Ova knjiga predstavlja naše prvo obimnije i kompletno delo o kukuruzu koji je, pored pšenice, najvažnija poljoprivredna kultura u našoj zemlji. Potreba za ovakvom knjigom, odnosno našom prvom monografijom o kukuruzu, osećala se već odavno, što je i razumljivo kad se ima u vidu značaj kukuruza ne samo za poljoprivredu već i za čitavu privredu Jugoslavije. Otuda unapređenje proizvodnje kukuruza spada u osnovne zadatke naše proizvodne politike.

Polazeći od toga da uspešnom rešavanju tako važnog zadatka može doprineti i jedna knjiga ovakvog karaktera, „Zadružna knjiga“ je za njeno pisanje angažovala 20 naših poznatih stručnjaka-specijalista, koji na problemima unapređenja proizvodnje kukuruza rade već duži niz godina.

Celokupna materija o kukuruzu izložena je u 21 poglavlju, koja čine jednu povezanu, zaokruženu celinu, i to:
1 — Značaj, poreklo, stanje i perspektiva proizvodnje kukuruza, 2 — Morfologija i fiziologija kukuruza, 3 — Genetika kukuruza, 4 — Selekcija kukuruza, 5 — Podvrste i sorte kukuruza, 6 — Hibridi kukuruza, 7 — Semenarstvo kukuruza, 8 — Prirodni uslovi za proizvodnju kukuruza, 9 — Organizacija rada u proizvodnji kukuruza, 10 — Mašine za mehanizovanje proizvodnje kukuruza, 11 — Ekonomika proizvodnje kukuruza, 12 — Plodored, obrada zemljišta i đubrenje za kukuruz, 13 — Setva i nega kukuruza, 14 — Navodnjavanje kukuruza, 15 — Suzbijanje korova u kukuruzu, 16 — Bolesti kukuruza, 17 — Štetočine kukuruza, 18 — Berba, smeštaj i čuvanje kukuruza, 19 — Specifičnosti proizvodnje silažnog kukuruza, 20 — Hemijski sastav i iskorišćavanje kukuruza i 21 — Standardi, norme i propisi za kukuruz u prometu.

Kao što se iz sistematizacije materije vidi, knjiga svestrano obrađuje najaktuelnija pitanja iz problematike ove kulture. Od posebnog e značaja to što se u njoj, pored materije o poznavanju, uslovima proizvodnje i agrotehnici kukuruza, skoro u podjednakoj meri obrađuje i materija iz oblasti genetike, selekcije, sortimenta, odnosno hibrida i semenarstva, kao i pitanja organizacije rada i ekonomike proizvodnje, što nije bio slučaj u dosadašnjim publikacijama o kukuruzu. Na kraju knjiga je obogaćena i poglavljima o hemijskom sastavu i iskorišćavanju kukuruza, kao i standardima za kukuruz u prometu. Sve to doprinosi njenoj izuzetnoj vrednosti.

S obzirom na to da su važnija poglavlja srazmerno ujednačena, knjiga će u podjednakoj meri moći da posluži svim korisnicima. Nije na odmet naglasiti da su autori pri obradi materije imali u vidu specifičnosti pojedinih područja proizvodnje, što znači da je mogu koristiti stručnjaci iz svih krajeva naše zemlje. Verujemo da će ovakav način obrade materije pozdraviti većina stručnjaka, bez obzira na izvesnu stilsku neujednačenost, koja se pri ovakvom načinu rada nije mogla izbeći. Svesni smo da i pored vrio savesnog rada autora i izdavača knjiga nije bez izvesnih nedostataka i zbog toga ćemo biti zahvalni svakom korisniku koji nas na te nedostatke upozori i ukaže na potrebne korekcije koje bi bile nužne u drugom izdanju.

Ova knjiga je prvenstveno namenjena stručnjacima i drugom kadru koji bilo gde i na bilo koji način rade na unapređenju proizvodnje kukuruza. Ali, s obzirom na sadržinu ona će biti od velike koristi i onima koji se tek usavršavaju na poljoprivrednim fakultetima. visokim i srednjim poljoprivrednim školama i u drugim institucijama.

Izdavač ovom prilikom zahvaljuje autorima koji su, i pored velike zauzetosti istraživačkim i pedagoškim radom, svojim učešćem omogućili izdavanje ovakve knjige kod nas.
Ukoliko knjiga bude doprinela postavljenom zadatku — još bržem unapređenju proizvodnje kukuruza u našoj zemlji, to će biti najveća nagrada autorima i izdavaču.

Sadržaj

Predgovor
Značaj, poreklo i stanje proizvodnje kukuruza — Dr Milorad Piper
Privredno — ekonomski značaj kukuruza
Poreklo i istorija kukuruza
Predak kukuruza
Mesto postanka i dalje širenje kukuruza
Teorija o azijskom poreklu kukuruza
Pojava kukuruza u Evropi
Pojava kukuruza u Jugoslaviji
Širenje kukuruza na, teritoriji današnje SFRJ
Proizvodnja kukuruza u svetu
Ukupna proizvodnja i prinosi
Međunarodna trgovina kukuruzom
Proizvodnja kukuruza u Jugoslaviji
Površine, prosečni prinosi i ukupna proizvodnja kukuruza u našoj zemlji
Potrošnja i izvoz kukuruza
Perspektiva proizvodnje
Literatura

Morfologija i fiziologija kukuruza — Dr Milutin Penčić
Morfologija kukuruza (Lj. Rudnjanin i B, Kerečki, dipl. biolozi)
Fiziologija kukuruza
Fotosinteza biljke kukuruza
Fiziološke osnove mineralne ishrane kukuruza
Vodni režim biljke kukuruza
Literatura

Genetika kukuruza — Dr Alois Tavčar
Značajni geni za svojstva kukuruza i njima uvjetovana svojstva
Otpornost prema bolestima
Otpornost prema insektima
Heterozis
Muški sterilitet
Linearni smeštaj gena za neka svojstva u pojedinim hromosomima
Literatura

Selekcija kukuruza — Inž. V. Trifunović i dr K. Rosić
Današnji ciljevi u selekciji kukuruza
Dosadašnji rad na selekciji kukuruza
Početni materijal
Metodi selekcija
Masovna selekcija
Individualna selekcija
Međusortna hibridizacija
Hibridni kukuruz
A) Dobijanje samooplodnih (inbred) linija
Standardni metod
Kumulativna selekcija
Selekcija gameta
Povratno ukrštanje
Metod konvergentnog poboljšanja samooplodnih linija
Ciklična selekcija
Recipročna ciklična
Citoplazmatska sterilnost polena
B) Ispitivanje kombinacione vrednosti samooplodnih linija
Prethodno ispitivanje kombinacione vrednosti samoplodnih linija
Ispitivanje opšte kombinacione vrednosti samooplodnih linija
Ispitivanje specifične kombinacione vrednosti samooplodnih linija
Ispitivanje kombinacione vrednosti samooplodnih linija na osnovu dajalelnog ukrštanja
C) Stvaranje hibrida kukuruza i ispitivanje njihove vrednosti
Ukrštanje samooplodnih linija
Predviđanje rodnosti četvorolinijskih hibrida — dablkrosa
Ispitivanje vrednosti stvorenih hibrida kukuruza
Selekcija kukuruza sa specifične svrhe
Literatura

Podvrste i sorte kukuruza — Dr Nikola Pešev
Podvrste kukuruza
Osnovne karakteristike pojedinih podvrsta kukuruza
Sorte kukuruza
Sorte tvrdunca
Sorte zubana
Sorte šećerca
Sorte kokičara
Osnovne karakteristike nekih domaćih sorta kukuruza
Hibridi kukuruza — Dr Krsto Rosić
Vrste hibrida
Osobine hibrida
Osnovne karakteristike važnijih američkih hibrida
Osnovne karakteristike priznatih domaćih hibrida
Rejoniranje hibrida kukuruza
Literatura

Proizvodnja semena kukuruza — Dr Relja Savić
Tehnika proizvodnje semena
Umnožavanje osnovnog (bazičnog) semena
Umnožavanje semena prostih-dvolinijskih hibrida
Proizvodnja finalnog semena
Tehnika pripreme semena za promet
Berba i čuvanje semenskog kukuruza
Sušenje semenskog kukuruza
Krunjenje i čišćenje semena
Kalibriranje semena
Zaštita i pakovanje semena
Literatura

Prirodni uslovi za proizvodnju kukuruza — Inž. Vladimir Trifunović
Opšte karakteristike rejona gajenja kukuruza
Analiza važnijih činilaca prirodnih uslova za gajenje kukuruza u Jugoslaviji
Rejoni proizvodnje kukuruza u Jugoslaviji
Literatura

Organizacija rada u proizvodnji kukuruza — Dr J. Ševarlić i inž. S.Otašević
Proučavanje radnih procesa u proizvodnji kukuruza
Organizacija pojedinih radnih procesa u proizvodnji kukuruza
Organizacija đubrenja stajnjakom
Organizacija prevoza mineralnih đubriva i semena
Organizacija đubrenja mineralnim đubrivima
Organizacija oranja
Organizacija ravnanja zemljišta
Organizacija predsetvene pripreme zemljišta
Organizacija setve
Organizacija nege useva
Organizacija berbe
Organizacija transportovanja proizvoda
Izrada plana radova za proizvodnju kukuruza
Literatura

Mašine za mehanizovanje proizvodnje kukuruza —Dr Andrija Petarčić
Mašine za izvođenje radova u procesu proizvodnje kukuruza
Ekonomska analiza mehanizovanog procesa proizvodnje kukuruza
Ekonomika proizvodnje kukuruza — Inž. Radovan Pajević
Principi planiranja, praćenja troškova i sastavljanje obračunskih kalkulacija
Rezultati proizvodnje kukuruza na društvenim gazdinstvima u periodu 1960—1964. god. Struktura troškova proizvodnje kukuruza na društvenim gazdinstvima
Literatura

Plodored, đubrenje i obrada zemljišta za kukuruz Inž. R. Jovanović i inž F. Kolčar
Plodored
Đubrenje
Đubrenje stajskim đubrivom — stajnjakom
Đubrenje mineralnim đubrivima
Obrada zemljišta
Osnovna obrada zemljišta
Predsetvena obrada zemljišta
Literatura

Setva i nega kukuruza — Inž. F. Kolčar i inž. R. Jovanović
Setva
Nega useva
Navodnjavanje kukuruza — Dr Novica Vučić
Potrebe kukuruza za vodom
Zalivni režim
Način navodnjavanja kukuruza
Kukuruz kao postrni usev
Literatura

Suzbijanje korova u kukuruzu — Dr Zdravko Kosovac
Načini primene herbicida
Vrste i izbor herbicida
Uslovi za primenu herbicida
Bolesti kukuruza — Dr A. Marić i inž. V. Penčić
Literatura

Štetočine kukuruza — Dr Dragutin Hadžistević
Štetočine kukuruza u polju
Štetočine kukuruza u skladištima
Suzbijanje skladišnih štetočina
Suzbijanje miševa u polju i u skladištima
Berba, smeštaj i čuvanje kukuruza — Dr Andrija Petarčić
Berba kukuruza
Ručna berba kukuruza
Mehanizovana berba kukuruza
Mehanizovana berba kukuruza kod nas
Rad sa mašinama, njihovo regulisanje i održavanje
Mehanizovano ubiranje silažnog kukuruza
Smeštaj i čuvanje kukuruza
Literatura

Specifičnosti proizvodnje silažnog kukuruza — Dr Krsto Rosić
Mesto silažnog kukuruza u zelenom konvejeru
Vreme setve
Berba silažnog kukuruza
Literatura

Hemijski sastav i iskorišćavanje kukuruza — Dr M. Obradović
Hemijski sastav
Iskorišćavanje kukuruza u ishrani stoke
Iskorišćavanje kočanki za ishranu stoke
Iskorišćavanje kukuruzovine za ishranu stoke
Iskorišćavanje zelenog kukuruza za ishranu stoke
Iskorišćavanje kukuruza u druge svrhe
Literatura
Standardi, norme i propisi za kukuruz u prometu — Inž. Svetozar Tošović
Merkantilni kukuruz
Semenski kukuruz
Literatura

Značaj, poreklo i stanje proizvodnje kukuruza

Dr Milorad Piper

Prema površinama koje zauzima i značaju za privredu kukuruz je, pored pšenice, najvažnija njivska kultura. Po ukupnoj proizvodnji i raznovrsnosti upotrebe on je čak i nadmašuje. Sve veća upotreba kukuruza u ishrani stoke, u industriji i izvozu povećala je interesovanje proizvođača za ovu kulturu, pa su uporedo sa naporima usmerenim na intenzifikaciju procesa proizvodnje počele rapidno da rastu i površine, što nije slučaj sa ostalim kulturama. Ovaj proces je osobito intenzivan poslednjih godina, naročito u zemljama koje ulažu veće napore za unapređenje stočarske proizvodnje.

Privredno—ekonomski značaj kukuruza

Velika rasprostranjenost kukuruza i tendencija daljeg povećanja površina pod ovom kulturom rezultira iz njegovog privrednog značaja, a privredni značaj ove kulture je uslovljen upotrebnom vrednošću kukuruza. Koristi se u tri glavne svrhe: u ishrani ljudi, u ishrani stoke i kao sirovina za proizvodnju vrlo velikog broja industrijskih proizvoda. Zbog svoje svestrane upotrebe kukuruz je od ogromnog značaja za izvoz. Ovako svestrana upotreba kukuruza omogućuje da se on u većini troši na gazdinstvima na kojima je i proizveden, ili direktno kao ljudska hrana u manje razvijenim zemljama, ili, što je češći slučaj, kao hrana za domaće životinje u razvijenim zemljama.

U mnogim delovima sveta kukuruz je najvažnija hrana. Od njega se pravi hleb, naročito kod siromašnijeg seoskog stanovništva. U neposrednoj ljudskoj ishrani kukuruz se najviše koristi u Portugaliji, južnoafričkim republikama, Brazilu, Gvatemali, Venecueli, Indiji, Meksiku, afričkim zemljama, državama Južne Amerike i do rata na Balkanu. U Ijudskoj ishrani kukuruz se upotrebljava za spravljanje hleba, kaše i dr. Svaka zemlja ima svoje karakteristično jelo spravljeno od kukuruza. Tako je u Meksiku poznat vrlo tanak pljosnati hleb pod nazivom »tartillas«. U Italiji je rasprostranjena dobro poznata kaša iz kukuruznog brašna tzv. »polenta«. U istočnoj Africi »ugali« i »chenga«, u Rumuniji »mamaliga«, u centralnoj Americi »turuates« i u Južnoj Americi »beijus« i »passoce«.

U zemljama u kojima kukuruz čini osnovnu hranu stanovništva pojavio se i problem koji je ovako široka i jednostrana upotreba kukuruza u ishrani ljudi istakla — problem »pelagre«, bolesti koju je još 1730. godine prvi put opazio Spanac Gaspar Casal. Ova je bolest karakteristična za zemlje na niskom ekonomskom nivou u kojima se kukuruz jednostrano i skoro isključivo koristi u ishrani.

U tab. 1 dati su podaci o potrošnji kukuruza iz kojih se vidi da se 80—95% ukupne proizvodnje koristi u ishrani Ijudi i stoke.

Količine koje se neposredno koriste u ishrani ljudi su u različitim zemljama različite. Po pravilu, najveće količine kukuruznog zrna služe za ishranu stanovništva u nerazvijenim zemljama. Ovde se najveći procenat ukupne produkcije neposredno koristi u ishrani stanovnika. U Inđiji 90,7%, Portugaliji 65,9% južnoj Africi 61,1 % i Turskoj 53,6%. Ekonomski razvijenije zemlje koriste kukuruz u ishrani stanovništva u znatno manjem procentu. To ne znači da su i količine kukuruza koje služe u ishrani stanovništva u ekonomski razvijenijim zemljama neznatne. Tako SAD od ukupne svoje proizvodnje koriste samo 4,3% za ishranu stanovništva, što izraženo u apsolutnim brojkama čini 3,337.000 tona. Zapadna Nemačka, na primer, od 685.000 tona svoje produkcije iskoristi u ishrani stanovništva 198.000 tona ili 28,9%. Potrošnja kukuruza u Zapadnoj Nemačkoj izražena u relativnim brojkama je znatno niža. Ova zemlja pored sopstvene proizvodnje, uvozi svake godine više od 1,200.000 tona, pa će od količina kojima raspolaže biti korišteno manje od 10% u ishrani stanovništva. Slična je situacija i u ostalim zemljama uvoznicama kukuruza.

Tab. 1 Upotreba kukuruznog zrna (u 000 tona) u nekim — odabranim zemljama — prosek 1955/56—1957158.

Izostavljeno iz prikaza

  • Zemlja Za ishranu stoke %
    Francuska 1.427 86,7
    Zapad. Nemačka 407 59,5
    Italija 2.700 72,3
    Portugalija 142 29,2
    S A D 71.169 91,6
    Indija 29 1,0
    Turska 327 38,9
    Južna Afrika 846 34,9
    Australija 105 80,1
  • Zemlja Za ishranu stanovništva %
    Francuska — —
    Zapad. Nemačka 198 28,9
    Italija 819 22,0
    Portugalija 320 65,9
    S A D 3,337 4,3
    Indija 2,652 90,7
    Turska 451 53,6
    Južna Afrika 1,483 61,1
    Australija 25 19,1
  • Zemlja Napici i industrijsku upotreba %
    Francuska 193 11,7
    Zapad. Nemačka 74 10,8
    Italija 65 1,7
    Portugalija —
    S A D 2,886 3,7
    Indija — —
    Turska 10 1,2
    Južna Afrika 34 1,4
    Australija — —
  • Zemlja Seme %
    Francuska 18 1,1
    Zapad. Nemačka 1 0,1
    Italija 94 2,5
    Portugalija 22 4,5
    S A D 295 0,4
    Indija 97 3,3
    Turska 31 3,7
    Južna Afrika 44 1,8
    Australija 1 0,8
  • Zemlja Rastur i oštećenja %
    Francuska 7 0,5
    Zapad. Nemačka 5 0,7
    Italija 57 1,5
    Portugalija 2 0,4
    S A D 1 1
    Indija 146 5,0
    Turska 22 2,6
    Južna Afrika 19 0,8
    Australija — —
  • Zemlja Ukupno
    Francuska 1,645
    Zapad. Nemačka 685
    Italija 3,735
    Portugalija 486
    S A D 77,687
    Indija 2,924
    Turska 841
    Južna Afrika 2,426
    Australija 131

Apsolutne brojke pokazuju da su količine koje se potroše u ishrani ljudi prilično velike, pa će ova kultura i dalje biti od značaja za sve zemlje, bez obzira na to da li su visoko-razvijene ili pak zaostale.

Radi se samo o tome da će sa razvitkom pojedinih zemalja značaj kukukuruza kao pretežne hrane stanovništva opadati, i to upravo proporcionalno razvitku dotične zemlje. U visokorazvijenim zemljama kukuruz će izgubiti svoj značaj kao žito koje se neposredno i pretežno koristi u ishrani ljudi, ali će zato i dalje predstavljati kulturu koja će industrijski prerađena učestvovati u ishrani stanovništva sa znatnim procentom.

Iz tab. 1 proizilazi da je potrošnja kukuruza u ishrani stoke utoliko veća ukoliko je zemlja razvijenija, i obrnuto. U ishrani stoke kukuruz se troši u ŠAD sa 91,6%, u Francuskoj 86,7%, u Austriji 86.6%, u Australiji 80,1% i Italiji 72,3%. Nasuprot ovome, u Indiji 90,7% ukupne produkcije služi za ljudsku ishranu, u južnoj Africi 61,1%, u Portugaliji 65,9% i Turskoj 53,6%.

Iskorišćavanje cele kukuruzne biljke u ishrani stoke, putem spravljanja silaže u vreme kada je vegetativni deo biljke još zelen i kada se zrno na klipu nalazi u fazi mlečno-voštane zrelosti, omogućuje gajenje u takvim područjima koja imaju veoma kratak period vegetacije, kao što su područje Podmoskovlja, Severnog Kavkaza i Sibira u SŠSR-u, u kojima se doskora nije uopšte gajio.

Povećanje površina pod kukuruzom gajenog za silažu naročito je veliko u zemljama u kojima je stočarstvo razvijeno, odnosno brojno. Danas je problem intenzifikacije stočarske proizvodnje u svetu organski povezan i uslovljen problemom unapređenja ove kulture. Nijedno drugo žito ne može se po svojoj vrednosti kao hrana za stoku, uporediti sa kukuruzom. Ne samo zrno već i kukuruzna silaža odlikuje se vrlo visokom krmnom vrednošću. Kalorična vrednost zrna mnogo je veća nego kod drugih krmnih kultura. Kilogram zrna kukuruza daje 3.290 kalorija, dok npr. 1 kg ovsa daje samo 2.160 kalorija. Utvrđeno je da 1 kg kukuruznog zrna sa 13% vlažnosti daje 1,34 krmnih jedinica, a to praktično znači da 100 kg kukuruza po svojim krmnim vrednostima zamenjuje 130—140 kg ovsa, odnosno 110—120 kg ječma.

U odnosu na druge krmne kulture kukuruzno stablo i klipovi ubrani u fazi mlečno-voštane zrelosti sadrže dovoljne količine šećera, pa se zbog toga i dobro siliraju. Ovako spravljena silaža se dugo čuva. Zato se može koristiti ne samo zimi, već i s proleća, pa i u leto sledeće godine. Po svojoj vrednosti 100 kg silaže od kukuruza jednako je po hranljivoj vrednosti 133 kg silaže od suncokreta, ili 178 kg silaže od krmnog kelja. Ako ovome dodamo da sa jedinice površine kukuruz daje prinose 2—3 puta veće od drugih krmnih kultura, onda će nam biti potpuno razumljivo zašto se kultura kukuruza smatra danas ne samo kao najvažnija krmna biljka već i kao neophodan preduslov bržeg povećanja stočarske produkcije u svim zemljama.

U industrijskoj preradi kukuruz se koristi u sledeće namene:

  • u proizvodnji stočne hrane,
  • u proizvodnji produkata suve meljave,
  • u proizvodnji produkata vlažne meljave, i
  • u destilaciji i fermentaciji.

Glavni produkti suve meljave su: kukuruzna kaša, kukuruzno brašno, griz i kukuruzne pahuljice za doručak. Griz sadrži grubo izmleveni endosperm zrna iz koga je prethodno odstranjen veći deo mekinja i klica. Od ovakvog griza se spravljaju kukuruzne pahuljice kojima se dodaju neke aromatične materije.

U procesu vlažne meljave proizvodi se skrob, stočna hrana, šećer, ulje i dekstrin. Od 100 kg kukuruznog zrna dobija se približno 63 kg čistog skroba i 3 kg čistog ulja, a ostatak se koristi u ishrani stoke.

Procesom destilacije i fermentacije od kukuruza se proizvode razni alkoholi: etil, butil i propil alkohol, zatim acetaldehid, sirćetna, mlečna i citronska kiselina, glicerol, razna alkoholna pića (rakija, viski itd.).

Zbog ovako velike vrednosti kukuruz zauzima vidno mesto i u međunarodnoj trgovini. Na taj način on ima veliki uticaj na razvoj privrede uopšte, a posebno na razvoj saobraćaja i prerađivačke industrije.

