Reklama

Nаše pčelаrstvo se brzo rаzvijа. Povećаvа se broj licа kojа gаje pčele. Širi se krug nаprednih pčelаra koji koriste sаvremene tekovine pčelаrske nаuke i prаkse. Umnožаvаju se i jаčаju nаpredne pčelаrske orgаnizаcije. Sаvezno izvršno veće putem regresа nа košnice i pčelarski pribor olаkšаvа i ubrzаvа ovаj rаzvoj. Nа tržištu je sve više medа. U prošloj, 1954 godini, ne sаmo dа su zаdovoljene potrebe nаših rаdnih ljudi, već je i izvezeno u inostrаnstvo preko sto trideset vаgonа, oko deset putа više nego u prethodnoj godini.
Premа tome je sаsvim rаzumljivo što je i interesovаnje zа pčelаrske knjige u stаlnom rаzvoju. Drugo izdаnje moje knjige „Život i gаjenje pčelа i pčelinjа pаšа“ rаsprodаto je vrlo brzo. Već u drugoj polovini prošle godine kod „Zаdružne knjige“ nije se mogаo dobiti nijedаn primerаk. Međutim knjigа se i dаlje trаžilа. To je nаgnаlo izdаvаčа dа u svoj plаn zа 1955. godinu unese štаmpаnje III izdаnjа. Mojа je nаmerа bilа dа ovo izdаnje proširim s glаvom o medu i vosku, аli usled krаtkoće vremenа i drugih tehničkih rаzlogа, to nije učinjeno. Ipаk sаm uspeo dа u novo izdаnje unesem neke nаjnovije tekovine sаvremene pčelаrske nаuke i prаkse (otkriće postojаnjа „mаtične supstаnce“, nov nаčin dodаvаnjа mаticа, lječenje i suzbijаnje pčelinjih bolesti itd.) tаko dа će ovo izdаnje biti interesаntno i zа one koji imаju rаnijа izdаnjа. I ovom prilikom ponаvljаm svoju molbu koju sаm uputio čitаocimа nа krаju predgovorа drugom izdаnju. Svаko mišljenje, kаko povoljno, tаko i nepovoljno, dobro će doći kаd se bude spremаo rukopis zа četvrto izdаnje.

Beogrаd, аprijа 1955 g.
TIH. R. JEVTIĆ

Sadržaj

Predgovor

Glаvа I PČELARSTVO U NAŠOJ PROŠLOSTI I SADAŠNJOSTI

Pčelаrstvo u nаšoj prošlosti
Pčelаrstvo u novoj Jugoslаviji
Koristi od pčelаrstvа

Glаvа II ŽIVOT I RAD PČELA

Položаj pčelа u životinjskom svetu
Vrste pčelа
Rаse medonosne pčele
Pčelа je divljа životinjа
Sаstаv pčelinjeg društvа
Mаticа
Trut
Rаdilicа
Telo rаdilice
Orgаni zа vаrenje
Krvotok
Orgаni zа disаnje
Nervni sistem
Žlezde
Žаočni аpаrаt i njegovа upotrebа
Podelа rаdа u pčelinjem društvu
Dužinа životа pčelа rаdilicа

GNEZDO PČELINJEG DRUŠTVA

Sаće
Rаzmnožаvаnje pčelа
Pčelinjа hrаnа
Cvetni prаšаk
Vodа
Život i rаd pčelinjeg društvа u toku godine
Rojenje
Skupljаnje nektаrа
Ubijаnje trutovа
Pripremаnje zа zimu
Zimovаnje pčelа

Glаvа III KOŠNICE I PČELARSKI PRIBOR

Košnice — Košnice s nepokretnim sаćem
Košnice s pokretnim sаćem
Osobine dobre košnice
Košnicа nаstаvljаčа s normаlnim okvirimа u plodištu i poluokvirimа u dešitu (Dаdаn-Blаtovа košnicа)
Novа instrukcijа Dаdаn-Blаtove košnice
Košnicа nаstаvljаčа s okvirimа, jedne veličine
Košnicа pološkа
Mаlа košnicа zа spаrivаnje mаtice
Pribor zа rаd s pčelаmа
Pribor zа prihrаnjivаnje i pojenje pčelа
Pribor zа umetаnje veštаčkog sаćа u okvire
Pribor zа oduzimаnje i istresаnje medа
Pribor zа topljenje i ceđenje voskа
Ostаli pčelаrski pribor

Glаvа IV GAJENJE PČELA

Položаj i uređenje pčelinjаkа
Izbor mestа zа pčelinjаk
Rаspored košnicа nа pčelinjаku
Postolje zа košnice
Položаj letа nа košnici
Trаvа pred košnicаmа
Broj košnicа nа jednom pčelinjаku
Pčelаrske grаđevine
Premeštаnje košnicа s pčelаmа nа krаtkа rаstojаnjа
Rаd s pčelаmа u proleće
Prvi prolećni rаdovi nа pčelinjаku
Prolećni pregled i pripremаnje pčelinjih društаvа zа brzi rаzvoj
Mere protivu grаbeži nа pčelinjаku
Preseljаvаnje pčelinjih društаvа iz košnicа s nepokretnim u košnice s pokretnim sаćem
Klаsirаnje okvirа s gotovim sаćem
Klаsirаnje i pretаpаnje neisprаvnog sаćа
Veštаčko sаće
Učvršćivаnje veštаčkog sаćа
Proširivаnje gnezdа
Proširivаnje gnezdа dodаvаnjem normаlnog nаstаvkа
Prošrivаnje gnezdа u košnicаmа s niskim okvirimа
Proširivаnje gnezdа u vrškаrаmа
Proširivаnje leglа
Oduzimаnje okvirа s leglom
Iskorišćаvаnje pаše
Umnožаvаnje pčelinjih društаvа
Izvođenje mаticа
Kаko dа se dođe do dobrih mаtičnjаkа
Izvođenje mаticа zа potrebe pčelinjаkа
Izvođenje mаticа u velikom broju
Oduzimаnje i istresаnje medа
Preseljаvаnje košnicа nа pаšu
Pripremаnje rezervnog sаćа
Pripremаnje pčelinjih društаvа zа zimu
Leto nа košnicаmа
Smeštаj i zаštitа košnicа
Sneg i pčele
Lepi zimski dаni i pčele
Zimsko prihrаnjivаnje pčelа

