Ovca

Ovca je za nas, s obzirom na naše prilike i potrebe, neobično važna i korisna životinja. Nјu mogu držati i najsiromašniji zemlјoradnici, jer za to nije potreban veliki kapital niti mnogo zemlјe. Ona je posle koze najskromnija domaća životinja i može se sa uspehom gajiti i u onim krajevima u kojima se druge domaće životinje mnogo teže mogu održati. Takav je slučaj u planinskim i vrletnim krajevima kakvih kod nas imz prilično. U tim krajevima ovca, blagodareći svojoj uzanoj i vrlo pokretlјivoj gubici, uspeva da čak i u najvećem kamenjaru nađe sebi hrane. Baš za ove planinske krajeve ovca je od najveće važnosti, jer njenim produktima tamošnje stanovništvo podmiruje najveći deo svojih potreba u ishrani i odevanju, a pored toga ono što mu preostane unovčava i dobija sredstva za nabavku onih potreba koje nije u mogućnosti da sam proizvede.

Sadržaj

I ODGAJIVANJE OVACA

Važnost ovce i koristi od nje
Važnost izbora priplodnih grla
Izbor ovnova za priplod
Izbor ovaca za priplod
Kad i kako treba ocenjivati i birati grla za priplod
Upotreba priplodnih grla
Mrkanje (parenje) ovaca
Jagnjenje i postupak sa jagnjetom
Ocenjivanje starosti ovaca
Uzimanje i slanje uzoraka vune na ispitivanje

II ISHRANA OVACA

Važnost pravilne ishrane
Najvažnija hraniva za ovce
Ishrana jalovih i omrkanih (oplođenih) ovaca za prva 3 meseca posle mrkanja
Ishrana sjagnjih (bremenitih) ovaca
Ishana ovaca koje doje jagnjad ili se muzu
Ishrana jagnjadi
Ishrana priplodnih ovnova
Tovljenje ovaca
Tovljenje jagnjadi i šilježadi

III NEGA OVACA

Važnost pravilne nege
Nega bremenitih ovaca
Nega priplodnih ovnova
Ovčarnici
Ovčari i ovčarski psi
Striža ovaca i postupak sa vunom
Najopasnije bolesti ovaca

I Odgajivanјe ovaca

Važnost ovce i koristi od nje

Važnost ovce je velika i u svima ravnijim krajevima i treba je držati svuda gdegod ima pašnjaka, jer je držanje ovaca bez njih vrlo skupo i teško. Blagodareći raznovrsnosti produkata koje daju (meso, mleko, .vunu, kožu, krzno i loj) ovca podmiruje i u ravnijim krajevima znatan deo potreba tamošnjeg stanovništva, a sem toga omogućuje odgajivačima da, prodajom suvišnih količina ovih proizvoda (vune, jagnjadi, mleka), dođu do novca baš u vre me kad nemaju šta drugo da prodaju.

Koristi koje imamo od ovce su velike, jer je vrednost njenih produkata vrlo velika. Oni su vrlo važni za ishranu i odevanje našeg stanovništva. Ovo naročito važi za vunu, koja je neophodno potrebna za odevanje. Nјu u potpunosti ne može kod nas za ovu svrhu da zameni ni pamuk, ni konoplјa, ni lan, zato što su naše vremenske prilike takve, da stanovništvo, naročito ono koje živi u planinskim krajevima, mora da ima toplo i trajno odelo, koje se jedino može izraditi od ovčje vune.

I drugi produkti koje daje ovca za nas su od velike važnosti. Tako ovčje meso i mleko igraju važnu ulogu u ishrani našeg naroda. Ovčje mleko neprerađeno i prerađeno u razne sireve upotreblјava se za ishranu stanovništva u velikim količinama. Poznato je da naročito stanovništvo u planinskim krajevima za svoju ishranu troši najviše, a ponegde i jedino ovčije meso, jer je ono najjevtinije i najviše ga ima. Ovčija koža i krzno igraju važnu ulogu u odevanju, naročito u planinskim krajevima gde stanovnici, da bi se zaštitilk od velike zime, moraju nositi kožuhe.

Najzad i ovčije đubre ima veliku važnost za pobolјšanje zemlјišta. Da nema ovaca, u mnogim planinskim krajevima zemlјa bi bila gotovo potpuno neplodna. Poznato je da utrine, livade i njive i u ravnijim krajevima, ako po njima pasu ovce, daju znatno bolјe prinose nego one na koje ovce ne dolaze. Naročitu važnost za našu polјoprivredu ima đubrenje putem torenja. Utvrđeno je da se sa 100 ovaca može za godinu dana torenjem pođubriti 10—15 hektara njiva ili livada. Na žalost, ovaj način đubrenja kod nas se još ne iskorišćuje u potrebnoj meri a u nekim krajevima o ovčijem đubretu se uopšte ne vodi računa.

Sve dosada rečeno potvrđuje nam da je ovca za nas važna životinja i da od nje imamo velike koristi, koje, razume se, mogu biti još i veće ako se njenom odgajivanju, nezi i ishrani posveti veća pažnja.

Važnost izbora priplodnih grla

Poznato je da u svakom stadu ovaca, u svakom zapatu, pri jednakim uslovima gajenja, nege i ishrane, pojedina grla daju različite količine i kvalitete produkata (mesa, mleka, vune itd.) i da te svoje osobine. odnosno sklonosti za njih, delimično ili potpuno prenose i na svoje potomstvo, tako da će se od mlečne majke gotovo uvek dobiti jagnje coje će kasnije, ako se pravilno hrani i neguje, biti dobra mlekulјa, ili dobro razvijen ovan, a ovca davaće krupniju jagnjad itd. Radi toga potrebno je da svaki odgajivač ovaca nastoji da zadržava za priplod , odnosno za dalјe razmnožavanje, samo ona grla koja daju najveću količinu i najbolјi kvalitet produkata (vune, mesa, mleka). Ovakvim odabiranjem iz godine u godinu stado ovaca se neprestano pobolјšava. Značaj ovoga rada i uspeh je očigledan i dosta brz, pod uslovom da se za priplod odabiraju samo najbolјa grla. Da bismo uspešno odabrali najbolјa grla, moramo pristupiti ocenjivanju svakog pojedinog grla koje dolazi u obzir za priplod. Pri tom naročitu pažnju treba posvetiti izboru priplodnog ovna, pošto on daje mnogo više za potomstvo nego ovca.

Pri izboru grla za priplod uopšte treba obratiti naročitu pažnju na:

poreklo grla, jer od kakvoće roditelјa zavisi i kakvoća potomstva;
zdravlјe grla, jer samo zdrave životinje daju normalno i zdravo potomstvo;
razvijenost, odnosno težinu grla, jer razvijenije životinje srazmerno prema težini troše manje hrane od sitnijih pa su prema tome produktivnije (korisnije);
ranozrelost, tj. doba stasavanja za priplod, pošto ranozrela grla brže rastu, ranije stižu za priplod, bolјe iskorišćavaju hranu, — drugim rečima, produktivnija su;
na obraslost vunom, njenu gustinu, dužinu i kakvoću, jer bolјe obrasla grla gustom, dugom, mekanom i belom vunom daju više vune koja, usto, više vredi.

Izbor ovnova za priplod

Za priplod treba upotreblјavati samo one ovnove koji odgovaraju sledećim uslovima:

da potiču od dobrih roditelјa i iz dobrih zapata;
da su dobro razvijeni i potpuno zdravi;
da su stasali za priplod;
da imaju izrazito muški (ovnujski) izgled i pravilno razvijene polne organe;
da su po celom telu obrasli gustom, čisto belom i mekanom vunom, i
da imaju dobro izražene oznake rase, odnosno soja kome pripadaju.

Poreklo ovna igra važnu ulogu, jer od toga zavise njegova unutrašnja svojstva, koja se. ne mogu od oka oceniti. Ovan koji potiče od dobrih roditelјa i iz dobrog zapata nosi u sebi urođenu sklonost za dobra svojstva svojih predaka i on će ih u manjoj ili većoj meri preneti i na svoje potomstvo. Pored dobrog porekla, priplodni ovan toeba da je dobro razvijen, jer samo pravilno razvijeni roditelјi mogu dati dobro potomstvo. Pravilno razvijen ovan ima skladno (harmonično) razvijeno, dobro vezano i čvrsto telo; prava, široka i dobro vezana leđa; dug i širok grudni koš sa dobro izbočenim rebrima; široku karlicu sa dugim i širokim sapima; izrazito mušku, kratku u čelu, široku glavu sa velikim i živim očima, srednje dugim i debelim ušima; srednje dug i muskulozan vrat; jake i srednje dugačke noge; pravilno razvijene polne organe; debelu i elastičnu kožu. On ne sme biti suviše ugojen ni mršav. Naročito treba paziti: da nije suviše visok (štrklјast) na nogama, jer je ovo velika mana koja se prenosi na potomstvo; da je čvrst, da sigurno stoji na nogama i da ne poklekne kad se pritisne rukom na krsta; da mu je prednji deo tela razvijeniji od zadnjega. Ovan mora biti potpuno zdrav. To se može oceniti po njegovu izgledu i ponašanju. Zdrava životinja je živahna, pokretlјiva i pažlјiva, rado i dobro jede i preživa, ima čistu i ružičastu sluznicu, jasne oči i normalan izmet.

Za priplod treba upotreblјavati ovnove koji su stasali za tu svrhu, tj. koji su navršili najmanje jednu i po godinu starosti. Upotreba premladih ovnova dovodi do preranog njihovog upropašćivanja a osim toga mnoge ovce, koje mrču premladi ovnovi, ostaju jalove.

Dobar priplodni ovan treba da je dobro obrastao po celom telu čisto belom vunom. Naročito treba paziti da vrat i trbuh nisu goli, jer se i to može preneti na potomstvo. Vuna treba da je gusta, zbijena i da nije suviše kratka; da je mekana (ruda) pod prstima, što je znak da je sastavlјena od tankih (finih) vlakana, a to je obično vuna od rudih ovaca čiji pramenovi nisu sa vrhovima u vidu biča, već zatupasti; da su sva vlakna u pramenovima približno iste deblјine, a svako pojedino vlakno da je što izjednačenije u deblјini od osnove pa do vrha. Ako imamo ovnove čija je vuna gruba i mešana, tj. sastavlјena od veoma finih pravih vunenih vlakana i veoma grubih osjastih vlakana, onda za priplod treba odabirati one, čija vuna sadrži što više pravih vlakana, a naročito one kod kojih su ova vlakna što duža. Umereno gruba vlakna u finijoj vuni ne smatraju se velikim nedostatkom, već sasvim gruba tzv. »pasja vlakna«, koja vunu čine krajnje neizjednačenom. Ovnove sa neizjednačenom vunom treba škartirati, jer oni mogu unazaditi zapat u pogledu kakvoće vune.

Pošto se dešava da svaki ovan, dobar po spolјnem izgledu i osobinama, ne prenosi u potpunosti svoja svojstza i na potomstvo, to uvek treba uporediti osobine ovna sa osobinama njegovog potomstva. Dobar ovan, koji svoje dobre osobine u potpunosti prenosi na svoje potomstvo, u stanju je da za relativno kratko vreme toliko pobolјša zapat da ovaj izgleda kao preporođen. Zato takvog ovna treba što bolјe čuvati, pravilno hraniti i negovati za priplod. Treba znati da je vrednost ovakvog ovna vrlo velika, te stoga treba nastojati da se on održi što duže u priplodnoj kondiciji i da se što duže iskoristi za mrkanje. Onoga pak ovna koji daje rđavu i šarenu jagnjad, treba odmah izbaciti iz priploda, jer može veoma mnogo da unazadi stado. Radi toga treba da svaki odgajivač. koji želi da svoje stado unapređuje iz godine u godinu, ima u vidu sledeće: 1) ovnovi treba da budu uvek bolјi od grupe ovaca koje treba da omrču; 2) za priplod treba uzimati samo one ovnove koji potpuno odgovaraju napred iznetim uslovima, a usto da potiču od najbolјih roditelјa; 3) ako u nekom zapatu nema dobrih ovnova onda ih treba nabaviti iz drugih zapata, koji je u svakom pogledu dobar, ali pritom ne treba žaliti pare za dobrog ovna, jer će se to u mnogo većem iznosu docnije isplatiti, i 4) treba uvek imati u vidu da dobri priplodni ovnovi mogu i treba da poprave nedostatke kod ovaca, te prema tome samo takve treba uzimati za priplod.