S obzirom na izneto sasvim je razumljivo da nijedna investicija kod nas uložena na sektoru poljoprivrede ne može biti tako efikasna i rentabilna kao investicija uložena u unapređenje proizvodnje kukuruza. Pored ostalog, baš zbog toga on ima poseban značaj za našu zemlju u vreme kada se relativno brzo odvija proces unapređenja i rekonstrukcije poljoprivrede. Prema prosečnim prinosima i ukupnoj proizvodnji kukuruza može se suditi o stanju naše poljoprivrede i stepenu njene razvijenosti, ne samo zbog toga što po svojoj rasprostranjenosti kukuruz zauzima prvo mesto među svim kulturama (više od 30% svih obradivih površina) već i zbog toga što je njegova proizvodnja preduslov unapređenja proizvodnje čitave privredne grane — stočarstva. Kao odličan predusev za druge kulture, naročito za pšenicu, ostavljajući polje posle berbe čisto od korova i dobre strukture, kukuruz neposredno utiče i na povećanje prinosa ostalih ratarskih kultura koje dolaze posle njega.

Poreklo i istorija kukuruza

Predak kukuruza

Za razliku od većine kulturnih biljaka za koje znamo da imaju svoje pretke u divljoj flori, za kukuruz se još ne zna praroditelj. Do današnjih dana nisu sačuvani nikakvi dokazi o postojanju divlje forme kukuruza iz koje je tokom evolucije i u procesu domestikacije mogao da nastane današnji kulturni kukuruz. Do sada prikupljeni materijali o mestima gajenja govore dovoljno ubedljivo o tome da je današnja forma kukuruza bila poznata još u najstarija vremena. Najnovija arheološka otkrića fosilnih ostataka polenovih zrna u blizini grada Meksika govore u prilog tvrdnji da je današnja kulturna forma kukuruza bila zastupljena još 4.500 godina pre našeg računanja vremena. Ako je, kao što je to utvrđeno, današnja forma kukuruza bila poznata u toliko ranoj istoriji, onda postoji vrlo mala verovatnost da će se bilo kada pronaći divlja biljna forma iz koje je današnji kukuruz mogao nastati. U pokušajima da razjasne poreklo kukuruza istraživači i kada su se do sada najviše trudili da među srodnicima kukuruza nađu njegovog praroditelja. Najbliže srodnike kukuruza nalazimo u familiji Maydeae, kojoj pored roda Zea pripadaju i rodovi Tripsacum. i Euchlaena, sa još nekoliko drugih. Ova dva poslednja roda po svojim svojstvima se najviše približavaju rodu Zea, kome pripada i kukuruz, a koje karakteriše jednodomnost.

Morfološke sličnosti biljaka ova tri roda su tolike da i samom laiku izgleda sasvim verovatno da su oni međusobno u bliskom srodstvu i da jedan od tih rodova vodi poreklo od drugog.

Naročito veliku morfološku sličnost sa kukuruzom pokazuje Teosinta (Euchlaena Mexicana), pa su neki istraživači kao Thompson (1932), Gann i Thompson (1931) u njoj videli divlji kukuruz.

Prema ovim autorima današnji kukuruz je nastao preobražajem Teosinte u kukuruz tokom nekoliko generacija putem selekcije. Pored morfološke sličnosti kukuruz i Teosinta su i biološki srodni, što se ogleda u činjenici da se jednogodišnja Teosinta vrlo lako ukršta sa današnjim sortama kukuruza i da su hibridi ovih ukrštanja fertilni. Sve je to navelo ove istraživače da Teosintu prikažu kao divlji kukuruz.

Neke činjenice, međutim, opovrgavaju ovu teoriju. Pre svega, nema nikakvog dokaza da su Indijanci bili zainteresovani za gajenje Teosinte, čiji plodovi nisu upotrebljavani u ishrani ljudi, a nisu imali domaćih životinja da bi ih hranili Teosintom. S druge strane, pada u oči činjenica da prilikom ukrštanja kukuruza i Teosinte koje je vrlo mnogo praktikovano, nikad ne dolazi do formiranja hibrida koji bi činio jedan jedinstven kompleks. U potomstvu uvek dolazi do cepanja na roditeljske parove. To je jedan od dokaza da se radi o dve, istina srodne, ali tačno odeljene i razgraničene biljne vrste.

Drugi naučnici, kao Colins i Kempton, izneli su tvrdnju da kukuruz potiče od hibrida dobivenog ukrštanjem Teosinte i neke druge divlje biljke. Harshberger je kao divlji kukuruz označio biljku gajenu iz semena, kojeg su na Harvarđskom univerzitetu đobili iz Meksika. Kasnije je utvrđeno da je to bio pravi hibrid ukrštanja kukuruza i Teosinte. Tvrdnje o hibridnom poreklu kukuruza danas su u svetlosti novih genetičkih istraživanja sasvim odbačene.

Dosta dugo su preovladavala mišljenja da je Zea mays tunicata — kukuruz plevičar — praroditelj današnjem kukuruzu. Prema toj teoriji Indijanci su domestikacijom i odabiranjem poboljšali kukuruz plevičar. Ova teorija je malo verovatna i zato je napuštena.

Među naučnicima danas sve više preovladava mišljenje da su kukuruz, Teosinta i Tripsacum nastali od jednog zajedničkog pretka i da su se tokom evolucije međusobno izdiferencirali i formirali kao posebne biljne vrste. Pored sve svoje logičnosti, i ova teorija daje samo objašnjenje, ali se ne zasniva na nekim naučno dokazanim činjenicama, na osnovu kojih bismo mogli da utvrdimo zajedničko poreklo ovih vrsta. Do danas takva biljna forma nije pronađena, a malo je verovatno da će i ubuduće biti nađena.

Mesto postanka i dalje širenje kukuruza

U Evropi i ostalim kontinentima kultura kukuruza je poznata tek od otkrića Novog kontinenta — Amerike, posle 1492. godine, kada je njeno seme sa Američkog kontinenta, odnosno sa isturenih ostrva ovog kontinenta preneo i opisao Kristifor Kolumbo. A prve pisane dokumente o kukuruzu imamo u Evropi tek u početku XVI stoleća. Drugih, starijih dokaza o kukuruzu u Evropi nema, pa se s pravom smatra da kukuruz vodi svoje poreklo iz Amerike.

Danas imamo dovoljno autentičnih dokaza o vrlo dugoj istoriji ove kulture na Novom kontinentu. Arheološkim i paleobotaničkim istraživanjima u SAD, sprovedenim u najnovije vreme od strane Barghoorna, Wolfa i Clizbiya (1954), utvrđeni su fosilni ostaci polenovih zrna ova tri roda: Zea, Euchlaena i Tripsacuma i izračunata njihova starost na preko 6.000 godina pre našeg računanja vremena. Nešto ranijim arheološkim istraživanjima nađeni su u dubokim pećinama blizu Meksiko Sitija (Mangelsdoof i Smith, 1949) dobro očuvani klipovi i zrna kukuruza. Ovi sačuvani klipovi i zrna mogli su prema proračunima da potiču iz vremena od pre 4.000 godina pre naše ere. Na osnovu ovih otkrića danas se sa sigurnošću može tvrditi da je kultura kukuruza bila odavno poznata indijanskim plemenima. Staviše, sasvim je sigurno da nađeni polen pripada biljkama iz roda Zea, pa se pretpostavlja da je takva jedna biljka mogla biti praroditelj ctanašnjem kukuruzu. Ova je biljka rasla u tim područjima i mnogo ranije nego što se na ovom
kontinentu pojavio čovek.

Koliki je značaj imala kultura kukuruza za starosedelačka pleroena pretkolumbovog doba na Američkom kontinentu najbolje se vidi po tome što su pojedina indijanska plemena, kao npr. pleme Maja, koje je živelo na Jukatonskom poluostrvu, prinosila žrtve posebnom bogu za kukuruz.

O drevnoj starosti kukuruza na Američkom kontinentu ubedljivo govori i to što su skoro sve današnje forme i tipovi kukuruza bili odavno poznati indijanskim plemenima. Ustanovljeno je da su indijanska plemena gajila veliki broj sorta koje su se međusobno razlikovale i po dobu vegetacije i po porastu i drugim osobinama. Gajene su sorte za čije je sazrevanje bila potrebna čitava godina, kao i sorte koje su sazrevale za 60 dana. Zastupljene su sorte koje su izrastale visoko do 6 metara, kao i sorte vrlo niskog rasta. Od kukuruznih stabljika nekih gigantskih sorta Indijanci su podizali sebi kuće.

Raznolikost kukuruznih formi ogledala se i u ostalim privredno važnim svojstvima u boji, veličini i obliku zrna, otpornosti prema zimi, u kvalitetu zrna i dr. Štaviše, sve grupe, forme i podvrste kukuruza koje danas poznajemo i čiju je klasifikaciju dao Sturtevant 1988. (vidi str. 134) bile su poznate u Americi još davno pre otkrića ovog kontinenta. Nije nam svrha da na ovom mestu obrazlažemo praktičnu i teorijsku prednost ove klasifikacije, već da ustanovimo da li su sve ove grupe bile poznate u predkolumbovo vreme na Američkom kontinentu, kako bi nam postalo jasno koliko je stara istorija ove kulture. Danas se na osnovu istraživanja američkih stručnjaka sa sigurnošću moše tvrditi da su sve ove grupe i forme kukuruza bile poznate indijanskim zemljoradnicima izuzimajući samo grupu Zea mays ceratina, koja je do sada pronađena samo u nekim područjima Azije — Kini, Burmi, Filipinima, Mandžuriji i još nekim drugim. Nepostojanje Zea mays ceratine u Americi poslužilo je kasnije nekim istraživačima da istaknu tvrdnju o azijskom poreklu kukuruza.

Teorija o azijskom poreklu kukuruza

Nasuprot jasnim i naučno dokazanim činjenicama o vrlo dubokoj starosti kukuruza na Američkom kontinentu, pojavile su se i tvrdnje o tome da je na Američki kontinent kukuruz prispeo iz Azije. Ove tvrdnje, potkrepljivane nekim naizgled logično zasnovanim činjenicama, svakako zaslužuju da budu naučno protumačene i objašnjene.

1949. godine Stoner i Andersen su ponovo pokrenuli problem porekla kukuruza utvrđujući da je kukuruz u Kini postojao mnogo pre otkrića Amerike. Sličnu postavku izneo je i Collins, ali se kasnije odrekao nje. Profesor Kulešov, ne poričući tvrdnju o američkom poreklu kukuruza, zaključuje da je isto tako kukuruz mogao biti poznat Aziji još mnogo pre 1492. godine. Američki istraživači su utvrdili da tipovi kukuruza iz Azije imaju neke osobine koje su ili potpuno nepoznate ili pak retke u Americi. To su, pored »voštanog« endosperma, čije je prisustvo (1927. i 1928) utvrdio Kulešov, još i sledeće osobine: pokrivenost svile u pazuhu lista, brahizam ili pojava skraćivanja internodija bez smanjenja drugih organa, specijalni položaj lišća na biljci (više uspravan) i jednostrani rasporedgornjeglišća na biljci, koje obuhvata metlicu. Kulešov je kasnije u kukuruzima Azije konstatovao, pored nabrojanog, i svojstvo jednovremenog ili vremenski bliskog cvetanja muških i ženskih cvetova, tzv. protogenični karakter cvetanja.

Proučavanje kukuruza i drugih kultura Azije i nalaženje ovih originalnih (samo u Aziji prisutnih) tipova navelo je istraživače na pomisao da je Azija, a ne Amerika, kolevka kukuruza isto kao i sirka (Sorghum-a) i Coix-a, koji su na ovom kontinentu gajeni više od 3.000 godina. Pretpostavka da su opisani tipovi biljaka produkt specifičnih klimatskih i drugih uslova koji vladaju u Aziji za njih je bila malo verovatna, s obzirom na mišljenje (koje je prihvaćeno pod uticajem klasične genetike) da spoljašnja sredina ne učestvuje aktivno u formiranju genotipa. S druge strane, za postanak novih formi pa i vrsta, po shvatanju evolucionista, potrebno je znatno više vremena nego što je to period od 400 godina, koliko je prošlo od 1492, odnosno od 1516. godine, kada su portugalski brodovi prvi put prispeli na obale Kine i otkada se računa da je Kinezima mogao biti poznat kukuruz.

U svetlosti savremenog shvatanja evolucionog procesa i materijalističkog učenja o nasleđu i promenljivosti nema nikakve sumnje da su tipovi kukuruza pronađeni u Aziji produkt uslova spoljašnje sredine, karakterističnih za ovaj kontinent. To najbolje potvrđuje i to da su sve ove specifične osobine podešene uslovima rejona u kojima su i konstatovane.

Bilo kako bilo, materijal na osnovu kojeg se tvrdi da je kolevka kukuruza Azija, iako nije bez nekog logičnog osnova, ne može biti dovoljan i naučno jak da bi teorija o azijskom poreklu kukuruza mogla danas ozbiljnije da egzistira.

Ostaje kao izvesno da je kukuruz u Evropu i na ostale kontinente došao iz Amerike.

Pojava kukuruza u Evropi

Evropski narodi su prvi put upoznali kukuruz posle otkrića Novog sveta. Istoričari nisu sasvim jednodušni koje je to godine bilo, da li prilikom prve ekspedicije genijalnog španskog istraživača i moreplovca Kristifora Kolumba 1492, ili pak posle njegovog drugog povratka sa američkog kopna 1494. godine. Prva saznanja o kukuruzu u Evropi verovatno da datiraju iz 1492. godine, kada je Kolumbo po povratku iz Amerike sa svog prvog putovanja u svom izveštaju opisao ovu biljku, koju je našao u kulturi kod indijanskih plemena na Kubi. Istovremeno Kolumbo je opisao i način na koji se u Kubi gaji ova biljka. Da li je pak tom prilikom i doneo seme ove biljke ili tek posle povratka sa drugog putovanja — nije od nekog bitnog značaja. Pre će biti da je Kolumbo posle svog prvog povratka (1492) preneo u Evropu i kukuruz, odnosno njegovo seme, jer se već 1494. godine pojavljuje u Italiji i prvi pisani dokument ograničenog tiraža u kome je opisan ovaj usev.

U evropskim zemljama kukuruz se najpre gajio po vrtovima kao kuriozitet, »retka biljka iz Novog sveta«. Nije verovatno da se prvih decenija posle pojave u Evropi kukuruz brzo širio, pošto njegova vrednost kao žita nije bila evropskom stanovništvu dovoljno poznata. Stanovnici Evrope su postepeno počeli da shvataju značaj kukuruza u ishrani ljudi, pretežno siromašni slojevi, pa je uporedo sa tim i počelo njegovo naglo širenje.

Kako se je kojim putevima i kojim tempom kukuruz širio po evropskim zemijama nije potpuno jasno. Iz Španije, Portugalije, Italije i Grčke vodili su putevi prodiranja ove kulture u ostale zemlje Evrope, pa i na druge kontinente. Portugalci su uveli kukuruz duž zapadne obale Afrike početkom XVI stoleća, kada su sa ovom kulturom upoznali i Indiju. Tako je već u XVI stoleću kukuruz bio poznat u svim zemljama Evrope, Azije i Afrike.

U današnjem sortimentu kukuruza Evrope i drugih kontinenata Starog sveta nalazimo sve grupe koje su zastupljene i na Američkom kontinentu: Indurata, Indentata, Amylacea, Everta, Saccharata, Tu~ nicata i još Ceratina, koje na Američkom kontinentu nije bilo. Međutim, zastupljenost ovih tipova je u Starom svetu sasvim drugačija od one u Americi. Danas su dominirajući tipovi: indurata i indentata Ostale grupe su ili zastupljene na vrlo ograničenim površinama i vrtovima poljoprivrednika (kao everta i saccharata) ili pak kao retki i interesantni tipovi u botaničkim baštama i opitnim poljima selekcionih ustanova (tunicata tip). Od dolaska kukuruza u Evropu pa do pre 100 i nešto više godina apsolutno je preovladavao tip kukuruza tvrdunca — Indurata. Ostali tipovi su bili ili vrlo ograničeni ili retki. U drugoj polovini prošlog stoleća počele su se naglo širiti sorte tipa Indentata, potiskujući postojeće sorte tipa Indurata, tako da one danas u tipičnim kukuruznim područjima izrazito dominiraju.

Tokom svog širenja u Starom svetu američki kukuruz nailazio je na vrlo različite klimatsko-zemljišne uslove. Raznoobrazni uslovi morali su da utiču na prirodu ove kulture u pravcu njene promene stvarajući na taj način, saobrazno tim uslovima, vrlo veliki broj novih formi i tipova. Otuda nije nikakvo čudo što u Starom svetu nailazimo na tipove kukuruza kakvih u njegovoj domovini —Americi — nema. Time se objašnjava to što je kukuruz iz grupe tvrdunaca zastupljen u Starom svetu sa mnogo većim brojem tipova i formi nego u Americi, njegovoj domovini. I u drugim grupama možemo u Starom svetu naći tipova koji su u Americi nepoznati iako ne može biti govora o njihovoj većoj raznoobraznosti i bogatstvu. Otuda je sasvim razumljivo da su danas selekcioneri SAD i drugih američkih zemalja zainteresovani za materijal, iz Starog sveta, koji u procesu stvaranja novih formi i hibrida predstavlja izvanredan značaj, naročito danas kada su uvođenjem novih hibridnih formi i njihovom apsolutnom dominacijom jako osiromašili početni materijal za selekeiju novih samoplodnih linija i hibrida. Sirenje hibridnih formi kukuruza u Starom svetu je danas u punom zamahu, ali još nema one razmere kakve ima u SAD, pa je zato i bogatstvo lokalnih sorta kao izvornog materijala za selekciju veće nego u Americi. U tom pogledu danas je za SAD i druge američke zemlje, odnosno za njihove selekcionere, Stari svet isto tako interesantan kao što je za Stari svet donedavno bila interesantna Amerika — domovina ove privredno najvažnije kulture.

Uvođenje hibridnih formi na svim kukuruznim površinama u Starom svetu treba da prati i rad na očuvanju bogatog sortnog materijala, kao početnog materijala za stvaranje boljih hibrida. Ovaj zadatak je od prvorazrednog značaja za uspeh instituta i selekcionih ustanova Starog sveta u daljem unapređenju kulture kukuruza.

Pojava kukuruza u Jugoslaviji

Tačnih podataka o vremenu kada je kultura kukuruza prispela na teritoriju današnje Jugoslavije nemamo. Autori koji su o ovom problemu pisali navode različite termine, pa je prilično teško utvrditi koji je od tih termina tačan. Sto je još teže, tvrdnje do sada iznete zasnivaju se na više ili manje posrednim dokazima, uzimajući za polaznu tačku različiti naziv ove kulture u pojedinim krajevima naše zemlje. I kao što su ovi nazivi uneli zabunu i pometnju u vezi s poreklom kukuruza uopšte, tako su verovatno i u vezi s vremenom pojave u Jugoslaviji mogli da navedu autore na pogrešan zaključak. Većina autora sklona je tvrdnji da smo u našim područjima prvi put kukuruz dobili iz Turske, preko Grčke. Na ovo ih navodi činjenica da je ova kultura u prvim periodima svog širenja bila poznata pod imenom »Frumentum turcicum«, Tiirkischkorn« (tursko žito), »turčica«, »carevica« (carsko žito), »Tdrdk Buza« (turska pšenica) itd. Izgleda logično da je u naša današnja područja kukuruz prispeo iz Turske, preko Soluna, i da se sa juga širio na sever, uporedo sa jačanjem i širenjem turske carevine. Prvi opis kulture kukuruza dao je R u e 11 e 1536. godine. Ovu kulturu opisao je kao Frumentum turcicum, što bi značilo kao tipično tursku kulturu (tursko žito). Poznata nam je i prva uspela slika kukuruza, koju je 1542. godine dao F u k s u svom herbarijumu. To je zapravo bio drvorez, koji je zauzimao celu stranu ovog herbarijuma. I ovde je kukuruz nazvan »Turkischkorn«. Rani nazivi kulture kukuruza svakako govore o tome da je ova kultura već tada bila poznata na teritoriji koju je tada držala turska carevina, a to znači i na Balkanu, ali ovi nazivi ni u kom slučaju ne daju za pravo atorima da pretpostave da je ova kultura azijskog porekla i da je u naše krajeve đošla preko Male Azije i Grčke.

Profesor M. Nikolić u svojoj knjizi »Kukuruz — upotreba — osobine — vrste — sorte i gajenje«, izdatoj u Beogradu 1927. godine, pretpostavlja kao najverovatnije da se u našim područjima kukuruz širio iz Turske preko Soluna na sever, premda ne odbacuje i drugu mogućnost — sa zapada iz Italije, preko nekog pristaništa, u unutrašnjost zemije prema jugu i severu. »Iz Amerike — piše M. Nikolić — došao je (misli se na kukuruz n.p.) u Španiju, a zatim u Italiju i tadašnju Tursku, dakle kod nas na Balkan. Da li je kod nas došao sa juga preko Soluna pa se postepeno širio na sever ili sa zapada iz Italije preko nekog pristaništa, pisac nema podataka«. U daIjem tretiranju ovog problema pisac pretpostavlja kao prilično tačno da je put širenja kukuruza u naša područja išao od juga, đakle preko Soluna, na sever. »Za ovo — kaže M. Nikolić — govore mnogi razlozi, kao morfološke osobine, tadašnja trgovina, tadašnji centar turske imperije, njen osvajački pravac kretanja, njeno razvijanje sa juga na sever, itd.«. Pored svega toga u zaključku svoga izlaganja ovog pitanja prof. Nikolić piše: »Prema svemu širenje kukuruza na Balkanu moglo je isto tako biti sa juga na sever, kao i sa zapada na istok, a potom opet na sever. Naročito za južne oblasti moglo bi ovo drugo da važi«.

U knjizi dr Đ. R a d i ć a, izdatoj 1872. godine, problem pojave kukuruza u naša današnja područja i njegovo širenje tretiran je tako kao da se kukuruz pojavio prvi put 1572. godine u Dalmaciji i Jonskim ostrvima. Ovamo su ga preko Italije doneli španski trgovci. »U jednom starom rukopisu — piše prof. Radić — koji je pisan 1682. godine, ovako stoji: »Kukuruz su u Dalmaciju i Jonska ostrva preneli preko Italije španski trgovci godine 1572. Iz tih predela su kukuruz doneli Grci (trgovci) u Srbiju oko godine 1576. i s proleća te godine počeše ga u baštama malo sejati. U Crnu Goru je kukuruz prispeo sa ,juga (iz Grčke) godine 1575«.

Kukuruz je posle 3 godine prenesen preko Save i Dunava u Srem, Banat i Bačku, dakle 1579 godine.

Tvrdnju da je kukuruz u južna područja Evrope, pa i u naše krajeve, prispeo preko Italije i Jadranskog mora iznose i autori Surany i Villax. Prema njima, Venecijanci su širili kukuruz duž Mediteranske obale, a odavde na istok. Moguće je da su ovu kulturu prihvatili Turci, koji su tada posedovali većinu ovih oblasti i počeli je širiti po zemljama koje su osvajali. Otuda je i došlo kod naroda do verovanja da je to kultura koju su Turci doneli u ove krajeve, pa su je zbog toga i nazvali »tursko žito«, »turčica«, »carevica«, »Turkischkorn« itd., što je moglo da navede istraživače na zaključak da se, blagodareći Turskoj, kukuruz pojavio i širio u ove krajeve — s juga na sever.