Glаvа V PČELINJA PAŠA

Pčele služe biljkаmа
Pčele i kultune biljke
Ulogа divljih insekаtа u oprаšivаnju kulturnog biljа
Izlučivаnju nektаrа
Pčelinjа pаšа u nаšoj zemlji
Prvа grupа medonosnih biljаkа
Bаgrem
Beli bosiljаk
Belа detelinа
Borаžinа
Kаduljа
Lipа
Lisičiji rep
Mаslаčаk
Olаjаnа repicа
Suncokret
Fаcelijа
Heljdа
Crnicа
Drugа grupа medonosnih biljаkа

Glаvа VI BOLESTI I NEPRIJATELJI PČELA

Bolesti pčelа
Bolesti pčelinjeg leglа
Amerikаnskа trulež leglа
Evropskа trulež leglа
Mešinаsto leglo
Druge bolesti odrаslih pčelа
Bolesti odrаslih pčelа
Neprijаtelji pčelа
Voštаni moljаc
Pčelinjа vаš
Mrаvi
Miševi
Ptice
Ostаli neprijаtelji pčelа

Registаr

Glava I Pčelarstvo u našoj prošlosti i sadašnjosti

Pčelarstvo u našoj prošlosti

Pčelarstvo je jedno od najranijih i najomiljenijih zanimanja naših naroda. Ono je starije od ratarstva, pa možda i od stočarstva. Zna se da su naši preci gajili pčele još u staroj postojbini. Oni ih nisu zaboravili i napustili ni onda, kad su bili primorani da ostave svoja ognjišta i da se odsele daleko na jug, u Panonsku Niziju. Pčele su bile sastavni i nerazdvojni deo njihovog privrednog i kulturnog života. Za ovu činjenicu znamo iz izveštaja Priskusa Retora o pismu vizantiskog cara Teodosija II (408—450 god. nove ere) hunskom vladaocu A t i l i. U tom izveštaju Priskus veli da su vojnici u ratu dobivali umesto hrane k a š u (kengros) a umesto vina m e d o s. Jasno je, da medos (med s dodatkom grčke reči os) nije ništa drugo do medovina, omiljeno piće starih Slovena. Upotreba medosa (medovine) u Panonskoj Niziji, u kojoj su tad vladali Huni, pokazuje da su Sloveni, naseljeni oko reke Dunava i Tise, bili glavni proizvođači i dobavljači medosa, jer reč med nije ni grčka ni hunska, već čisto slovenska.

Posle prodora i konačnog naseljavanja Južnih Slovena na Balkan, pčelarstvo je dobilo još veći privredni i kulturni značaj. Med i vosak su proizvođeni ne samo za podmirenje domaćih ili ratnih potreba, već i za trgovinu, koja je vremenom postala vrlo živa. Sačuvani su neki pisani spomenici — pisma i hrisovulje srpskih vladara — koji to potvrđuju. Tako, u pismu Stevana Prvovenčanog, kojim je regulisana trgovina Dubrovčana, stoji pored ostalog i ovo: „Neka je svima znano, da je kraljevstvo mi dalo milost Dubrovčanima da prodaju vino bez vode i med po cenovniku, i ako se nađe ko da prodaje vino sa vodom ili med preko cenovnika, da mu se uzme sve što ima“. Kralj Uroš, dajući Dubrovčanima privilegije da trguju po srpskim zemljama, naređuje: ,,Da im se ne uzme silom ni skrlat, ni med, ni brašno, ni koja druga roba“.

Da bi se obezbedila i još više pojačala proizvodnja meda i voska, pčelari su oslobođeni svih drugih dužnosti, pa i vojnih. Kralj Milutin u jednom pismu piše: „Pčelari da ne rade nikakve druge poslove, neka budu samo pčelari“.

Izgleda da je u srednjevekovnim srpskim državama bilo mnogo pčelinjaka i pčelara. To se, pored ostalog, vidi i iz hrisovulje cara Dušana o osnivanju manastira sv. Arhanđela Mihaila i Gavrila u Prizrenu, u kojoj je obeležio međe pčelinjaka na Slatini. To je učinio svakako zbog toga, da i drugi ne bi držali pčele na tom prostoru. Ovaj pčelinjak imao je 10 pčelara, dovedenih iz raznih srpskih krajeva i sigurno nekoliko hiljada košnica.

Iz pisanih spomenika se, nažalost, ne vidi kako su naši stari pčelarili i kakvim su znanjem raspolagali. Ali iz činjenice da je med bio artikal trgovine, da su pčelari bili oslobođeni drugih dužnosti i da su naročito birani i dovođeni na velike pčelinjake, može se zaključiti da su uslovi za pčelarenje bili dobri i da su pčelari bili majstori svog posla. Pčelarsku veštinu i znanje dobivali su od svojih starih kao veliku dragocenost, a često i kao tajnu. Pčelarska veština i znanje prelazili su s kolena na koleno, od oca na sina. Da to znanje nije bilo malo, može se zaključiti po tome što su iz sredine natpih naroda izašli prvi učitelji pčelarstva u Evropi, Anton Janša (Slovenac) i Š i r a h (Lužički Srbin).

Naši stari pčelarili su vrškarama i dubinama, koje su izrojavali i dobivali iz svake prezimele košnice po tri i više rojeva. Zahvaljujući dugotrajnoj i bogatoj paši (šume, pašnjaci, livade, ritovi itd.) i starke i rojevi obično su uspevali da se do jeseni izgrade i spreme znatne rezerve meda (10 do 30 kg). Ujesen su odabirali košnice za p r e s a d, a ostale ubijali i verovatno i spajali, i tako dobivali velike količine meda i voska.

