranu treba mešati dokle god se kiseli.

28. Sl. — Korito za kišelјenje hrane za svinje

Izostavljeno iz prikaza

Na 100 kg suve hrane, koja treba da se kiseli, uzima ceh 0,5 do 1 kg fabričkog pekarskog kvasca koji se razredi u toploj vodi i sipa u sanduk uz dodatak 40 do 50 l tople vode. Pošto! se ovo dobro promeša, u sanduk se sipaju postepeno, uz stalno mešanje, suva koncentrovana hraniva. Dobivena mešavina meša se svakih pola sata 5 minuta. Posle 4 do 6 časova gotov je matični kvasac.

Za kišelјenje hrane sipa se u spravljeni matični kvasac oko 110 do 150 litara tople vode a zatim se postepeno dodaje ostalih 80 kg prekruplјene ili samlevene suve hrane uz pažlјivo mešanje. Kišelјenje se završava posle 3 časa a za to vreme hrana se promeša 3 do 4 puta.

Ako se hrana kiseli bez prethodnog spravlјanja matičnog kvasca, onda se odmah ukiseli celokupna količina hrane. Na 100 kg suve hrane uzme se 0,5 do 1 kg fabričkog pekarskog kvasca, koji se razredi u toploj vodi. Pri tom se u sanduk sipa 150 do 200 litara tople vode u razređeni kvasac, a zatim se ovome postepeno dodaje 100 kg drugih hraniva, uz neprestano mešanje. U toku 6 do 9 časova cela ova masa se meša svakih pola sata, posle čega je kišelјenje završeno.

Dobro uskisla hrana ima prijatan mirio sveže pečenog hleba ili dobrog kvasca i nakiseo ukus. Uskisla hrana daje se samo u svežem stanju. U početku tovljenja obično se daje 20 do 25% uskisle hrane od ukupne količine koncentrata obroka a pri kraju tovljenja najviše 10—15% od količine koncentoata. Pri davanju ukišelјene hrane treba praviti prekide od po 10 do 15 dana, za koje vreme ovako pripremlјenu hranu ne treba davati svinjama.

Spremanje acidofilnog (kiselog) m l e k a. — Acidofilno mleko se sprema od punog ili obranog kravlјeg mleka, kome se dodaje maja od čistih kultura V. Acidophilys. Mleko se prethodno

prokuva, zatim se ohladi do temperature od 35-—40°C. Ovako rashlađenom mleku doda se 5% spremlјene maje (50 grama maje na 1 kg mleka), zatim se dobro promeša i ostavlјa da stoji na toplom mestu (pazeći da se temperatura pritom ne menja i da se kreće u granicama od 35—40°C) sve dok se ne ukiseli (za 2—4 časa). Dobro spremlјeno acidofilno kiselo mleko ima prijatan miris i ukus. Pred samu upotrebu treba ga dobro promešati da dobije kašast oblik.

Napredni svišari polovinu mleka određenog za ishranu prasadi daju u obliku ovako spremlјenog kiselog Mleka. Kiselo mleko prasad vare isto kao i obično, ali s druge strane ono odlično deluje na organe za varenje, te sprečava pojavu proliva kod prasadi. Sem toga, ono svojim nakiselim, prijatnim ukusom povećava apetit i aktivnost sokova za vareše, a samim tim deluje da se čitav obrok bolјe vari. Prasad treba postepeno privikavati na ishranu kiselim mlekom, zamenjujući postepeno jedan deo slatkog mleka kiselim, sve dok odnos slatkog i kiselog mleka u obroku prasadi ne bude 1:1.

Tehnologija hrane

Gajenje mesnatih svinja

Sadržaj

Uvod

Odgajivanje svinja za tov

Važnije rase svinja

Engleske rase svinja za meso

Bele engleske svinje, jorkširi

Crne engleske svinje za meso

Nemačke rase svinja za meso

Bela češka svinja

Rase mesnatih svinja u SSSR-u

Domaće rase svinja

Tov svinјa za meso

Vrste tova svinja meso

Izbor svinja za tov

Izbor prema rasi

Izbor svinja za tov prema tipu

Priprema svinјa za tov

Potrebe u hrani za mesnate svinje

Potrebe u produktivnoj hrani

Normiranјe ishrane pri tovu mesnatih svinјa

Najvažnija hraniva za tov svinјa za meso i pripremanјe hrane

Koncentrovapa (snažna) hraniva ili koncentrati

Sočna hraniva

Mineralna dopunska hraniva

Razni načini pripremanja hrane

Napišite komentar

Registrujte se