U našem jeziku reč kukuruz prvi put se pojavljuje 1531. godine. U Državnom arhivu grada Kotora u XLIII Sudsko-notarskoj knjizi na strani 545 nalazi se zapis o kupoprodaji pola kuće na teritoriji opštine Kotor u mestu zvanom Šuranje. Na latinskom jeziku sačinjen je zapisnik kojim se konstatuje da je neka udovica Stana prodala svoju njivu »Radogni Raosaljichu — dicto chuchuruz«. Nadimak »kukuruz« mogao je ovaj Raosaljić dobiti jedino po tome što je kao kupac i posednik gajio ovu za to doba sasvim novu kulturu. Ne vidim da bi ovakav nadimak mogao dobiti na osnovu kakvih drugih svojih osobina, a i reč kukuruz se u našem jeziku isključivo upotrebljava za ovaj usev i drugog svog značaja nema. Ukoliko ovaj građanin Kotora nije gajio kukuruz na svom posedu, onda je najverovatnije bio jedan od onih koji je trgovao ovim novim žitom, pa mu je narod po običaju dao nadimak koji je karakterističan za njegovu delatnost.

Za to da je već u ovo doba (1531. god.) kukuruz bio poznat u našim primorskim gradovima i lukama, bilo kao usev koji se kao retka biljka gajio po vrtovima, bilo kao žito koje je dobivano iz Mletaka, govori tadašnji vrlo jak uticaj Mletačke Republike na ova područja. A vreme od kada je kukuruz bio poznat u Italiji pa do 1530. godine nije tako kratko da bi ova naša tvrdnja izgledala isuviše smela i neverovatna. Naročito ne u uslovima kada se Mletačka Republika prostirala na jugu naše obale sve do Dubrovnika i kada je veza morem bila najpreča i najredovnija.

Da nam ova kultura nije došla iz Turske, već sa zapada, tačnije iz Italije, govori sledeća činjenica: Turska nikada, pa ni u doba svoje najveće moći, nije predstavljala jaku pomorsku zemlju, pa nije ni održavala pomorske puteve, kojima se odvijala trgovina. Pre otkrića Amerike i u početku XVI stoleća, glavni pomorski saobraćaj odvijao se Sredozemljem. Pomorski saobraćaj održavale su Španija, Portugalija, Italija, Holandija i Engleska, kao najrazvijenije pomorske zemlje. Kukuruz se iz Španije, gde je prvi put dospeo, širio u ostale zemlje Starog sveta, i to najpre u one zemlje koje su bile sa Španijom u Portugalijom povezane morem. Nije nikakvo čudo što je već u početku XVI stoleća kukuruz bio poznat stanovništvu zapadne obale uz Afrike i u istočnoj Indiji. Ovamo su ga već u to vreme preneli portugalski moreplovci.

Što se pak tiče različitih naziva kojima je stanovništvo (pa i pojedini autori) nazivalo ovu kulturu, oni ne mogu ni u kom slučaju da posluže kao dokaz porekla. Kao što su nazivi za kukuruz »tursko žito«, »Tiirkischkorn«, »Frumentum turcieum« itd. mogli da posluže za tvrdnju o dolasku ove kulture u našu zemlju iz Turske, tako isto i mnogi drugi nazivi poznati u našem narodu mogu da posluže kao dokaz za suprotno tvrđenje. Tako je poznato da se u većem delu Crne Gore kukuruz naziva »urmentin«, što svakako dolazi od italijanske reči Frumentum (žito). U Dalmaciji ga zovu »golokud«. Još i danas stanovnici severnih krajeva Crne Gore i u severnoj Albaniji zovu kukuruz »kolomboć«. Ovaj naziv je po svoj prilici jedan od prvih naziva kojim su stanovnici primorskih područja zvali ovu kulturu, čime su objasnili da je Kolumbo upoznao Stari svet sa ovom kulturom (Kolumbovo žito). Različita imena mogla su samo da unesu zabunu u tretiranju problema porekla ove kulture, a ne i da reše sam problem.

Kao što je sigurno da je kukuruz u Evropu dospeo iz Amerike, tako je isto sigurno da je u današnja područja Jugoslavije prispeo prvi put iz Italije preko primorskih trgovačkih gradova već u prvim decenijama XVI stoleća.

Širenje kukuruza na teritoriji današnje SFRJ

Od svoje rane pojave kukuruz se u našim područjima neravnomerno širio. Najpre su površine koje je zauzimao ‘bile vrlo ograničene. U samom početku mogao se naći kao »retka biljka« u vrtovima i baštama. Uporedo sa saznanjem vrednosti biljaka za ishranu ljudi i stoke rasle su i površine koje je zauzimala. Saznanja o značaju biljke bila su, razumljivo, praćena i saznanjem o načinu gajenja i nege, pa je sve to uticalo na tempo njenog rasprostiranja. Od uticaja su svakako i klimatsko-zemljišni uslovi pojedinih područja. Veće površine zauzimao je kukuruz u područjima u kojima su klimatsko-zemljišni uslovi obezbeđivali bolji rast i, analogno tome, veći prinos.

Prve podatke o gajenju kukuruza na većim površinama na području današnje Jugoslavije dao je Ballass Ivan u svojoj knjizi štampanoj 1960. godine »Kukuruz Mađarske«. Prema njemu, krajem XVII stoleća kukuruz se već gajio na znatnijim površinama u okolini Požarevca. »Kurucka vojska Thokoly Imrea (mađarska naeionalistička vojska — primedba naša) — piše Ballass — bila je primorana da se hrani hlebom od kukuruza«. Kako izgleda, količine kukuruza koje su tada korišćene u ishrani vojske bile su značajne. Pominje se količina od »10.000 oka«.

U knjizi »Dvijestogodišnjica oslobođenja Slavonije« izdatoj u Zagrebu 1882. godine Smičiklas navodi da se kukuruz u okolini Osijeka već uveliko sejao. Prema popisu iz 1807. godine proizilazi da se kukuruz sejao u svakoj opštini.

Prema Ballassu postoji jedan jedini podatak koji govori o tome da je 1692. godine kukuruz gajen u Banatu — u okolini Temišvara. U Aradskoj županiji je početkom XVIII stoleća u brdima skoro iskliučivo sejan kukuruz.

Jedan od prvih pođataka o širem gajenju kukuruza na područjima južno od Save i Dunava potiče iz godine 1740. Tekst ovog dokumenta, koji navodi dr J. K o v a č e v i ć, glasi: »Znamo da est egda bist’krepka glad’va Ercegovini i Skenderiji i va okrsnih’ stranah’iže pod vlastiju turskoga sultana, i bist’zde va naših’predeleh’ oka urmentina po seđem’ dinara, a pšenica po dvanaest’ i mnogi izmroša v gladi takove*. Prema ovom izlazi da je u ovim krajevima (Hercegovini i Skenđeriji, tj. Crnogorsko primorje) kukuruz već odavno predstavIjao domaću kulturu, koja je uporedo sa pšenicom gajena kao žito. Kukuruz je već tada, a verovatno i mnogo ranije, predstavljao robu koja je kao i pšenica prodavana na tržištu. Zbog visokih cena i jedna

1 druga žita su za siromašno stanovništvo — za tursku raju — bila nepristupačna, pa je to bio i razlog umiranja od gladi.

J. Humlum u knjizi »Zur Geographie des Maisbaues« 1942. godine navodi da se kukuruz gajio na zapadnim granicama Hrvatske već 1611. godine, gde je dospeo iz Italije. F. Vaniček 1872. godine piše dc je kukuruz bio donet u područje Vojne krajine (Varaždin i okolina) već 1612. godine. Prema istom autoru, kukuruz je uveliko sejan na poplavnim područjima Krajine, i to uglavnom ranostasni tipovi činkvantina«.

U svom putopisu izdatom u Lajpcigu 1777. godine putopisac T a u b e von T.W. dao je opis kukuruza u Slavoniji i Sremu. U svom delu navodi podatak da se ova kultura u ovim krajevima gaji za ishranu ljudi i stoke. U Sremu, na bogatijem zemljištu, nailazio je na biljke kukuruza koje su imale i do pet klipova na stablu sa 600—700 zrna. Klipovi su bili dugi i do 1 stope. Biljke mogu da izrastu do preko 2 metra. Po ovom autoru, kukuruz se u to vreme u Sremu koristio za tov svinja i volova na taj način što je stoka puštana u usev.

Prof. M i k u ž iz Ljubljane navodi podatke iz kojih se vidi da se kukuruz u Sloveniji raširio u XVII stoleću, najpre u Gorenjskom. a zatim odavde u Kranjsku i drugde. Za vreme tridesetogodišnjeg rata 1618 — 1648. zbog gladi počeo se kukuruz naglo širiti u ovim područjima. Naročito brzo širenje zapaženo je u početku XVIII stoleća. U godinama od 1713. do 1733. seljaci su bili i administrativno prisiljavani od zemljoposednika da seju kukuruz. No najveći efekat je postignut kada su seljaci, da bi se ova kultura što brže širila, bili oslobođeni poreza. Biagodareći tome, kukuruz je postao »na Kranjskem in tudi v mnogih drugih deželah eno izmed glavnih živil.. . «. I kada je organizovan Poljoprivredni sajam u Ljubljani 1848. godine, kukuruz je na njemu bio predstavljen vrlo bogatom kolekcijom najraznovrsnijih formi i tipova, pretežno tvrdunaca.

Svi napred iznet.i podaci govore o tome da je već u XVII stoleću u većini naših područja kukuruz gajen kao žito, tj. predstavljao »domaću« kulturu. To nikako ne znači da je u tom periodu imao takav značaj kakav je stekao tek kasnije.

Izrazito brzo širenje kulture kukuruza u našim područjima usleđilo je u XIX stoleću. Tada je zauzimao površine koje su se ravnale sa površinama ostalih žita (u nekim krajevima) ili je pak zauzimao površine približne površinama pšenice (u tipičnim žitorodnim područjima). Već na početku XX stoleća kukuruz je u našoj zemlji zauzimao 42,27% svih površina pod cerealijama. U apsolutnim ciframa to izgleda ovako: 1920. godine bilo je pod kukuruzom 1,815.339 hektara, a 1925 — 2,146.119 ha, da bi se 30-tih godina ustalile na približno 2,500.000 ha. Tako je danas kukuruz za našu zemlju kultura koja zauzima prvo mesto po površinama, a po svom privrednom značaju premašuje sve ostale kulture. U posleratnim godinama njen privredni značaj postaje sve veći ne samo zbog njenih potencijalnih mogućnosti da daje veće i rentabilnije prinose od drugih već i zbog vrlo široke upotrebe u ishrani stoke, industriji i izvozu.

Na osnovu ovog kratkog preseka istorije kulture kukuruza u Jugoslaviji može se zaključiti:

  • Kukuruz se na teritoriji današnje Jugoslavije pojavio znatno ranije nego što se to do sada smatralo. Sigurno je da je u nekim područjima dospeo već u prvim decenijama XVI stoleća.
  • Kultura kukuruza dospela je u naša područja najpre iz Italije preko Venecije i naših luka na Jadranu. Dalje njegovo širenje je išlo odavde prema severu i jugu i u unutrašnjost zemlje. Veliki broj imena kojima je nazivana ova kultura uneo je samo pometnju u određivanju mesta njegove prve pojave i daljeg širenja.
  • Prve forme koje su dospele u naša područja bili su tipovi tvrdunaca, po svoj prilici najranostasnije forme. Tvrdunci su ostali do vrlo kasno i jedini tipovi. Istorija ostalih tipova je znatno mlađa, To najbolje, pored ostalog, dokazuje bogatstvo pojedinih tipova u formama i varijetetima formiranih u našim područjima tokom njihovog gajenja.
  • Forme kukuruza iz grupe zubana počele su prodirati u proizvodnju na našem području tek početkom ovog stoleća.
  • Tempo širenja ove kulture, od svoje prve pojave do danas, bio je različit. Kukuruz se najpre vrlo sporo širio, a zatim sve brže, da bi krajem prošlog i u početku ovog stoleća uzeo vrlo široke razmere i postao i po površinama i po svom privrednom značaju kultura broj jedan.
  • Sve veća upotreba kukuruza u ishrani stoke i u industriji uslovila je kako njegovo sve jače širenje, tako i sve veće prodiranje zubana kao formi koje daju veće prinose po jedinici površine. Danas je ovaj proces zamene tvrdunaca zubanima vrlo intenzivan. Uporedo sa ovim procesom i u njegovom sklopu teče i proces sve većeg širenja hibrida kao najkulturnijih formi.

Raznolikost i bogatstvo lokalnih formi kukuruza ima izvanredan značaj za selekciju novih hibrida. Prikupljanje, čuvanje i dalje korišćenje ovog materijala garantuje dalji uspeh u unapređenju ove za našu privredu najvažnije kulture.

Berba, smeštaj i čuvanje kukuruza

Dr Andrija Patarčić

Berba, smeštaj i čuvanje su završne operacije u proizvodnji kukuruza. Njima se mora posvetiti posebna pažnja, jer sav trud oko proizvodnje kukuruza može da bude uzaludan ako se proizvedeni plod ne sakupi i ne očuva dobro. Gubici zbog loše izvedene berbe i lošeg čuvanja mogu ići i do 10—20% od proizvedene količine kukuruza, što smanjuje rezultate našeg rada i donosi velike finansijske gubitke. Zbog toga će se u ovom poglavlju posebna pažnja posvetiti načinima berbe, čuvanja i smeštaja u savremenoj proizvodnji kukuruza. Reč je samo o merkantilnom kukuruzu, jer semenski kukuruz zahteva poseban način berbe, smeštaja i čuvanja (vidi str. 184) radi očuvanja njegove klijavosti.

Berba kukuruza

U poređenju sa strnim žitima kukuruz s jedne strane ima pogodne osobine sazrevanja, a time i berbe, a s druge strane loše. Dobre osobine su neosipanje zrna, prilično ravnomerno sazrevanje i mogućnost dužeg perioda berbe. Loše osobine kukuruza prilikom sazrevanja i berbe su dosta veliki procenat vlage u zrnu i stabljici (skopčan sa berbom u jesen) i teškoće pri mehanizovanju berbe.

Ranijih godina se smatralo da kukuruz treba brati kada potpuno sazri. Međutim, u savremenoj proizvodnji kukuruza ide se na raniju berbu, koja može da počne čim je kukuruz tehnički zreo, tj. kada je u takvom fizičkom stanju koje omogućuje njegovu berbu, čuvanje, doradu i upotrebu. U našim uslovima ranija berba kukuruza je važna i zbog toga što posle kukuruza vrlo često dolazi pšenica. Zrno kukuruza u stadijumu tehničke zrelosti prelazi iz voštane u punu zrelost, ne može se više noktom zaparati dobija svoju prirodnu boju i sjaj; listovi se počinju sušiti, a isto tako, u većoj ili manjoj meri, i komušina.

Prema podacima K. Rosića različiti hibridi kukuruza stižu u periodu tehničke zrelosti sa različitim procentom vlage u zrnu:

  1. Vrlo rani — sa vlagom zrna do 15%
  2. Rani — sa vlagom zrna od 15 do 20%
  3. Srednje rani — sa vlagom zrna od 20 do 25%
  4. Srednje kasni — sa vlagom zrna od 25 do 30%
  5. Kasni — sa vlagom zrna od 30 do 35%
  6. Vrlo kasni — sa vlagom zrna preko 35%.

Vreme berbe kukuruza zavisi od vremena setve, vegetacionog perioda sorte i meteoroloških prilika. U normalnim godinama u našem žitorodnom području i uz setvu u normalno vreme (druga polovina aprila) rane i srednje rane sorte dospevaju za berbu u drugoj polovini septembra, srednje kasne sorte u prvoj polovini oktobra i kasne sorte u drugoj polovini oktobra. Vrlo je opasno ostaviti da kukuruz prezri za berbu. Dugim stajanjem na njivi kukuruz je izložen poleganju, napadu ptica i glodara, napadu bolesti, klipovi počinju da otpadaju i sl., što sve smanjuje prinos, odnosno povećava gubitke

Obično je potrebno znati približan prinos kukuruza neposredno pred početak berbe. Ovaj prinos se izražava u suvom zrnu sa 14% vlage. Da bi se približno odredio prinos treba na parceli na više mesta obrati klipove sa određene manje površine i izvagati. Dovoljno je izabrati 5 mesta dijagonalno (unakrsno) na parceli s tim da svako mesto ima oko 20 m2. Ova mesta moraju odgovarati približno prosečnim uslovima u pogledu prinosa za celu parcelu. Težina klipa sa ubranih površina preračuna se na 1 ha i tako se dobije približan prosečni prinos u klipu sa prirodnom vlagom zrna. Da bi se dobio prinos u zrnu treba sa svakog mesta gde su obrani klipovi uzeti oko 10 prosečnih klipova, okruniti zrno sa njih izvagati zrno i kočanke. Na taj način se dobije težinski i procentualni odnos zrna prema kočanki. Iz ovog odnosa se može izračunati prinos zrna na 1 ha sa prirodnom vlagom pri berbi. Prinos u suvom zrnu sa 14% vlage izračunava se pomoću formule:

Ps = Pv (100 —V) / (100 — 14), gde je:

Ps = prinos u suvom zrnu sa 14% vlage (mc/ha),
Pv = prinos u zrnu sa prirodnom vlagom pri berbi (mc/ha)
V = vlaga zrna pri berbi (u %).

Na primer: ako je dobiveni prinos u klipu sa prirodnom vlagom pri berbi 80 mc/ha, a odnos zrna prema kočanki pri berbi 75 : 25.

onda je prinos u zrnu sa prirodnom vlagom

(Pv) = 80 × 75 / 100 = 60

mc/ha. Ako zrno ima 28% vlage pri berbi (V), onda prinos u suvom zrnu sa 14% vlage (Ps) iznosi:

60 x 100 — 28 / 100 — 14 = 50,22 mc/ha

Berba kukuruza se obavlja ručno ili mehanizovano. Kod nas još prevladava ručna berba, iako se poslednjih godina počela širiti i mehanizovana berba.

Ručna berba kukuruza

Ručna berba kukuruza se kod nas izvodi na tri načina:

  1. jednovremeno se vrši komušanje i otkidanje klipova na njivi,
  2. otkidaju se klipovi sa komušinom na njivi, a komušanje se vrši naknadno kod kuće (ekonomskom dvorištu),
  3. seku se stabljike zajedno sa klipovima i odvoze kući (u ekonomsko dvorište) gde se otkidanje i komušanje klipova vrši naknadno.

Kod prva dva načina kukuruzovina se posle berbe poseče, veže u snopove i odvozi sa njive.

Najrašireniji način ručne berbe je istovremeno komušanje i otkidanje klipova na njivi. Pri tome se klipovi bacaju na manje gomile i po mogućnosti istog dana skupljaju u kola ili prikolicu i odvoze sa njive u ekonomsko dvorište (koš). Za prolaz kola (prikolica) kukuruzovina se sa parcele prethodno proseče na više mesta.

Drugi, a naročito treći način ručne berbe zastupljen je u mnogo manjoj meri, i to najčešće u brdskim i poljoprivredno nerazvijenim područjima.

U nekim zemljama (Francuska, Holandija i dr.) ručna berba se izvodi pomoću beračke kuke. Ovaj način berbe se pokazao efikasniji za oko 20% od obične ručne berbe. Kod nas se, u nekim krajevima za tu svrhu koriste drveni ili gvozdeni šiljci.

Pri ručnoj berbi može doći do gubitaka, i to najčešće zbog nedovoljne pažnje radnika prilikom berbe. Ovi gubici variraju od 0,5 do 4%, ali kod savesnih radnika ne prelaze 1—2%. Međutim, pri sakupljanju kukuruzovine ostali klipovi se u većini slučajeva opet: sakupe, odnosno iskoriste.

Mehanizovana berba kukuruza

Savremena proizvodnja kukuruza zahteva mehanizovanje svih radnih operacija, pa i berbe. Najveći stepen mehanizovane berbe kukuruza postignut je u SAD, gde se u tipičnim kukuruznim rejonima berba mašinama obavlja na preko 90% površina pod kukuruzom. Ubrzano se uvodi mehanizovana berba kukuruza u SSSR-u, a zatim u Francuskoj, Argentini i nekim drugim zemljama.

U svetu postoji više sistema mašina za berbu kukuruza. Oni se mogu razvrstati uglavnom u tri grupe, i to:

  1. mašine koje kao krajnji rezultat berbe daju klipove, a nazivaju se opštim imenom berači;
  2. mašine koje kao krajnji rezultat berbe daju zrno, a nazivaju se berači-krunjači ili kombajni-krunjači;
  3. mašine koje kao krajnji rezultat berbe daju ili klipove ili zrno, tj. mogu alternativno da rade ili kao berači ili kao krunjači, a možemo ih nazvati berači-komušači-krunjači ili jednostavnije kombajni za kukuruz.
  • Berači. — (u užem smislu). Oni samo beru (otkidaju) klipove, pri čemu ih u manjoj meri i okomušaju, a kukuruzovinu ostavljaju neposečenu na njivi u poleglom i izlomljenom stanju. Osnovni radni organ su otkidački (berački) valjci. Ove mašine su vrlo malo zastupIjene u svetu.
  • Berači-komušači. Ove mašine otkidaju klipove i u većoj meri ih okomušaju, a kukuruzovinu ostavljaju neposečenu na njivi u poleglom i izlomljenom stanju. Pored otkidačkih valjaka one imaju i komušačke valjke (sl. 4). Ovo je za sada osnovni tip mašina za berbu kukuruza u SAD.
  • Berači sa seckalicom otkidaju klipove, pri čemu ih u manjoj meri okumušaju, a kukuruzovinu iseckaju na sitne komadiće. Berači sa seckalicom (sečkom) imaju pored otkidačkih valjaka još i seckalicu. Ovo je osnovni tip mašina za berbu kukuruza u SSSR-u, a i kod nas (sl. 1, 2 i 3).
  • Berači-komušači sa seckalicom. — Otkidaju klipove i u većoj meri ih okomušaju, a kukuruzovinu iseckaju na sitne komadiće. Ove mašine imaju otkidaćke valjke, komušačke valjke i seckalicu. Počele su se proizvoditi u novije vreme i još nisu toliko raširene.
Tipovi berača-krunjača, odnosno kombajna-krunjača

Berači-krunjači su, u stvari, posebne mašine koje imaju na sebi otkidačke valjke i krunjački uređaj, dok su kombajni-krunjači prepravljeni žitni kombajni, koji su na taj način osposobljeni za berbu i krunjenje kukuruza. Kombajni-krunjači se sve više šire u svetu, a dele se na dve grupe:

  • kombajni-krunjači koji samo klipove propuštaju kroz bubanj za krunjenje, a kukuruzovina ostaje neposečena na njivi u poleglom i izlomljenom stanju;
  • kombajni-krunjači koji seku stabljike sa klipovima i zajedno ih propuštaju kroz bubanj za krunjenje, tako da kukuruzovina izlazi iz kombajna u iskidanom, izgnječenom i delimično iščijanom stanju (sl. 5).

Kombajni-krunjači mogu imati bunker za zrno ili uređaj za punjenje džakova. U savremenoj mehanizaciji daje se prednost kombajnima sa bunkerom, zbog veće uštede u Ijudskoj radnoj snazi prilikom berbe i transportovanja.