Izbor ovaca za priplod

Pored pravilnog izbora priplodnih ovnova, treba obratiti pažnju i na izbor ovaca za priplod, jer je utvrđeno da jagnjad gotovo podjednako nasleđuju svojstva od oca i majke. Stoga treba nastojati da se za priplod ostavlјaju samo najbolјa ženska,, grla, koja potiču od dobrih roditelјa.

Da bi se što više pobolјšao kvalitet ovaca potrebno je u većim zapatima, u kojima se za mrkanje mora upotrebiti više ovnova, pre početka mrkanja izvršiti ocenjivanje svake pojedine ovce i na osnovu toga rasporediti ih na nekoliko klasa — grupa od po 30 do 35 grla. Za svaku klasu — grupu prema odgovarajućim osobinama, odnosno nedostacima ako ih ima, odrediti priplodnog ovna koji treba da omrče sve ovce koje mu se dodele. Kad se ovako postupa onda se tačno zna koje jagnje potiče od kojih roditelјa, što je veoma važno za dalјi rad na eelekciji (odabiranju) priplodnih grla, a sem toga ovim načinom rada mogu se kod potomstva izbeći oni nedostaci koje imaju njihove majke, kao što su: retka i gruba vuna, slaba obraslost trbuha i vrata, nedovojlјna razvijenost, slaba mlečnost itd. To se postiže na taj način što se za svaku grupu ovaca sa izvesnim nedostacima određuje ovan koji može te nedo statke da ispravi. Naprimer, za ovce koje imaju retku i grubu vunu treba odrediti ovna sa što gušćom i finijom vukom, za ovce sa golim trbuhom ovna koji ima dobro obrastao trbuh, itd.

Pri izboru ovaca za priplod treba, kao i kod ovnova, gledati da je grlo zdravo, da potiče od dobrih roditelјa i da je dobro razvijeno, da je dobro obraslo gustom, mekom (rudom) i čisto belom vunom. Zatim, da ima dobro razvijeno vime, obavijeno mekanom, nabranom i elastičnom kožom, da daje dosta mleka, da je dovolјno plodno, TJ. da se redovno Jagnji, da se nalazi u dobroj priplodnoj kondiciji, tj. da nije ni mršavo ni preterano ugojeno, pošto slaba i mršava grla ne mogu da ishrane svoj porod kako za vreme dok je u utrobi tako i posle jagnjenja, a preterano ugojena grla teško ostaju sjagnja.

Kad i kako treba ocenjivati i birati grla za priplod

Kod nas se ovce gotovo svuda gaje radi dobijanja vune, mleka, mesa (jagnjadi), dok se samo u nekim krajevima ovce gaje radi vune i mesa, tj. ne muzu se. Prema tome, pri oceni i izboru grla za priplod mora se voditi računa i o količini i kakvoći vune, količini mleka i gojaznosti grla. Da bi se štb tačnije mogla utvrditi pojedina svojstva mora se izabrati podesno vreme za tu svrhu. Za ocenu vune najpodesnije je vreme kad se ovce strižu, jer tada vuna ima potpun porast i može se tačno ustanoviti količina koju daje svako pojedino grlo. Pri oceni kakvoće vune treba postupiti na sledeći način: jedno lice drži čvrsto za glavu grlo koje se ocenjuje, dok onaj koji ocenjuje stane pozadi ovce i dlanovima razdeli runo počev od potilјka ka repu na levo i desno. Pri tome treba posmatrati gustinu vune, izjednačenost vlakana, njihovu boju, oblik (strukturu) i dužinu pramenova. Za priplod treba odabirati grla koja imaju gusta vlakna, što izjednačenija po dužini i deblјini, čisto bela bez primesa crnih, sa praadenovima srednje dužine (oko 12 cm) koji su cilindrični, tj. pri osnovi i vrhu približno iete deblјine, jer je u tom slučaju runo gotovo sasvim zatvoreno tako da kiša i sneg ne prodiru unutra. Kod većine naših planinskih ovaca pramenovi su dugački (15 do 20 cm) i šilјasti tako da je runo otvoreno i vunena vlakna izložena kiši, snegu, suncu i prašini usled čega postaju krta. Pipanjem vune prstima treba oceniti da-li je vuna mekana (ruda) ili oštra (reja), te za priplod ostavlјati grla sa mekanom vunom.

Prilikom striže ovaca važno je da se tačno ustanovi količina vune koju daje svako pojedino grlo. Taj posao je vrlo lak i može ga obaviti svako ko zna da radi sa kantarom. Kad se ovca ostriže onda se runo lepo savije, prikupe svi pramenovi koji su opali i sve zajedno izmeri na kantaru i zapiše u neku beležnicu, a najbolјe u matičnu knjigu. Na ovaj način može se tačno znati koliko je koje grlo u kojoj godini dalo vune, da li se za količina povećava ili smanjuje, i za koliko? Razume se da za priplod treba ostavlјati prvenstveno ona grla koja daju najviše vune, koja je usto dobre kakvoće, a pod pretpostavkom da su u svakom drugom pogledu dobra za priplod.

Ocenjivanje mlečnosti ovaca je mnogo teži posao i traje duže vremena. Naime, mlečnost se može približno oceniti i od oka, po spolјnim znacima. Ali ako se hoće da tačnije utvrdi onda se mora sprovesti kontrola mlečnosti. Ona se sprovodi na taj način što se svakih 15 dana tačno izmeri koliko se mleka dobije u toku jednog dana od svake pojedine ovce pa se ta količina pomnoži sa 15 i dobije se koliko je koje grlo dalo za tih 15 dana. Ovako se postupa svakih 15 dana sve do kraja muže i onda se sve dobivene količine saberu. Ukupnu količinu treba upisati u matične knjige za svako grlo. Razume se da se na ovaj način utvrđuje samo približna količina mleka koja je namužena od svakog grla bez mleka koje je posisalo jagnje. Količina posisanog mleka utvrđuje se otprilike prema razvoju jagnjeta. Crtež prikazuje kako se i gde meri: visina grebena, visina krsta dužina tela, obim grudnog koša i obim cevanice.

Spolјni znaci dobre mlečnosti kod ovce su: fina, meka i elastična koža, nežna građa, fina i lako stvrdava, dubok i širok grudni koš sa razmaknutim i dobro izbočenim rebrima, dobro razvijen zadnji deo tela, tanak rep, pravilno razvijeno vime sa elastičnom kožom obraslom mekanom i masnom dlakom.

Ocenjivanje razvijenosti grla najlakše je izvršiti posle striže, jer se onda najbolјe vide svi delovi tela. Ova ocena vrši se posmatranjem grla koje stoji na ravnom mestu sa dalјine od 4 do 5 metara.

Upotreba priplodnih grla

Upotrebu priplodnih grla treba podesiti tako da se ona što duže i što bolјe za priplod iskoriste.

U pogledu starosti, i muška i ženska grla treba početi upotreblјavati za priplod tek kad navrše jednu i po godinu starosti. Pripuštanje mlađih grla štetno je jer ostaju sitna i nerazvijena, a pored toga kod parenja suviše mladih grla ostaju mnoga jalova.

Ovnovi se za priplodne svrhe mogu koristiti 5 do 6 sezona mrkanja, tj. 6 i po do 7 i po godina starosti, a ovce se izbacuju iz priploda zbog starosti obično sa 6 do 8 godina, jer u to doba pogube zube tako da se dalјe držanje ne rentira. Pri škartiranju usled starosti ulavnu ulogu igra istrošenost zuba. Ako ovca ili ovan imaju zdrave zube i mogu normalno da se hrane, ako daju dobru jagnjad, onda ih treba što duže držati. Verovanje u narodu da su samo mladi ovnovi dobri za priplod pogrešno je i nanosi veliku štetu našem ovčarstvu, jer je upotreba starijih ovnova mnogo sigurnija, pošto se po njihovom potomstvu može najtačnije da oceni njihova stvarna priplodia vrednost, dok to nije mogućno kod mladih ovnova koji još nemaju potomstva.

Mrkanje (parenje) ovaca

Mrkanje ovaca traje obično 2 do 6 nedelјa. Preporučlјivo je da se ono obavi u što kraćem vremenu, kako bi jagnjenje bilo u što kraćem razmaku, jer je u tom slučaju olakšano odgajivanje i bolјe iskorišćavanje mleka, pošto se jagnjad jednovremeno odlučuju.

Polni žar, odnosno želјa za mrkanje, traje kod ovaca 1 do 1 i po dan, i on se, ako se u tom vremenu ne izvrši mrkanje, ponavlјa posle 2-3 nedelјe. Za vreme trajanja polnog žara ovce postaju nemirnije, bleje, traže ovna i luče sluz iz polnog organa.

Mrkanje ovaca može biti slobodno (divlјe), individualno i grupno. Kod slobodnog mrkanja potreban broj ovnova pred početak mrkanja pusti se među ovce ili se drži zajedno sa ovcama preko cele godine, i oni vrše mrkanje slobodno bez ikakvog određivanja koju će ovcu i kog dana koji ovan omrkati. Naši odgajivači primenjuju gotovo jedino ovaj način mrkanja, ma da on ima mnogo nedostataka. Pre svega, pri ovakvom načinu mrkanja ne zna se koje jagnje cotiče od koga ovna, pa se ni selekcija ne može sprovesti kako treba. Pored toga, pojedini ovnovi koji su temperamentniji mrču veći broj ovaca nego što bi trebalo, usled čega se brzo troše i upropašćuju, a usto nije mogućno u većim stadima pojedine nedostatke kod svake ovce popraviti na potomstvu upotrebom ovnova sa dobrim svojstvima (naprimer, retku ili grubu vunu itd.).

Individualni način mrkanja je kad se za svaku ovcu posebno uređuje odgovarajući ovan i pripušta u vreme pojave polnog žara. Pojava polnog žara ustanovlјava se kod pojedinih ovaca na taj način što se u vreme mrkanja pusti danju među ovce ovan sa privezanom kecelјom ispred uda, tako da ne može da mrče. Ovčar pazi na koju ovcu ovan sa kecelјom skače pa se onda ta ovca i sastavi sa ovnom koji je određen da je omrče. Ovaj način je najbolјi i treba ga koristiti gde je god to mogućno.

Grupno ili klasno mrkanje je kada se ovce podele na grupe od po 25 do 40 grla prema svojim svojstvima i svakoj pojedinoj grupi dodeli odgovarajući ovan. Ako se svaka grupa sa dodelјenim ovnom drži za vreme parenja odvojeno od ostalih, onda se tačno zna od koje ovce i koga ovna potiče svako pojedino jagnje. Da ne bi slučajno došlo do mešanja ovaca iz pojedinih grupa treba sve ovce jedne grupe obeležiti posebnim znakom, masnom bojom na glavi ili leđima. Ovaj način je malo skuplјi, jer se za vreme mrkanja za svaku grupu mora imati poseban čobanin, ali je zato za napredno ovčarstvo neophodan. Naši mali odgajivači, koji imaju obično svega 20—30 ovaca, već samim tim što drže jednog ovna primenjuju ovaj način parenja.

Kod nas je uobičajeno jesenje mrkanje ovaca. Ovce se mrču obično u septembru, a jagnje se u februaru i martu. U nekim krajevima mrkanje se vrši u maju a jagnjenje u novembru u cilјu dobijanja mlade jagnjadi za Božić.

Ovca nosi jagnje oko 150 dana, tj. 5 meseci. Uobičajeno je da se ovce jedanput godišnje jagnje, ma da bi s obzirom na trajanje bremenitosti mogle i dvaput da se jagnje. U nekim zemlјama se to i radi. Za naše prilike se to ne prepoRUčUJe, jer se ovce suviše brzo istroše, a jagnjad se slabo odgaje.