S propašću srpskih država, propali su i veliki pčelinjaci manastira i srpske vlastele. Međutim, ostao je srpski seljak da i dalje gaji pčele. On je ovoje, narodno pčelarstvo, sačuvao i proveo kroz sve bure i događaje potonjih stoleća. I pored svih teških oslobodilačkih ratova, vođenih u prvoj polovini devetnaestog veka, u malenoj kneževini Srbiji bilo je, prema podacima Milana Đ. Milićevića iz 1859 god., 165.861 košnica sa pčelama.

Uticaj kapitalističke privrede na pčelarstvo u Srbiji.

Oslobođenje Srbije od Turaka i razvitak kapitalizma izmenili su privredu srpskog sela. Seljak je bio prinuđen da krči šumu, da razorava pašnjake i livade i da svoju proizvodnju podešava prema zahtevima kapitalističkog tržišta. Tako su, postepeno, nestajali povoljni uslovi koji su omogućili procvat srpskog pčelarstva u Srednjem veku. Pored toga, tržište je izgubilo ranije interesovanje za pčelarske proizvode. Na tržištu se pojavio nov artikal, š e ć e r iz šećerne repe, proizveden u velikim kapitalističkim preduzećima — fabrikama šećera. Neminovan rezultat takvog stanja stvari bilo je opadanje pčelarstva u Srbiji. Po popisu iz 1866 god., u Kneževini Srbiji bilo je samo 107 hiljada košnica sa pčelama.

Kapitalizam je pogoršao uslove i poremetio tok razvoja pčelarstva u Srbiji, ali ga nije uništio. To, uostalom, nije bilo ni u njegovom interesu, jer je pčela stalan i nužan pratilac čoveka. Čovek bi je morao gajiti i onda kad mu ne bi davala ni kapi meda, ni trunke voska. Pčelarstvo se počelo prilagođavati novim uslovima. Pogoršani prirodni uslovi postepeno su se nadoknađivali većim i razumnijim zalaganjem pčelara, primitivna košnica počela se zamenjivati modernom, menjao se način pčelarenja, i polako se prelazilo od primitivnog na racionalno pčelarenje. Da bi se u ovom pogledu postigli zadovoljavajući rezultati, morao se menjati i način predavanja i širenja pčelarskog znanja. Raniji način više nije zadovoljavao. Ovo tim pre što su se pčelarska znanja pronšrivala i produbljivala novim tekovinama nauke. Pojavila se potreba za pčelarskim knjigama, časopisima i drugim publikacijama, kojima bi se dotadašnje znanje proširivalo i zadobivala nova lica za pčelarski posao na mesto onih koje su događaji odstranili od pčelarstva.

Prva knjiga o pčelarstvu na srpskom jeziku, štampana je 1810 god. u Budimu. Naslov joj je „Novi pčelar“ a napisao ju je Avram Maksimović. Zatim su se ređale ostale, većinom štampane u Novom Sadu i Beogradu. Pomenućemo „S t a r i pčelar“ od Maksimilijana Ćurčina (Novi Sad, 1847), „Pčelar“ od Filipa Đorđevića (Novi Sad, 1860), „Pouke iz p č e l a r s t v a“ od Milana R. Antića (Beograd, 1876), ,,Srpski riječnik za kovandžije1′ od Jovana Živanovića (Novi Sad, 1877), „Kratko pčelarstvo za početnike“ od M. D. Dejanovića (Pančevo, 1878), „Pčelarenje kod Srba“ od Jovana Živanovića (Beograd, 1879), „S r p s k i pčelar“’ od Jovana Živanovića (Novi Sad, 1879) itd.

Prvi pčelarski časopis bio je ,,Pčela“. Izlazio je u Beogradu od 1883 do 1885 godine, pod uredništvom Dragutina Posnikovića. Docnije su se pojavili „Srpski p č e l ar“ organ Srpske pčelarske zadruge u Rumi, „Pčelar“, organ Srpskog pčelarskog društva u Beogradu, „Jugoslovensko pčelarstvo“, organ Saveza pčelarskih zadruga i „Novi — Zadružni pčelar“, organ Glavne pčelarske zadruge.

Među srpskim pčelarskim piscima, koji su između Prvog i Drugog svetskog rata pisali i štampali pčelarske priručnike ističu se: Krsta Pčelarević-Mršulja, Boža Mićić, Jovan P. Jovanović, Dimitrije-Mita Stanković, Milivoje Bugarski i dr. Sima Grozdanić.

U Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini je takođe štampan veliki broj pčelarskih knjiga, a izdavano je i nekoliko pčelarskih časopisa. U Ljubljani izlazi više od 50 godina „Slovenski čebelar“. U Zagrebu je do oslobođenja izlazio časopis ,,Pčela“, a u Osijeku „Hrvatska p č ela“. Sada u Beogradu izlaze „Napredno pčelarstvo” i „Pčelar“, u Zagrebu „Pčelarstvo“, u Osijeku „Pčela“, i u Ljubljani „Slovenski čebelar“.

U staroj Jugoslaviji država nije poklanjala nikakvu pažnju pčelarstvu. Ostavljala je da se o njemu brinu sami pčelari. I zaista, sve što se učinilo, učinili su oni i njihove organizacije. Ali nije bilo mnogo uspeha. Nedostajali su i ljudi i materijalna sredstva. Zbog toga je pčelarstvo sve više gubilo značaj koji je ranije imalo. Pčele su sve više prelazile iz ruku radnih seljaka u ruke bogatih seljaka, sitnih trgovaca i zanatlija, učitelja i sveštenika, železničara i drugih malih činovnika. Tu i tamo pojavljivala su se i čisto kapitalistička preduzeća, koja su se razvijala i širila na račun sitnih pčelara. Srednji i siromašni seljaci, ukoliko su se zadržali kao pčelari, pčelarili su primitivno, vrškarama, koje su zbog nepovoljnih uslova polako iščezavale.