Tipovi berača-komušača-krunjača

Mašine koje alternativno rade kao berači-komušari ili kao berači-krunjači počele su se u poslednje vreme više širiti u svetu (naročito u SAD i SSSR-u) i imaju svoju perspektivu. Kod njih se može skinuti komušarski uređaji i staviti krunjački. Na taj način mogu u početnom stađijumu berbe, dok je kukuruz vlažniji (manje zreo), da rade kao berači-komušači, a kasnije, kada kukuruz dovoljno sazri, da i*ade kao berači-krunjači. Čini se i pokušaj da im se đoda seckalica tako da istovremeno i seckaju kukuruzovinu.

Sl. 1 Jednoredni vučeni berač sa seckali.com (tip »Zmaj-1« — Zemun)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 2 Dvoredni vučeni berač sa seckalicorp (tip »Zmaj-2« — Zemun)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 3 Dvoredni vučeni barač sa seokalicom (pri radu)

Izostavljeno iz prikaza

Ostali tipovi mašina za berbu kukuruza

Ranije su postojale i snopovezačice za kukuruz i berači-snopovezači, ali se sada više ne proizvode. Snopovezačice za kukuruz su sekle stabljike sa klipovima i vezivali ih u snopove. One su se pokazale neekonomične, jer se otkidanje klipova moralo naknadno da obavlja ručno ili posebnim staeionarnim mašinama. Berači-snopovezači nisu našli širu primenu jer tehnički nisu bili dobro rešeni zbog teškoće vezivanja obrane kukuruzovme u snopove.

Kod svih tipova mašina za berbu kukuruza koje ne seckaju kukuruzovinu, ova se mora iscekati posebnim mašinama. U tu svrhu se korisie sitnilice za kukuruzovinu ili rotacioni krmni kombajni.

Kod svih tipova mašina koje ne vrše potpuno komušanje klipova, ono se mora obaviti posebnom mašinom — komušaljkom. Naknadno komušanje klipova komušaljkom vrši se kod koševa.

Pored navedene osnovne podele mašina za berbu kukuruza prema njihovoj nameni, možemo ih još pođeliti na vučene, polunošene na traktoru ili nošene na traktoru, kao i na samohodne. Nošene i samohodne mašine imaju prednost jer za njih ne treba prosecati parcelu za prve prohode. Pored toga mašine za berbu kukuruza možemo podeliti na 1-redne, 2-redne i višeredne. Svakako da za veća gazđinstva više odgovaraju 2-ređne i višeredne mašine.

Mehanizovana berba kukuruza kod nas

Kod nas se mehanizovana berba kukuruza tek počinje da uvodi i skopčana je sa nizom problema. Neki od osnovnih problema vezani su za samu tehnologiju mašina, tj. kakav krajnji produkt — rezultat rada daju — da li kukuruz u klipu ili zrnu. Još se diskutuje ne samo kod nas nego i u drugim zemljama, koji je od ova dva načina berbe kukuruza bolji, jer svaki ima svojih prednosti i nedostataka. Priličan problem predstavlja i sređivanje kukuruzovine pri mehanizovanoj berbi, tj. na kakav način je najbolje koristiti, naročito zbog toga što se ona ovde ne pojavljuje u svom klasičnom obliku — u snopovima — kao kod ručne berbe. Jedan od problema vezan je i za kvalitet rada mašina, a odnosi se na gubitke klipova i zrna, nedovoljno komušanje klipova, oštećivanje zrna i sl. Problem je i nedovoljna pouzdanost u radu i produktivnost postojećih mašina u zemlji, kao i nedovoljno iskustvo u pravilnoj organizaciji rada, što često dovodi u sumnju ekonomičnost primene mašina za berbu kukuruza —u poređenju sa relativno jeftinom sezonskom radnom snagom. Svi ovi faktori utiču na to da i danas veliki broj društvenih gazdinstava daje prednost ručno“ berbi, angažujući pritom veliki broj sezonske radne snage (koja se u poslednje vreme sve teže nalazi) — iako je naša perspektiva uvođenje kompleksne mehanizacije i u proces berbe i uskladištenja kukuruza.

Sl. 4 Dvoredni nošeni berač-komušač (Kormik — SAD)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 5 Kombajn krunjač »Claeys«

Izostavljeno iz prikaza

Pošto se i kod nas u poslednje vreme teži širem uvođenju mehanizovane berbe, postavlja se pitanje koji od navedenih sistema mašina najbolje odgovara našim uslovima.

Višegodišnjim proučavanjem ovog problema pokazalo se da sadašnjim našim uslovima na društvenim gazdinstvima odgovaraju kako mašine za berbu koje kao krajnji produkt daju klipove — tj. berači, tako i mašine koje kao krajnji produkt daju zrno — tj. kombajni-krunjači.

Berba beračima za kukuruz

Od berača kukuruza najpogodniji su oni koji imaju na sebi ugrađenu seckalicu (sl. 1, 2 i 3) tako da se istovremeno sa berbom vrši I seckanje kukuruzovine. Na taj se način njiva odmah, pri berbi, očisti i osposobi za oranje i pripremu zemljišta za setvu ozimih useva. Mehanizovana berba (beračima) srednje kasnih i kasnih hibrida može da počne već kad je vlaga zrna oko 30%, što omogućuje da se berba ranije počne i završi. Mehanizovana berba (beračima) ranih hibrida može početi kada imaju vlagu zrna oko 20—25%. Iseckana kukuruzovina može se skupljati u prikolicu i transportovati na siliranje dok je vlažnija, ukoliko je potrebna gazdinstvu, ili, ukoliko nije potrebna, može se rasturati po njivi i kasnije zaorati.

Berba kombajnima-krunjačima

Kombajni-krunjači (sl. 5) se mogu takođe korisno primeniti na gazdinstvima jer u jednom radnom procesu beru i krune klipove, a pored toga njihovom se primenom povećava godišnje korišćenje žitnih kombajna. Nedostatak kombajna-krunjača je taj što previše oštećuju zrno dok je vlažnije (sa 27—30% vlage), zbog čega berba srednje kasnih i kasnih hibrida mora početi za oko 10—15 dana kasnije nego sa beračima, odnosno kada vlaga zrna padne ispod 26%. Međutim, kombajni-krunjači se mogu korisno primeniti za berbu ranih hibrida, gde nema toliko opasnosti od prevelikog oštećenja zrna, jer ovi hibridi ranije sazrevaju. Važno je napomenuti da se kombajnikrunjači mogu primeniti samo na onim gazdinstvima koja imaju sušaru za zrno, jer se vlaga zrna pre uskladištenja mora svesti na 14%. Kombajni-krunjači koji su kod nas u primeni (Claeys) seku kukuruzovinu i propuštaju je kroz bubanj zajedno sa klipovima, tako da ona izlazi iz kombajna u iskidanom i izgnječenom stanju. Ovakva kukukuruzovina nije pogodna za siliranje, jer nije dovoljno isitnjena, a pored toga je dosta zrela. Može se koristiti kao prostirka za stoku. Ukoliko se kukuruzovina ne koristi, ona se mora ili isitniti pre oranja ili skloniti sa njive, jer inače dolazi do zagušivanja pluga pri oranju.

Koji će se od ova dva sistema mehanizovane berbe primeniti na pojedinim gazdinstvima zavisi od konkretnih uslova, a postoji i mogućnost kombinovanja ovih sistema, Pošto se pretpostavlja da će se sve više širiti berači-komušači-krunjači, tj. mašine koje mogu da rade alternativno i kao berači klipova i kao krunjači, postoji još veća mogućnost da gazdinstva izaberu mehanizovani način berbe koji im najviše odgovara.

Pored pomenutih mašina mnoga gazdinstva, naročito ona kojima kukuruzovina nije potrebna, mogu korisno primeniti i američki sistem berača-komušača (sl. 4).

Otklanjanje gubitaka pri berbi kukuruza

Pri mehanizovanoj berbi kukuruza uvek dolazi do izvesnih gubitaka u klipu i zrnu, koji su obično veći nego pri ručnoj berbi. Zbog toga se praktikuje da se preostali klipovi posle berbe skupljaju Ijudskom radnom snagom. Na taj način u prave gubitke ide samo zrno palo na zemlju radom mašina. Gubici u klipovima i zrnu zavise od uslova rada i tipa mašine. Ako berba kukuruza počinje ranije u sezoni, onda su i gubici manji nego pri kasnijoj berbi. Pri ranijoj berbi ima manje poleglih stabljika, koje najviše utiču na gubitke klipova, a pored toga se i zrno teže kruni prilikom otkidanja i komušanja klipova, tako da su tada i gubici zrna manji. U normalnim radnim uslovima prosečni gubici kukuruza pri radu sa mašinama tipa berača iznose oko 4,5% od prinosa, od čega oko 3,5% otpada na gubitke klipova (koji se sakupljaju ručno), a oko 1% na gubitke zrna, tj. na prave gubitke. U povoljnim radnim uslovima, pri ranijoj berbi, gubici kukuruza mogu biti i manji (2—3%), od čega na gubitke zrna otpada manje od 1%. Zbog toga je najpogodnije ako se berba sa beračima može da završi za oko 20 dana od početka sezone berbe. Kombajnikrunjači koji se primenjuju kod nas (tipa Claeys) imaju čak i u normalnim radnim uslovima ukupne gubitke od oko 10%, ali od toga 9% otpada na klipove koji se mogu pokupiti i oko 1% na zrno. Berbu kombajnima-krunjačima treba završiti za oko 10 dana.

Komušanje klipova kod gotovo svih dosadašnjih tipova berača nije potpuno. Tako, npr. berači sa seckalicom potpuno okomušaju svega oko 30—50% klipova, dok ostali klipovi ostaju delimično ili potpuno neokomušani. Berači-komušači potpuno okomušaju 70—90% klipova. Komušanje klipova je uvek bolje kad je komušina zrelija i suvlja. Zbog nedovoljnog komušanja klipova potrebno je, naročito posle rada berača sa seckalicom vršiti naknadno komušanje klipova posebno mašinom pre stavljanja u koš. Ova radna operacija se obavlja posebnom komušaljkom (sl. 6).

Oštećivanje zrna pri radu sa beračima nije veliko i iznosi obično ispod 1%. Pri radu kombajna-krunjača oštećivanje zrna je veće i iznosi kod normalno zrelog kukuruza oko 10%. Zbog toga kombajni-krujnači nisu pogodni za berbu semenskog kukuruza.

Transportovanje klipova, zrna i kukuruzovine

Za transportovanje klipova najbolje je koristiti traktorske prikolice sa automatskim zadnjim ili bočnim istovarom, koje mogu za 2—3 minuta da istovare sadržinu. Radi povećanja kapaciteta dodaju im se sa strane daske. Iste prikolice su pogodne i za transportovanje zrna u rinfuznom stanju, dok se za transportovanje u džakovima mogu koristiti i obične prikolice. Za transportovanje iseckane kukuruzovine najpogodnije su silažne prikolice sa automatskim zadnjim ili bočnim istovarom. Ako nema silažnih prikoiica mogu se koristik obične prikolice sa visokim dodatnim stranicama.

Rad sa mašinama, njihovo regulisanje i održavanje

Pravilna organizacija rada pri mehanizovanoj berbi kukuruza je jedan od osnovnih faktora rentabilnosti. Mašinska berba zahteva jedan viši stepen organizacije i sinhronizacije pojedinih radnih operacija za razliku od ručne berbe. Mašinska berba je povezana sa više radnih operacija koje zavise jedna od druge, kao što je berba, transportovanje kukuruzovine, naknadno komušanje klipova, unošenje u koš, odnosno sušenje zrna itd. Samo ako jedna od ovih radnih operacija zastane, dolazi do zastoja u celokupnom radnom procesu.

Kod vučenih i polunošenih berača organizacija rada počinje sa prosecanjem njive na približno svakih 50 m, da traktor ne bi gazio kukuruz pri prvom prohodu. U sadašnjim našim uslovima ova se radna operacija najčešće izvodi ručno. Međutim, neki pri organizaciji berbe ne prosecaju njivu, već rasute klipove (usled gaženja traktorom) pokupe ručno. Kod berača sa seckalicom osnovni problem je pravilna organizacija transportovanja klipova i iseckane kukuruzovine —ukoliko se ova skuplja. Prikolica treba da ima toliko da berba klipova ni u jednom momentu ne zastane, a njihov broj se određuje na bazi kapaciteta berača i prikolica, udaljenosti njive i ostalih faktora koji utiču na rad. Prikolice ne treba vezati za jedan berač, nego za grupu berača. U tu svrhu berači moraju da rade blizu jedan drugog, ali da svaki ima svoj zagon. Na sličan način treba organizovati I transportovanje iseckane kukuruzovine. Ukoliko nemamo dovoljno prikolica za prevoz iseckane kukuruzovine, bolje je da se ona rastura po njivi nego da berači stoje i čekaju na prikolicu. Kod berača bez seckalice sitnjenje i sakupljanje kukuruzovine su posebne radne operacije.

Rad komušaljki organizuje se tako da se one postave uz prijemni koš elevatora za klipove, tako da klipovi prvo odlaze na komušaljku, a zatim na elevator za klipove, koji ih prenosi u koš za kukuruz (sl. 7). Jedna komušaljka tipa »Zmaj« dolazi na 3—4 jednoredna berača, odnosno na 1,5—2 dvoredna berača. Na 1 elevator za klipove tipa »Zmaj« dolaze 2 komušaljke, koje se postave sa svake strane prijemnog koša elevatora.

Za rad kombajna-krunjača nije potrebno prosecanje njive. Transportovanje okrunjenog zrna sa kombajna — ukoliko imaju uređaj za punjenje džakova — vrši se na isti način kao i kod kombajniranja pšenice, jer se džakovi sa zrnom ispuštaju na njivu. Ovde je važno da se džakovi što pre otpreme sa njive do sušare, da se zrno ne bi »upalilo«. Kod kombajna-krunjača sa bunkerom transportovanje zrna se vrši istovremeno sa berbom — pri čemu treba paziti da ne dođe do zastoja zbog pomanjkanja prikolica. Transportovanje kukuruzovine pri radu kombajnom-krunjačom vrši se odvojeno i nezavisno od berbe.

Sl. 6 Stacionama komušaljka (»Zmaj«)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 7 Stacianama komušaljka i elevator za klipove u radu (»Zmaj«)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 8 Stacionarna komušaljka za kukuruz u radu

Izostavljeno iz prikaza

Rasute klipove treba skupljati ručno, neposredno posle prolaza berača odnosno kombajna ili naknadno.

Pravilnim regulisanjem berača za rad mogu se smanjiti gubici klipova i zrna. Regulisanje se sastoji uglavnom u pravilnom položaju beračkog uređaja i pravilnom razmaku otkidačkih valjaka. Vrhovi razdeljivača beračkog uređaja moraju da budu spušetni što niže do površine zemlje, kako bi bolje prihvatali polegle stabljike, ali pritom ne smeju da zadiru u zemlju. Najbolje je spustiti ih 10—15 cm do površine zemlje Kod berača sa seckalicom visina reza stabljika treba da iznosi po mogućnosti 10—15 cm. Kod nedovoljno zrelog i jačeg kukuruza otkidački valjci se nešto više razmaknu, dok se kod zrelijeg i slabijeg kukuruza (sa manjim klipovima i tanjim stabljikama) valjci više primaknu jedan drugom, ali pritom treba paziti da ne dođe do prevelikog lomljenja i kidanja stabljika. Kod kombajna-krunjača heder treba spustiti što niže, a bubanj za krunjenje tako regulisati (razmak bubnja od korpe) da previše ne oštećuje zrno, ali i da ne ostavlja neorunjenog zrna na klipu.

Radna brzina berača kukuruza treba da iznosi oko 4 km/h kod prinosa od 80 do 100 mc/ha u klipu, a kombajna-krunjača tipa Claeys oko 2—2,5 km/h.

Održavanje mašina se sastoji u redovnom čišćenju i podmazivanju, pritezanju zavrtnja i kaiševa, oštrenju noževa seckalice itd., a prema uputstvu koje uz mašinu daje fabrika.

Mehanizovano ubiranje silažnog kukuruza

U prozivodnji silažnog kukuruza, sve do ubiranja, koriste se iste mašine kao i u proizvodnji kukuruza za zrno. Pri ubiranju tehnološki proces je drugačiji, zbog čega se i koriste druge mašine, iako postoje pokušaji da se i mašine za berbu kukuruza, u prepravljenom obliku koriste za ubiranje silažnog kukuruza.

Preporučuje se da se ubiranje silažnog kukuruza započne u vreme najintenzivnijeg porasta. To je period prelaza iz mlečne u voštanu zrelost, kada u biljci ima oko 70% vlage i oko 30% suve materije. Ubiranje silažnog kukuruza se mora obaviti što pre, da se stabljike ne bi osušile i otvrdle, jer je tada kvalitet silaže lošiji. Zbog toga treba praktikovati da se setva silažnog kukuruza ne vrši odjednom, nego u više mahova, kako bi biljke postepeno dolazile u stadijum pogodan za ubiranje.

Za ubiranje silažnog kukuruza koriste se krmni (silažni kombajni), koji u jednom radnom procesu vrše kosidbu biljne mase, seckanje i utovar u silažnu prikolicu. Krmnih kombajna ima više tipova: a) klasični tip sa kosom i sečkom i b) rotacioni tip, koji nema kosu, već bubanj sa noževima služi kako za košenje, tako i za seckanje zelene mase. Klasični krmni kombajni mogu imati ili heder sa kosom ili jednoredni i dvoredni uređaj. Za silažni kukuruz najviše se koriste krmni kombajni sa jednorednim ili dvorednim uređajem za prihvatanje i košenje stabljika, koje zatim idu u seckalicu na seckanje, odakle se iseckana masa prebacuje u prikolicu.

Kod nas je ranijih godina uvezeno više tipova krmnih kombajna, uglavnom iz istočnoevropskih zemalja. Od ovih kombajna jedini je zadovoljo sovjetski krmni kombajn tip SK—2,6. Međutim, i on se pokazao neprikladan za prinose silažnog kukuruza veće od 5 vagona/ha.

Za ubiranje visokoprinosnog silažnog kukuruza pre nekoliko godina uvezen je iz SAD vučeni krmni kombajn New Holland (Nju Holand) tip 818, i to u varijanti sa vlastitim motorom (sl. 9) i bez motora. Ovaj kombajn ima uređaj za niske krmne biljke i jednoredni uređaj za visoke krmne biljke, i to u prvom redu za silažni kukuruz. Krmne kombajne Nju Holand proizvodi fabrika »Pobeda« — Novi Sad, koja je otkupila licencu. Fabrika je izvršila prepravku ovog kombajna i prilagodila ga našim uslovima, tako da će biti dvoredni i imaće varijantu sa domaćim motorom i bez motora. U oba slučaja za vuču kombajna potreban je traktor. Učinak dvorednog kombajna biće oko 3,5 ha dnevno, dok sadašnji jednoredni imaju učinak od 1,5 do 2 ha dnevno. Fabrika »Pobeda« proizvodi i rotacioni krmni kombajn tip KS—88, koji je pogodan samo za niske silažne-krmne biljke. Takođe se i berači sa seckalicom »Zmaj—-1« i »Zmaj—2« mogu, uz izvesne prepravke koristiti kao krmni kombajni, ali im je učinak dosta mali. Za ubiranje silažne mase neka gazdinstva koriste i žitne kombajne Claeys, pošto prethodno zamene bubanj seckalicom.

Za transportovanje iseckane silažne mase pogodne su silažne prikolice sa automatskim istovarom tipa »Zmaj« (sl. 10) ili »Pobeda«.

Smeštaj i čuvanje kukuruza

Zrno merkantilnog kukuruza koje se koristi za ishranu ili preradu mora da bude zdravo, da ima svoj prirodni sjaj, boju i određeni procenat vlage, ne sme da ima strani miris, ne sme da bude zaraženo gljivičnim i drugim bolestima, niti previše oštećeno. Sve ovo se može postići ako je pravilno izvršena berba, smeštaj i čuvanje kukuruza.

Kukuruz se čuva u klipovima ili u zrnu. Kod nas se najveći deo kukuruza čuva u klipovima, i u tu svrhu se stavlja u koševe. U njima klipovi ostaju sve do upotrebe (prodaje ili korišćenja na gazdinstvu). Klipovi se stavljaju u koševe odmah posle berbe i u njima najveći deo ostaje preko zime. Pre upotrebe klipovi se krune.

Sl. 9 Silažni koimbajn KS-69 (New Hollamd) sa vlastit;m motorom u agregatu sa silažnom priikolicom (»Pobeda«)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 10 Silažna prikolica »Zmaj« sa zadnjim istovarom ili seckane kukuruzovine

Izostavljeno iz prikaza

Klipovi se ne smeju previše vlažni stavljati u koševe, i to naročito ne kasnije u jesen, kada je vreme vlažnije i hladnije, jer tada dolazi do jačeg kvarenja kukuruza (pojava plesni i sl.)Ovo može biti naročito opasno za kasne sorte kukuruza. Mora se uzeti u obzir i to da je kočanka pri berbi uvek vlažnija od zrna, sve dok se zrno ne osuši na oko 12% vlage, što još više otežava sušenje klipa. Odnos između vlažnosti zrna i kočanke pokazuju sledeći podaci:

  • Vlažnost zrna u % 12
    14
    18
    20
    25
    30
  • Vlažnost kočanke u % 11
    15,5
    26
    32
    45
    52

Praksa je pokazala da se u ranijem periodu berbe, koji za srednje kasne sorte (npr. kanzas 1859) počinje početkom oktobra, klipovi mogu staviti u koš i sa vlažnošću zrna od oko 30%, računajući na normalnu jesen, bez bojazni od kvarenja. Ovde ne računamo normalni procenat plesnivosti koji se uvek pojavljuje kod kukuruza u klipu čuvanog u košu. Da bi se sprečilo kvarenje klipova treba ih u kasnijem periodu berbe stavljati u koš sa oko 20—24% vlage zrna. a ukoliko to nije moguće potrebno je veštačko sušenje.

Klipove treba stavljati u koš potpuno okomušane i čiste (»bez svile« i otpadaka lišća i stabljika). Pre stavljanja u koš treba odvojiti zelene klipove, pabirke, bolesne klipove (plesnive) i jako oštećene, jer su oni izvor kvarenja zdravih klipova. U SAD, gde se najveći deo berbe obavlja beračima-komušačima, stavljaju se u koševe i klipovi sa 5—10% komušine. Ukoliko su klipovi zreli i komušina suva ovo ne može da utiče na kvarenje.

Klipovi stavljeni u koš dalje se suše prirodno. Praćenjem kretanja vlage u zrnu na klipovima u košu u okolini Beograda ustanovIjeno je da je zrno imalo vlagu:

— početkom oktobra 30%
— početkom novembra 22%
— početkom decembra 22%
— početkom januara 22%
— početkom februara 20%
— početkom marta 18%
— početkom aprila 14%
— početkom maja 12%

Iz podataka se vidi da do najvećeg gubljenja vlage dolazi u jesen, odnosno posle berbe, dok su vremenske prilike još dosta povoljne, kao i u proleće, kada nastaju topliji dani, dok se preko zime vlažnost zrna uglavnom održava na sličnoj visini. Isto tako je ustanovljeno da se klipovi ubrani početkom oktobra sa 30% vlage zrna za nekoliko procenata bolje osuše u košu posle mesec dana u odnosu na klipove sa iste parcele ostavljene na stabljici. Sve ovo ukazuje na to da se klipovi mogu brati i sa 30% vlage zrna i stavljati u koš bez bojazni od većeg kvarenja — naravno ukoliko se ne radi o kasnoj berbi i izrazito lošim vremenskim prilikama.

