Povratak prirodnim resursima u ishrani i lečenju uporedo sa porastom materijalnog blagostanja i kulture čovečanstva, doprineo je da se poklanja sve veća pažnja unapređivanju proizvodnje i iskorišćavanju lekovitog bilja. Danas je postalo sasvim evidentno da ulazimo u period renesanse u proizvodnji i korišćenju lekovitog bilja.
Porast interesovanja za lekovito bilje je svetski trend. U savremenom urbanom društvu dat je preveliki naglasak industriji, tehnologiji sintetičkih proizvoda, hemiji i svemu onome što u nekontrolisanim uslovima može predstavljati mač sa dve oštrice. Pri ovim procenama ne bi smelo, a da se ne ukaže na značaj sintetičkih proizvoda, pre svega lekova, koji su doprineli značajnom razvoju medicine. Bez takvog razvoja savremena medicina i farmakologija se ne mogu danas ni zamisliti. Međutim poslednjih godina se uviđa da sintetički preparati nisu svemoćni i da se u primeni ovih lekova otišlo predaleko, pri čemu je zanemarena veština lečenja koja se razvijala vekovima i predstavljala nerazdvojni deo kulturne istorije čovečanstva.
Kako možemo objasniti današnje ogromno interesovanje za lekovito bilje, prirodne resurse, sirovine, povratak prirodi i strah od svega onog što je povezano sa hemijom i industrijskom tehnologijom?
Posle drugog svetskog rata razvoj nauke i tehnike svuda u svetu doživeo je potpunu revoluciju. Navikli smo na stalno nova otkrića, kao što smo još brže navikli na njihovu primenu. Težnja za novim odvela nas je do zapostavljanja starog, tradicionalnog, vekovima potvrđivanog, a u suštini često nezamenljivog iskustva. Upravo zbog toga uloga savremene nauke je da pre svega utvrdi i definiše značaj lekovitog bilja u medicini, ishrani, kozmetici i drugim oblastima života i rada čoveka. Da bi se to definisalo, neophodno je pre svega naučnim metodama utvrditi značaj lekovitog bilja sa društvenog, zdravstvenog, privrednog i mnogih drugih aspekata. U praksi se susrećemo sa dva potpuno oprečna mišljenja:
a) Davanje nerealno velikog značaja lekovitom bilju. To je uglavnom zanesenjački pristup entuzijasta travara, koji biIju pripisuju čudotvornu isceliteljsku moć.
b) Opovrgavanje bilo kakvog značaja lekovitog bilja u medicini ili jednostavno zanemarivanje ovih sirovina, što se vrlo često može sresti kod lekara. To ponekad može biti i razumljivo, jer tokom studija lekari skoro da ne stiču znanja o lekovitom bilju i njegovoj primeni.
lako danas ima mnogo lutanja u određivanju mesta i značaja lekovitog bilja, mada manje nego u prošlosti, kada je bilo mnogo predrasuda i zabluda, tajnovitosti, često religioznog kulta i magije ipak je za veliki broj biljaka iz narodne medicine nesumnjivo dokazano da poseduju snažno lekovito dejstvo.
Često konstatujemo da je Jugoslavija zahvaljujući svom geografskom položaju, odnosno klimi i zemljištu, kao i bogatoj tradiciji, izvanredno pogodna za sakupljanje i gajenje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Međutim, isto tako moramo konstatovati da se ove potencijalne mogućnosti ne koriste adekvatno.
Proizvodnja lekovitog bilja bila je do sada praćena mnoštvom problema (nedovoljna organizacija, rascepkanost programa, nedovoljna opremljenost kako kadrovska tako i tehnička, nepovezanost nauke i prakse, ograničen broj gajenih vrsta, nepodesne sorte, mali i kolebljivi prinosi, nezadovoljavajući kvalitet, nerazvijeno tržište). Danas se stanje postepeno menja. Mnogi su problemi prevaziđeni, struktura proizvodnje lekovitog bilja je znatno poboljšana. Uvode se nove vrste i nove sorte i sve se više koriste rezultati naučnog istraživanja. Povećava se broj robnih proizvođača kako na društvenom tako na individualnom sektoru, a gajenje lekovitog bilja postaje im jedino ili glavno zanimanje. Proizvodnja se specijalizuje ili koncentriše u određenim gazdinstvima, gde poprima karakter osnovne privredne delatnosti. Počinje ekspanzivan razvoj ove proizvodnje, a samim tim i povećano interesovanje odgajivača da saznaju nove metode i načine unapređenja proizvodnje. Tome treba da doprinese i ova knjiga.