Državni organi stare Jugoslavije nisu ništa preduzimali da se pčelarstvo omasovi i podigne na viši stupanj, i time pomogne siromašnom seljaku da podigne standard svog života. Koliko se o pčelarstvu malo vodilo računa, najbolje se može videti iz sledećih činjenica. Posle blizu sto godina od početka novog pravca u pčelarstvu, u Jugoslaviji je 1941 godine bilo dve trećine primitivnih košnica, a samo jedna trećina modernih. U Ministarstvu poljoprivrede, koje je bilo najpozvanije da se stara o unapređenju pčelarstva, nije bilo nijednog pčelarskog stručnjaka niti običnog službenika zaduženog isključivo za pčelarstvo. U poljoprivredne škole uvedeno je pčelarstvo kao nastavni predmet više forme radi, pošto je i ono jedna od sitnih poljoprivrednih grana, ali nijedna nije imala kvalifikovanog pčelarskog stručnjaka za nastavnika. Građani stare Jugoslavije nisu mogli da dobiju pčelarsko obrazovanje.

Za vreme okudžacije stanje pčelarstva se još više pogoršalo. Okupatori su mnoge pčelinjake opljačkali i uništili.

Pčelarstvo u novoj Jugoslaviji

Po oslobođenju, narodne vlasti obrazovane u toku Narodnooslobodilačke borbe, imale su pune ruke posla. Uz masovnu podršku trudbenika nove Jugoslavije, obnavljani su porušeni saobraćajni objekti, fabrička postrojenja, javne i stambene zgrade, obezbeđivani su ogrev i ishrana, jer je zima bila na pragu, obavljana i« setva itd. Uprkos tome, narodne vlasti su ipak našle vremena i mogućnosti da posvete pažnju i pčelarstvu. Još 1946 godine uvezena je iz inostranstva velika količina pčelinjeg voska, koja je odmah prerađena u veštačko saće i stavljena na raspoloženje pčelarstvu. Obrazovano je preko stotinu državnih i zadružnih pčelinjaka i u svima ministarstvima narodnih republika angažovani su pčelarski stručnjaci za rad na unapređenju pčelarstva. U narednim godinama, ministarstva poljoprivrede svih narodnih republika preduzela su čitav niz mera, koje treba da reše osnovne probleme našeg pčelarstva: snabdevanje, pripremanje stručnih kadrova, suzbijanje bolesti, itd. U većini narodnih republika osnovana su pčelarska preduzeća za izradu košnica, veštačkog saća i ostalog pčelarskog pribora (Novo pčelarstvo u Novom Vrbasu, Pčelarska centrala u Zagrebu, Pčela u Sarajevu, Zadružni pogoni za izradu košnica, veštačkog saća i pčelarskog pribora u Beogradu itd.). Ta preduzeća izrađuju svake godine više od 20.000 komada modernih košnica. U NR Srbiji i NR Hrvatskoj osnovane su i rade dve pčelarske škole.

Da bi se naše pčelarstvo moglo što više koristiti tekovinama nauke, Ministarstvo poljoprivrede NR Srbije osnovalo je pri Zavodu za voćarstvo i preradu voća u Čačku Otsek za pčelarstvo sa zadatkom da naučno proučava sva pitanja pčelarske prakse. Ovaj Otsek će tesno sarađivati s Pčelarskom stanicom u Kučajni, koja radi na selekciji pčela i izvođenju matica.

Sekretarijati za privredu narodnih republika, Sreski narodni odbori i Zadružni savezi osobitu pažnju poklanjaju podizanju i održavanju zadružnih pčelinjaka, kojih već ima više stotina. Mnogi od njih uveliko opravdavaju svoje postojanje: članovi seljačkih radnih zadruga dobivaju za svoj rad, pored ostalih životnih namirnica, i med koji više nije poslastica i privilegija pojedinaca, već dragocena hrana radnog čoveka. Za pčelarstvo u zadrugama zainteresovani su na taj način i zadrugari. To je, uostalom, i najbolja garantija uspešnog razvića zadružnog pčelarstva.

Sl. 1. Deo pčelinjaka Pčelarske stanice u Kučajni

Izostavljeno iz prikaza

Pored zadružnih pčelinjaka, u svima narodnim republikama postoje na poljoprivrednim dobrima i ekonomijama državni pčelinjaci, od kojih je priličan broj s nekoliko stotina košnica. To su već učvršćeni i dobro organizovani pčelinjaci, koji otkupnoj mreži mogu da daju već znatne količine meda.

Narodne vlasti ne zapostavljaju ni privatne pčelinjake, niti će to činiti u budućnosti. One omogućavaju svakom čoveku koji ima naklonosti i mogućnosti za gajenje pčela, da se bavi ovim poslom, jer će se samo tako moći u potpunosti iskoristiti ova životinjica, koja je od najstarijih vremena tesno vezana sa životom čoveka. Radi toga je vlada NR Srbije i donela Uredbu o unapređenju i zaštiti pčelarstva.

Zbog čega vlade naših narodnih republika i sreski narodni odbor preduzimaju sve nove i nove mere za unapređenje pčelarstva? Na to pitanje odgovoriće svaki naš čovek: zbog velikih koristi koje pčele pružaju ljudskoj zajednici. Pa i pored toga što svi znaju, neće biti na odmet da se o tome u ovakvoj knjižici kaže koja reč.

Koristi od pčelarstva

Važnost pčelarstva kao poljoprivredne grane toliko je velika, da ju je teško oceniti. Pčele su — pored toga što daju med, koji je odlična i ukusna hrana, i vosak, koji služi kao nezamenljiva sirovina za mnoge grane industrije — glavni oprašivači mnogobrojnog bilja. Zahvaljujući tome, one doprinose povećanju žetvenog prinosa mnogih biljnih kultura.