U zemljama sa više vlage u jesen praktikuje se veštačko sušenje klipova u košu hladnim okolnim vazduhom. Ovo se izvodi uz pomoć posebnih ventilatora koji ubacuju okolni vazduh u koš. U tu svrhu moraju se u koš staviti kanali od dasaka kroz koje produvava vazduh i prolazeći kroz masu klipova odnosi jedan deo vlage klipa. Ovaj način sušenja ima efekta samo ako je okolni vazduh dosta suv, tj. ako ima relativnu vlažnost manju od 80%. Ukoliko je vazduh prevlažan i vreme hladno (ispod 10°), praktikuje se upotreba malo zagrejanog vazduha. Zagrevanje se vrši pomoću posebnog toplotnog agregata, a kao gorivo služi nafta ili drugo gorivo. Zagrejani vazduh mora da ima 5—10° višu temperaturu od okolnog vazduha, u kom slučaju se relativna vlaga vazduha snizi na oko 45%, što povoljno utiče na sušenje. Kod klipova kukuruza za merkantilne svrhe se vrlo malo praktikuje sušenje potpuno toplim vazduhom, jer je to nerentabilno, pošto se tom prilikom mora da suši i kočanka koja je vlažnija od zrna. Međutim, kod semenskog kukuruza se primenjuje i sušenje klipova toplim vazduhom, da bi se mogli kruniti bez većeg oštećenja i da bi već pre nastupa zime sveli vlažnost zrna na 12—14%, radi očuvanja klijavosti.

Klipovi kukuruza se pretežno čuvaju u koševima. Koševi su najčešće drvene konstrukcije, ali u novije vreme se prave i koševi od pletene žice ili čeličnog lima. Zbog povećanih količina kukuruza na gazdinstvima se prave i provizorni koševi od drvenih stubova i pletene žice bez izdignutog poda i pravog krova (pokrivaju se snopovima kukukuruzovine) koji su svakako nepogodni jer su u njima klipovi mnogo jače izloženi kvarenju i napadu štetočina nego u pravim koševima. Koševi moraju biti podignuti na otvorenim mestima, tako da su udaljeni od zgrada i drveća, radi boljeg provetravanja i osunčavanja.

Pravi koševi su podignuti na postolje visine oko 0,7—1 m radi manjeg napada miševa i boljeg čuvanja od vlage. Visina koševa od poda do krova iznosi oko 3 m, a širina 1,35—2 m. Dužina koševa je različita. U novije vreme se najviše podižu koševi od pletene žice (sl. 12) sa konstrukcijom od čeličnih cevi, betonskog postolja, drvenog poda i krova od salonita. Oni su mnogo trajniji od drvenih koševa, a i kukuruz se u njima bolje suši.

Kukuruz u zrnu najčešće se čuva u magacinu (skladištu). Veće količine čuvaju se u specijalnim silosima. Zrno kukuruza smešteno u magacin ili silos ne sme da ima veću vlažnost od 14%, jer inače dolazi do »samozagrevanja« usled aktivne fermentacije i do kvarenja zrna usled napada plesni i drugih bolesti. Pošto zrno kukuruza pri mašinskoj berbi sa istovremenim krunjenjem ima vlagu od oko 20—26%, ono se mora prethodno veštački da suši u sušarama za zrno (sl. 11). Zrno se mora odmah posle berbe (isti dan) da šalje na sušenje, jer može da se ><upali« ako duže vreme stoji neosušeno gomili: Do »zapaljenja« može doći već nakon stajanja od 5 do 6 časova. Zrno sa merkantilne potrebe suši se na temperaturi vazduha od 54 do 60°. Više temperature loše utiču na hranljivu vrednost belančevina i otežavaju tehnološki proces industrijske prerade. Semenski kukuruz ne sme da se suši na temperaturi vazduha većoj od 42 do 43°, jer doIazi do uništenja klice.

Sl. 11 Sušara za sušenje zrna kukuruza

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 12 Koševi za smeštaj i čuvanje kukuruza izgrađeni od čeličnih cevi i pletene žice

Izostavljeno iz prikaza

Ukoliko je zrno dobro osušeno, njegovo čuvanje u magacinu se uglavnom svodi na čuvanje od miševa, skladišnih insekata i sl. Pored toga prostorije ne smeju biti vlažne i moraju se provetravati.

Hemijski sastav i iskorišćavanje kukuruza

Dr Miodrag Obradović

Zahvaljujući svojim osobinama i vrednosti kukuruza ima veoma raznovrsnu primenu. Zrno kukuruza se koristi za ishranu ljudi i stoke, kao sirovina u prehrambenoj i drugoj industriji, a razni ostaci (stabljike, odn. kukuruzovina, kočanke, komušina) za podmirenje raznih potreba ljudi, stoke, građevinarstva, industrije itd. Kukuruz se takođe može gajiti i za iskorišćavanje kao zelena i sočna hrana za ishranu stoke.

Hemijski sastav

Da bi se odredila vrednost kukuruza kao hrane i sirovine, kao i njegova pogodnost za upotrebu u različite svrhe, potrebno je svestrano upoznati osobine kukuruza kao biljke i sastav proizvoda koji se od njega dobiva. Kako je u osobinama kukuruza kao ratarske kulture već bilo reči u ranijem izlaganju, zadržaćemo se sada na hemijskom sastavu proizvoda koji se dobivaju proizvodnjom kukuruza.

Hemijski sastav zrna

Ispitivanja koja smo vršili tokom više godina pokazala su da u našoj zemlji zrno kukuruza može imati sledeći sastav (tab. 1 i 2).

Tab. 1 − Hemijski sastav kukuruznog zrna

Izostavljeno iz prikaza

  • Prosek %
    Vlage (vode) 13,60
    Suve supstance 86,40
    Organske materije 84,78
    Mineralnih materija 1,62
    Sirovih proteina 9,79
    Sirovih masti 4,47
    Sirove celuloze 2,33
    Bezazotnih ekstraktivnih materija 68,19
  • Minimum %
    Vlage (vode) 9,80
    Suve supstance 79,92
    Organske materije 78,87
    Mineralnih materija 0,90
    Sirovih proteina 6,43
    Sirovih masti 2,28
    Sirove celuloze 0,80
    Bezazotnih ekstraktivnih materija 61,88
  • Maksimum %
    Vlage (vode) 15,86
    Suve supstance 90,20
    Organske materije 88,98
    Mineralnih materija 2,21
    Sirovih proteina 14,70
    Sirovih masti 7,30
    Sirove celuloze 4,21 i
    Bezazotnih ekstraktivnih materija 76,10

Tab. 2 − Hemljski sastav zma nekih važnijih sorti hibrida kukuruza koji se gaje u našoj zemlji, posebno u Srbiji i Hrvatskoj (Vajić, Rogina i Horgos)

Izostavljeno iz prikaza

  • Kukuruz Voda %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada 12,00
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume 12,00
    Osmak iz okoline Peći 12,00
    Domaći beli zuban iz okoline Niša 12,00
    Činkvantin iz ok. Peći 12,00
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara 12,00
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina 12,00
    Ohajo iz Lovćenca (APV) 12,00
    Hrvatska
    Osmak 10,62
    Hrvatica 12,24
    Zuti zuban 12,22
    Beli zuban 10,60
    Činkvantin 12,65
  • Kukuruz Prot. %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada 9,63
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume 10,36
    Osmak iz okoline Peći 11,92
    Domaći beli zuban iz okoline Niša 9,47
    Činkvantin iz ok. Peći 10,11
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara 8,10
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina 9,35
    Ohajo iz Lovćenca (APV) 9,70
    Hrvatska
    Osmak 9,34
    Hrvatica 8,34
    Zuti zuban 8,92
    Beli zuban 10,62
    Činkvantin 9,86
  • Kukuruz Mast %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada 4,21
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume 6,14
    Osmak iz okoline Peći 4,35
    Domaći beli zuban iz okoline Niša 4,26
    Činkvantin iz ok. Peći 7,32
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara 4,14
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina 6,62
    Ohajo iz Lovćenca (APV) 4,25
    Hrvatska
    Osmak 5,40
    Hrvatica 4,34
    Zuti zuban 4,76
    Beli zuban 7,66
    Činkvantin 4,14
  • Kukuruz Red. mat. (šeć.) %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume
    Osmak iz okoline Peći
    Domaći beli zuban iz okoline Niša
    Činkvantin iz ok. Peći
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina
    Ohajo iz Lovćenca (APV)
    Hrvatska
    Osmak 2,46
    Hrvatica 3,10
    Zuti zuban 2,72
    Beli zuban 0,87
    Činkvantin 3,15
  • Kukuruz Skrob %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada 72,0
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume 67,24
    Osmak iz okoline Peći 66,56
    Domaći beli zuban iz okoline Niša 70,70
    Činkvantin iz ok. Peći 69,91
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara 70,70
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina 67,60
    Ohajo iz Lovćenca (APV) 66,17
    Hrvatska
    Osmak 69,12
    Hrvatica 68,29
    Zuti zuban 67,55
    Beli zuban 65,32
    Činkvantin 66,76
  • Kukuruz Celuloza %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada 0,64
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume 3,14
    Osmak iz okoline Peći 3,76
    Domaći beli zuban iz okoline Niša 2,31
    Činkvantin iz ok. Peći 2,60
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara 3,78
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina 2,89
    Ohajo iz Lovćena (APV) 3,37
    Hrvatska
    Osmak 1,36
    Hrvatica 1,99
    Zuti zuban 2,03
    Beli zuban 2,23
    Činkvantin 1,74
  • Kukuruz Min. mat. %
    Srbija
    Novosadski zlat zuban iz okoline N. Sada 1,11
    Rumski zlat. zuban iz okoline Rume 1,12
    Osmak iz okoline Peći 1,41
    Domaći beli zuban iz okoline Niša 1,26
    Činkvantin iz ok. Peći 1,16
    Nebraska 301 iz ok. Zaječara 1,25
    Viskonzin 641 AA iz okoline Negotina 1,54
    Ohajo iz Lovćena (APV) 1,25
    Hrvatska
    Osmak 1,70
    Hrvatica 1,70
    Zuti zuban 1,70
    Beli zuban 1,70
    Činkvantin 1,70

Treba istaći da su različiti delovi zrna kukuruza takođe različiti, Tako, na primer, Ijuska bez aleuronskog sloja sadrži (po navodima Milatovića) 7,25 — 9,43% ukupnih količina proteina zrna i 0,38 — 1,18% masti. Sam aleuronski sloj je, međutim, bogatiji i proteinima (17,75—24,17%) i mastima (6,3—9,1%). U endospermu najviše ima skroba (77—86%), zatim masti 15,70—29,88% i znatno manje proteina (5,5—8,9%). Svi ovi podaci su iskazani procentualno od ukupnih količina odgovarajućih sastojaka u zrnu. Najbogatiji delovi zrna kukuruza mastima su skutelum i klica; u njima je deponovano 55,2— 74,1% ukupnih količina masti zrna. Najveći deo proteina zrna kukuruza ulazi u sastav embriona (15—30%).

Ugljene hidrate zrna kukuruza čine:

  • saharoza 0,24%,
  • dekstrin 0,28%,
  • pentozani 4,99%,
  • amiloza (skrob) 81,36% i
  • celuloza sa hemicelulozom 2,60%
  • (razliku do 100 čini voda, tj. 10,53%)

Proteini kukuruza sastoje se iz:

— albumina, rastvorljivih u vodi (5,8—14,2% svih proteina kukukuruza);
— globulina, rastvorljivih u slabim rastvorima soli, kao što su 5% K2SO4 ili 10% NaCl (6,5—22,6% svih proteina kukuruza);
— prolamina, rastvorljivih u 70—90% alkoholu (3,9—60 pa i više % svih proteina) i
— glutelina, rastvorljivih u slabim rastvorima baza, kao što je 0,2% NaOH (7,2—38,3% svih proteina zrna kukuruza).

Oko 50% svih belančevina zrna kukuruza otpada na zein (grupa prolamina).

Biološka vrednost proteina kukuruza određena je aminokiselinskim sastavom.

Obimnija ispitivanja sastava zrna kukuruza izvršena su dvema vodećim zemljama u proivodnji kukuruza — u SAD i SSSR-u.

Prema ovim ispitivanjima (Popov, 1962) zrno kukuruza sadrži sledeće aminokiseline:

  • lizina 2,9 gr/kg
  • metionina 1,9 gr/kg
  • cistina 1,0 gr/kg
  • triptofana 0,8 gr/kg
  • arginina 4.1 gr/kg
  • histidina 2.1 gr/kg
  • leucina 12,2 gr/kg
  • izoleucina 4,8 gr/kg
  • fenilalanina 4,8 gr/kg
  • treonina 8,5 gr/kg
  • valina 5,4 gr/kg

Block i Bolling daju podatke i 0 sadržaju aminokiselina u pojedinim grupama proteina i pojedinim delovima zrna kukuruza. Iz ovih podataka može se zaključiti da u zrnu kukuruza ima najviše leucina, a najmanje triptofana. U zeinu ima, međutim, najviše glutaminske kiseline i leucina. Klica kukuruza je naprotiv veoma bogata svim aminokiselinama, pa i esencijelnim. U 100 grama belančevina (sa 16% azota) u klici ima. na primer, sledećih esencijalnih aminokiselina:

  • agrinina 6,8,
  • histidina 2,7,
  • lizina 5,8,
  • triptofana 1,3,
  • fenilalanina 5,6,
  • metionina 2,3,
  • treonina 4,4,
  • leucina 16,3,
  • izoleucina 3,7
  • valina 5,8

Od ukupnih količina masti u skutelumu se nalazi 50—70 pa i više %. Prema Smirnov — Ikonikovoj u mastima odnosno ulju kukuruza nalaze se trigliceridi sledećih masnih kiselina:

  • oleinske 45,4%,
  • stearinske 3,5%,
  • linolne 40,9%,
  • arašidne 0,4% i
  • palmitinske 7,4%,
  • lignocerinske 0,2%.

Osim triglicerida masnih kiselina u zrnu kukuruza ima i drugih lipoida, kao što su, na primer, lecitin i holesterin.

Od vitamina u zrnu kukuruza prema američkim podacima (1959) sreću se:

  • vitamin A 1.500 in. jedinica/
  • niacin 9,80 in. jedinica/
  • 0,453 g, pantotenska
  • vitamin E 1,70 mg/0,453 g,
  • kis. 2,40 in. jedinica/
  • riboflavin 0,50 in. jedinica/
  • holin 200,00 in. jedinica/ i dr.

Sadržaj vitamina može da znatno varira s obzirom na sortu ku~ kuruza i uslove gajenja. Treba posebno podvući da belo obojena zrna ne sadrže karotin (provit. A).

Prema Morisonu (1954) zrno kukuruza sadrži sledeće mineralne materije:

  • kalcijuma 0,01%,
  • sumpora 0,12%,
  • fosfora 0,25%,
  • magnezijuma 0,10%,
  • kalijuma 0,28%,
  • gvožđa 0,003%,
  • natrijuma 0,01%,
  • mangana 2,6 mg/0,453 g i
  • hlora 0,06%, bakra 1,8 mg/0,453 g

Iz iznetih podataka vidi se da je zrno kukuruza veoma bogato bezazotnim ekstraktivnim materijama, koji u najvećoj meri predstavIjaju čist skrob. Sadržaj masti u kukuruzu je veći nego u zrnu bilo kog drugog zrna izuzev ovsa. Obrnuto, sadržaj celuloze je veoma nizak (oko 2%), usled čega se kukuruz lako vari. 2uto zrno kukuruza sadrži dosta karotina.

U zrnu kukuruza ima relativno malo proteina, a i njihov kvalitet je dosta slab, jer sadrže malo takvih esencijalnih aminokiselina kao što su lizin i triptofan. Staviše, izvesne nove sorte kukuruza, a pogotovu hibridi, sadrže manje proteina nego ranije poznate i gajene sorte.

Kukuruz takođe sadrži malo kalcijuma i fosfora.

Sasvim je razumljivo da sastav zrna kukuruza znatno varira s obzirom na sortu i uslove proizvodnje.

Dosadanji rezultati selekcionera (kukuruz sa većim sadržajem proteina — čak i preko 20%, i masti oko 15% i sl., kao i dobijanje visokorodnih sorta i granatog kukuruza) obećavaju, međutim, da će se ne samo otkloniti neki nedostaci kukuruza kao ljudske i stočne hrane i sirovina za industrijsku preradu već i da će mu se otvoriti i nove perspektive. Radovi koji se u tom smislu i kod nas izvode pomoći će da se dobije ne samo veća količina već i mnogo bolji kvalitet kukuruza.

Od ukupno akumulirane sunčeve energije 1/2 do 2/3 nalaze se u stabljici i lišću kukuruza, a preostali deo u zrnu. S obzirom na ovu okolnost, veoma je značajno što bolje koristiti ne samo zrno, već i ostale delove biljke kukuruza, koje predstavljaju značajan izvor energije.

Zbog toga se posle berbe kukuruza ubiraju i njegove stabljike sa lišćem — kukuruzovina — i koriste pretežno ili kao kabasto hranivo za ishranu stoke, kao prostirka, ili kao ogrevni materijal. S obzirom na vanredno velike količine kukuruzovine kojima raspolažemo u našoj zemlji svake godine i na značajan interes za njeno iskorišćavanje u ishrani stoke, a u poslednje vreme i u druge svrhe, navešćemo podatke o sastavu kukuruzovine (tab. 3).

Tab. 3 − Hemijski sastav kukuruzovine

Izostavljeno iz prikaza

  • Prosek %
    Vlage 11,11
    Suve supstance 88,99
    Organske materije 83,33
    Mineralnih materija 5,56
    Sirovih proteina 5,87
    Sirovih masti 1,56
    Sirove celuloze 3.50
    Bezazotnih ekstrak-tivnih materija 45,40
  • Minimum %
    Vlage 7,14
    Suve supstance 72,40
    Organske materije 69,81
    Mineralnih materija 2,59
    Sirovih proteina 1,12
    Sirovih masti 0,70
    Sirove celuloze 19,40
    Bezazotnih ekstrak-tivnih materija 30,46
  • Maksimum %
    Vlage 27,60
    Suve supstance 92,86
    Organske materije 88,92
    Mineralnih materija 9,76
    Sirovih proteina 9,40
    Sirovih masti 3,62
    Sirove celuloze 47.23
    Bezazotnih ekstrak-tivnih materija 57,20

Razume se da će i sastav kukuruzovine umnogome zavisiti od sorte i uslova proizvodnje. Naša ispitivanja su pokazala, međutim, da i vreme ubiranja kukuruzovine može imati veoma veliki, pa čak i veći značaj za njen sastav i vrednost.

Tako, na primer, sadržaj sirovih proteina opada od 7,28% u septembru na 6,05% u novembru, odnosno 3,82% u decembru. Istovremeno se sadržaj celuloze penje sa 26,20% u septembru na 27,08% u novembru, odnosno 35,03% u decembru. Vetar i kiša umnogome utiču da se polome i propadnu nežniji delovi biljke ostavljeni posle berbe na polju. Izvesni gubici nastaju dejstvom mikroflore i usled ispiranja. Zbog toga je neophodno da se ubiranje kukuruzovine obavlja istovremeno sa berbom. Ovo je sasvim moguće primenom odgovarajuće mehanizacije.

Kada je dobro suva (90,6% suve materije) kukuruzovina sadrži sledeće količine mineralnih materija:

  • 0,29% kalcijuma,
  • 0,15% sumpora,
  • 0,05% fosfora,
  • 0,22% magnezijuma,
  • 0,67% kalijuma,
  • 0,02% gvožđa,
  • 0,06% natrijuma,
  • 55,8 mg/0,453 kg mangana i
  • 0,28% hlora,
  • 2,1 mg/0,453 kg bakra.
Hemijski sastav lišća i gornjih delova kukuruzne stabljike

U izvesnim krajevima naše zemlje uobičavalo se da se posle formiranja klipova odseku gornji delovi stabljike kukuruza i koriste za ishranu stoke. Prema istraživanjima Kvakana ovo se nije bitno odražavalo na kvalitet i prinos zrna. S druge strane, u poslednje vreme se odvaja lišće od kukuruzovine, melje, presuje i iznosi na tržište ili kao posebno hranivo ili u kombinaciji sa drugim hranivima, kao — smeša.

Zbog toga će biti dobro upoznati se sa sastavom ovih frakcija kukuruzne stabljike.

Prema našim ispitivanjima osušeni gornji delovi kukuruzne stabljike mogu imati sledeći sastav:

  • 9,75% vlage,
  • 90,25% suve materije
  • 84,80% organskih materija,
  • 5,45% mineralnih materija,
  • 7,60% sirovih proteina,
  • 1,80% sirovih masti,
  • 32,45% sirove celuloze i
  • 42,95% bezazot. ekstr. mater

Interesantno je navesti da su donji delovi kukuruzne stabljike imali posle ubiranja:

  • 9,60% vlage,
  • 90,40% suve materije,
  • 85,95% organske materije,
  • 4.45% mineralnih mater.,
  • 3,65% sirovih proteina,
  • 1,50% sirovih masti,
  • 38,45% sirove celuloze i
  • 42,35% bezazot. ek. materija

Lišće kukuruzovine sadrži, međutim, po Morisonu znatno manje celuloze, a nešto više proteina i mineralnih materija:

Sadržaj pojedinih hranijivih materija u lišću kukuruzovine može takođe znatno da varira. Prema ispitivanjima lišća kukuruzovine iz AP Vojvodine sadržaj proteina varirao je od 4,32 do 7,80%, sadržaj celuloze od 26,84 do 36,37% i bezazotnih ekstraktivnih materija od 35,80 do 55,37%.

Hemijski sastav kočanki od kukuruza

Novija ispitivanja i iskustva u praksi pokazala su da se kočanke (oklasci) od kukuruza mogu sa dobrim rezultatom upotrebiti u ishrani muznih krava, tovnih i drugih kategorija goveda.

Prema podacima iz literature kočanke sadrže oko 2% sirovih proteina, ispod 0,5% sirovih masti, oko 32% sirove celuloze, 54% bezazotnih ekstraktivnih i oko 1,5% mineralnih materija.

Analize hemijskog sastava kočanki iz naše zemlje pokazale su sledeću sliku ovoga hraniva:

  • 17,2% vlage,
  • 82,8% suve materije,
  • 76,1% organskih materija,
  • 6,7% mineralnih mater.,
  • 7,7% sirovih proteina,
  • 1,9% sirovih masti,
  • 23,9% sirove celuloze i
  • 42,6% bezazot. ek. materija

Ovakav sastav pokazuje da kočanke kukuruza sadrže čitav niz hranljivih materija, a naročito mnogo ugljenih hidrata.