U našoj zemlji se malo radilo na problematici gajenja lekovitog bilja. Nedostatak literature je takođe jedan od razloga nedovoljnog gajenja lekovitog bilja kod nas. Pošto u našoj zemlji gajenje lekovitog bilja u kulturi, kao poljoprivredna proizvodnja, nije istraženo u dovoljnoj meri, s obzirom na značaj lekovitog bilja, moralo bi se, u organizaciji naučnog rada, posvetiti pažnja razradi metodologije uvođenja pojedinih biljnih vrsta u kulturu. Potrebno je da se uzmu u obzir klimatski uslovi i tipovi zemljišta određenog područja koji omogućuju da se na specifičnom tipu zemljišta gaji odgovarajuća vrsta, pa čak i sorta lekovitog i aromatičnog bilja.
Neophodno je analizirati mogućnosti sakupljanja lekovitih biljnih vrsta. Ne treba zapostaviti ono što već priroda pruža. Pored nekoliko vrsta lekovitog i aromatičnog bilja koje se još od davnina gaji, velike su potrebe i za onim lekovitim biljkama koje se prvenstveno sakupljaju iz divljine: lipa, zova, kopriva i sl. Zadatak nauke bi bio da od brojnih biljnih vrsta odabere one iza koje postoji interesovanje na domaćem i stranom tržištu i za koje postoje uslovi gajenja.
Pri pisanju ove knjige nastojali smo da praktična saznanja obradimo u obliku recepata za setvu, negu i ubiranje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Želeli smo da ukažemo na savremenu tehnologiju, odnosno agrotehnička rešenja, ali isto tako bismo mogli izbeći ni prikazivanje klasičnih metoda proizvodnje, iz jednostavnog razloga što novih rešenja za sve biljne vrste nema.
Problemi proučavanja lekovitog bilja moraju se sagledati sa stanovišta opštih uslova poljoprivredne proizvodnje, pre svega sistema ratarenja kojim se karakterišu i druge poljoprivredne kulture. Zbog toga često nije moguće primeniti rešenja iz strane literature, bez obzira koliko su ona savremena i fundirana na novim saznanjima.
Nadamo se da će ova knjiga u punoj meri koristiti proizvođačima lekovitog bilja kako na društvenom tako i na individualnom sektoru. Verujemo da će ona poslužiti kao literatura studentima poljoprivrede, učenicima srednjih poljoprivrednih škola, ljubiteljima gajenja lekovitog bilja.
Zahvaljujemo svima koji su nam pomogli savetima, naučnim rezultatima ili na bilo koji drugi način doprineli da knjiga o lekovitom bilju bude što potpunija i kvalitetnija. Ako smo negde nešto prevideli, ispustili, molimo da nam se na to ukaže, jer će nam svaka dobronamerna kritika pomoći u našem budućem radu.
Dr Jan Kišgeci
Mr Dušan Adamović
Dipl. inž. Eržebet Kota
Sadržaj
Predgovor
Prirodni uslovi proizvodnje lekovitog bilja u Jugoslaviji
Sastojci lekovitog bilja
Alkaloidi
Heterozidi
Saponinske droge
Taninske droge
Aromatične droge i etarska ulja
Smole i balsami
Primarna prerada lekovitog bilja
Sušenje
Prirodno sušenje
Veštačko sušenje
Izdvajanje etarskih ulja
Ekstrakcija
Čuvanje i pakovanje droga
GAJENJE LEKOVITOG BILJA
Angelika
Anis
Beli slez
Blaženi čkalj
Borač
Bosiljak
Buhač
Bunika
Čubar
Digitalis vunasti
Digitalis purpurni
Đurđevak
Estragon
Gorocvet
Kamilica
Kim
Korijandar
Lavanda
Lincura
Majoran
Mak
Matičnjak
Mirođija
Morač
Morač slatki
Nana pitoma
Neven
Noćurak
Odoljen
Pelen
Peršun
Piskavica
Ražena glavnica
Ruta
Selen
Slačica bela
Slačica crna
Slatki koren
Šafranika
Tatula
Tatula indijanska
Timijan
Trandavilje
Velebilje
Zmijina trava
Žalfija
Žalfija muskatna
Literatura
Primarna prerada lekovitog bilja
Sušenje
Sušenje je najjednostavniji i najčešći oblik konzerviranja lekovitog i aromatičnog bilja. Nepravilno osušena droga, koja ima veću količinu vlage od dozvoljene (8 — 12%), lako se kvari, upali, potamni i postaje neupotrebljiva. Sveže biljne delove treba sušiti tako da se sačuvaju boja i hemijski aktivne materije.