U prvo vreme — kad su se pojavili šećer od šećerne repe i trske, i vosak od nekog tropskog bilja — izgledalo je da je pčelarstvo izgubilo svoje osnovno uporište. Međutim, nije trebalo da prođe ni jedan čovečiji vek, pa da se sazna da su med i šećer dve sasvim različite materije i po hemiskom sastavu i po dejstvu na čovečiji organizam. Šećer je materija gotovo stoprocentno sastavljena od saharoze, koju organizam mora da vari, razlaže na proste šećere. Med je vrlo složena slatka materija i sastoji se od grožđanog i voćnog šećera (oko 80%), vode (oko 18%), saharoze (oko 1%) i nešto malo minerala (gvožđa. magnezijuma, fosfora itd.), mineralnih soli, eteričnih ul>a. organskih kiselina i izvesnih vitamina. Med je takvog sastava da u organizmu odmah prelazi u krv, gotovo bez ikakvog zareša. Pokazalo se da je odlična hrana za bolesnike posle ne:-:e tegdke preležane bolesti, za decu, kod koje se brzo povećava broj crvenih krvnih zrnaca; za radnike na teškim fizičkim radim zadacima. Pored toga, naučnim ispitivanjima je potvrđeno pčlarenje čvrsto ukorenjeno u narodu, da je med lekovit. Sirovina za med potiče iz najmirisnijih delova biljaka — iz cvetova. Sirovina iz koje se spravlja med ne podvrgava se nikakvom kuvanju ni doterivanju. Sve što se u toj sirovini menja, menja se samo u organizmu pčele i ima za cilj da se što bolje sačuva l ekonomičnije upotrebi u životu pčela.

Što važi za med, važi i za vosak. Iskustvo je pokazalo, da se pčelinji vosak ne može zameniti nikakvim drugim voskom u mnogim važnim granama industrije.

Med i vosak su samo jedan deo koristi od pčela. Mnogo su veće koristi (oko 10 puta) koje pčele pružaju kao oprašivači bilja. Mnogobrojna ispitivanja, vršena za poslednjih 50 godina u raznim zemljama sveta, nedvosmisleno su pokazala, da su pčele važan činilac u povećanju poljoprivredne proizvodnje. One povećavaju prosečno: prinos voća za 50—60%, suncokreta za 30—50%, semena crvene deteline i lucerke za 50—70% a ponekad i mnogo više itd.

Razumnim gajenjem i pravilnim rasporedom pčela ove koristi se mogu još više povećati. To se osobito može postići dresiranjem pčela, tj. upućivanjem pčela da više posećuju biljke koje treba oprašiti nego druge manje važne.

Pčele se upućuju da posećuju cvetove određene biljke na taj način što se svakodnevno rano ujutru prihrane malom količinom sirupa (100 gr na jedno pčelinje društvo) namirisanim mirisom svežih cvetova dotične biljke (bez zelenih delova). Prve pčele, koje pronađu dodatu hranu, vraćaju se na svoje satove, počinju da izvode naročitu igru, istu onu koju izvode kad pronađu u polju ili u šumi novi izvor dobre paše. Ta igra mobiliše ostale pčele izletnice i one odleću u polje i traže cvetove sa istim mirisom. Na taj način se uspelo da pčele posećuju crvenu detelinu 19 puta više nego obično, lucerku 4—7 puta, suncokret dva puta itd., a i da se ostvare znatno veći prinosi semena dotičnih biljaka.

Po našim proračunima, pčele na teritoriji NR Srbije doprinose našoj narodnoj privredi oko 4,5 milijarde dinara. Taj doprinos s malo truda i napora može se više nego udvostručiti.

Glava V Pčelinja paša

Pčelinju pašu u glavnom sačinjavaju biljke cvetnice s kojih pčele radilice sakupljaju nektar i cvetni prašak, sirovine za spravljanje hrane pčelinjeg društva. Nektar izlučuju naročite biljne žlezde, nektarije ili mednic e, koje se u najviše slučajeva nalaze u cvetu, na čašičinim ili kruničinim listićima, na tučkovima ili prašnicima. To su cvetne nektarije. Neke biljke, kao naprimer, višnja, trešnja, grahorica, pamuk i dr. imaju još ivancvetne nekt a r i j e na dršci i površini lista, zaliscima itd. Pored nektara, pčele s mnogih biljaka (hrasta, vrbe, lipe, breskve i dr.) sakupljaju još i slatki sok koji nije proizvod mednica. Ovaj sok izlučuju biljne vaši (lisne i stablove) i poznat je pod imenima medljika, medna rosa i mana. Kad u okolini pčelinjaka nema nektara i medljike, pčele sakupljaju i druge slatke sokove, kao što su: voćni sokovi (dudinje, grožđe, kajsije, šljive i dr.), sokovi povređenih biljaka itd.

Cvetni prašak (cvetni prah, polen) se obrazuje u zadebljanjima vrhova prašnika, u takozvanim prašnim keoicama, prašnicama. Cvetni prašak čine sićušna zrnca raznog oblika i boje, koja nisu ništa drugo do muške polne ćelice biljke.

Pčele često s jednih istih cvetova uzimaju i nektar i cvetni prašak, ali ne uvek. Ima biljaka koje pčelama daju samo nektar, a ima i biljaka koje daju samo cvetni prašak. Sve biljke s kojih pčele uzimaju sirovine (nektar i cvetni prašak) za spravljanje svoje hrane zovu se medonoše.

Neke biljke daju pčelama sirovinu (lepljivu materiju ili smolu) za spravljanje propolisa, pomoću koga obezbeđuju stan od vlage, zatvaraju pukotine, sužavaju leto, prepokrivagu svoje neprijatelje kad ih u košnici ubiju a ne mogu da ih izbace napolje.

Sakupljanjem nektara i cvetnog praška pčele obezbeđuju sebi i svojoj zajednici potpunu hranu. Iz nektara dobivaju ugljene hidrate (šećere), a iz cvetnog praška belančevine i masti. Istina, one ponekad, kad u prirodi nema dovoljno cvetnog praška, sakupljaju i sitno istucanu ili samlevenu papriku, brašno i strugotine, ali je utvrđeno da te materije nemaju nikakve važnosti za ishranu pčelinjeg društva.