Priplodnog ovna treba držati preko cele godine, izuzev za vreme mrkanja, odvojeno od priplodnih ovaca. Na jednog ovna treba računati 30 do 40 ovaca, a na ovna koji mrče prvi put 25 do 30 ovaca. Da ne bi došlo do parenja u srodstvu, što ako se duže vremena sprovodi može imati štetnih posledica, tre.ba svake treće godine promeniti ovna. Odgajivači koji drže veći broj ovaca, vrše grupno parenje i vode matične knjige za ovce, mogu lako udesiti da se odgovarajućom raspodelom ovaca na grupe i dodelјivanjem ovna izbegne parenje u srodstvu. Za odgajivače sa malim brojem ovaca najbolјe je da svoje ovnove koje su upotreblјavali dve godine trampe sa drugim bilo kod kojeg odgajivača, ali samo za dobrog ovna. Treba ponovo naglasiti da ovan igra vrlo značajnu ulogu, i ukoliko je on bolјi utoliko će i uspeh u odgajivanju ovaca biti veći.

Jagnjenje i postupak sa jagnjetom

Jagnjenje ovaca obično ide lako i bez ikakvih komplikacija. Pošto se ovce kod nas jagnje krajem zime, to treba pripremiti prostorije, ili pregraditi jedan deo ovčarnika, gde he se ovce smestiti -za vreme jagnjenja. Po zemlјi treba posuti suvu i čistu slamu. Oko vimena i polnog organa treba potstrići vunu i dobro ih oprati.

Kad se ovca ojagnji onda pupak jagnjeta treba namazati jodom ili lјutom rakijom. Postelјicu čim je ovca izbaci, treba ukloniti i zakopati. Ako ovca neće da liže jarnje treba ga obrisati mekanom slamom i pokazati mu sisu. Ovci treba dati napoj retko zamešene kaše od mekinja ili prekrupe ovsa ili ječma. Jagnje treba da ostane sa ovcom najmanje mesec dana, a posle toga se može odlučiti i puštati da doji samo ujutru i uveče. Da bi se znalo koje je jagnje od koje majke treba svako jagnje obeležiti. To se radi na taj način što se kanapom veže jagnjetu o vrat mala daščica ili plehana pločica na kojoj je napisan broj ili ime majke. Ovo jagnje nosi sve dok ne dobije svoj broj koji se utiskuje tetoviranjem u uvo, stavlјanjem minđuša sa brojem ili pravlјenjem zareza na uvu.

Pošto jagnje dosta brzo raste, jer za 15 dana udvostruči svoju živu meru koja kod poroda treba da iznosi oko 4 kg, to ga treba već posle šest nedelјa starosti početi prihranjivati. Za ovu svrhu najbolјa je prekrupa ovsa. Jagnje koje će se upotrebiti za priplod treba ostaviti da doji najmanje 4 meseca. Ovo je potrebno radi toga da se jagnje što bolјe razvije, jer ako zakržlјa u prvim mesecima života, onda to docnije neće moći uopšte da nadoknadi. Odlučivanje od sise treba izvršiti postepeno. Čim ima dobre paše, jagnjad treba puštati da pasu. Samo treba paziti da se puštaju na pašu kad rosa i slana sasvim spadnu.

Mušku jagnjad koju ne nameravamo držati za priplod treba uškopiti. To je najlakše postići kad jagnjad imaju 4 do 6 nedelјa starosti. Najjednostavnije škoplјenje je prevezivanje lastišom ili kanapom semenovoda iznad jaja~

Svaka 3 do 4 dana lastiš, odnosno kanap, pritegne se tako da jaja posle 3 do 4 nedelјe obamru. Škoplјenje se može izvršiti i nožem. Samo pritom treba obratiti pažnju na čistoću.

U nekim krajevima uobičajeno je sečenje ili skraćivanje (krtiranje) repova jaganjcima. Na dva do tri santimetra od korena repa između dva zglavka veže se kanap ili lastiš tako da se obustavi cirkulacija krvi, a potom se nožem odseče rep nešto ispod ove veze. Rana se namaže jodom ili lјutom rakijom. Ovo se radi zbog toga da bi se ženska jagnjad lakše omrkala i da bi bila čistija. Kod nas se ovo otsecanje repova retko gde vrši.

Kod nas je uobičajeno da se jagnjad prve godine ne šišaju. Međutim, potrebno je da se krajem juna ili početkom jula ošišaju, jer je utvrđeno da se ošiša na jagnjad bolјe razvijaju. Za vreme velikih žega neošišanim jaganjcima suviše je toplo, usled čega slabo jedu, rđavo iskorišćavaju hranu i zaostaju u porastu.

Ocenjivanje starosti ovaca

Ocenjivanje starosti ovaca dosta je jednostavno. Ona se ocenjuje po zubima. Odrasla ovca ima 32 zuba, i to 24 kutnjaka i 8 sekutića. Kutnjaci su raspoređeni pa b.na svakoj strani donje i gornje vilice. Prednja tri kutnjaka na svakoj strani se menjaju, a ostali su stalni.

Za ocenjivanje starosti služe sekutići. Oni su mlečni i stalni. Mlečni sekutići su slabiji, ređi, čpri dnu uži, a pri vrhu širi. Stalni zubi koji izbijaju po ispadanju mlečnih jači su, zbijeniji i širi (lopatičasti). Sekutići se nalaze na prednjoj zaoblјenoj strani donje vilice, i to sa jedne i druge strane po četiri. Prva dva (prvi par) koji se nalaze na samoj sredini donje vilice su sečnjaci, odnosno prednjaci, druga dva koji su do njih, unutrašnji su srednjaci, treća dva spolјni srednjaci i, najzad, poslednja dva krajnjaci.

Prvi par mlečnih sekutića (sečnjaka) obično ima jagnje kad se ojagnji ili pak izbiju u prvoj nedelјi starosti, drugi par (unutrašnji sečnjaci) izbije u drugoj, treći par (spolјašnji srednjaci) u trećoj, a četvrti (krajnjaCi) u četvrtoj nedelјi starosti.

Prvi par stalnih sekutića obično izbija, odnosno zamenjuje mlečne sekutiće, kod naših rasa i sojeva u starosti od 1/2 godine, drugi u 2/4 do 2 1/2 godine, treći u 3 do 3/4, a četvrti u 3 i po do 33/4 godine starosti. Prema tome, dvizac i dviskKa imaju 2, dvogodac 4, trogodac 6, a četvorogodac 8 stalnih sekutića. Izbijanje stalnih sekutića može kod bolјih zapata nastupiti nekoliko meseci ranije, a kod slabijih zapata nekoliko meseci kasnije od naznačenog roka. Ocenjivanje starosti ovaca prema zubima.

Ovce obično u sedmoj godini, a katkada i ranije, počinju da gube zube, usled čega se teško hrane i omršave. Stoga starija grla čim počnu gubiti zube treba izbaciti iz priploda, utoviti i zaklati.

Uzimanje i slanje uzoraka vune na ispitivanje

Ko hoće da ima tačne podatke o kakvoći vune i da što uspešniji radi na pobolјšanju kvaliteta vune ovaca, treba da pošalјe uzorke vune na ispitivanje Zavodu za ispitivanje vune u Beogradu — Topčider. Važno je slati uzorke vune bar od priplodnih ovnova. U Zavodu će se vuna. besplatno ispitati i rezultati dostaviti sa izveštajem od koga je grla vuna dobra i koje bi grlo s obzirom na kvalitet vune trebalo zadržati za priplod, a koje škartirati.

Uzorke vune treba uzimati i slati na sledeći način: sa leve plećke, rebara i sapi, a na mestima označenim ka crtežima, odreže se makazama po jedan pramen vune u deblјini malog prsta. Treba rezati na nekoliko milimetara iznad kože. Svaki ovako odrezani uzorak treba uviti zasebno nekoliko puta u poseban papir i vezati ga koncem, a spolјa na papiru napisati sa kojeg je mesta uzet (plećka, rebra, sapi). Sva tri uzorka treba potom uviti u zajednički papir ili koverat, uvezati koncem i na papiru (kovertu) čitko mastilom napisati: 1) redni broj uzorka; 2) ime i tačnu adresu vlasnika grla; 3) rasu odnosno soj; 4) matični broj grla ili ime kako ga čobanin zove; 5) starost i“ pol; 6) po mogućnosti težinu grla i težinu vune koju je dalo prilikom poslednje striže. Ove uzorke najbolјe je uzeti pred samu strižu ovaca. Crtež prikazuje sa kojih mesta treba uzimati uzorne vune za ispitivanje.

II Ishrana ovaca

Važnost pravilne ishrane

Jedan od prvih uslova da se od gajenja ovaca postignu što veće koristi, to je pravilna ishrana. Bez nje se i pored najbolјe rase i pravilnog izbora grla za priplod, i pored najbolјe nege, neće postići želјeni uspeh.

Ishrana ovaca u toku proleća, leta i jeseni, ako ima dobrih pašnjaka i ako je leto umereno vlažno, dosta je jednostavna i jevtina. Međutim, mnogo teže stoji sa zimskom ishranom. Poznato je da kod nas ovce u većini slučajeva sve što preko leta na paši dobiju u težini, izgube preko zime usled nedovolјne ishrane. Tako je gotovo redovna pojava da su ovce pred kraj zime i početkom proleća, tj. baš onda kada bi trebalo da budu u najbolјoj kondiciji radi ishrane jagnjadi, najmršavije i vrlo često, naročito ako zima duže potraje, uginu usled gladi u velikom broju. Mršave ovce jagnje sitnu i zakržlјalu, a često i mrtvu jagnjad.

Većina odgajivača ovaca ne spremi dovolјnu količinu podesne hrane za ishranu ovaca za vreme zime u nadi da neće biti snega i da će ovce moći da idu na pašu. Ono malo što spremi, to se potroši do kraja januara ili još i pre, a posle toga nastaje period gladovanja koji traje sve dok ne stigne nova paša. Ako ima mogućnosti ovce se puštaju na pašu gde ne mogu da podmire ni jednu četvrtinu svojih potreba u hrani, a ako je sneg pokrio travu onda se hrane ogrizinama, slamom i drugom slabom hranom kojom podmiruju samo mali deo potreba u hrani. Usled toga ovce su primorane da za održavanje života i porast vune troše rezerve svoga tela, te otuda iz dana u dan mršave. Pri tome najgore stradaju mladunčad u utrobi matere ili tek ojagnjena, jer majke nisu u mogućnosti da stvaraju potrebnu količinu hrane odnosno da luče dovolјno mleka potrebnog za njihov pravilan razvoj. Stoga se jagnjad ojagnje sitna, a pošto nemaju dovolјno mleka potrebnog za pravilan razvoj, to još više zakržlјaju i ostanu nerazvijena. — Eto usled čega kod nas veliki broj ovaca i ovnova teže samo 25 ili još manje kilograma, a trebalo bi da teže bar duplo više.

Da bi se od ovaca imalo što više koristi, a to je svakako želјa svakog odgajivača, potrebno je njihovoj ishrani, naročito za vreme zime, posvetiti najveću pažnju. Ovo naročito važi za jagnjad, bremenite (sjagnje) ovce i one koje doje jagnjad, jer ako jagnje u majčinoj utrobi i u prvim mesecima života zakržlјa, ono će ostati celog veka zakržlјalo i neće moći da se pravilno razvije, iako mu se docnije da dovolјno dobre hrane, niti će moći da odgajivaču pruži one koristi koje bi dalo da je pravilno hranjeno. Slabo hranjene ovce nisu u mogućnosti da dadu onu količinu vune koju bi inače dale da se pravilno hrane. Stoga je pravilna ishrana ovaca od najvećeg značaja za postignuće želјene koristi od nјih.