Hemijski sastav zelenog kukuruza

Na kraju prikazivanja sastava kukuruza neophodno je reći da zeleni kukuruz takođe predstavlja vanredno interesantnu sirovinu, i to pre svega za stočarsku proizvodnju. Zbog toga je potrebno upoznati se i sa sastavom zelenog kukuruza. Ispitivanja koja smo u tome pravcu vršili pokazuju velika variranja s obzirom na gajenje 14 sorta hibrida, gustinu setve i vreme ubiranja (Obradović, Rosić). Takođe je razumljivo da i čitav niz drugih faktora može da utiče na sastav zelenog kukuruza

Za stočarsku proizvodnju naročito će biti interesantno navesti sastav čitave biljke kukuruza u različitim fazama (tab. 4).

Tab. 4 − Sastav biljke kukuruza u različitim fazama rasta

U % od suve supstance

  • Faza % ukupne vlage
    Razviće stabljike 87,97
    Formiranje metlica s84,37
    Mlečna zrelost 80,59
    Mleč. vošt. zrelost 78,09
    Kraj mlečno-vošt. zrelosti 73,68
    Voštana zrelost 70,59
  • Faza Proteina
    Razviće stabljike 19,06
    Formiranje metlica 12,00
    Mlečna zrelost 9,00
    Mleč. vošt. zrelost 7,81
    Kraj mlečno-vošt. zrelosti 8,19
    Voštana zrelost 7,44
  • Faza Masti
    Razviće stabljike 2,79
    Formiranje metlica 1,99
    Mlečna zrelost 1,50
    Mleč. vošt. zrelost 1,89
    Kraj mlečno-vošt. zrelosti 2,50
    Voštana zrelost 2,46
  • Faza Celuloze
    Razviće stabljike 26,73
    Formiranje metlica 28,19
    Mlečna zrelost 26,59
    Mleč. vošt. zrelost 24,47
    Kraj mlečno-vošt. zrelosti 20,80
    Voštana zrelost 20,14
  • Faza Bezazot. ek. mat.
    Razviće stabljike 38,23
    Formiranje metlica 48,49
    Mlečna zrelost 54,47
    Mleč. vošt. zrelost 58,33
    Kraj mlečno-vošt. zrelosti 61,57
    Voštana zrelost 63,93
  • Faza Min. mater
    Razviće stabljike 13,19
    Formiranje metlica 9,33
    Mlečna zrelost 8,44
    Mleč. vošt. zrelost 7,50
    Kraj mlečno-vošt. zrelosti 6,94
    Voštana zrelost 6,03

Iz iznetih podataka vidi se da sa sazrevanjem zelenog kukuruza opada sadržaj proteina, a raste sadržaj bezazotnih ekstraktivnih materija (ugljenih hidrata).

Iskorišćavanje kukuruza u ishrani stoke

Od ukupne količine proizvedenog zrna kukuruza računa se da se u Jugoslaviji oko 60% koristi za ishranu stoke (u SAD čak i 90%), a to znači preko 4,000.000 tona. Ako se ovome dodaju još količine kukuruzovine, kočanki i zelenom kukuruza, kao i svi oni razni sporedni proizvodi koji se dobijaju preradom kukuruza iz prehrambene i druge industrije, onda se može sasvim lako zaključiti da ]e kukuruz jedna od najvažnijih kultura za stočarsku proizvodnju u Jugoslaviji.

Iskorišćavanje zrna kukuruza za ishranu stoke

Mogućnost iskorišćavanja zrna kukuruza za ishranu stoke veoma su velike i raznovrsne. Kukuruz se upotrebljava danas kao vrlo značajna komponenta obroka i smeša (sl. 1 i 2), a savremena tehnologija omogućava nam da organizujemo raznovrsnu pripremu kukuruza.

Da bi se iskoristio za ishranu stoke, kukuruz u zrnu se prethodno priprema. Pripremanje se vrši mlevenjem, zaparivanjem, gnječenjem, sušenjem, otklicavanjem, zatim mlevenjem sa kočankama, mešanjem sa zelenim materijalom pri spremanju silaže od sirovina koje se teško siliraju ili pri koncentriranju i korigovanju hranive vrednosti sirovina silaže itd. Nedavno je sa uspehom izvršeno siliranje zrna kukuruza sa velikim sadržajem vlage. Time se naravno ne iscrpljuju mogućnosti pripremanja kukuruza za ishranu stoke. Naprotiv, zrno kukuruza se odgovarajućom industrijskom preradom može pretvoriti ne samo u čitav niz dragocenih proizvoda već i u veoma kvalitetnu, belančevinastu hranu. Prema analizama izvesnih domaćih autora upravo taj način korišćenja kukuruza je u najvećoj meri ekonomski opravdan.

Danas se kukuruz smatra dobrim hranivom za krave muzare, naročito kada se u kombinaciji sa drugim hranivima uklone neđostaci njegovog sastava. Seno leguminoza, a naročito lucerke, veoma je dobar korektiv kukuruza. Za krave muzare prosečne proizvodnje smatra se da smeša jednakih delova kukuruzne i ovsene prekrupe može da bude dobar dođatak osnovnom obroku kabaatih hraniva, ako 50% suve materije obroka potiče od lucerkinog sena.

Kukuruz treba mleti u prekrupu, jer bi pri upotrebi celog zrna 18—35% istoga prolazilo kroz crevni kanal nesažvakano i samo delimično zahvaćeno procesima varenja.

Telad do 8—9 meseci starosti tako dobro žvaće kukuruz da se za njih obično ne isplaćuje mlevenje.

Ukoliko se kukuruz troši za tov goveda na imanju na kome i proizvodi, može se prema iskustvima u SAD, sa uspehom upotrebljavati klipovi kukuruza koji se prethodno izlome. Za odrasla goveda dovoljno je klipove izlomiti na 2—3 đela, a za telad na komade od 2—5 cm.

Posle tovnih goveda puštaju se (u SAD) svinje (od jeseni pa do proleća). Kada kočanke postanu suviše tvrde, pristupa se mlevenju kukuruza sa kočankom, tj. čitavih klipova. Ukoliko za tovnim govedama ne idu svinje, kukuruz treba mleti sa kočankama, a ako idu onda se mlevenje ne isplati.

U američkom tzv. kukuruznom pojasu (Cornbelt) koriste se ubrani klipovi sa komušinom, koji se obično do početka zime daju jednogodišnjem i dvogodišnjem podmlatku, dok se za ishranu prasađi i starijih grla upotrebljavaju izlomljeni klipovi i prekrupa od okrunjenog zrna.

Za tov i ishranu teladi na bazi kukuruza objavljene su u litaraturi (Car, Obradović i dr.) odgovarajuće šeme, pa ih u praksi treba proveravati i korigovati.

U ishrani svinja kukuruz se može u najvećoj meri koristiti u tovu, naročito za proizvodnju masti. Kao što je to i poznato, ranijih godina, kada se u našoj zemlji odvijao tov kasnostastnih, masnih švinja, kukuruz je predstavljao najvažnija i skoro jedina hraniva za ishranu tovljenika. Uvozom i širenjem belih mesnatih svinja znatno je izmenjena struktura ishrane svinja. U prvo vreme kukuruz se smatrao nepogodnim za tov mesnatih svinja, a naročito za proizvodnju bekona, ali. je potom sve više uzimala maha orijentacija na kukuruz i za ishranu ovih svinja. Tome su doprinela poznata svojstva kukuruza (obim proizvodnje, prinos po 1 ha, sastav i hranljiva vrednost, preimućstvo u pogledu rentabiliteta itđ.).

Kao posledica takvih orijentacija pojavile su se šeme ishrane u kojima je kukuruzu ponovo dato značajno mesto, pri čemu se istovremeno nastojalo da se maksimalno dopuni vrednost kukuruza kao hraniva i ishrana saobrazi visokom nivou i kvalitetu proizvodnje beli mesnatih svinja.
Mi smo u nedavno izvršenim ispitivanjima dobili veoma dobre rezultate u proizvodnji bekona sa smešama u kojima je kukuruz učestvovao sa 50% u prvom i sa 35% u drugom periodu tova.

Neka od novijih rešenja zasnivaju se na upotrebi otklicanog kukuruza i spremanju visokokvalitetnih koncentrata. Na ovaj način iz kukuruza se izdvajaju izvesni sastojci koji nisu neophodni (masti npr.), a dodaju kukuruzu oni ingridijenti koji su neophodni (belančevine, posebno animalnog porekla, mineralije, oligo-elementi i sl.).

Od ne manjeg interesa je traženje rešenja da se kukuruz upotrebi sa obranim mlekom za ishranu bekon i mesnatih svinja. U ovom slučaju treba dansku šemu ishrane (ječam + obrano mleko + vit. i min. dodaci) zameniti novom: kukuruz + obrano mleko + neophodni dodaci.

Interesantno je dalje navesti da se u SAD za ishranu svinja veoma malo troši kukuruz u klipu ili okrunjenom stanju. To se čini zbog toga što je ogledima ustanovljeno da svinje do svoje tržišne težine koriste kukuruz u zrnu ili klipu tako da se ne isplate uštede koje bi se dobile upotrebom mlevenog kukuruza. Drugim rečima, povećanje stepena iskorišćavanja kukuruza koje se dobiva njegovim mlevenjem ne opravdava učinjene izdatke.

Sl. 1 Za lshranu stoke klip kukuruza može da se koristi ceo ili izlomljen, a zrna cela ili prekrupljena

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 2 Kukuruz ulazi u sastav raznovrsnih smeša za ishranu stoke. Na slici neki od oblika presovanih krmnih smeša — peleti

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 3 Šema pogona za spremanje krmnih smeša (»Utva« — Pančevo)

Izostavljeno iz prikaza

Upotreba kukuruza za ishranu živine dala je dobre rezultate, naročito u tovu, kada su obroci bili dobro izbalansirani.

Učešće kukuruza u smešama za brojlere obično se kreće oko 60%, ali je pri tom nužno zadovoljiti potrebe pilića i za svim onim sastojcima u kojima je kukuruz inače deficitan i zbog kojih je njegova biološka vrednost manja (protein, posebno esencijalne aminokiselihe i dr.). Povećanje proizvodnje soje, odn. sojine sačme, omogućilo bi da se, uz dopunu ostalih potrebnih komponenti, i kukuruz bolje iskoristi za ishranu stoke.

Kukuruz se može sa uspehom iskoristiti i u ishrani ovaca, i to kako priplodnih i jagnjadi, tako (i još više) i tovanih grla. Izvrsni rezultati postižu se tovom jagnjadi, koji se zasniva na kukuruzu i lucerkinom senu (ili senu drugih leguminoza).

Za ishranu radnih konja kada se obroci dobro izbalansiraju može se utrošiti za 15% manje kukuruza nego ovsa. Ukoliko konji imaju dobre zube može im se davati ili okrunjeni kukuruz ili celi klipovi, jer se u tom slučaju ne isplati mlevenje. Obrnuta je stvar kada su u pitanju konji slabih zuba ili čak i bez njih. I u ishrani konja dobivaju se dobri rezultati kombinovanjem kukuruza i sena leguminoza. Pri hranjenju konja senom dobrog kvaliteta (sa većim sadržajem proteina) kukuruz se slože kombinovati sa ovsem, i to u odnosu 90 : 10 delova.

Kada se uzme u obzir rečeno, može se zaključiti da bi za stočarsku proizvodnju bilo veoma značajno razraditi što detaljnije i potpunije šeme ishrane pojedinih vrsta i kategorija stoke, koje bi omogućavale maksimalno korišćenje kukuruza i proizvoda koji se dobivaju njegovom preradom. U to svrhu biće naročito važno upoznati mogućnosti upotrebe svih onih ingridijenata i dodataka koji bi se mogli upotrebiti kao korektivi kukuruza, a i mogućnosti oplemenjavanja kukuruza putem primene adekvatnije i nove tehnologije. U tome pravcu podjednako nam mogu pomoći savremena tehnologija stočne hrane i nauka o ishrani stoke.

Iskorišćavanje kočanki za ishranu stoke

Da bi se mogle da upotrebe za ishranu stoke, bolje reći preživara (jer je svinje i živina slabo koriste), kočanke se prethodno melju čekićarima, čije perforacije na situ treba da budu 7/16—-1/2 cola (praktično uzev čestice mlevenih kočanki ne treba da budu veće od zrna kukuruza). Sitnija meljava je bolja, ali i skuplja.

U poređenju sa kukuruznom prekrupom mlevene kočanke predstavljaju dobru sirovinu za proizvodnju goveđeg mesa.

Uspeh hranjenja pojedinih kategorija goveda mlevenim kočankama može biti još veći ako se uzmu u obzir i mogućnosti koje nam stoje na raspoloženju u cilju korekcije vrednosti kočanki.

Ova korekcija je moguća raznim drugim hranivima i dodacima. U izvesnim slučajevima to su sasvim uobičajena hraniva, ali ima i takvih dodataka čijoj bi se proizvodnji ili nabavci morala pokloniti puna pažnja

Smatra se dokaznim da se kočanke mogu, a prema tome i moraju saplementirati (obogatiti dodavanjem drugih hraniva):

a. hranivima čija se energija može lako koristiti (melasa, kukuruz ili oba hraniva zajedno ili jednostavno kukuruz mleven zajedno s klipom);
b. proteinima (iii bar izvorima neorganskog azota);
c. mineralijama;
d. vitaminima i
e. neidentifikovanim ingridijentima, utvrđenim u melasi, visokokvalitetnom senu ili izvesnim hranivima koja su bogata proteinima.

Kada se ovi dodaci upotrebe, iskorišćavanje kočanki od strane govedi je iznenađujuće dobro. Dodavanje navedenih saplemenata, odnosno hraniva, stimulira aktivnost mikroflore u želucu.

Minimalna količina visokoenergetskih hraniva treba da iznosi bar 5 — 15% ukupne količine datih kočanki. Ako se, međutim, veći deo potreba za proteinima podmiruje izvorima mineralnog azota (ureja, amonijum-sulfat ili sl.), onda količine visokoenergetetskih hraniva moraju biti veće. Slična je stvar i kada se kočanke upotrebljavaju u obroku tovnih goveda.

Da bi iskorišćavanje kočanki bilo što bolje, potrebno je da u obroku ima 8 — 18% proteina. Pošto kočanke sadrže samo 2% proteina koji su praktično nesvarljivi, preporučuje se saplementiranje obroka sa 1—1,25 kg sojine sačme ili ekvivalentnom količinom nekog proteinskog koncentrata kada grla konsumiraju oko 10 kg hrane, od koje samo na kočanke dolazi oko 7 kg.

Jedna trećina ukupnih potreba u proteinima može se zameniti urejom.

Kao što smo već i napomenuli, upotreba minerala smatra se takođe veoma značajnom za racionalno iskorišćavanje kočanki. U tom pravcu izgleda da je fosfor jedan od najkritičnijih saplemenata. Dobri rezultati sa obrocima u kojima su bile veće količine kočanki dobiveni su kada je sadržaj fosfora bio 0,25% od ukupne količine obroka. Saplementiranje fosfora može se obezbediti svakođnevnim dodavanjem koštanog brašna, koštanog pepela, dikalcijum-fosfata, mineralnim premiksima i dodacima bogatim fosforom.

Upotreba premiksa sa oligo-elementima može čak biti sa izvesnim preimućstvima, jer ima podataka koji ukazuju na to da oligoelementi pomažu varenju kočanki.

Dobri rezultati u iskorišćavanju kočanki dobiveni su davanjem govedima oko 1 kg lucerkinog sena sa mineralnom smešom ili samo iste količine melase.

Smatra se da je neidentifikovan faktor, čijem se prisustvu pripisuje specifično povoljno dejstvo, upravo jedan ili više oligo-elemenata, koji se nalaze u melasi. Na to ukazuje i činjenica što se u odsustvu lucerkinog sena i oligo-elemenata postiže i melasom pozitivan efekat u korišćenju kočanki.

Ne mali značaj ima i prisustvo vitamina A. Obezbeđenje ovim vitaminom postiže se davanjem 1—1,5 kg visokokvalitetnog sena ili odgovarajućim vitaminskim koncentratom, kojim se obezbeđuje 10.000—40.000 in. jedinica vitamina A po grlu dnevno.

Za ishranu goveda i ovaca mlevene kočanke mogu se pripremiti prskanjem sa rastvorom ureje i melase i to u sledećem odnosu:

  • 45,3 dela mlevenih kočanki
  • 2,7 dela ureje,
  • 22.2 dela vode i
  • 22,7 dela melase.

Ovakva kombinacija može se davati odraslim govedima u količini 2—2,3 kg dnevno i ovcama u količini 0,350 kg dnevno.

Slična smeša može se načiniti i od:

  • 27.2 dela mlevenih kočanki,
  • 9,1 dela melase,
  • 0,9 delova ureje i
  • 1,0 lucerkmog brašna.

Ova kombinacija može se davati govedima po 4,5 kg dnevno po grlu.

Za mešanje kočanki, ureje, melase i drugih dodataka u Americi postoje posebni i jednostavni pogoni, iz kojih se dobija hrana za masovni tov goveda.

Iskorišćavanje kukuruzovine za ishranu stoke

Iskorišćavanje kukuruzovine kao hraniva za ishranu stoke u našoj zemlji počelo je verovatno istovremeno ili skoro istovremeno kada je počelo i gajenje kukuruza u našim krajevima.

Po ukupno svarljivim hranljivim materijama kukuruzovina ne zaostaje za najboljim kabastim hranivima. Na žalost, ona sadrži skoro dvaput manje proteina, a siromašna je vitaminom A i nekim mineralijama.

Na gazdinstvima koja ne raspolažu savremenom mehanizacijom i sredstvima za mehaničko ubiranje i pripremanje kukuruzovine i koja zbog nedostataka stočne hrane moraju da koriste kukuruzovinu za ishranu stoke (ili to iz kojih drugih razloga žele) treba pristupiti jednostavnim i ekonomski proverenim tehnološkim postupcima koji će omogućiti da ovo hranivo bude bolje konsumirano i iskorišćeno.

Davanjem kukuruzovine u snopovima iskoristi se samo lišće i jedan deo stabljika, dok kao ogrizina ostaje 1/3 do 1/2 stabljika. Ovaj način upotrebe kukuruzovine, raširen u praksi naših individualnih proizvođača i možda u izvesnim slučajevima pravdan na velikim gazdinstvima (koja inače raspolažu kombajnima za kukuruz) mogućnostima velike proizvodnje i oprihodovanja stajnjaka (ili nedostatkom prostirke i dr.), treba konkretnom kalkulacijom uporediti sa efektom hranjenja seckanom kukuruzovinom. Ukoliko ovakve kalkulacije pokažu da se isplati pripremanje kukuruzovine pre hranjenja stoke onda bi se mogla koristiti jedna inače dosta poznata metoda — seckanje. Za gazdinstva koja imaju seckalice ili kombajne seckanje kukuruzovine neće biti problem ako to dozvoljava njen kvalitet i troškovi pripremanja.

To isto važi i za jedan drugi način mehaničke pripreme kukuruzovine — raščijavanje. Čijanje kukuruzovine može se vršiti, kao što je to uglavnom poznato, specijalno konstruisanim čijalicama ili mlinovima čekićarima koji su za to podešeni.

Čijanjem se kukuruzovina uzdužno cepa u vlakna, postaje mekša i stoka je rađe jede, tako da ostataka skoro i nema. Preimućstvo iščijane kukuruzovine je u tome što se ona, za razliku od seckane, može presovati u bale (ali samo ako sadržaj vlage nije veći od 15%). Baliranjem čijane kukuruzovine smanjuje se njena zapremina i olakšava transportovanje, što je od velikog praktičnog značaja kada se kukuruzovina mora prebacivati iz jednog kraja u drugi (što je obično slučaj u nerodnim godinama).

Da napomenemo da se kukuruzovina može čekićarima i mleti, tj. drobiti. Iako izgleda da ovakva priprema ne bi bila od momentalnog interesa za našu praksu, ipak nije isključeno da se za to nađe računica ukoliko bi se ovakvo pripremanje kukuruzovine kombinovalo sa melasiranjem i dodavanjem ureje za hranjenje tovnih goveda (slično kombinovanju mlevenih kočanki od kukuruza sa melasom i urejom, koje je rašireno u SAD i za koje postoje čak posebne spremnice i mešaonice, direktno povezane sa tovilištima).

Radi boljeg konzumiranja kukuruzovina se posle seckanja može prskati razblaženom melasom (1 deo melase: 2—3 dela vode) ili slanom vodom (2,5 kg soli u 100 lit. vode). U ogledu sa ovnovima u prvom slučaju postignut je stepen konzumiranja kukuruzovine koji se kretao između 7 7i 87%, a u drugom — između 70 i 83%. Ako se uzme u obzir da je bez pripremanja stepen iskorišćavanja kukuruzovine normalno ispod 50%, onda ovakvim povećanjem možemo biti zadovoljni.

Štaviše, konstatovali smo da se ovakvom pripremom neznatno povećava i svarljivost datog obroka.

Još jedan način pripremanja kukuruzovine uspešno je primenjen i poznat pod imenom — pacovanje. Seckana kukuruzovina, stočna repa i mekinje ili neka druga brašnasta hraniva (bogata ugljenim hidratima) mogu se sa nešto slane vode poprskati i ostaviti u gomile da se zagreju, ođnosno počnu da fermentiraju. Da bi se to postiglo, dovoljno je ostaviti ovakav »pac« da stoji od jutarnjeg do večernjeg ili od večernjeg do jutarnjeg hranjenja. Za to vreme smeša hraniva postane topla, dobije prijatan, nakiseo miris i ukus i stoka je rado jede. Iako je pacovanje bilo praktikovano ranije na nekim našim gazdinstvima, ipak nam se čini da u sadašnjim uslovima više odgovara malim gazdinstvima, gde ima dovoljno radne snage. Nije, međutim, isključeno da bi se industrijalizacij om stočarske proizvodnje moglo naći i neko rešenje koje bi omogućilo jeftino pacovanje većih količina hrane (kao što je to npr. slučaj sa zaparivanjem hraniva — krompira, brašna od sena i koncentrata u posebnim spremaonicama). Siično bi trebalo da bude i sa zaparivanjem i siliranjem uz upotrebu odgovarajućih uređaja i tranšeja za samohranjenje, što bi bilo interesantno ispitati.

Na kraju, hteli bismo da dodamo da je još potpuno otvoreno pitanje mogućnosti obrade kukuruzovine hemijskim, biohemijskim i mikrobiološkim putem. Tretiranje slame raznim kiselinama i bazama, koje nam je poznato, pruža polaznu osnovu za rešavanje sličnih problema sa kukuruzovinom. Ove metode, međutim, znatno su komplikovanije.

Jedna od najpopularnijih i najjeftinijih metoda u sadašnjim uslovima može da buđe siliranje kukuruzovine. Iako je kod nas ovakvo pripremanje kukuruzovine poznato od pre više decenija, u nekim zemljama je ovaj postupak primenjen tek sa najmodernijom mehanizacijom ubiranja kukuruza, a u SAD se čak 1954. piše o silaži od kukuruzovine kao o jednom novom hranivu za goveda.

Siliranje kukuzovine u osnovi se ne razlikuje od spremanja si~ laže od drugih sirovina. Kada se seckana kukuruzovina doveze sa polja prikolicama, pristupa se istovaru (u tranšejama ili na kamare) i sabijanju (konsolidaciji). Poželjno je da traktori sa prikolicama prelaze preko silo-prostora, da se istovar vrši ravnomerno i kretanjem preko istovarene mase, kako bi se i na ovaj način vršilo sabijanje. Treba izbegavati upotrebu ljudske radne snage, a naročito većeg broja radnika pri istovaru i konsolidaciji. Uz primenu savremene mehanizacije siliranje kukuruzovine mora ići brzo, istim tempom kojim se vrši i berba. Silo-prostori moraju biti takvih kapaciteta da se napune u roku od najviše tri dana. Svako odugovlačenje punjenja jednetranšeje ili kamare potpuno je nepoželjno i vodi gubicima.