Pčelinja paša je osnov pčelarstva. Bez nje nema pčelarenja. U kraju u kome nema dovoljno medonosnih biljaka ne može se postići uspeh u pčelarskom poslu. Otud je vrlo važno da onaj koji gaji pčele poznaje pčelinju pašu, da zna biljke na kojima se pčelinja društva razvijaju i izgrađuju i sakupljaju viškove meda. Drugim rečima, da zna ono što hoće da iskoristi. Poznavanje pčelinjih biljaka naročito je potrebno danas, kad se s razvojem savremene poljoprivrede smanjuju površine pod šumama, livadama i pašnjacima i uništavaju korovi, koji često pčelama daju odličnu pašu, i kad su pčelari primorani da traže i pronalaze pašu, pa i sami da se brinu o održavanju i podizanju nove paše.

Pčele služe biljkama

Pčele koriste biljke, hrane se i održavaju pomoću materija koje se proizvode u cvetovima. Ali, s druge strane, one zajedno s drugim insektima mnogo doprinose razvoju i održavanju velikog dela biljnog sveta. Nektar, koji cvetovi mnogobrojnih biljnih vrsta luče nije običan uzgredan proizvod. On ima određen zadatak u životu biljaka: da privlači pčele i druge in~ sekte, koji uzimajući nektar, prenose cvetni prašak s jednog cveta na drugi. Za uspešno obavljanje ovog posla izgrađeni su i prilagođeni jedni drugima kako oblik i građa pčele i drugih oprašivača, tako i oblik i građa cvetova biljaka koje se oprašuju pomoću insekata. U drugoj glavi ove knjige upoznali smo čitaoce s oblikom i građom pčelinjeg tela. Na ovom mestu malo ćemo se pozabaviti građom cveta i ulogom pčele u njegovom oprašivanju.

Građa cveta. — Uzmimo jedan najobičniji cvet, naprimer, cvet lipe. Ako ga pažljivo pogledamo, videćemo u sredini veliki broj končića sa zatubastim vrhom, koji su okruženi s dva reda listića — unutrašnjim i spoljašnjim. Spoljašnji listići su zeleni i oni obrazuju čašicu, koja štiti važnije unutrašnje organe. Unutrašnji listići su veći i žuto obojeni. Oni čine k r u n i c u. Unutra, između kruničinih listića, nalaze se prašnici, končići sa zadebljanjem na vrhu, koje se zove prašna kesica ili prašnica. Svaka prašnica se sastoji iz dva meščića ispunjena vrlo sitnim žutim zrncima, koja se zovu cvetni prašak (polen). Prašnici su muški organi cveta, a prašna zrnca su muške polne ćelice. U sredini cveta su ženski organi, tučkovi. Tučak obično ima oblik boce i sastoji se iz zametka, stubića i žiga. U osnovi tučka je zametak. U njemu se nalazi semeni pupoljak, koji se kad cvet sazri, oplodi i razvije u seme. Zametak se produžuje u stubić,, koji se završava lepljivim zadebljanjem, žigom. Cvetovi kao što je napred opisani dvet, u kome su i muški i ženski polni organi, zovu se dvopolni cvetovi. Većina biljaka ima takve cvetove. Međutim, ima biljaka koje imaju dvojake cvetove, jedne s prašnicima (muškim organima) a druge s tučkovima (ženskim organima). Za takve biljke se kaže da imaju raznopolne cvetove. Ako su raznopolni cvetovi na jednoj istoj biljci, onda se takve biljke zovu jednodome a ako su na raznim, onda se zovu dvodome. Ima biljaka koje naporedo s dvopolnim cvetovima imaju i jednopolne. Takve se biljke zovu mnogodome (neke vrste klena, jasen i dr.).

Da bi došlo do oplođavanja, odnosno zametanja potrebno ie da cvetni prašak u prašnim kesicama sazri, da se prašne kesice raspuknu, cvetni prašak raspe i na neki način padne na žig. Ovo poslednje se zove oprašivanje. Ako cvetni prašak (prašna zrnca) padne na žig istog cveta, ili na žig nekog drugog cveta iste biljke (jedinke) onda se kaže da je izvršeno samooprašivaše. Ako cvetni prašak (prašna zrnca) dospe na žig cveta druge biljke, snda se to zsve ukršteno oprašivanje. Cvetni prašak se može preneti s jednog cveta na drugi iste ili druge biljke pomoću vetra ili pomoću insekata. One biljke čiji cvetni prašak prenosi vetar . zovu se anemofilne, a one pak čiji cvetni prašak prenose insekti, entomofilne. Prve proizvode veliku količinu cvetnog prangka, koji vetar raznosi na sve strane. Njihovi su cvetovi sitni, zeleni, teško se zapažaju i nemaju slatkog soka a ni mirisa. Žitarice, četinari, leske, orasi i drugo spadaju u ovu grupu biljaka. Druga grupa obuhvata mnogo veći broj cvetnica (oko 80%). Biljke te grupe imaju svetlo obojene i u većini slučajeva mirisne cvetove. Prašna zrnca prve grupe biljaka su suva, slatka i sitna, i proizvode se u vz~ likim količinama. Prašna zrnca druge grupe su lepljiva ili su snabdevena velikim brojem malih izraštaja, nggo omogućute da se lako hvataju za maljavo telo insekata i prenose na drugi cvet. Građa cvetova ovih biljaka je tako podešena da mora doći do oprašivanja kad ih insekti oprašuju.