Najvažnija hraniva za ovce

Dobra paša je najvažnija, najjevtinija i najbolјa hrana za ovce. Bez nje je gotovo nemogućno držanje ovaca. Kada se imaju na raspoloženju potrebne površine dobrih pašnjaka, onda je ishrana ovaca vrlo jednostavna za sve vreme dok ima paše, a to je obično od ranog proleća pa do početka zime. Međutim, kad padne sneg i nestane paše onda tek nastanu teškoće oko pravilne ishrane ovaca. Da bi na pašnjaku uvek bilo dovolјno dobre paše za ovce, treba ga redovno čistiti od kamenja, žbunja, mahovine i korova, drlјati, rasturati krtičnjake i ovčije izmete, po potrebi đubriti (toriti) i ogolela mesta zasejavati smešom trava koje najviše rastu na pašnjaku. Pašnjak treba ravnomerno. iskorišćavati, tj. ne treba pustiti ovce da suviše dugo pasu na istom mestu, jer će na taj način pašnjak suviše ogoleti, pošto one svojom uzanom i pokretnom gubicom i oštrim sekutićima odgrizaju travu suviše nisko tako da pojedu i sam koren, a sem toga ugaze usled čega se trava teško oporavlјa, Stoga je najbolјe ovce puštati postepeno sa jednog dela pašnjaka na drugi tek kad prethodni deo opasu. Dok ovce stignu da opasu ceo pašnjak treba da prođe obično 4 do 6 nedelјa, a za to vreme će se trava na raniJe opašenom delu pašnjaka oporaviti tako da se sa pašom može ponova početi sa tog kraja. Ako ima mogućnosti najbolјe je pašnjak podeliti na nekoliko delova koji se mogu obeležiti vrlјikama tako da se ovce puste da popasu prvo jedan deo, pa onda drugi, i tako redom, a zatim kad sveopasu treba ih vratiti na prvi deo.

Močvarni pašnjaci nisu podesni za ispašu ovaca, jer se one na njima zaraze raznim parazitima, kao što su: metil;., razne gliste, koje su vrlo opasne po život ovaca, ako se blagovremeno ne preduzme lečenje. Ovakve pašnjake treba pomoću odvodnih kanala prethodno isušiti pa tek onda koristiti za ispašu ovaca. Na dobrim nizijskim pašnjacima,. računa se da se na jednom hektaru može prehraniti 12 ovaca, a na planinskim (suvatima) 5 do10, što zavisi od kvaliteta pašnjaka.

Pored paše za ishranu ovaca dolaze kod nas u obzir i druge vrste stočnih hraniva koja se uglavnom mogu svrstati u sledeće tri grupe: sočna odnosno zelena, suva i snažna (krepka) hraniva. U prvu grupu spadaju: sveže pokošena livadska trava, sveža lucerka, detelina, graorica, kukuruzna sačma, zeleno lišće šećerne repe, stočna repa, silaža, zapareni krompir i dr. U ovu grupu spadaju i sveži rezanci šećerne repe i razne vrste komine (džibre). U .drugu grupu ubrajamo: livadsko seno, seno od lucerke, deteline, slamu i plevu ozimih i jarih žita, slamu graška, graorice i soje, suve rezakce, lisnik i kukuruzovinu. U treću grupu spadaju: zrnevlјe i prekrupova ovsa, ječma, kukuruza, graška, boba, soje, pšenične mekinje, ulјane pogače od bemena, raznih ulјanih bilјaka (suncokreta, semena, bunj deva, lana, olajne repice i dr.). Pored navedenih vrsta hraniva za pravilnu ishranu ovaca, naročito mladih grla, od lјeliksg su značaja mineralni sastojci, i to uglavnom so, kreč i fosfor, pošto drugih sastojaka obično ima dovolјno u hranivima koja se daju ovcama.

Od svih navedenih vrsta hraniva za ovce, pored dobre paše koja je najbolјa i koju treba koristiti doklegod je ima, najbolјe odgovaraju potrebama ovčijeg organizma one od zelenih hraniva: pokošena livadska trava, manje količine lucerke i raznih detelina, graorica, grašak, muhar, sudanska trava, kukuruzna sačma, stočna repa i silaža; od suvih hraniva: dobro livadsko seno, seno lucerke, deteline, graška i graorice, pasulјevina, ovsena slama, slama graška i graorice, pleva i lisnik, a od snažnih hraniva: prekrupa ovsa i ječma, pšenične mekinje i ulјane pogače od suncokreta i semena bundeva. Za vreme zime kad se ovce hrane pretežno suvom hranom treba im mesto zelene hrane (paše), koja je potrebna za pravilan razvoj organizma, davati 1 do 2 kg stočne repe ili pola do 1 kg dobro spremlјene silaže. Pored navedenih hraniva, ovcama treba davati u toku cele godine soli, i to po 5 grama dnevno N:a grlo što iznosi 1 i po do 2 kg za celu godinu. Za ovu svrhu najbolјa je so u krupicama koja se stavlјa na podesno mesto gde ovce zimuju ili gde noćivaju za vreme leta tako da je mogu po volјi lizati.

Kada se ovce hrane hranivima koja su siromašna u kreču kao što su: rezanci šećerne repe, komina (džibra),. seno od kiselih trava (seno sa podvodnih livada), slama i pleva žitarica, lišće stočne i šećerne repe, onda im treba davati na grlo dnevno 3—4 grama koštanog brašna ili krede. Koštano brašno dobija se mlevenjem ili tucanjem dobro očišćenih i osušenih kostiju. Ono se daje pomešano sa drugim hranivima, najbolјe sa mekinjama, i služi za stvaranje kostiju. Nјegova uloga naročito je velika kod mladih grla koja rastu i bremenitih ovaca kojima je kreč potreban za pravilan razvoj mladunčeta u utrobi. Kad se ovce hrane svežom ili suvom lucerkom ili detelinom, onda dobijaju dovolјne količine kreča, te davanje koštanog brašna nije potrebno.

Pri ishrani ovaca sveže pokošenom lucerkom ili detelinom treba biti veoma obazriv, jer one izazivaju nadun koji može prouzrokovati uginuće. Nјih treba davati ovcama u manjoj količini i u smeši s nekom drugom vrstom zelene hrane (travom i dr.) ili s livadskim senom.

Ovce treba hraniti ravnomerno u toku cele godine, jer ako se hrane izvesno vreme bolјe a zatim gore, to utiče vrlo nepovolјno na kakvoću ovčije vune: vunena vlakna postaju nejednake deblјine. Dok se ovce slabo hrane onaj deo vlakna koji se u tom vremenu stvori tanji je (jer ovca nema dovolјno hrane) od onog dela koji je stvoren dok je ovca pravilno hranjena. Na taj način, stvaraju se na vlaknima čvorovi i useci.

U toku dana hranu treba davati ovcama u 3 ili 4 približno jednaka obroka. Ovce treba redovno pojiti, i leti i zimi, umereno hladnom i čistom vodom. Pojenje treba vršiti kad su velike vrućine dvaput dnevno, a u ortalo vreme jedanput. Računa se da ovci, kad se hrani suvom hranom, treba 3—5 ligara vode dnevno.

Ishrana jalovih i omrkanih (oplođenih) ovaca za prva 3 meseca posle mrkanja

Ishrana starijih ovaca koje su već završile porast dosta je jednostavna, jer njima treba hrana samo za održavanje organizma u dobrom stanju (kondiciji) i za proizvodnju vune koja neprestano raste preko cele godine i koja se stvara iz hrane koju ovce dobijaju. Međutim, mlađim ovcada od 1 i po do 3 godine starosti potreban je jedan deo hrane i za porast koji se obično završava navršetkom 3 godine. Najbolјa hrana za jalove i omrkane ovce je dobra paša i sve dok nje ima nije im potrebno davati drugu hranu osim soli. Ako usled suše ili bilo iz kojih uzroka nestane paše, onda ovcama treba davati pokošenu zelenu hranu, lucerku, detelinu i dr., i to 4—5 kg na grlo dnevno. Pri hranjenju ovaca sveže nakošenom lucerkom i detelinom treba biti vrlo obazriv i ovce postepeno navikavati na ovu hranu. Posle košenja treba ih ostaviti da malo provenu ili ih pomešati sa senom ili slamom. U poznu jesen, kad paše počinje da nestaje, mora im se početi davati suva hrana, i to u početku manje, a kad paše potpuno nestane, više. Za vreme zime, kadgod ima za to mogućnosti, tj. kad nema snega i kad vreme nije suviše hladno, ovce treba pustiti bar sat-dva na pašu. Pritom treba paziti da se ne puštaju suviše rano dok je hladno i dok ima slane, već u podne kada je najtoplije.

Količina hrane, koju treba da dobiju za vreme zime, različita je, i zavisi uglavnom od: težine grla, stanja u kom se nalaze (kondicije), količine vune koju daju, ako se muzu od količine mleka koju daju, od toga da li se puštaju na pašu ukoliko ove ima, da li se za vreme jako hladnih noći i dana drže u umereno toplim i higijenskim ovčarnicima ili napolјu i, najzad, od toga kako koje grlo iskorišćuje hranu.

Za grla koja su teška prosečno 45 kg, pod pretpostavkom da su zazimila u dobroj kondiciji, da daju 1 i po do 2 kg neprane vune. godišnje, da se ne muzu i da se za vreme velikih hladnoća drže u higijenskim ovčarnicima, potrebno je dnevno na 1 grlo oko 1 kg dobrog livadskog sena, 1 kg ovsene slame ili pleve i 1 kg stočne repe. Umesto sena može se dati 1 kg dobrog lisnika (ne računajući grane) a mesto stočne repe U g\kg dobro pripremlјene silaže. Mesto navedenog obroka može se, prema vrsti hrane koja nam stoji na raspoloženju, dati jedan od sledećih:

I
1/2 kg dobrog sena lucerke ili deteline ili 3/4 kg slame graška ili pasulјevine
1 kg ovsene slame ili pleve
1 kg stočne pene ili J/g kg kukuruzne silaže
II
1 kg dobre kukuruzovine
1—1 ½ kg ovsene slame ili
150 grama prekrupe kukuruza, ječma ili ovsa

Kukuruzovinu treba pre davanja iseckati, malo posoliti i pomešati s prekrupom kukuruza, ovsa, ječma ili drugim hranivima.

Ako za ishranu ovaca imamo samo livadsko seno ili lisnik, onda se mora dati na grlo dnevio 1% do 1/g kg sena ili lisnika, što zavisi od kvaliteta hrane. Ako imamo i slame onda se količina sena, odnosno lisnika može svesti na jedan kg po grlu a pored toga dati im slame da jedu koliko hoće. Preporučuje se prsko zime svakodnevno ili bar 2—3 puta nedelјno davati stočnu repu ili silažu, jer je ova zelena hrana potrebna za pravilan razvitak organizma. Nije dobro davati ovcama samo jednu zrstu hraniva za vreme cele zime, već treba davati mešavine, kako je napred navedeno. Ovcama koje su lakše od 45 kg treba navedene obroke nešto smanjiti, a, naprotiv, povećati ako su grla krupnija odnosno teža.

Za ishranu ovaca mogu se upotrebiti i sveži ili suvi rezanci šećerne repe koje treba pre davanja nekoliko časova držati u vodi. Nјihova .hranlјiva vrednosg približno je jednaka bolјim vrstama livadskog sena i mogu se davati sveži do /g kg, a suvi 250 grama dnevno na grlo.

Onih dana kad ovce idu na pašu navedeni obroci mogu se smanjiti približno na polovinu, prema tome da li je paša bolјa ili slabija i da li su ovce na paši provele u toku dana duže ili kraće vreme.

Navedeni obroci služe samo kao orijentacija, a svaki odgajivač mora prema približnoj težini svojih ovaca, vrsti hrane koju ima, njenom kvalitetu i načinu držanja ovaca, sam da odredi koliko će hrane davati na grlo. Pritom se mora strogo voditi računa da ovce uvek budu u dobroj kondiciji i da ne omršave usled nedovolјne ishrane, što je kod nas čest slučaj. Čim se primeti da ovce nisu site od hrane koju im dajemo i da mršave, treba povećati količinu hrane, ali pritom treba povesti računa da se ovce ne ugoje, jer priplodna grla ne treba. da budu mršava ali ne treba da budu ni ugojena. Ova napomena važi za sve kategorije grla o čijoj će ishrani dalјe biti govora.

Otprilike ca mesec dana pre početka mrkanja i za vreme mrkanja preporučuje se za obrok ovcama, pored dobre paše, i po 100—150 grama prekrupe ovsa ili ječma dnevno. Ovo je potrebno radi sigurnijeg oplođavanja, naročito ako su ovce omršale, što se često dešava ako je usled suše ili iz drugih uzroka slaba paša.