Tretiranje kukuruzovine pri spremanju silaže može biti različito. U svakom slučaju je poželjno da se ona pre svega što bolje isecka (jer će se time omogućiti bolja konsolidacija mase, a time i bolji kvalitet silaže i bolji stepen konzumiranja). Pri korišćenju siloprostora sa stranama (zidovima) od zemlje treba zidove pre punjenja dobro pokvasiti, kako bi se sprečila pojava plesni u delu silaže pored zidova.

Po završetku sabijanja silirani materijal ne treba pokrivati (pogotovu ne zemljom), a ako se to ipak želi, onda je bolje kao pokrivač upotrebiti mleveni krečnjak ili saturacioni mulj (iz šećerana), i to u sloju od oko 10 cm, a još bolje u količini koja bi inače bila potrebna kao kalcijumov dođatak.

Budući da kukuruzovina po svome sadržaju vlage ne odgovara za spremanje silaže, neophodno je da se pre siliranja ili kvasi (vodom, slanom vodom, razblaženom melasom) ili kombinuje sa sočnim komponentama ili dodacima koji će omogućiti da se postigne zadovoljavajuća vlažnost u siliranoj masi.

Da bi se postigla vlažnost silirane mase od 65%, pri siliranju kukuruzovine vodom potrebne su sledeće količine vode za odgovarajuću vlažnost kukuruzovine:

  • 12% — 151 lit.
  • 13% — 149 lit.
  • 14% — 146 lit.
  • 15% 143 lit.
  • 16% — 140 lit.
  • 17% — 137 lit.
  • 18% — 134 lit.
  • 19% 132 lit.
  • 20% 129 lit.
  • 21% — 126 lit.
  • 22% — 123 lit.
  • 23% — 120 lit.
  • 24% — 117 lit.
  • 25% — 117 lit.
  • 26% — 111 lit.
  • 27% — 109 lit.
  • 28% — 106 lit.
  • 30% — 100 lit. itd.

Kada se kukuruzovina silira sa sočnim ili vlažnim komponentama mogu se koristiti neki od sledećih recepata preporučenih za našu praksu:

Učešće komponenti u kombinaciji (u delovima)

  • 1 2
    Kukuruzovina 40 40
    Sveži rezanci šeć. repe 40 10
    Glave i liš. šeć. repe —
    Prekrupa kuk. u klipu — —
    Zelena lucerka
    Melasa — 5
    Voda 10 35
  • 3 4
    Kukuruzovina 40 30
    Sveži rezanci šeć. repe 10 —
    Glave i liš. šeć. repe 70
    Prekrupa kuk. u klipu — —
    Zelena lucerka
    Melasa 1,5 —
    Voda 38,5 —
  • 5 6
    Kukuruzovina 45 50
    Sveži rezanci šeć. repe —
    Glave i liš. šeć. repe 10 10
    Prekrupa kuk. u klipu — —
    Zelena lucerka
    Melasa 5 1,5
    Voda 40 38,5
  • 7 8
    Kukuruzovina 40 40
    Sveži rezanci šeć. repe 10
    Glave i liš. šeć. repe 20
    Prekrupa kuk. u klipu — 10
    Zelena lucerka
    Melasa 1,5 —
    Voda 38,5 40
  • 9 10
    Kukuruzovina 57 45
    Sveži rezanci šeć. repe 40
    Glave i liš. šeć. repe —
    Prekrupa kuk. u klipu — —
    Zelena lucerka 15
    Melasa 7,5 1,5
    Voda 30 53,5

Razumljivo je da se pri siliranju ne može voditi računa samo o sadržaju vlage komponenti, već i čitavom nizu drugih faktora. U tu svrhu se koriste odgovarajući podaci, formule i preporuke iz stručne literature, o čemu ovde ne može biti više reči, a za to i nema neke posebne potrebe, jer se navode đosta konkretne preporuke.

Kada je u pitanju ubiranje kukuruza namenjenog ishrani stoke u vidu zrnastog koncentrata, treba ozbiljno proučiti nije li bolje da se — umesto berbe klipova, krunjenja i mlevenja zrna, kombajniranja i siliranja kukuruzovine — pristupi jednostavnom siliranju kukuruznih stabljika sa klipovima (nešto ranije, svakako). Na ovaj način bi se izbegle mnoge nepotrebne radnje i troškovi. Ovo je utoliko opravdanije što danas neki inostrani stručnjaci predlažu spremanje standardne silaže od zelenog kukuruza, kukuruzne prekrupe i lucerke (u raznim odnosima za razne vrste stoke).

Postupkom koji smo upravo predložili znatno bolje bi se iskoristile ne samo stabljike kukuruza već i kočanke koje se po pravilu posle krunjenja kukuruza nisu koristile za ishranu stoke.

Sl. 4 Separacija lišća za ishranu stoke

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 5. Pravilnom pripremom povećava se stepen iskorišćavanja kukuruzovine u ishrani stoke, naročito goveda

Izostavljeno iz prikaza

Jedna druga metoda iskorišćavanja kukuruzovine mogla bi takođe postati vrlo popularna. Reč je o takvom kombinovanju sa urejom, kao izvorom azota, koji mikroflora preživara može koristiti za sintezu svojih proteina. Pošto je o ureji u poslednje vreme dosta govoreno i pisano, mi bismo se ovde zadržali samo na nekim mogućnostima njene upotrebe kao korektiva kukuruzovine. Vanredna okolnost je da se ovim putem kukuruzovina može koristiti kao ugljeno-hidratno hranivo i upotrebom ureje zameniti do 30% potrebnih belančevina u ishrani goveda.

S obzirom na moguće toksično delovanje ureje neophodno je da se ona što ravnomernije meša sa kukuruzovinom. To se može postići rastvaranjem ureje (neposredno pred siliranje, da ne bi došlo do njenog razlaganja) u vodi ili razblaženoj melasi. Dodate količine treba da se kreću u granicama koje dozvoljavaju da se postigne doza od 20 do 50 grama ureje na 100 kg žive vage goveda.

Kiseline silaže snižavaju koncentraciju vodonikovih jona, pa se time smanjuje i delovanje ureaze. Na ovaj način tok hidrolize ureje je sporiji, a eventualna opasnosti manja.

S obzirom na ukazane mogućnosti primene ureje pri spremanju silaže proizveaeni su čak i posebni dodaci (»Kylage« i dr.), koji su kombinovani i sa drugim dodacima za obezbeđivanje kvaliteta silaže

U istom cilju može se, umesto ureje, dodavati i amonijum-sulfat, i to u količini od 0,5%, a u vidu 10—12%-tnog rastvora. Na ovaj način je sadržaj organskog azota u silaži u Sovjetskom Savezu uspešno podignut za 10—15%.

Ovim metodama ne iscrpljuju se mogućnosti korišćenja kukuruzovine za ishranu stoke. Naprotiv, možemo slobodno reći da se u uslovima savremenih naučnih i tehničkih dostignuća otvaraju i nove mogućnosti pripremanja i iskorišćavanja kukuruzovine kao hraniva (odvajanje lista sl. 4 i spremanje brašna i peleta sl. 2, od dobivene frakcije, mikrobiološka i druga obrada).

Iskorišćavanje zelenog kukuruza za ishranu stoke

Proizvodnja kukuruza kao zelene hrane uzela je već veoma zna ćajne razmere u mnogim zemljama.

U SAD kukuruz koji se seje za zelenu hranu zauzima do 8,000.000 ha. Velike površine pod kukuruzom kao zelenom krmnom biljkom nalaze se i u Kanadi. U provinciji Ontario npr. pod kukuruzafm za zrno je 90 — 100.000 ha, a kukuruz za silažu i kao zelena hrana zauzima 120 — 130.000 ha. U DR Nemačkoj, Cehoslovačkoj, Rumuniji, Francuskoj i drugim zemljama Evrope kukuruz se takođe koristi kao kvahtetna sveža i sočna hrana. U Čehoslovačkoj se npr kravama, čija je živa mera oko 550 kg a proizvodnja mleka 8 litara, daje obrok od 35 kg lucerke i 18—20 kg zelenog kukuruza. Vanredno veliki značaj zelenom kukuruzu pridaje se u Italiji, gde se već pre više godina postižu prinosi od 1.000—1.200 mc/ha.

U Americi se kukuruz kao zelena hrana proizvodi i u kombinacije sa sojom, vignom, bobom, kikirikijem, repicom itd. Dobivena zelena masa se koristi za pašu ili se kosi i secka pa daje stoci.

Ubiranje zelenog kukuruza obavlja se u SAD i SSSR-u u fazi mlečne zrelosti, u Francuskoj u početku cvetanja (tako da se koristi 2—3 nedelje), u Italiji — kada se gaji na terenima koji se navodnjavaju — čak i 38 do 50 dana posle setve.

Spivak navodi da je praksa u Sovjetskom Savezu pokazala da sveži kukuruzni klipovi ubrani u mlečno-voštanoj zrelosti mogu biti odlična hrana za sve vrste stoke, pa čak i za živinu. Iskorišćavanjem takvih klipova u obroku svinja omogućilo je kolhozima da započinju tov za 1 — 1 i po mesec ranije. Obrokom u kome je bilo 7 kg svežih samlevenih kukuruznih klipova, 0,48 kg ječmene prekrupe i 0,6 kg graškove prekrupe postignut je prosečan dnevni prinos od 700 grama po grlu. Pošto su sveži kukuruzni klipovi bogati samo ugljenim hidratima, a siromašni belančevinama, potrebno je — kada ih koristimo u pomenutom smislu — u obrok uvesti i krmiva bogata belančevinama. U protivnom dobijao bi se mali prirast, a utrošak hrane po 1 kg prirasta bio bi suviše velik. Upotreba svežih kukuruznih klipova omogućava proizvođačima da kukuruz ranije koriste kao koncentrat, a da izbegnu troškove oko njegova siliranja, kao i gubitke koji pri tom obično nastaju. Ukoliko bi se klipovi kasno ubirali i komušinama tada bila žuta, onda klipove treba isitniti ili samleti, ali komušinu izdvojiti i dati govedima.

S obzirom na to da se u izvesnim zemljama (SAD, SSSR) kukuruz bere i u fazi mlečne i mlečno-voštane zrelosti, a i kod nas se nekako tome krenulo, interesantno je navesti izvesne specifične pojave koje su zapažene u SSSR-u pri ishrani goveda kukuruzom u mlečno voštanoj zrelosti. Te pojave manifestuju se čitavim nizom poremećaja, koji mogu biti vrlo teški, tako da može doći i do uginjavanja. Znaci oboljena zapažuju se već 8—10 časova posle konzumiranja kukuruza: životinja odbija hranu, prestaje preživanje, đolazi do umerenog nadimanja želuca, katkad proliva; znatno opada mlečnost, smanjena je osetljivost kože, javljaju se teškoće sa udovima, životinja više leži, disanje je isprekidano, rad srca oslabljen, temperatura — normalna. Interesantno je da do takvih promena ne dolazi kada se klipovi daju zajedno sa stabljikom i lišćem. Izvesni autori skloni su da pojavu intoksikacije pripišu velikim količinama šećera, koje fermentiraju u želucu svinja i goveda dovodeći do stvaranja toksičnog jedinjenja — methemoglobina. Bez obzira na to, treba nastojati da goveda ne jedu samo klipove, kada se puštaju da pasu kukuruz. To se može postići ograničavanjem slobodnog kretanja, odnosno smanjenjem površina za ispašu. Ukoliko se zeleni kukuruz kosi, treba ga pre davanja stoci seckati tako da se klipovi konzumiraju zajedno sa stabljikama i lišćem.

Ukoliko bi ipak došlo do opasnih poremećaja, preporučuje se da se za oživljavanje rada pretkomora želuca i oslobađanja njihovog sadržaja daje tinktura bele čemerike, a za stimuliranje rada srca — kofein, kordiamin, korazol i sl. Pored toga, za oslobođenje intoksikacija treba grlu davati i 2 do 3 1 mleka.

Kada se koristi kao zelena krmna biljka, kukuruz se može i dvaput kositi. Posle prvog može se dobiti još jedan otkos zelenog kukuruza ili čak stabljike kukuruza sa klipovima zrelog zrna. Na taj način može se vršiti pogodnija dispozicija ukupnih prinosa, a i lakše obaviti ubiranje.

Prvi otkos se ubira na taj način što se kukuruz kosi na visinu od 8 do 15 cm od zemlje. Od visine i broja biljaka po jedinici površine zavisi prinos prvog otkosa, a i ukupan prinos. Kukuruz se može kositi u različitim rokovima, odn. fazama. U ogledima je košen kukuruz od 30 mc pa do preko 1 m visine, tj. u različitim dobima, ali još nije ustanovljen najpogodniji momenat ubiranja. Zapaženo je, međutim, da ukupna visina prinosa može veoma mnogo da zavisi od gustine setve kukuruza.

Od svake odrezane stabljike (ako se kosidba obavi u momentu kada visina stabljike dostiže 90 do 100 cm) razviju se 2—4 nove stabljike koje mogu biti visoke 1,5 — 2,0 m.

U iskorišćavanju zelenog kukuruza, kao sveže, sočne hrane, može se postići veoma dobar efekat ako se oba otkosa ubiraju silo-kombajnima, koji kose, seckaju i izdvajaju pokošenu masu kukuruza u prikolicu, posebno podešenu za samoishranu goveda.

Sasvim je razumljivo da će celishodnost ubiranja dva otkosa kukuruza morati da se ustanovi u svakom konkretnom slučaju.

Zeleni kukuruz se naročito mnogo koristi za spremanje silaže Ranije rašireno mišljenje da se od kukuruza može veoma lako spremiti dobra silaža pokazalo se, međutim, ne baš mnogo osnovanim, jer se u praksi veoma često dobivala slaba i prekisela silaža. Otkrivanjem šećernog maksimuma kao faktora prekiseljavanja silaže od kukuruza i kretanja sadržaja šećera u stabljici i lišću kukuruza pokazalo se da se u raznim fazama vegetacije do pune voštane zrelosti može naći u ukupnoj masi zelenog kukuruza toliko šećera koliko odgovara šećernom maksimumu, usled čega se dobiva prekisela silaža sa pH ispod 3,7.

Ispitivanjem mogućnosti izbegavanja prekiseljavanja kukuruzne silaže ustanovljeno je:

  1. da se u voštanoj zrelosti deo šećera pretvara u skrob i da je zato ova faza pogodnija za ubiranje i siliranje kukuruza ako se pri tome ne upotrebljavaju i druge sirovine ili dodaci;
  2. da se stabljike po pravilu odlikuju niskim šećernim minimumom, a visokim sadržajem šećera, dok je sasvim obrnuta stvar sa lišćem (ono ima više šećerni minimum, a manje količine šećera), usled čega se siliranje kukuruza pre voštane zrelosti može tolerisati kada biljke imaju više lišća ili kada su u pitanju selekcije kukuruza bogatih lišćem, i
  3. da se pre voštane zrelosti kukuruz može ubirati — ukoliko je to ekonomski opravdano ili potrebno — i silirati u kombinacijama sa sirovinama koje se teško siliraju (npr. leguminozna) ili sa azotnim dodacima (ureja, amonijum-sulfat i sl.).

U svim slučajevima neophodno je sa siliranje dobro pripremiti kukuruz. Mehanička struktura i sitnjenje kukuruza, kao i fizičkohemijsko stanje sredine u kojoj se odvija proces fermentacije, imaju veliki značaj za razviće i množenje bakterija. Sitnjenje, gnječenje, sabijanje, kao i konsolidacija materijala uopšte, dovode do cepanja strukture tkiva, pa i ćelija, i istiskivanja sadržaja, usled čega dolazi do promene plazme. Istisnuti sokovi (uključujući šećer i komplekse ostalih sastojaka) predstavljaju hranljivu podlogu za bakterije mlečno-kiselog vrenja. Upravo zbog toga pripremanje kukuruza ima izvanredan značaj za dobivanje kvalitetne silaže.

Pošto kvalitet silaže zavisi i od brzine kojom se postiže onaj stepen kiselosti (pH = 4,0—4,2) pri kome dolazi do inaktiviranja mikroflore, najbolje je da se željeni nivo postigne u najkraćem roku (4—-6 dana). Stepen kiselosti zavisi kako od sadržaja šećera u siliranoj masi I mlečne kiseline u silaži, tako i od njihovog trošenja za savlađivanje pufernosti, koja može biti posledica razvijanja amonijaka (odn. razlaganja proteina zbog neadekvatnih uslova u silaži), aktivnosti nitratnih bakterija, formiranja raznih jedinjenja (kalcijum — bikarbonata npr. pri denitrifikaciji, koji stupa u reakciju sa mlečnom kiselinom gradeći laktate) itd.

Vodeći računa o prednjim faktorima i postignutim rezultatima, mogu se preporučiti sledeće kombinacije za iskorišćavanje kukuruza pri sprenjanju silaže:

— 75% silažnog kukuruza + 25% sveže lucerke;
— 60% silažnog kukuruza + 40/ć crvene deteline;
— 50% silažnog kukuruza + 50%
— silažni kukuruz J 0,5% deset do dvadesetprocentnog rastvora amonijum-sulfata:
— silažni kukuruz + 4,5—7,5 kg ureje razblažene u dvaput većoj količini vode na svaku tonu kukuruza;
— silažni kukuruz + 0,6% ureje i 0,3% amonijum-sulfata;
— silažni kukuruz +0,5% ureje i 0,2% amonijum-sulfata itd.

Kada je reč o siliranju kukuruza dodali bismo da je u poslednje vreme uspešno izvršeno siliranje kukuruznih klipova za ishranu svinja, a preostale mase za ishranu krava. Prema raspoloživim podacima ovo siliranje kukuruza u dve frakcije dalo je veći proizvodni efekat od upotrebe silaže načinjene od cele biljke kukuruza.

Siliranje klipova kukuruza. za sada se uglavnom zasniva na dvema metodama. Prva uključuje potrebu hemijskih konzervanasa (AIV, AAZ, S—2 itd.), a druga — primenu preparata, bakterija mlečno-kiselog vrenja. O efektu primene ovih sredstava za siliranje klipova’ kukuruza pisano je dosta u poslednje vreme.

Treba naglasiti da se pri primeni navedenih konzervanasa preporučuje dodavanje 2—3 grama stočne krede na svaki kg silaže u obroku.

U vezi s tim napomenuli bismo da se stočna kreda (mleveni krečnjak i sl.) može upotrebiti i kao pokrivač silaže.

Iskorišćavanje kukuruza u druge svrhe

Zrno kukuruza, kočanke, i kukuruzovina koriste se i u razne druge svrhe. Do pre nekoliko godina proizvodilo se preko 400 različitih proizvoda od kukuruza, a danas se taj broj skoro učetvorostručio. Zrno kukuruza prerađuje se u najrazličitije svrhe: za dobijanje raznih i mnogobrojnih vrsta brašna, griza, skroba, šećera, sirupa, dekstrina, ulja, lepka, alkohola itd.

Kukuruzno brašno upotrebljava se u znatnim količinama u našoj i mnogim drugim zemljama za ishranu ljudi. Od njega se sprema kukuruzni hleb (u našoj zemlji poznat pod popularnim nazivom — proja), zatim razne vrste kaše, ređe i sasvim guste (kačamak, palenta, mamaljiga i sl.). Od krupnog brašna prave se i razni popularni i jeftini kolači. Skrobare proizvode razne majcene i pudinge, a savremena prehrambena industrija — kukuruzne flekice i druge prehrambene proizvode. U SAD je prilično rasprostranjeno tzv. kokanje kukuruznog zrna i potrošnja dobivenih »kokica« u raznim varijantama za ishranu ljudi. Među mnogobrojnim proizvodima koji se dobivaju od kukuruza ili na bazi kukuruza treba pomenuti kukuruzne klice, kvasac, alkohol, razne plastične mase i industrijske proizvode, krmne smeše itd.

Prilikom prerade kukuruza u mlinskoj industriji i uopšte mlevenjem, pored raznih vrsta brašna, prekrupa i griza dobijaju se kao sporedni proizvod kukuruzne mekinje, koje služe za ishranu stoke. U izvesnim slučajevima prethodno se vrši i odvajanje kukuruznih klica tzv. suvim postupkom. Kukuruzne klice koje se pri tome dobivaju služe u različite svrhe, ali pretežno za dalju preradu u ulje

Od momenta kada je Tomas Kingsford u Americi ekstrahirao skrob iz kukuruza (1842) otpočela je da se razvija jedna moćna industrija koja je eksploataciju kukuruza uputila jednim drugim putem — na preradu u skrob i razne druge proizvode.

Prerada kukuruza u cilju izdavanja skroba zahtevala je potpuno nov tehnološki postupak: prethodno čišćenje zrna, tretiranje tzv vlažnim postukom radi izdvajanja klica; mlevenje razdvojenih vlakana, glutena i skroba. Dalja prerada separiranog skroba odvijala se u pravcu njegovog sušenja ili prerade u dekstrin ili konverzije u sirup i šećer (danas se kod nas prodaje pod imenom krompir-šećer — kukuruzni šećer), koji se zatim rafiniraju. Otpadne vode od vlažnog otklicavanja kukuruza (tzv. stipvoter — steepwater) mogu se koncentrisati i koristiti za ishranu stoke ili kao podloga za proizvodnju antibiotika (penicilina npr.) i stočnog kvasca. Posle ekstrakcije ulja ostaju kao sporedni proizvod uljane pogače, koje se koriste kao hranivo za isnranu stoke. Pri preradi kukuruza može se vršiti i ekstrakcija njegovih belančevina — zeina.

Skrob koji se dobija pri industrijskoj preradi kukuruza može biti različitih svojstava i namene.

Skrob se najvećim delom koristi za ishranu ljudi (puding, supe, sosovi, pekarski prašak, peciva, dezertni prašak, kolači i razni slatkiši, prelivi za salatu, u konzervnoj industriji, industriji piva, kvasca itd.), ali i u razne druge svrhe. Tako je kukuruzni skrob našao primenu u proizvodnji hartije (za jačanje, čuvanje i glačanje hartije sa koje se lako može brisati mastilo, za karte za igranje, razglednice, čaše, posude i razne kontejnere od hartije, koverte, kutije, vreće, kese, i sl.); u tekstilnoj industriji (za apreturu konca, vlakana, tkanina i tepiha; za fiksiranje boja pri izradi tzv. štampanih tkanina; pri proizvodnji izvesnih glas-fajber proizvoda); u perionicama i servisima za glačanje rublja; u industriji metala; u rudarstvu (separacija aluminijuma iz boksita npr.); u proizvodnji azbesta; u hemijskoj industriji (zaprašivanje gumenih proizvoda; proizvodnja kozmetičkih preparata, toaletnih pudera, glave šibica, sapuna, insekticida itd.) i u farmaceutskoj industriji (spremanje aspirina i drugih tableta) itd. Skrob se takođe koristi i pri izradi dečijih igračaka, raznih materijala od plastičnih masži, filtera u suvim baterijama, pa čak i u vojnoj industriji (eksploziv — nitro skrob; proizvodnja aluminijuma za potrebe vazduhoplovstva i mornarce i sl.).