Temperatura sušenja zavisi od vrste aktivnih materija koje biljka sadrži. Prema dosadašnjim saznanjima ne preporučuje se da se aromatično bilje suši iznad 40 — 55°C, jer se sa isparavanjem vode gubi i etarsko ulje.
Biljke bogate alkaloidima, taninima i sluzima mogu se sušiti i na nešto višim temperaturama (60 — 70°C) bez opasnosti da će nastati gubitak aktivnih materija. Bilje bogato vitaminima, naročito ono sa karotinima, ne treba sušiti iznad 80°C.
Biljni materijal koji sadrži termolabilne supstancije jakog fiziološkog dejstva (lišće digitalisa, velebilja) treba pre sušenja da se stabilizuje izlaganjem svežeg materijala dejstvu etanolne odnosno vodene pare u određenom trajanju, radi inaktiviranja enzima koji razlažu lekovite sastojke.
Na osnovu izvora toplote razlikuje se prirodno sušenje i veštačko sušenje. Veštačko sušenje na osnovu temperature vazduha može biti hladnim, toplim i vrelim vazduhom.
Prirodno sušenje. Sušenje napolju, pod vedrim nebom, prastari je način sušenja i često se koristi prilikom sušenja samoniklog lekovitog bilja i korenova. Primenjuje se otkad se koristi lekovito bilje.
Nedostatak ovog načina sušenja je što iziskuje mnogo prostara i što zavisi od vremenskih prilika (sunce, kiša, vetar). Listovi, cvetovi, herba, uglavnom se suše u tankom, rastresitom sloju, na lesama, asurama i daskama, u senci, na promaji. Najpogodnije prostorije za to su tavani, šupe, čardaci, komore i. sl. Prilikom sušenja treba izbegavati često prevrtanje da ne bi došlo do drobljenja i usitnjavanja materijala. Ako su biljke prostrte u debelom sloju, materijal se može zapaliti.
Dužina sušenja umnogome zavisi od vremenskih prilika. U sušari se mora obezbediti slobodan protok vazduha da bi isparavanje i odvođenje vlage tekli što brže.
Veštačko sušenje. U zavisnosti od vremenskih prilika, prirodno sušenje može potrajati i nedeljama, a u slučaju vlažnog i kišovitog vremena može doći i do oštećenja biljnog materijala. U termičkim sušarama vreme sušenja se skraćuje na sate, a u modernim postrojenjima i na minute.
Pri sušenju hladnim vazduhom reguliše se samo kretanje vazduha za sušenje. U ovakvim uslovima sušenje traje 8 — 20 dana.
Pri sušenju toplim vazduhom mogu se podešavati važniji činioci sušenja kao što su: temperatura vazduha (40 — 80°C), relativna vlažnost vazduha i brzina protoka vazduha u zavisnosti od tipa postrojenja. Dužina sušenja je nekoliko sati. U svetu postoji više tipova sušara sa toplim vazduhom: sušare tuneli, sušare sa komorama i sušare sa transportnim trakama.
Pri sušenju vrelim vazduhom temperatura vazduha je 200 — 1000°C, a trajanje svega 2 — 5 minuta. Ovaj način sušenja pogodan je za neke vrste lekovitog bilja, kao Datura sp., Solanum laciniatum, Vinca minor, itd.
Izdvajanje etarskih ulja
Prilikom sušenja, droga se konzervira tako što se biljni materijal dehidrira, dok se destilacijom iz biljaka izdvajaju etarska ulja, koja se lako mogu čuvati. Etarska ulja su isparljivi proizvodi prijatnog mirisa, kojd su slabo rastvorljivi ili nerastvorljivi u vodi, a iz biljke se mogu izdvojiti vodenom parom na oko 100°C, ekstrakcijom ili presovanjem.
Etarska ulja se nalaze u raznim biljnim organima: u cvetovima, listovima, plodovima, korenju, kori, semenju itd. Količina i sastav ulja zavise od mnogih unutrašnjih i spoljnih činilaca. Organoleptička, hemijska i druga svojstva etarskih ulja zavise od načina njihove proizvodnje.
Najrasprostranjeniji način dobijanja etarskih ulja je hidrodestilacija. To je najrentabilniji način izdvajanja ulja iz biljke i omogućava tretiranje velikih količna biljnog materijala za proizvodnju industrijskih količina ulja. Na osnovu konstrukcije postrojenja za hidrodestilaciju, razlikuju se tri tipa hidrodestilacije: a) vodena destilacija, b) destilacija vodom i parom, i c) destilacija parom.