Ishrana sjagnjih (bremenitih) ovaca

Nјihova ishrana je nešto komplikovanija, jer njima treba jedan deo hrane za porast jagnjeta u utrobi. Na 6—7 nedelјa pred jagnjenje one se hrane kako je napred navedeno za jalov i omrkane ovce. Na 6—7 nedelјa pred jagnjenje treba ih početi bolјe hraniti, jer je u to vreme jagnje u utrobi prilično odraslo, a da bi se moglo dalјe pravilno razvijati potrebno je da ovca dobije nešto više hrane, koju će upotrebiti za ishranu jagnjeta u svojoj utrobi. Pravilno razvijeno jagnje, kad se ojagnji, treba da teži oko 4 kg, a to će biti samo onda, ako su mu roditelјi dobro razvijeni, i ako je majka pravilno hranjena za vreme bremenitosti, naročito poslednjih 6—8 nedelјa.

Bremenite ovce teške prosečno 45 kg na 6—7 nedelјa pre jagnjenja treba da dobiju u toku zime na dan 1 kg sena lucerke ili deteline ili 1/2 kg dobrog livadskog sena ili sena, odnosno slame, graška, graorice ili iasulјevine, 200 grama prekrupe ovsa, ječma ili pšeničnih mekinja i 1 kg stočne repe ili kg dobro spremlјene silaže i do 1 kg jare slame. Jedan deo semena može se zameniti nakvašenim suvim rezancima od šećerne repe, i to 250—300 grama rezanaca u zamenu za /2 kg sena. Kad ovce idu za vreme zime na pašu može im se navedena količina hrane nešto smanjiti, i to najviše za U3. Pri ovom smanjenju količine hrane treba biti vrlo obazriv, jer se može lako desiti da usled prevelikog smanjenja jagnje u utrobi zakržlјa ili da ovca omrša tako da posle jagnjenja neće biti u mogućnosti da proizvede dovolјnu količinu mleka koja je neophodno potrebna za pravilan razvoj jagnjeta.

Kad se ovce jagnje za vreme leta ili ujesen, što se kod nas praktikuje samo u nekim krajevima, i to za proizvodnju mlade jagnjadi za klanje, onda sjagnje ovce treba da dobiju dnevno pored dobre paše oko 250 grama pšeničnih mekinja ili prekrupe ovsa, ječma ili kukuruza.

Ako su ovce prosečno teže od 45 kg onda navedene količine hrane treba nešto povećati, a, obrnuto, ako su lakše, onda količinu hrane smanjiti. Ovo povećanje, odnosno smanjenje količine hrane može da ide do 25%, prema tome koliko su grla prosečno teža ili lakša od 45 kilograma.

Ishrana ovaca koje doje jagnjad ili se muzu

Ovcama koje doje jagnjad ili se muzu treba dati nešto više hrane nego što je napred navedeno za bremenite ovce pred jagnjenje. Ovo zbog toga što one moraju da luče mleko za mužu, odnosno za ishranu jagnjeta, koje treba da> ako se pravilno hrani, za oko 2 nedelјe od jagnjenja udvostruči svoju težinu. Ako je jagnje pri jagnjenju težilo oko 4 kg, što je kod dobrih zapata redovan slučaj, onda ono posle 2 nedelјe treba da teži oko 8 kg, što znači da svakog dana treba da dobije u težini oko 250 grama. Da bi jagnje dobilo navedeni dnevni prirast u težini potrebno je da dnevno posisa od svoje majke 1 ½ —2 litra mleka. Za proizvodnju ove količine mleka ovca mora dobiti dovolјnu hranu u kojoj će biti potrebna količina hranlјivih sastojaka za stvaranje tog mleka. Prvih 7—8 dana iza jagnjenja ovci treba davati bolјu i ukusniju hranu. Za tu svrhu je najbolјe dobro seno (otava) i napoj mekinja i prekrupe ovsa ili ječma zamešene u vidu ređe kaše. Posle 8 dana može se preći na normalnu ishranu. Ogledima je utvrđeno da ovce teške oko 45 kg koje doje jedno jagnje treba da dobiju dnevno za vreme zimskih dana kada ne idu na pašu: 1 kg sena od lucerke ili deteline ili l ^ kg dobrog livadskog sena ili sena, odnosno slame graška, graorice ili pasulјevine, 500 grama pšeničnih mekinja ili prekrupe od ovsa ili ječma, 1 kg stočne repe ili 2 kg dobro spremlјene silaže i oko 1 kg dobre jare slame. Tamo gde se povolјno mogu nabaviti suvi rezanci šećerne repe mogu se oni upotrebiti za ishranu ovaca, mesto sena kako je to napred navedeno za sjagnje ovce. Kad ovce za vreme zime idu na pašu, onda se navedena količina hrane može smanjiti za u3, a repa i silaža sasvim izostaviti, pošto ovce nađu potrebnu količinu zelene hrane na paši. Ako ima dobre paše, što se obično dešava samo kad se ovce jagnje uproleće ili ranu jesen, onda ih već nedelјu dana posle jagnjenja treba puštati na pašu, a pored paše uveče i ujutru davati im oko U2 kg sena (lucerke, deteline, livadskog sena, graška, graorice ili pasulјevine) i oko 250 grama prekrupe ovsa ili ječma ili pak mekinja. Ovcama koje doje dva jarnjeta navedene količine hrane treba povećati za 50%. Isto tako ovcama koje su prosečno teže od 45 kg treba nešto povećati a lakšim smanjiti navedenu količinu hrane. Ovce koje se ojagnje u januaru, februaru ili martu, što je kod nasu većini slučaj, treba hraniti kako je napred navedeno sve dok ne stigne dobra prolećna paša. Kada ovce u proleće imaju dobru pašu onda im je ona obično dovolјna za pravilnu ishranu, jer zelena trava sadrži sve hran1lјive sastojke potrebne za održanje života i lučenje mleka. Pored dobre paše preporučuje se davanje ovcama za vreme dok doje jagnje ili se muzu dnevno 150—200 kg. mekinja ili prekrupe ovsa, ječma ili kukuruza. Ako ima ulјanih pogača onda se mesto mekinja i prekrupe mogu dati one u količini od 100—150 grama dnevno na grlo. U proleće prilikom prelaza sa ishrane suvom hranom na pašu treba biti obazriv i ovaj prelaz izvršiti postepeno. Prvih dana ovce puštati samo nekoliko časova na pašu, i to samo u podne, a ujutru i uveče dati im suvu hranu. Zatim, bavlјenje na paši postepeno produžavati u toku prvih desetak dana.

Naročitu pažnju treba obratiti na iehranu mladih ovaca koje se prvi put jagnje i koje nisu još završile svoj sopstveni porast. Nјima navedene količine jake hrane treba nešto povećati.

Ishrana jagnjadi

Za ishranu jagnjadi najbolјa je hrana mleko njihovih matera, jer ono sadrži u sebi sve potrebne sastojke za pravilan razvitak jagnjeta i u ovom pogledu ga ne može potpuno zameniti nikakva druga vrsta hrane. Naročito je važno da jagnje dobije po dolasku na svet prvo mleko (gruševinu, kolostrum) koje ovca luči posle jagnjenja, jer je ono lako svarlјivo a vrši pročišćavanje organa za varenje i neobično povolјno deluje na dalјi razvitak jagnjeta. Ogledima je utvrđeno da se jagnje ne može othraniti nijednom

Ispod jasala za seno su jasle za zrnasta i druga hraniva drugom vrstom hraniva, pa čak ni mlekom drugih vrsta životinja, kao što može ovčijim mlekom. Stoga svi napredni ovčari nastoje da majke-ovce pravilno hrane kako bi one lučile dovolјnu količinu mleka potrebnu za ishranu jagnjeta. Isto tako utvrđeno je da, ako jagnje usled nedovoljne ishrane zakržlјa u majčinoj utrobi ili u prvim mesecima života, neće biti u stanju docnije to da nadoknadi i pored toga što ći dobiti dovolјno hrane. Sve ovo jasno pokazuje koliko je važna pravilna ishrana ovaca koje doje jagnjad i davanje jagnjetu dovolјne količine mleka da posisa. Stoga pri odabiranju grla za priplod treba obratiti pažnju na mlečnost, te ostavlјati samo ona grla koja potiču od dobre mlekulјe.

Da bi se jagnje pravilno razvilo, potrebno je dati mu da doji od 3 i po do 4 meseca starosti. Ovo je potrebno naročito za onu jagnjad koja će služiti u priplodne svrhe. Prve nedelјe starosti jagnje treba ostaviti zajedno sa majkom da bi moglo da doji češće u toku dana, u drugoj nedelјi ga treba odlučiti i pustiti ga da doji 4 puta dnevno, u trećoj i četvrtoj tri, a kasnije dva puta na dan. Jagnje se moži ostaviti sa ovcom i mesec dana, a posle toga ga treba odlučiti i puštati samo ujutru i uveče da podoji. Kad navrši dve nedelјe, jagnje treba početi navikavati da jede seno, da bi se pravilno razvili organi za varenje i da bi se jagnje postepeno naviklo na suvu hranu. Za ovu svrhu treba upotrebiti samo najbolјe seno (otavu). Jagnjetu starom 4 nedelјe treba početi davati gnječen ili prekruplјen ovas. U početku treba početi sa oko 30 grama ovsa dnevno na jagnje, a docnije postepeno povećavati količinu tako, da jagnje staro dva meseca dobije oko 150, a jagnje staro 4 meseca 250—300 grama ovsa dnevno. Mesto ovsa može se davati mešavina ovsa i ječma. Ova hrana ubrzava porast jagnjeta i njegovo stasavanje za priplod. Jagnje staro 3 i po meseca treba puštati samo jedanput dnevno da doji, a posle 10 do 15 dana sasvim ga odlučiti i pustiti na dobru pašu. Posle odlučivanja jagnjadi dobro je pored dobre paše dati im dnevno na grlo, bar prvih nekoliko meseci, oko 100 grama prekrupe ovsa, ječma ili mekinja. Za vreme zime, kada se jagnjad ne mogu puštati na pašu, ili velikih suša, kada nema dobre paše, treba im na dan dati 1 kg dobrog livadskog sena ili % kg sena lucerke ili deteline, 200 grama prekruplјenog ovsa i oko 100 grama prekrupe graška ili soje ili ulјanih pogača (od lana, suncokreta, semena bundeva). Kad je jagnje (šilјeže) staro 8—9 meseci, onda ono treba da teži, ako je pravilno hranjeno, 35—45 kg. Ono je tada već dobrim delom završilo svoj porast, te mu se stoga moži smanjiti dnevni obrok snažne hrane. Za dalјu ishranu jagnjadi (šilјežadi) dovolјna je dobra paša ili, ako ove nema, 1 kg dobrog livadskog sena, 1 kg ovsene jare slame, 1 kg strčne repe i oko 100 grama prekrupe graška ili soje ili ulјanih pogača. Posle desetak meseci tj. kad su grla stara oko 20 meseci treba ih hraniti na isti način kako je to napred navedeno za pojedine kategorije ovaca (jalove, omrkane, sjagnje i ojagnjene), prema tome kako kad u koju kategoriju spadaju.

Ishrana priplodnih ovnova

Kao što je napred rečeno, uloga priplodnih ovnova u zapatu je vrlo važna. Kako će oni izvršiti ovu svoju ulogu zavisi umnogome od njihove ishrane. Slabo hranjeni ovnovi nisu u stanju da omrču (oplode) dodelјeni im broj ovaca, te usled toga u takvim zapatima ostaje veliki broj ovaca jalovih.

Za pravilnu ishranu ovnova preko leta najbolјa je dobra paša. Pored toga treba im davati na dan oko 250 kg ovsa ili ječma. Na mesec dana pred početak i za vreme mrkanja ovaca količinu ovsa treba povećati na % do 1 kg na dan da bi se ovnovi što bolјe popravili i da bi mrkanje što uspešnije obavili. Davanje navedenih količina ovsa pred mrkanje i za vreme njegovo neobično je važno i potrebno, jer ovas povolјno utiče na priplodnu sposobnost ovnova te oni mnogo bolјe i sigurnije mrču za sve vreme dok mrkanje traje. Poznato je da ovnovi, pa i oni najbolji, ako pre početka i za vreme mrkanja ne dobiju potrebnu količinu ovsa, već posle desetinu dana malakšu usled velikog trošenja, koje se ne može nadoknaditi samo pašom ili senom i nisu u mogućnosti da mrkanje obave do kraja, već veliki broj ovaca ostanu jalove. Usled toga odgajivači ovaca trpe velike štete, jer dobiju manje jagnjadi i manje mleka. Vrednost ovsa, koji treba dati ovnu u toku godine i za vreme mrkanja, nije ni blizu tolika kolika može biti šteta ako veći broj ovaca ostane jalov.