Oplođavanje. — Na žig tučka obično dospe veći broj prašnih zrnaca, ali samo jedno od njih proklija i kroz porozan stubić razvije prašnu cevčicu, koja kad dospe u zametak ulazi u semeni pupoljak kroz za oko nevidljivi otvor. Tad se opna na vrhu prašne cevčice raspukne i iz nje izađu dva jedra postala. deobom jedra generativne ćelice. Jedno se upućuje jedru jajne ćelice, a drugo jedru klicinog meščića i s njima se spajaju. To je oplođavanje. Ako polenovo zrnce potiče s istog cveta ili cveta iste biljke, kaže se da je izvršeno samooplođ a v a nj e, a ako je pak ono sa cveta druge biljke, onda je izvršeno ukršteno oplođavanje. Priroda se trudi da samooprašivanje i samooplođavanje svede na najmanju meru. Ona to posttiže na taj način što je u mnogo slučajeva građu cveta podesila tako da onemogući samooplođavanje i olakša ukršteno oplođavanje. Tako, naprimer, istovremeno ne sazrevaju prašnici i tučkovi kad su na jednom istom cvetu. Kod nekih biljaka se otvore prašne kesice pre nego što tučak bude spreman da pruži prašnim zrncima povoljne uslove za klijanje. Kod drugih biva obrnuto. Kod suncokreta prvo sazrevaju prašnici a zatim tučkovi, kod livadskog srčanika tučak itd. Ima i drugih prilagođavanja u cilju ukrštenog oplođavanja. Heljda ima dve vrste cvetova: s kratkim tučkom i dugačkim prašnicima i s dugačkim tučkom i kratkim prašnicima, zbog čega je oprašivanje odnosno oplođavanje nemogućno bez insekata. Nešto slično postoji kod potočnjaka i jagorčevine. Kod mahunica građa cveta je takva da prašnici i tučkovi ne mogu da izađu napolje dok na cvet ne sednu insekti. To učini da se kruničini listići razmaknu a prašnici i tučak se podignu. Pritom žig tučka dodirne trbuh insekta i tako se opraši polenovim zrncima s drugih cvetova. Razume se, da se insekt (bumbar ili pčela) opraši i na tom cvetu. „Žalfija takođe ima svoj naročiti mehanizam. Kod nje, — piše d-r Sima Grozdanić — mlađi cvetovi imaju uzdignute žigove, a stariji spuštene. Pčela, kad sedne na stariji cvet žalfije, dodirne leđima spušteni žig, a ovaj s njih skine nešto polena, koji je ovamo dospeo već ranije na vrlo karakterističan način. Naime, kad je pčela ranije na nekom cvetu žalfije skupljala nektar, ona je pri uvlačenju glave u cvet gurnula proširenu osnovicu prašnika, te se prašnik zbog toga savio i udario pčelu po leđima. Pčela je na taj način postala olrašena“.

Sl. 86. Uzdužni presek jednog vrlo prostog cveta, koji pokazuje oprašivanje i oplođavanje. Cvetni listići (čašica i krunica) su stečeni; a prašnici; a, presek jednog neotvorenog prašnika; b, uzdužni presek jednog otvorenog prašnika punog praha; ili, lepljivi žig na kome se nalaze 5 polen svih zrna. Oprašivanje je prenašanje polenovih zrna iz prašnih kesica na žig. Oplođavanje. — plodnik u kome se nalazi semenov zametak. Četiri polenova zrnca su razvila kratke cevčice. Jedno je razvilo mnogo dužu koja je porasla kroz stubić i ušla u semeni zametak kroz otvor na donjem kraju. Jedna muška polna ćelica izićiće iz cevčice i spojiće se sa jajnom ćelicom. To je oplođavanje.

Izostavljeno iz prikaza

Priroda se postarala da pčele i druge insekte što više zainteresuje i privuče cvetovima, kao i da im olakša traženje i pronalaženje ovih. Svetlo obojeni kruničini listići čine da ih insekti lakše otkrivaju i pamte. To isto čine i cvasti kad su u pitanju sitni neprimetni cvetići. Grupisani u glavice i grozdiće, koji se lako uočavaju, oni obezbeđuju sigurnu posetu insekata. Istoj svrsi služe i besplodni krupni cvetovi po obodu glavice suncokreta. Oni privlače insekte da posete neugledne rodne cvetiće u unutrašnjosti glavice. I miris cvetova ne služi ničem drugom. Po njemu pčele izdaleka osećaju cvetove, te ih lako pronalaze. Razume se, da su to samo sredstva koja ukazuju pčelama na glavni mamac, nektar i cvetni prašak. Cilj svih ovih nastojavanja i podešavanja prirode je da obezbedi oprašivanje, pa zatim i oplođavanje cvetova, i to prvenstveno ukršteno oplođavanje, jer ono u većini slučajeva ima preimućstvo. nad samooplođavanjem. Ukršteno oplođavanje spajanjem genetički različitih: gameta s različitim naslednim zadacima, obezbeđuje potomstvu jači porast, ranije i obilnije cvetanje i bolje razvijanje plodova.

Iz prednjeg jasno izlazi, da su biljke i insekti uzajamno povezani i da jedni bez drugih ne mogu opstati ni pravilno se razvijati. Bez insekata veliki deo biljnog sveta izgledao bi sasvim drukčije kako po obliku, tako i po svom delovanju u životnoj zajednici. I obrnuto, bez biljaka koje izlučuju nektar i daju cvetni prašak ne bi mogli da opstanu oni mnogobrojni insekti koji žive od ovih materija.

U ovoj uzajamnoj vezi biljnog sveta i insekata pčele zauzimaju najvažnije mesto. Brojanjem je utvrđeno da od svih poseta koje insekti učine jednom cvetnom polju, oko 80% otpada na pčele. Sasvim razumljivo. Pčele žive u velikim zajednicama ne samo leti, već i zimi. U proleće, kad mnoge biljke cvetaju, samo u jednom pčelinjem društvu već ima nekoliko desetina hiljada pčela, koje vrlo živo opšte s okolinom, sakupljajući nektar i cvetni prašak ne samo za sebe, već i za ishranu legla. Pored toga, kod njih je razvijen nagon za sakupljanjem i jedne i druge materije u neograničenim količinama za rezervu, da bi ih imale i onda kad ne mogu da opšte s okolinom ili kad u okolini nema cvetova. Sve to nije slučaj s ostalim insektima.