Slično stoji stvar i sa proizvedenim dekstrinom, koji se koristi za ishranu Ijudi, proizvodnju mnogih atheziva, u industriji kože itd. Kukukuruzov sirup i šećer koriste se za ishranu ljudi, u proizvodnji medikamenata i desertnih pića, bonbona, čokolada i sl. Od kukuruznog šećera proizvodi se fermentacijom i mlečna kiselina, čija je upotreba takođe veoma raznovrsna.

Vrlo je značajna i prerada kukuruza u alkohol, koja se u našoj zemlji vrši u raznim pecarama. Sporedni proizvodi koji pri tom ostaju (džibra) koriste se kao stočna hrana i u druge svrhe. U kombinaciji sa ječmom kukuruz se koristi i u proizvodnji piva.

Kao što smo to i napomenuli, prilikom prerade kukuruza dobija se čitav niz sporednih proizvoda vanrednog kvaliteta: gluten brašno, mekinje, droždina, džibra, uljane pogače i sl., koji služe za ishranu stoke. Da bi se imala određenija predstava o vrednosti ovih proizvoda, navešćemo njihov sastav i uporediti ga sa sastavom zrna kukuruza (tab. 5).

Sl. 6 Jednostavna mešaonica stočne hrane sa čekićarem i mešalicom (»Zmaj« — Zemun)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 7 Uređaj za presovanje krmnih smeša — peletirka

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 8 U stalnom razvoju je industrija kojoj ku-kuruz služi kao sirovina. Na slici deo Industrijsko-poljoprivrednog kombinata »Servo Mihalj« u Zrenjaninu

Izostavljeno iz prikaza

Kukuruzne mekinje, gluten, pogače, sačma, džibra vrlo su dobra hraniva i naročito raširena u ishrani preživara. Otklicani kukuruz se sve više širi u ishrani svinja, a kukuruzne klice pokazale su se kao vrlo značajno visokoenergetsko i vitaminsko hranivo. (Kada se iz smeše 14% kukuruza zameni klicama dobijaju se bolji rezultati u ishrani tovnih pilića nego sa smešom u kojoj ova zamena nije izvršena). Uopšte uzev, svim navedenim hranivima koja dobijamo pri preradi kukuruza, poklanja se puna pažnja u radu sadašnjih pogona i fabrika za proizvodnju krmnih smeša i organizaciji savremene ishrane.

Tab. 5 − Sastav sporednih proizvoda kukuruza (u %) u poređenju sa sastavom zrna kukuruza

Izostavljeno iz prikaza

  • s. proteina
    Kukuruz (zrno sa 13% vlage) 8,8
    Kukuruzne mekinje 9,7
    Kukuruzni gluten 25,5
    Glutensko brašno 43,1
    Otklicani kukuruz 8,7
    Kukuruzne ulj. pogače 22,3
    Kukuruzna sačma 23,0
    Osušena kukuruzna džibra 17,8
    Kukuruzne klice 15,3
  • s. masti
    Kukuruz (zrno sa 13% vlage) 4,0
    Kukuruzne mekinje 7,3
    Kukuruzni gluten 2,7
    Glutensko brašno 2,0
    Otklicani kukuruz 1,2
    Kukuruzne ulj. pogače 7,8
    Kukuruzna sačma 1,5
    Osušena kukuruzna džibra 4,6
    Kukuruzne klice 11,9
  • s. cel.
    Kukuruz (zrno sa 13% vlage) 2,1
    Kukuruzne mekinje 9,2
    Kukuruzni gluten 7,6
    Glutensko brašno 4,0
    Otklicani kukuruz 0,6
    Kukuruzne ulj. pogače 10,3
    Kukuruzna sačma 10,4
    Osušena kukuruzna džibra 10,5
    Kukuruzne klice 7,7
  • bezazot. m.
    Kukuruz (zrno sa 13% vlage) 70,9
    Kukuruzne mekinje 62,0
    Kukuruzni gluten 48,8
    Glutensko brašno 39,8
    Otklicani kukuruz 77,1
    Kukuruzne ulj. pogače 49,0
    Kukuruzna sačma 54,6
    Osušena kukuruzna džibra 55,1
    Kukuruzne klice 49,1
  • min. m.
    Kukuruz (zrno sa 13% vlage) 1,2
    Kukuruzne mekinje 2,4
    Kukuruzni gluten 6,3
    Glutensko brašno 2,5
    Otklicani kukuruz U
    Kukuruzne ulj. pogače 2,3
    Kukuruzna sačma 2,2
    Osušena kukuruzna džibra 1,4
    Kukuruzne klice 3,5

U poslednje vreme značajna pažnja posvećena je i traženju mogućnosti da se sadašnja tehnologija prerade kukuruza u skrob, dekstrin i sl. donekle izmeni i tako omogući proizvodnja stočnog kvasca, odnosno belančevina na bazi ugijenih hidrata kukuruza. Ovaj rad ima izvanredan značaj za našu zemlju, s obzirom na veliki deficit u proteinima za ishranu stoke.

Kukuruzovina se — osim za ishranu stoke — koristi ili se može koristiti za prostirku stoci i u proizvodnji stajnjaka, ili za direktno đubrenje njiva (na kojima se odmah pri mehanizovanoj berbi kukuruza ubira, secka i rastura), kao građevinski materijal (za pokrivanje raznih pomoćnih zgrada, nastrešnica i sl.), kao sirovina za proizvodnju celuloze i hartije, za zaptivanje barki i brodova u brodogradnji, u pletarstvu i izradi raznih ukrasnih predmeta.

Kočanke mogu da posluže kao sirovina za dobijanje furfurola, celuloze itd. I kukuruzovina i kočanke koriste se veoma mnogo i kao ogrevni materijal, što možemo smatrati poslednjim načinom s obzirom na koristi koje od ovih sirovina treba da imamo.

Furfurol i kornstip (otpadne vode sa hranljivim sastojcima po pripremanju zrna kukuruza za preradu u skrob) mogu da posluže kao sirovina za proizvodnju kvasca.

Kukuruzno ulje ima ( s obzirom na aktivne supstance sa estrogenim svojstvima i sadržaj vitamina) poseban značaj u farmaciji. Kod nas se proizvođi i prodaje kukuruzno ulje za jelo pod imenom EVIT«.

Ovim se, naravno, ne iscrpljuju sve mogućnosti prerade i korišćenja kukuruza za direktnu ili indirektnu upotrebu i kao industrijske sirovine. Naprotiv, ove mogućnosti svakim danom postaju sve veće, a samim tim i kukuruz postaje sve više univerzalna sirovina.

Standardi, norme i propisi za kukuruz u prometu

Inž. Svetozar Tošović

Za što pravilniju orijentaciju u proizvodnji, odnosno za uspešnije iskorišćavanje i plasiranje proizvedenog kukuruza na tržištu, neophodno je poznavanje važećih propisa, normi i standarda koji se odnose na stavljanje kukuruza (kao robe) u promet.

U ovom poglavlju izloženi su postojeći propisi kojih se moraju pridržavati proizvođači i kupci kukuruza. Kako kukuruz može da se stavi u promet kao merkantilni i semenski, navode se i propisi za jedan i drugi oblik potrošnje.

Merkantilni kukuruz

Kukuruz u prometu

Prema »Posebnim uzansima za trgovinu žitaricama« najmanja nabavna količina u trgovini na veliko je 10 tona, a najmanja prodajna količina na veliko je jedna vreća (najmanje 50 kg). Pri isporuci kukuruza u vagonskim količinama, prodavac može isporučiti ± 5% od ukupno ugovorene količine ili od pojedinih vagonskih partija robe po ugovorenoj ceni bez prava na naknadu razlike u ceni od kupca.

Vrednost abalaže i trošak za njenu izradu (table od dasaka i odgovarajuća ambalaža) snosi kupac, a ambalažu obezbeđuje prođavac. Ako se prethodno ne izmeri i njena težina ne upiše u tovarni list, pri otpremanju u rasutom stanju dve table od čamovih dasaka obračunavaju se po 50 kg, a table od bukovih dasaka po 80 kg, dok se pri otpremanju u vrećama svaka vreća obračunava po 0,75 kg. Ako prodavae daje na upotrebu ambalažu, kupac je mora vratiti prodavcu u roku od 15 dana po prijemu kukuruza. Naknada za ambalažu iznosi dnevno 1% od prosečne tržišne cene, ako vlasnik ne dokaže veću vrednost.

Uzimanje uzoraka

Prosečni uzorci žita koja se isporučuju u vagonima u rasutom stanju uzimaju se specijalnom sondom sa najmanje osam mesta i iz tri različite dubine, u dijagonali sa obe strane i iz sredine vagona, Tako uzeti uzorak od više kilograma dobro se izmeša u pogodnom, dovoljno prostranom suvom i čistom sudu, na ciradi, hartiji ili razdeljivaču uzoraka. Posle mešanja uzimaju se za pečaćenje tri ili više uzoraka od po 0,5 do 1 kg težine.

Uzorci iz šlepa vade se posebno iz svake komore šlepa, sa vrha, iz sredine i sa dna, po slojevima, iz najmanje tri različite dubine i sa odstojanja od najviše dva metra između pojedinih mesta sondiranja.

Uzorci robe u rasutom stanju u skladištu vade se takođe sondom iz tri različite dubine sloja (sa vrha, iz sredine i sa dna) i sa odstojanja od najviše dva metra između pojedinih mesta sondiranja. Broj sondi se povećava prema debljini sloja.

Uzorci iz ćelija silosa vade se po mogućstvu pomoću naročite električne sonde, ako se želi uzeti uzorak iz ćelije pre utovara robe. Ako se uzorci vade prilikom otpreme, uzimaju se na transportnoj traci ili protočnoj cevi, u određenim intervalima vremena, i to najmanje po dva kg na svakih 10 minuta ako je jačina protoka preko 30 tona na čas, a na svakih 15 minuta ako je jačina protoka do 30 tona na čas. Umesto iz ćelije, uzorci se mogu vaditi iz vagona ili šlepa u koji se roba tovari.

Uzorci robe pakovane u vrećama uzimaju se pomoću naročite sonde za vreće, i to iz najmanje 10% od ukupnog broja vreća. Kupac robe ima pravo da bira vreće iz kojih će se uzimati uzorci.

Kvalitet kukuruza

Prema navedenim uzansima, koji predstavljaju i standadrde, kukuruz se mora isporučivati u zrnim, zreo, zdrav, rešetan, određene boje, prirodno suv ili veštački sušen.

Ako se u periodu od 1. novembra do 1. maja isporučuje kukuruz nove žetve, može biti povremeno ili prekovremeno suv ili veštački sušen. Posle 1. maja mora se isporučivati samo suv kukuruz poslednje berbe.

Kao prosečan uzans-kvalitet smatra se jednobojan ili mešan kukuruz, normalno zdrav, zreo, sa najviše 14% vlage, sa do 2% defektnih zrna i drugih primesa, rešetan, sa do 1% lomljenih zrna.

Kao povremeno suv kukuruz (od 1. novembra do 1. maja) smatra se kukuruz prirodne vlažnosti prema vremenu, s tim da procenat vlage ne mora biti ograničen. Ako procenat vlage za povremeno suv kukuruz u pojedinim mesecima bude određen od nadležnih organa, može se bez bonifikacije isporučivati samo kukuruz sa toliko određene vlage. Dozvoljeno je odstupanje do 2% uz bonifikaciju 1:1.

Kao prekovremeno suv smatra se prirodno suv kukuruz, sa 16% vlage uz dozvoljeno odstupanje do 17%. Za veću vlagu iznad 18 smanjuje se kupovna cena u odnosu 1 : 2. Razlomci se uzimaju u obzir, Kupac nije dužan preuzeti robu sa preko 17% vlage.

Veštački sušen kukuruz može sadržati do 3% lomljenih zrna, 2% pregorelih ili 2% popucalih zrna i do 14% vlage. Za veću vlagu iznad 14% do 15% vrednost robe smanjuje se u odnosu 1:1. Razlomci se uzimaju u obzir. Kupac nije dužan preuzeti veštački sušen kukuruz sa preko 15% vlage.

Ako kukuruz sadrži defektna zrna iznad 2% ali ne više od 5% (po broju), kupcu pripada bonifikacija u odnosu 1 : 1 od kupovne cene. Kupac nije dužan preuzeti kukuruz sa preko 5% defektnih zrna.

Ako se ugovori »miksed« kukuruz, podrazumeva se prekovremeno ili povremeno suv kukuruz, jednobojan, pomešan sa starim ili veštački sušenim kukuruzom sa 16% vlage. Miksirani kukuruz može sadržati do 17% vlage, a kupcu pripada bonifikacija u odnosu 1 : 2 od kupovne cene. Razlomci se uzimaju u obzir. Kupac nije dužan preuzeti robu koja sadrži preko 17% vlage.

U pogledu boje može se isporučivati žuti, beli, crveni ili mešani kukuruz. Kada se ugovori samo »kukuruz«, bez bliže oznake, prodavac može isporučiti samo kukuruz žute boje. Ako se ugovori žuti kukuruz, ovaj može sadržati do 5% zrna kukuruza bele ili druge boje. Ako žuti kukuruz sadrži više od 5% ali najviše do 10% kukuruza druge boje, kupovna cena se smanjuje za 0,3% za svaki procent razlike. Kupac nije dužan preuzeti žuti kukuruz sa preko 10% zrna kukuruza bele ili druge boje. Kukuruz činkvantin i njemu slične sorte pomešane sa žutim kukuruzom ne mogu biti predmet bonifikacije bez obzira na procent mešavine.

Ako se prodaje beli kukuruz, mora se isporučiti kukuruz koji sadrži najviše do 5% žutog ili kukuruza druge boje. Ako beli kukuruz sadrži više od 5% ali ne više od 10% zrna druge boje, kupovna cena se može smanjiti za 0,3% za svaki procent razlike. Zrna ukrštenog kukuruza razvrstavaju se prema preovlađujućoj boji. Kupac nije dužan preuzeti robu ako beli kukuruz sadrži preko 5% zrna žutog kukuruza a isporuka je namenjena za izvoz. Ako je isporuka belog kukuruza namenjena za unutrašnji promet, toleriše se procent žutog kukuruza veći od 5% do najviše 20%, s tim što kupac ima pravo na bonifikaciju od 0,5% za svaki procent iznad 10 do 20%. Kupac nije dužan preuzeti robu sa preko 20% žutog kukuruza.

Kao mešani (šareni) kukuruz smatra se mešavina raznobojnog kukuruza, bez određenog procentualnog odnosa, koja mora da ispunjava druga svojstva u pogledu kvaliteta.

Ako se isporučuje kukuruz činkvantin ili druge slične naročite sorte, on ne sme imati više od 5% drugih vrsta kukuruza i 5% degenerisanog činkvantina. Kupac nije dužan preuzeti kukuruz činkvantin sa preko 10% zrna drugih vrsta kukuruza, uključujući degenerisani činkvantin, koji se smatra običnim kukuruzom.

Žižljivim kukuruzom smatra se kukuruz koji ima preko 5% žiškom ili kukuruznim moljcem nagrizenih zrna i u kome ima živih insekata. Takva roba mora se prodavati po uzorku ili posebno ugovarati sa naznačenjem »žižljiv«.

Prema posebnim uredbama Direkcija za ishranu je dužna preuzeti sva žita koja joj prodavac stavi na raspolaganje i koja imaju odgovarajući kvalitet.

Cene za isporučenu robu podrazumevaju se franke vagon utovarna stanica prodavca ili franko magacin željezničke stanice prodavca ili franko magacin mlina. Garantovane cene se obezbeđuju opštim zemljoradničkim zadrugama, seljačkim radnim zadrugama, specijalizovanim zadrugama, poljoprivrednim dobrima, poljoprivrednim kombinatima, poljoprivredno-industrijskim kombinatima, ekonomijama i privrednim organizacijama koje gazduju šumama.

Mlinski proizvodi od kukuruza

Mlinski proizvodi od kukuruza su kukuruzno brašno i kukuruzni griz. Kukuruzno brašno je proizvod dobiven mlevenjem zdravog i čistog zrna kukuruza. Kukuruzni griz je proizvod dobiven mlevenjem jezgra zdravog i čistog zrna kukuruza. Kukuruzno brašno i kukuruzni griz mogu se proizvoditi od celog zrna kukuruza ili od zrna kukuruza bez klica. Kukuruzno brašno i kukuruzni griz dobiveni od celog zrna kukuruza mogu sadržati do 5% masti, a kukuruzno brašno i kukuruzni griz dobiveni od zrna kukuruza bez klica do 2% masti.

Semenski kukuruz

Priznavanje

Na osnovu pravila za priznavanje semena hibridnog kukuruza uzimaju se u obzir za priznavanje samo oni hibridi i linije kukuruza koji su priznati od Savezne komisije za priznavanje i rejoniranje sorta kulturnih biljaka ili uvezeni a priznati u drugim zemljama.

Sva polja linija i hibrida kukuruza koji se proizvode za seme moraju biti pod kontrolom.

Pri priznavanju semena priznaju se kao izvori: izvorno proizvođačevo i priznato potomstvo linija u ručnoj samooplodnji, linija u prostornoj izolaciji, dvolinijski hibridi i komercijalni hibridi.

U posebno nepovoljnim uslovima, kao što su loše vremenske prilike, gde bi mnogo semena bilo izgubljeno ako bi se primenili regularni standardi priznavanja, seme može biti priznato i kad nema potrebne standarde za priznavanje osim onih koji se odnose na genetsku čistoću, s tim da to ne ošteti reputaciju priznatog semena. Takvo seme ne može biti snabdeveno crvenom etiketom, ali može da dobije specijalnu etiketu rezeda boje.

Seme komercijalnog hibridnog kukuruza

Seme komercijalnih hibrida je ono seme koje se može upotrebiti za sve izuzev za proizvodnju semena. Ovo seme može biti dvolinijski (prost) hibrid, četvorolinijski (dvojni) hibrid, trolinijski hibrid, sortno—linijski hibrid. Da bi jedan komercijalni hibrid bio priznat mora biti proizveden od priznatog semena linija, dvolinijskih hibrida i sorta. On mora da predstavlja prvu generaciju jedne specifične kombinacije koja je priznata od Savezne komisije za priznavanje i rejoniranje sorta kulturnih biljaka.

Celokupna površina bilo koga hibrida za proizvodnju semena mora biti prikladna i kontrolisana, tj. svaka izolacija ili izolacije u kojima se dati hibrid proizvodi mora da bude kontrolisana. Ako je jedan deo polja pri priznavanju odbačen, a ostalim delovima se ne može obezbediti potrebna izolacija, biće odbačeno celo polje. Ukoliko se može postići izolacija, biće odbačen samo sporni i izolacioni deo.

Više od jednog hibrida može da se proizvodi na istom polju samo pod uslovom da se koristi isti oprašivač i da su površine zauzete svakim hibridom obeležene na način sa kojim je saglasna kontrolna služba (o standardima za priznavanje vidi u poglavlju »Proizvodnja semena«).

Seme komercijalnog hibrida kukuruza biće kontrolisano u klipu posle berbe. Ako seme bude okrunjeno pre kontrole, biće diskvalifikovano. Ovo seme ne sme da sadrži više od 0,5% po tipu i po boji netipičnih klipova ili ne više od 2% po tipu sumnjivih klipova. Ista tolerancija u procentima važiće i za po tipu i po boji netipična okrunjena zrna.

Seme prostih — dvolinijskih hibrida

Da bi jedan dvolinijski hibrid bio odabran za priznavanje mora biti proizveden od priznatih samooplodnih linija, čiji izvor obezbeđuje njihovu identičnost. U slučaju oskudice u prvoj generaciji semena, druga generacija semena dvolinijskog hibrida biće priznata za upotrebu kao muški roditelj samo ako je takvo seme proizvedeno u semenskom polju četvorolinijskog hibrida udaljenom najmanje 200 metara od drugog kukuruza u svim pravcima, a priznatog od kontrolne službe.

Dvolinijski hibrid treba da se sastoji od prve generacije ukrštanja između dve samooplođene linije da bi bio korišćen u proizvodnji četvorolinijskih (dvojnih) hibrida, trolinijskih hibrida i sortno-linijskih hibrida. Dvolinijski hibrid se proizvodi na polju zasejanom semenom ručno oplođenih roditelja ili priznatim samooplođenim semenom proizvedenim u prostornoj izolaciji.

Jedna fertilna linija za obnavljanje plodnosti (restorer) može zameniti svog dvojnika (non-restorer) u jednom dvolinijskom hibridu pod uslovom da je fertilna linija istih vidljivih karakteristika kao i njen non-restorer dvojnik. Seme samooplođene linije koje bi bilo korišćeno kao obnavljač plodnosti u proizvodnji semena dvolinijskih hibrida — mora da bude priznato.

Celokupna površina bilo kog dvolinijskog hibrida biće odbačena pri priznavanju ako ne zadovoljava uslove standarda. Usev ne može biti priznat za semenske svrhe u vreme kontrole klipa tog hibrida (o standardima za priznavanje vidi poglavlje »Proizvodnja semena«).

Dvolinijski hibridi će biti kontrolisani u klipu posle berbe. Ako seme bude okrunjeno pre kontrole, biće diskvalifikovano.

Roditelji dvolinijskog hibrida odobrenog za priznavanje ne smeju da sadrže više od 0,1% po tipu i po boji netipičnih klipova ili ne više od 1% po tipu sumnjivih klipova. Ista tolerancija u procentima važiće i za po tipu i po boji netipična okrunjena zrna. Obnavljanje kontrole poslova vrlo brižljivog klasiranja može da bude učinjeno po diskreciji kontrolne službe.

Seme samooplodnih linija

Polje koje u bilo kojoj kontroli sadrži više od 0,1% definitivno netipičnih ili više od 2% po tipu sumnjivih biljaka koje su rasipale ili rasipaju polen kada je 5 ili više procenta biljaka u polju imalo očito prijemčivu svilu — neće biti priznato.

Metlica izdanka, delovi metlica ili metlice na glavnim biljkama biće uzete u obračun ako do 5 cm centralne drške, bočne grane ili kombinacije od ovog dvoga imaju prašnice odvojene od plevice i ako su rasipale polen. Fertilna biljka u muško-sterilnim redovima mora biti kompletno uklonjena od vremena prašenja, da bi se otklonila mogućnost njene semenske proizvodnje.

Ostali uslovi su isti kao i kod drugih hibrida.

Norme kvaliteta za semenski kukuruz

  • Običan kukuruz
    Najveća težina partije kg 20.000
    Težina prosečnog uzorka g 1.000
    Najmanja čistoća u % 98*
    Od ukupnih primesa: — živih primesa najviše u %
    — korova najviše u % —
    Klijavost najmanja u % 90**
    Vlage najviše u % 14
  • Kukuruz sitnozrni
    Najveća težina partije kg 10.000
    Težina prosečnog uzorka g 500
    Najmanja čistoća u % 98*
    Od ukupnih primesa: — živih primesa najviše u %
    — korova najviše u % —
    Klijavost najmanja u % 85***
    Vlage najviše u % 14

Dozvoljeno odstupanje u prometu je 1%, a kod drugorazrednog kvaliteta semena u unutrašnjem prometu do 5%.

Dozvoljeno odstupanje u prometu do 25%, a kod drugorazrednog se-mena samo u unutrašnjem prometu do 10%.

Dozvoljeno odstupanje do 3%.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">