Za vreme zime ovnovima teškim oko 60 kg treba davati na dan 1 kg sena lucerke ili crvene deteline ili 1 i po kg livadskog sena, odnosno slame graorice, graška, pasulјevine ili lisnika., 1 kg stočne repe ili pola kg silaže, jer slame po volјi i oko 250 grama ovsa ili ječma u zrnu. Ako je vreme lepo„ a ima paše, ovnove treba pustiti preko dana, kad je vreme toplo, na pašu. U tom slučaju količina sena može se smanjiti a stočna repa odnosno silaža sasvim izostaviti. Za vreme velikih letnjih suša, kada nema dovolјno paše, ovnove treba hraniti nakošenom travom, lucerkom ili drvenom detelinom ili kojom drugom vrstom zelene hrane. Kod hranjenja lucerkom i deteli, nom treba biti obazriv, kako je već ranije spomenuto.

Priplodni ovnovi ne smeju biti mršavi niti pak suviše debeli, već treba da su uvek u priplodnoj kondiciji tj. ni mršavi ni debeli. Utovlјeni ili mršavi ovnovi gu. be mnogo od svojih priplodnih sposobnosti, a kad se sasvim utove ili omršave postaju tromi i sasvim neupotreblјivi za priplod.

Tovlјenje ovaca

Tovlјenje ovaca preduzima se u cilјu dobijanja što veće količine mesa i loja. Kod nas ovaj posao nije raširen u onoj meri u kojoj bi trebalo da bude. Tovlјenje, ukoliko se obavlјa, obavlјa se uglavnom na pašnjacima. Međutim, s obzirom na veliku potrošnju i dobru cenu utovlјenih mladih škopaca, tovlјenje ovaca bi moglo biti od velike koristi za mnoge naše krajeve.

Toviti se mogu jagnjad dok sisaju, tek odlučena jagnjad (šilјežad), dvizad i odrasle ovce jalovice i uškoplјeni ili iz priploda škartirani ovnovi. Najbolјe je za tov iskoristiti pašu, jer je ona najjevtinija hrana. Stoga tovlјenje treba vršiti u leto i ujesen, dok ima paše.

Tovlјenje jagnjadi i šilјežadi

Jagnjad, koja nisu za priplod, mogu se još dok sisaju utoriti i prodati kao sisančad. Za njihovu ishranu, pored mleka majke, treba im dati najbolјeg sena (otave) i gnječenog ovsa.i ječma koliko mogu, da pojedu.

Tovlјenje odlučene jagnjadi počinje po mogućnosti odmah po odbijanju od sise, rp sa oko 3 meseca starosti. U ovo doba jagnje treba, ako je pravilno hranjeno, da teži oko 25 kg. Tovlјenje se vrši obično na paši i do kraja jeseni tj. dok ima dobre paše tako da šilјeže u starosti 6—8 meseci dostigne težinu od oko 40 kg.

Jagnjad koja se ne prodadu za klanje kao sisančad i koja nisu bilo iz kojih razloga podesna za priplod (šarena, crna, sitna, sa retkom i grubom vunom Itd.), niti se mogu zadržati da odrastu i da se utove u sledećoj godini, bilo radi nemanja dovolјno hrane za zimsku ishranu i pogrebnih ovčarnika ili ma iz kojih drugih razloga, treba odmah po odlučivanju početi toviti c ujesen prodati ili zaklati.

Mušku jagnjad koja će se upotrebiti za tovlјenje treba u starosti od 4—6 nedelјa uškopiti (kastrirati). Mlada jagnjad škoplјenje lako prebole, a posle toga se lakše i brže tove i daju ukusnije meso.

Kao štoje već naglašeno, najjevtinija hrana za tovlјenje šilјežadi je paša. Pored toga treba im davati, naročito u prvo vreme, i nešto jake hrane koja sadrži dosta belančevine potrebne za stvaranje mišića na kojima će se nagomilati loj. Stoga pored dobre paše treba im davati oko 250 grama prekrupe ovsa, ječma ili mekinja ili oko 100 grama prekrupe soje ili graška. Na 1—2 nedelјe pred kraj tovlјenja treba povećati količinu prekrupe ovsa, ječma ili mekinja i dati im da jedu koliko hoće. Navedenoj količini može se dodati i prekrupa kukuruza. Ako pred kraj tovlјenja ponestane paše onda šilјežad treba zatvoriti u staju i tamo dovršiti tovlјenje. Za to vreme treba im davati, pored navedene mešavine, prekrupe ovsa, ječma i kukuruza, i dobrog livadskog sena, a još bolјe sena lucerke ili deteline. Razume se da za sve vreme tovlјenja treba da im se daje i soli, i to najbolјe u krupicama tako da je mogu lizati po volјi.

Šilјežad se pored navedenog načina mogu toviti za celo vreme u staji, ali je ovaj način mnogo skuplјi i on se primenjuje samo tamo gde nema dovolјno dobre paše. Kad nas tovlјenje šilјežadi treba vršiti na paši.

Tovlјenje ovaca i ovnova

Sve ovce i ovnove, koji se pokažu bilo iz kojih razloga, kao nepodesni za priplod, treba utoviti i zaklati ili prodati. Najjevtiniji i najlakši način tovlјenja je na paši. Na dobroj paši sve ovce se znatno poprave pa je potrebno samo dodati im pored paše još nešto jake hrane ,pa da se ugoje. Za ovu svrhu može se upotrebiti prekrupa ječma, ovsa, kukuruza ili mekinje.

Tovlјenje počinje obično uproleće kad počne paša i traje sve dok ima dovolјno dobre paše. Pored paše grlima treba davati navedenu jaku hranu i to u početku manje, a docnije sve više. Koliko treba davati jake hrane, zavisi od paše, uhranjenosti i težine grla. Ukoliko je paša bolјa i grla manja i bolјe uhranjena, utoliko treba davati manje jake hrane, i obratno. Treba početi sa 150—-200 grama dnevno s tim da se ova količina u poslednjem mesecu tovlјenja popne na 1 kg dnevno na grlo.

Tovlјenje odraslih grla može se vršiti i u toku zime, samo je to mnogo skuplјe nego ako se tove na paši. Za ishranu grla u tovu u toku zime mogu se upotrebiti sve vrste hrane navedene za ishranu priplodnih ovaca. Količina hrane koju treba davati na dan zavisi od mnogih okolnosti, a u prvom redu od težine i uhranjenosti grla, od kvaliteta i kakvoće hrane, od staje u kojoj se grla drže itd. Preporučuje se da tovlјenje počne količinom hrane koja je napred navedena za jalove ovce sa dodatkom 150—200 grama .prekrupe ovsa, ječma i kukuruza. Postepeno ovu količinu povećavati, pazeći pritom kako koje grlo iskorišćava hranu tj. koliko dobija u težini. Za tovlјenje ovaca mogu se upotrebiti i rezanci šećerne repe, zaparen krompir i sge druge vrste hrane koje sadrže dosta uglјenih hidrata (skroba, šećera i dr.), a koje ovce hoće da jedu.

Grlima koja se tove bilo na paši bilo u staji treba redovno davati soli da ližu po volјi, jer ona povećava apetit i ubrzava tovlјenje.

III Nega ovaca

Važnost pravilne nege

Pravilna nega ovaca je pored ishrane od najvećeg značaja za postizanje što veće koristi. Ma da je ovca kako u pogledu ishrane tako isto i u pogledu nege neobično skromna životinja, ipak se njenoj nezi mora pokloniti potrebna pažnja. To svakako nije teško učiniti i nema nijednog odgajivača ovaca koji ne bi bio u mogućnosti da u pogledu nege zadovolјi potrebe ovčijeg organizma.

U toku leta ovcama nije potrebna naročita nega sve dok su na paši. Jedino se treba postarati da tor gde će ovce noćivati bude suv i dovolјno prostran. Sem toga, treba paziti da se ovce ne teraju po prašnjivim i blatnjavim putevima i da se ne napasuju po trnjacima i močvarama, tamo gde ima čička i drugog korova.

Na negu papaka treba obratiti pažnju. Čim odrastu, treba ih voćarskim makazama i oštrim nožem pažlјivo saseći. Kod ovaca koje se malo kreću papci brzo rastu i, ako se redovno ne sasecaju, onda se izukrštaju i otežavaju kretanje. Stoga uproleće pre puštanja ovaca na pašu treba vrhove i sve druge pokidane delove papaka (rožine) saseći.

Sa ovcama treba blago postupati. Ne treba ih juriti niti udarati. Paziti da ih psi ne jure i ne ujedaju, ili da ih druga stoka ne udari. Za vreme velikih žega treba ih saterati u hladovinu. U tor i ovčarnik, koji moraju imati široka vrata koja se otvaraju upolјe, treba ih polako ugoniti i izgoniti. Ovce treba redovno pojiti umereno toplom i čistom vodom.

Ovce preko zime kadgod vremenske prilike dozvolјavaju i za vreme leta treba držati napolјu (na ispustu ili pašnjaku). Kretanje na čistom vazduhu utiče vrlo povolјno na pravilan razvoj ovaca. Za vreme velikih nepogoda i mrazeva ovce treba držati u ovčarnicima ili bar nekom zaklonu. Sneg i ledena kiša utiču nepovolјno na vuiu. i ovčiji organizam.

Za pravilnu negu ovaca u toku zime mora se podići ovčarnik, koji može biti jednostavan i jevtin.

Nega bremenitih ovaca

Najveću pažnju treba obratiti nezi bremenitih (sjagnjih) ovaca, naročito pri kraju bremenitosti. Treba paziti da se ne jure, ne guraju sa drugim ovcama, da se ne udare itd. Pred jagnjenje na nekoliko dana treba ih odvojiti od ostalih ovaca i držati u posebno određenom prostoru (boksu) koji mora biti dovolјno prostran i sa dovolјno suve i čiste prostirke.

Bremenite ovce treba hraniti čistom i zdravom hranom. Buđava, smrzla i suviše kabasta hrana (repa, slama, kukuruzovina) kao i suviše hladna voda ne smeju se davati bremenitim ovcama. O jagnjenju ovaca i postupku sa jagnjetom bilo je ranije govora.

Nega priplodnih ovnova

Priplodne ovnove treba, kao što je već rečeno, držati odvojeno od priplodnih ovaca za sve vreme sem dok traje mrkanje. Nјih je najbolјe držati sa odlučenim jaganjcima i jalovinjem. U većim i boLjim stadima priplodni ovnovi se drže u zasebnom stadu odvojeno od ostalih ovaca. Za njih treba napraviti zaseban tor sa ispustom i držati ih na zasebnom pašnjaku. Paša i kretanje po pašnjaku ili bar u ograđenom većem ispustu za njih je neophodno potrebno, jer ako se ne kreću onda se brzo ugoje i otromave, usled čega se smanjuje volјa za mrkanjem ovaca. Inače u pogledu same nege priplodnih ovnova važi sve što je napred rečeno o nezi ovaca uopšte.

Ovčarnici

Za pravilnu negu ovaca u toku zime mora se imati ovčarnik. On može biti sasvim jednostavan i napravlјen od jevtinog materijala kao što je: razno drvo, čatma i trska. Cigla je odličan materijal za veće ovčarnike koji treba duže godina da služe, samo ako nije suviše skupa. Cement i kamen ne treba upotreblјavati za zidanje -ovčarnika, sem za temelјe.

Ovčarnik mora biti dovolјno prostran i visok, svetao i suv, a i da ima što bolju ventilaciju.