Princip rada postrojenja za hidrodestilaciju je sledeći: vodena para izvlači iz biljke etarsko ulje, prolazi proz hladilicu (kondenzator), gde se kondenzira, i kao mutna tečnost izlazi i hvata se u tzv. florentinske boce, koje na dnu imaju odvodnu, sifonsku cev, kroz koju ističe voda, a ulje pliva na površini, pošto se ne rastvara u vodi. Za etarska ulja teža od vode, sifon za vodu je pri vrhu.
Pošto u destilovanoj vodi (od koje je odvojen sloj ulja) uvek ima malih, ali veoma cenjenih sastojaka etarskog ulja, noviji tipovi destilacionih aparata su tako građeni da ovu, tzv. kohobacionu vodu automatski vraćaju u kotao gde se nalazi biljni materijal koji se destilacijom prerađuje. Ove mirisne vode (Aquae ammaticae) od nekih aromatičnih biljaka (od ruže, pomorandže) često mogu predstavljati priličan prihod, jer se traže i dobro plaćaju.
Etarska ulja nisu jedinstvena, čiste supstancije, već vrlo složene smeše raznovrsnih jedinjenja.
Tačka ključanja pojedinih komponenata etarskih ulja je vrlo različita. Pri atmosferskom pritisku tačka ključanja terpenskih ugljovodonika je 160 — 180°C, terpenskih alkohola 200 — 230°C, a seskviterpena i njihovih derivata 260 — 290°C. Iako se neka ulja dobijaju uvođenjem pregrejane pare ili na povišenom pritisku, osetljiva ulja se moraju proizvoditi pri smanjenom pritisku, da bi se radilo na što nižoj temperaturi.
Na osnovu položaja destilatori mogu biti nepokretni (stacionirani) i pokretni (mobilni). Na osnovu načina punjenja mogu biti sa jednostrukim punjenjem i sa kontinuiranim punjenjem.
Trajanje destilacije je različito kod raznih biljnih vrsta i različitih biljnih organa. Iz herbe mente, lavande, mirođije i muskatne žalfije ulja se brzo izdvajaju, tako da destilacija traje svega 1,5 — 2 sata. Destilacija semena je sporija, traje 4—6 časova. Destilacija svežeg korena je još sporija i traje 6—8 časova.
Optimalni pritisak paire pri destilaciji je 4—5 atm. Kod ulja koja sadrže azulen (ulje kamilice i hajdučke trave) potreban je pritisak od 8 do 10 atm., a destilacija traje 8 — 10 časova.
Kraj destilacije se utvrđuje tako što se malo kohobacione vode prihvati manji stakleni sud (epruvetu i sl.) i posmatra se da li ima još kapi ulja na njenoj površini.
Ekstrakcija etarskih ulja organskim rastvaračima primenjuje se u slučaju kada je koncentracija ulja u biljci mala, ili kada su etarska ulja vrlo rastvorljiva u vodi. Za ekstrakciju se koriste razni organski rastvarači niske tačke ključanja, a najčešće ključali petrol-etar.
Organoleptičke i druge osobine etarskog ulja dobijenog na ovaj način bolje su od ulja proizvedenog destilacijom.
Izdvajanje etarskih ulja presovanjem primenjuje se kod limuna, pomorandže, apfelsine i bergamote, gde se neposredno ispod epiderma nalaze ogromne shizolizigene šupljine sa uljem. Presovanjem se dobija pomalo mutno, teže, gušće i obojenije ulje.
Čuvanje i pakovanje droga
Nakon sušenja i izdvajanja etarskih ulja, droge se pakuju i duže ili kraće vreme čuvaju dok se ne isporuče potrošaču.
Za čuvanje osušene droge koriste se promajna i suva skladišta. Neophodno je da skladišta budu čista i dezinfikovana. Droge sa otrovnim materijama (Belladonnae folium, Daturae innoxiae herba) moraju se čuvati odvojeno od drugih droga. U odvojenim prostorijama treba čuvati i droge prodornog mirisa (Vallerianae radix).
Etarska ulja se čuvaju na niskim temperaturama, u tamnim prostorijama, u sudovima koji su do vrha napunjeni, vakuumski zatvoreni da ne bi došlo do hemijskih reakcija (polimerizacije) koje kvare kvalitet droge.
Uskladištene droge i etarska ulja treba etiketama obeležiti i voditi tačnu evidenciju o količini i mestu uskladištenja. Neophodno je voditi računa o HTZ i protivpožarnoj zaštiti.
Pakovanje droge zavisi od vrste droge, njene količine, načina prevoza, udaljenosti, kao i od naročitih zahteva kupaca. Najčešće se pakuju u bale, velike i male džakove (od papira i polietilena), kartonske kutije.
Etarska ulja se pakuju u kanistere, cisterne, burad, a manje količine u staklene sudove.