Masivni, tesni, niski, vldžni, mračni i zagušlјivi ovčarnici su ubitačni za ovce, a naročito za jagnjad. U ovakvim ovčarnicima vazduh je vlažan i zagušlјiv i sa plafona i krova zimi padaju kaplјice vode, koje se stvaraju iz vodene pare koju ovce izdišu sa vazduhom. Usled zapare u ovakvim ovčarnicima vuna se na ovcama poduspari i počne da opada pre striže. Ovce, a naročito jagnjad, kad izađu zimi napolјe iz ovako toplog i zagušlјivog ovčarnika, lako se prehlade i obole.

Pri podizanju ovčarnika treba imati u vidu da je ovca obrasla vunom, koja je štiti od hladnoće, .i da za nju zima nije opasna. S druge strane, opet, treba znati da je zima opasna za jagnjad, naročito tek ojagnjenu, i za ovce kada im je vuna mokra od kiše ili snega. Zato je za ovce neophodno potreban makar i najprostiji zaklon protiv kiše i snega, dok je za ovce koje.se jagnje potreban topliji ovčarnik. Iz ovoga možemo izvesti zaklјučak da u toplijim krajevima gde nema dugih i jakih mrazeva treba praviti jednostavne ovčarnike koji su zatvoreni (drvetom, čatmom, ciglom, trskom, lozom, prućem itd.) sa tri strane, dok je četvrta strana koja je najmanje izložena vetrovima, potpuno otvorena. Ispred otvorene strane ovčarnika treba vrlјikama sa tri strane ograditi prostor koji je 2—3 puta veći od površine ovčarnika sa kojim čini celinu. Ovaj prostor (ispust) treba po mogućnosti kaldrmisati da bi bilo što manje blata i on treba da služi za kretanje i hranjenje ovaca kad ne pada kiša ili sneg. Iznad vrata i pozadi vide se veliki prozori. Za vreme zime meću se vrata od dasaka^ presečena horizontalno na pola (vide se na desnoj strani) a leti su vrata od letava (na levoju strani).

U krajevima gde su zime duge i jake ovčarnike treba zagvoriti sa sve četiri strane, ali pritom na sunčanim stranama treba ostaviti dovolјan broj velikih prozora tako da je unutrašnjost ovčarnika dovolјno osvetlјena. Površina prozora treba da iznosi bar petnaesti deo površine ovčarnika. Prozori treba da se otvaraju unutra i to odozgo na dole tj. da je donja strana učvršćena šarkama a gornji deo da se otvara. Ovo je potrebno da hladan vazduh koji ulazi kad se prozori otvore ne bi išao direktno na ovce. U mestima u kojima vladaju jaki vetrovi i snažne mećave treba prozore u vidu većih otvora ostavlјati samo na jednoj strani i to na onoj koja je najmanje izložena vetru i mećavi. Na ovoj strani krov treba da bude nešto duži tako da sprečava ulazak kiše i snega koje vetrovi obično unose u ovčarnik.

Krov ovčarnika može biti od slame, trske, drveta, pleha ili crepa. Ovčarnik treba podizati na suvom, lako ocednom i sunčanom mestu koje je što manje izloženo jakim vetrovima. On treba da je dovolјno prostran. Na odraslu ovcu treba računati oko jedan, na ovna jedan i po, a na jagnje oko pola kvadratnog metra površine. Ako je ovčarnik ozidan sa sve četiri stane onda mora biti visok oko 3 metra, a prozori da su bar dva metra od poda. Vrata na ovčarniku treba da su bar 2 i po metra široka i visoka tako da se u ovčarnik mogu uterati kola radi izvlačenja đubreta, i da su četvorokrilna (dvokrilna koja su po sredini horizontalno rasečeca) radi toga da se gornja dva krila mogu po potrebi držati otvorena te da pokvaren vazduh može da iziđe napolјe, a donja dva zatvorena da ovce ni bi izašle. Preporučuje se da se naprave vrata od tankih letava (baskija) i da se ona upotreblјavaju sve dok ne nastupe mrazevi, kada treba namestiti vrata od dasaka. Vrata treba uvek da se otvaraju napolјe. Kod zatvorenih ovčarnika treba napraviti od dasaka jedan ili više otvora za ventilaciju koji idu kroz tavanicu i krov u vidu dimnjaka. Ako se tavan ovčarnika upotreblјava, onda tavanice treba da su dobro spojene, da na ovce ne pada pleva, trine i prašina. Ako je ovčarnik pokriven crepom ili ćeramidom, onda mora imati tavan, jer će se inače, kada je vreme hladno, na unutarnjoj strani kondenzovati para koja se nalazi u vazduhu, i na ovce će padati kaplјice vode. Ako je krov od trske, slame ili drveta, oida tavan nije potreban.

Pod ovčarnika najbolјi je od dobro nabijene ilovače. Na podu uvek treba da ima dovolјno prostirke tako da vuna na ovcama nikad ne dođe u dodir sa balegom i mokraćom, jer one na nju utiču vrlo štetno.

Pred jagnjenje i za vreme jagnjenja ovčarnik treba drvenim pregradama podeliti na nekoliko bokseva (odelјenja): odelјenje za ovce sa malim jaganjcima, odelјenje za ovce koje se jagnje i odelјenje za ostale ovce. Ovnove treba, kao što je rečeno, držati odvojeno od ovaca bilo u zasebnim jednostavnim ovčarnicima, ili dobro ograđenom prostoru (boksu) u ovčarniku Sa ostalim ovcama.

Za hranjenje ovaca treba napraviti pokretne drvene jasle koje se mogu kad je lepo vreme izneti i napolјe. Treba imati dovolјno jasala da se ovce ne guraju i ne smetaju jedna drugoj pri jelu. Jedan metar jasala u dužinu dovolјan je za tri odrasla grla. To znači da za 50 ovaca jasle moraju biti dugačke 17 metara, odnosno treba četiri jasle od kojih će svaka biti po četiri metra dužine. Hranu ovcama ne treba nikada stavlјati na zemlјu, jer one tada veliki deo ugaze. Za davanje jarme, zrnaste, krtolaste hrane.i silaže treba napraviti korita od dasaka. Ova korita najbolјe je napraviti na samim jaslama za seno, i to pri dnu jasala. (Vidi sliku na strani 29).

Ovčari i ovčarski psi

Jedan od najvažijih uslova za postizanje što većeg uspeha u gajenju ovaca je dobar ovčar (čobanin). Jer moramo imati u vidu da loš ovčar može za samo nekoliko godina da upropasti i najbolјe stado kao što dobar ovčar može slab zapat znatno da pobolјša. Ovčar mora pre svega imati lјubavi za svoj posao i voleti ovcu. On mora dobro znati kad, k-ako i čime treba hraniti, napasati i pojiti ovce, kako ih treba negovaJi, kad je ovca zdrava a kad je bolesna i šta treba s bolesnim grlom raditi, koja grla trebć ostavlјati za priplod, kako i kad vršiti mrkanje, kako treba postupati sa bremenitom ovcom i jagnjetom, kako treba obeležavati ovce i jagnjad,, kako treba šišati ovce i sa vunom postupati itd. Jednom rečju, on mora ne samo praktično već i leorijski biti dobro upućen u sve poslove u vezi sa naprednim odgajivanjem ovaca, a o kojima je uglavnom bilo reči u ovoj knjižici.

Na žalost, mi u stvari i nemamo pravih ovčara. Kod nas su ovčari gotovo isklјučivo nepismeni, lenji i za drugi posao neupotreblјivi lјudi ili suvišan koji pojma nemaju o onome šta treba dobar ovčar da zna. U naprednijim stočarskim zemlјama spremanju ovčara poklanja se najveća pažnja. Ovčar može biti samo onaj koji položi ovčarski ispit pred stručnom komisijom i pokaže teorijski i praktično da stvarno zna sve ono što dobar ovčar treba da zna. Na ovaj -ispit mogu doći samo oni koji su bar nekoliko godina bili pomoćnici kod nekog dobrog ovčara. i koji su svršili ovčarski kurs. U naprednim zemlјama postoje već odavno i specijalne ovčarske škole gde se u toku 1 ili 2 godine budući ovčari uče poslu koji će imati da obavlјzju.

Pošto kod nas još nema ni ovčarske škole, ni kurseva, ni ispita, ni spooobnih ovčara, to većini odgajivača ovaca ostaje jedino da za ovčare izaberu bistre, lismene, vredne i okretne lјude kojn vole ovcu i da nastoje da se oni u ovom poslu što bolјe usavrše. Oni pak odgajivači koji sami sa svojim ukućaiima čuvaju i neguju ovce, moraju nastojati da se sami što više usavrše i da postanu dobri ovčari. Staranje o ovcama treba poveriti samo jednom od ukućana i to onom koji ima najviše lјubavi, volјe i razumevanja za taj posao. Ovaj posao se ne sme poveriti deci, kao što se kod nas obično radi, već isklјučivo odraslim osobama koje zadovolјavaju prednje uslove.

Pored dobrog ovčara važno je imati za veća stada i dobrog ovčarskog psa. Dobar ovčarski pas omogućava ovčaru da može čuvati znatno veći broj ovaca, a sem toga on čuva ovce od krađe, kurjaka, itd. Ovčarski pas mora biti miran, pitom i potpuno zdrav. On mora biti izvežban da sa ovcama blago postupa i da ih ne ujeda. To se umesnom dresurom može lako postići. Dobar ovčar umeće da sebi pribavi i dresira i dobrog ovčarskog psa.

Striža ovaca i postupak sa vunom

Ovčija vuna mnogo se razlikuje od dlakavog ogrtača kojim su obrasle druge domaće životinje. Ona je vrlo osetlјiva i na nju štetno deluju suvišna vlaga, mokraća, balega, blato, prašina, jako sunce itd. Mokraća i balega, kada dođu u dodir sa vunom, nagrizaju je i utiču na nju vrlo štetno. Zato se treba postarati da ovce uvek imaju dosta suve i čiste prostirke. Na vunu štetno utiču i trinje i razni otpatci od sena, slame i druge hrane koji padaju na ovce, jer se oni uvlače u runo, zamrse ga i posle otežavaju preradu vune. Stoga hranu ne treba nikada nositi ili bacati preko ovaca. Za vreme polaganja tj. davanja hrane ovce treba saterati u jedan kraj ovčariika ili tora pa ih tek kad je seno ili druga hrana raspoređena u jasle pustiti da jedu.

Ovce ne treba napasati pored puteva sa velikom prašinom niti ih terati po njima. Prašina se uvlači u runo i štetno deluje na vunu i kožu. Treba izbegavati napasanje ovaca po šikarama i trnjacima i teranje ovaca kroz njih. Naročitu pažnju treba obratiti da se ovce ne ošugaju ili da se ne napune krpelјa i vašiju. Ovo je gotovo redovan slučaj ako se ovce drže u tesnim, mračnim, zagušlјivim i nečistim ovčarnicama, i ako se napasaju na pašnjacima zaraženim krpelјima.

Kod nas je uobičajeno da se ovce strižu u maju ili junu, tj. kad se se vreme otopli. U nekim krajevima ovce se strižu dvaput godišnje: u maju i septembru, ali ovo nije za preporuku.

Pre striže ovce treba okupati, ali samo u čistoj, zdravoj i umereno toploj vodi. Za ovu svrhu najbolјa je tekuća voda koja nije mnogo hladna i koja je mekana tj. u kojoj sapun dobro penuša. Ako u blizini nema podesne vode za kupanje ovaca, onda je bolјe i ne kupati ih. Kupanje ovaca treba vršiti samo kad je mirno i toplo vreme. Okupane ovce treba odmah posle kupanja saterati u hlad nekog većeg drveta koje se nalazi u blizini, ali samo gde nema prašine, ili u dovolјno prostran i provetren ovčarnik ili koju drugu čistu i svetlu staju da se postepeno osuše. Pri ovome se treba postarati da se ovce ne sabiju u gomilu, već da budu razmaknute, kako bi se, mogle brže osušiti. Pogrešno je ostaviti okupane ovce da se suše na jakom suncu i jaki sunčani zraci utiču vrlo štetno na opranu vunu i ona usled toga postaje oštra i krta. Okupane ovce do striže treba čuvati da ne pokisnu, jer u tom slučaju vuna gubi svoj sjaj. Okupanim ovcama treba dati nešto bolјu hranu nego obično. Tek kad se vuna potpuno osuši može se početi sa strižom.

Striženje ovaca treba da obavlјaju izvežbani strižači. Pri ovome treba voditi računa da se koža na ovci ne povredi makazama. Ako se to slučajno desi onda ranu namazati jodom, a ako joda nema, lјutom rakijom. Samo striženje treba obavlјati na suvom i čistom mestu, najbolјe pod kakvom nastrešnicom. Ovcu treba položiti na suvu zemlјu preko asure, pokrovca ili preko kakvog stola. Striženje počinjati od trbuha i unutrašnjih strana nogu i vrata i ići ka grebecu (leđima-). Kada se ostriže jedna strana onda se ostrižena polovina runa prebaci preko ovce, a ovca se prevrne tako da sad leži na ostriženoj strani. Potom se i ova druga strana ostriže na isti način, kao i prva i ovca pusti. Pri striženju treba voditi računa da se runo što manje rasturi, odnosno da se što bolјe očuva u celini. Ostriženo runo treba u istom položaju u kome je bilo na ovci pažlјivo rasprostreti preko kakvog pokrivača ili letava da se isuši i pažlјivo makazama odstraniti sve delove vune zaleplјene u balegu i mokraću. Posle nekoliko sati sušenja runo treba saviti na sledeći način: razastrti ga tako da „vrhovi pramenova dođu gore tj. kako je stajalo na ovci a onda sve čiste delove vune, koji su odvojeni od runa, treba staviti na runo, potom trbušne delove runa saviti unutra preko runa i to samo toliko da se dodiruju, onda runo treba preklopiti na dvoje po dužini i smotati ga ovlaš sa oba kraja tj. od glave i repa ka sredini u trubu (rolnu). Ovako smotano runo treba uvezati kanapom unakrst i ostaviti ga odnosno obesiti u nekoj prostoriji gde ima promaje (kaćaru, vajat, itd.) da se dobro isuši za desetak dana. Tek posle ovakvog sušenja runa se mogu staviti u džak ili vreću ili na gomilu na nekom suvom i čistom mestu.

Svako ostriženo runo treba posebno izmeriti da bi utvrdili koliko vune daje koje grlo^ Grla koja daju najviše vune, koja je usto i najmekša (ruda), treba prvenstveno ostaviti za priplod.

Ostrižena i savijena runa treba podeliti prema starosti ostriženih ovaca na grupe: ovnovi za sebe, matore ovce za sebe, dviske opet za sebe.

Naročitu pažnju treba obratiti na pranje i sušenje ostrižene vune. Opranu vunu ne treba sušiti na jakom suncu kako se to po našim selima redovno radi. Naše seoske domaćice opranu vunu razastru preko ograde. konopca ili na zemlјi da se ka jakom suncu što pre osuši. Ovakav način sušenja zune je pogrešan, jer sunčani zraci utiču vrlo štetno na opranu vunu i ona gubi često polovinu i više od svoje vrednosti. Ovo se dešava stoga što je neoprana vuna od jakih sunčanih zrakova zaštićena masni.m znojem, ali kad se pranjem skine masni znoj onda su vunena vlakna nezaštićena i usled dejstva jakih sunčanih zrakova ona postaju oštra i krta. Stoga pranu vunu treba sušiti samo u hladu (senci drveta, pod nastrešnicom, u čistoj suvoj zgradi itd.) gde ima dosta promaje koja će ubrzati njeno sušenje.

Kad se sa vunom postupa na način kako je napred izneto, onda će i sve prerađevine koje se od nje prave biti mnogo bolјe i trajnije, a sama prerada vune biće olakšana.

Najopasnije bolesti ovaca

Ovca može oboleti od različitih bolesti od kojih su neke vrlo opasne i prouzrokuju vrlo velike štete. Pominjem samo najčešće i najopasnije: ovčije boginje, antraks (prostrel), hemoragična septikemija ovaca, šuga, metilј, plućni crvi i ovčija vrtoglavica — brlј.

Ovčije boginje (ospice) su zarazna bolest dosta raširena i lako se prenosi. Zaraženo grlo posle 4—7. dana dobije groznicu, slabo jede, malakše, oči se zacrvene i kagkada suze, nozdrve oteknu i luče sluzavu tečnost. Posle toga pojavlјuju se po trbuhu, prsima, između nogu, na unutrašnjoj strani repa, glavi i vimenu ospice slične ujedu buve. Od ovih ospica za nekoliko dana postaju bubulјice veličine zrna pasulјa, koje kasnije omekšaju, provalјuju se i iz njih izlazi gnoj. Na koži gde su one bile ostaju brazgotine. Ove ospice mogu se pojaviti i u nosu, ždrelu i dušniku i otežavaju odksanje. Katkada su one u vezi sa krvarenjem na koži, nosu, mokraći i izmetu. Bolest traje oko 3 i po nedelјe. Procenat uginuća ide i do 50% . Jednom prebolela ovca više se ne može zaraziti.

Lečenje i suzbijanje ove bolesti danas. nije teško jer postoji siguran lek. Stoga, čim se bolest pojavi, treba se odmah obratiti sreskom veterinaru, koji je dužan da preduzme lečenje obolelih grla.

Antraks (prostrel) opasna je zarazna bolest koja se iznenada pojavi i životinja vrlo brzo utine. Obolela životinja dobija groznicu, drhti, izgubi apetit i počne da mokri krv a iz. nozdrva joj curi krvava sluz. Ovo može katkada trajati 24 i više sati.

Bolest se može lečiti samo ako se lečenje preduzme u samom začetku, ali se blagovremenim ceplјenjem zaštitnim cepivom može sigurno sprečiti. Čim se opaze znaci bolesti ili ako neko grlo naglo ugine treba odmah obavestiti veterinara. Uginule životinje od ove bolesti ne smeju se derati niti seći bez veterinara, pošto se bolest može lako preneti i na lјude, već ih treba zajedno sa kožom i vunom dva metra duboko zakopati i preliti krečom.

U krajevima gde se ova bolest češće pojavlјuje treba pozvati veterinara da sve ovce cepi zaštitnim cepivom. Ceplјenje treba ponoviti čim dejstvo ovog zaštitnog cepiva prestane, jer životinje mogu odmah posle toga oboleti i uginuti.

Hemoragična septikemija ovaca je zarazna bolest ovaca i pojavlјuje se najčešće kod mladih grla uproleće i jesen kad je vreme hladno. Obolela grla dobiju groznipu, prestanu da jedu,, oči im zakrmelјaju, iz nosa im curi gnoj, teško dišu, počnu da kašlјu i najzad uginu. Kod jačih , formi obolenja životinje uginu za 1—2 dana. Postoje dosta sigurna sredstva za lečenje ove bolesti, samo se treba čim se pojavi obratiti veterinaru.

Šuga je kožna bolest koju prouzrokuje jedan sitni golim okom gotovo nevidlјiv parazit. Ovaj parazit ima pipke kojima se zarije u kožu i otud uzima hranu usled čega obolela životinja mršavi. Brzo se množi i širi po koži. Napada sve delove kože i izaziva svrab, stvaranјe krasta, lјuštenje kože i opadanje vune. Obolele ovce se češu gde god mogu, naročito leđima, oslabe i počnu gubiti vunu.

Bolest se može suzbiti kulanjem ovaca u rastvoru kreolina, duvanskog estrakta i dr. preparata. Za uputstvo se treba obratiti veterinaru. Izlečene ovce ne smeju se vratiti u ovčarnik pre nego što se isti dobro ne očisti i ne dezinficira rastvorom sveže pogašenog kreča (1 kg kreča na Š l vode) ili 2% rastvora krezola.

Metilј je opasan ovčiji parazit koji razara jetru i žučne kanale i na taj način prouzrokuje uginjavanje ovaca.

Ima izgled plјosnatog crva tamno zelenkaste boje. Dug je oko 2—4, a širok oko 1 cm. Kod nas je vrlo mnogo raširen u ravnijim krajevima i nanosi ogromne štete naročito u kišnijim godinama.

Ovca se zarazi metilјom na močvarnoj paši u toku leta ili jeseni ili ako se hrani pokošenom travom sa močvarnih livada. Sa travom ovca pojede i metilј, odnosno njegove larve, koji u organima za varenje dovršava svoj razvoj a potom odlazi u jetru i žučni kanal gde za 2—3 meseca poraste do normalne veličine, sazri i počne da nosi sitna jaja koja ovca izbacuje sa izmetom. Kad jaja padnu u barice onda se iz njih za 3—6 nedelјa izlegu larve koje se potom uvuku. u male vodene pužiće, kojih po močvarnim pašnjacima i livadama ima dosta, i u njima se preobraze u repate larve koje kad napuste pužiće izgube repić i prilepe se za travke i druge bilјke. Ovce ih pojedu zajedno sa travom i tako se zaraze metilјom. Metilј se može razmnožavati jedino na močvarnim pašnjacima i livadama gde ima sitih vodenih pužića. Zato je i najbolјa mera za njegovo suzbijanje isušivanje livada i pašnjaka.

Zaraza se u početku ne primećuje, ali docnije zara-. žena ovca počinje da gubi apetit, slabo preživa, dobija otekline na vratu (podvalјak), prsima i trbuhu, oči dobiju svetlo-žućkastu boju, glava i uši su otrombolјene, ovce dobijaju proliv ili zatvor, vuna počinje da opada, zaraženo grlo počne naglo da slabi i najzad ugine. Za lečenje metilјavosti postoji siguran lek koji se prodaje pod raznim imenima. Kod nas izrađuje Državni veterinarski zavod lek u vidu kapsula ili tableta zvani »protivmetilј«, koji se dobija preko zadruga, podružina Srpskog polјoprivrednog društva ili sreskog veterinara.

Da se obolela životinja što brže i sa što manje štete izleči, lek treba blagovremeno upotrebiti. Čim se primete znaci bolesti, ili ako je kišna godina, ili ako su ovce napasane po močvarama, onda ujesen treba dati lek pre nego se pojave znaci bolesti.

Da li su ovce zaražene metilјom može se sigurno utvrditi i pre nego se pojave navedeni znaci. To se postiže pregledom ovčijeg izmeta. Za ovaj pregled treba odneti veterinaru izmet ovce i on će pomoću mikroskopa (sprave za povećavanje) utvrditi da li je ovca zaražena metilјom ili ne. Ovo utvrđivanje je važno, jer ukoliko se ranije preduzme lečenje utoliko se ovca brže i lakše izleči i manje omrša.

Plućni crvi su opasni paraziti koji žive u plućima i dušniku. Parazit se brzo množi i izaziva jak kašalј, malokrvnost, bledoću sluznice, zamorenost, otežava disanje i prouzrokuje zapalenje pluća usled čega većina zaraženih grla uginu. Uginjavanje je naročito veliko ako se zaražena grla slabo hrane. Orce se zaraze u toku leta ili od jeseni hranom ili vodom. Bolest se pojavi 6—8 nedelјa posle zaraženja. Čim se primete znaci ove bolesti, treba se obratiti veterinaru.

Vrtoglavica (brlј) je bolest koja se može lako poznati. Obolela ovca vrti se u krug i trči bez cilјa. Ovu bolest izaziva jedna glista (pantlјičara) Koja dospeva u mozak ovce i razorava ga, usled čega ovca izgubi moć orijentacije. Bolest se javlјa u leto samo u lakšoj formi. Zaražena ovca dobija grčeve, postaje troma, uzbudlјiva i trči. Posle toga obolelo grlo se oporavi, ali se posle nekoliko meseci pojavi prava vrtoglavica, koja se obično svršava uginućem obolelog grla. Glista koja izaziva ovu bolest živi u crevima psa. Zaraženi pas izbacuje u izmetu jaja ovog parazita koja ovca pojede zajedno sa travom ili popije sa vodom i tako se zarazi. Iz jaja u organima za varenje razvije se parazit koji prelazi u kičmeiu moždinu, a odatle u mozak gde stvara mehure veličine kokošijeg jajeta i na taj način uništava moždano tkivo. Lečenje ove bolesti je teško. Najbolјe je obolelo grlo odmah zaklati, a glavu mu spaliti da se parazit ne bi dalјe širio. Sprečavanje bolesti postiže se pregledom psećeg izmeta i lečenjem obolelih pasa po savetu veterinara.

Tehnologija hrane