Pčele i kulturne biljke

Za ljudsku zajednicu je od naročitog interesa uticaj pčela na život kulturnih biljaka — onih biljaka koje se gaje za potrebe zajednice. Iz napred izloženog nije teško zaključiti da je taj uticaj pozitivan, pogotovu kad se zna da se oko 50 biljnih kultura oprašuje insektima. Za stvaranje praktičnih, ubedljivih zaključaka potreban je veći broj podataka i činjenica, naročito kad treba uveriti one koji nisu u mogućnosti da izbliza posmatraju vezu između pčela i bšvnog sveta. Podataka i činjenica ima dosta u naučnoj literaturi. Mnogi naučni radnici posvećivali su svoju pažnju ovom pitanju. Među ovima se ističu u Nemačkoj Enoh Cander, u SAD profesor Kuk, u Rusiji agronom I. N. Klingen i profesor Kvaracheli.

Da bi utvrdio koliko pčele povećavaju prinos voća, Cander je po jedan deo rascvetalih grančica na raznim vrstama voća obavijao gustom mrežom a drugi ostavljao slobodan, pa je dobio sledeće rezultate:

  • Pokriveno gazom
  • Vrste voća
  • Broj cvetova i dobiveno plodova
    Ogrozd 81, 20 = 24,6 sitnih
    Trešnja 75, 1 = 1,3 sitnih
    Višnja 1012, 20 = 0% sitnih
    Kruška 404, 0 = 0% sitnih
    Jabuka 204, 1 = 0,5% sitnih
  • Nepokriveno gazom
  • Vrste voća
  • Broj cvetova i dobiveno plodova
    Ogrozd 81 40 =60% krupnih
    Trešnja 41 6=14,6% krupnih
    Višnja 1000 106 =10,6% krupnih
    Kruška 404 33= 8,1% krupnih
    Jabuka 201 14= 6,9% krupnih

Profesor Kuk je takođe za vreme cvetanja pokrivao gazom jedan deo grane dok je, drugi ostavljao slobodan. Od pokrivenog dela dobiveno je plodova u procentima prema broju cvetova: kod jabuke 2%, kod krungke 0%, kod višnje 3%, kod ogrozda 9%. Od nepokrivenog dela dobiveno je: sa jabuke 20%, sa kruške 50%, sa višnje 40% i sa ogrozda 27%.

Profesor Kvaracheli je na jednom univerzitetskom dobru napravio ovaj ogled. Krunu jabuke kanadska reneta podelio je na tri dela. Svaki deo imao je podjednak broj cvetova. Cvetovi jednog dela su oprašeni veštački. Cvetovi drugog dela krune su ostali slobodni. Pčele su ih mogle posećivati. Treći deo bio je opšiven tankom gustom mrežom. U ovu mrežu je stavio i jednu malu košnicu s jednim okvirom, tako da pčele nisu mogle izletati izvan mreže, već su svu svoju pažnju poklanjale cvetovima u mreži. Rezultat je bio sledeći: Veštački oprašeni cvetovi su imali: 5,73% zametaka, cvetovi na otvorenom delu krune 30,42%, a cvetovi unutar mreže 54,2%. Kad je plod sazreo, grane prvog dela stajale su uspravno s gdekojim plodom. Grane drugog dela bile su savijene, ali nisu dodirivale zemlju, dok su grane trećeg dela jabuke pod teretom ploda dodirivale zemlju. Razlika između prinosa drugog i trećeg dela jabuke došla je otuda što u okolini nije bilo dovoljno pčela, svega 10 pčelinjih društava na 65 ha vinograda i 25 ha voća, dok su obavijeni cvetovi imali dovoljno pčela.

Klasičan je primer Australije, — koji najubedljivije govori o značaju pčela za voćarstvo. Kad su podignuti prvi voćnjaci na ovom kontinentu, dugo vremena nisu davali rod.

Naučnici su, baveći se ovom pojavom, savetovali da se donesu pčele, kojih tamo nije bilo. Kad su pčele donete i postavljene u voćnjake, voće je rađalo kao i u drugim zemljama u kojima ima pčela. Danas se u Australiji poklanja velika pažnja pčelarstvu.

Pčele isto tako vrlo mnogo doprinose povećanju prinosa semena mnogih biljnih kultura: crvene deteline, lucerke, esparzete, euncokreta, luka itd. Ispitivanja S. A. R o z o v a pokazuju: da je suncokret koji su pčele slobodno posećivale i oprašivale dao 85,3% punih semenki, suncokret izolovan žičanom mrežom da mogu prolaziti sitni insekti 40% a izolovan retkim platnom 15,2%. V. P. Lutco u sredini polja sa suncokretom (60 ha) postavila je pčelinjak od 80 društava (1949 god.). Dana 14 jula odmerila je dve parcele od po 0,20 ha s obe strane pčelinjaka. Na prvoj parceli obavila je veštačko oprašivanje tri puta, 21 jula, 27 jula i 2 avgusta. Prema vremenu provedenom na ovom poslu izračunala je da bi pri ručnom oprašivanju jednog hektara suncokreta trebalo za prvo oprašivanje 10 časova, za drugo 7 časova i 30 minuta i za treće 3 časa i 20 minuta, svega 20 časova i 50 minuta. Iz ovog proračuna izlazi da bi za 60 ha suncokreta bilo potrebno 1.250 časova ili 156 radnih dana.

Druga parcela je ostala slobodna za posete pčela i drugih insekata.

Pored toga izolovano je 26 glavica suncokreta u cvetu i isto toliko obeleženo slobodnih, jednakih po veličini, i pri tom je izmeren prečnik glavica. Izolovane glavice suncokreta sazrele su 18 avgusta a kontrolne i dopunski oprašene 14 avgusta. Pri ispitivanju 10 glavica svake varijante pokazalo se da se one mnogo razlikuju prema načinu oprašivanja. Merenja su pokazala sledeće rezultate:

  • Srednji prečnik glavica u cm
    Glavice suncokreta izolovane pomoću retkog platna 18
    Glavice koje su pčele slobodno posećivale i oprašivale 24
    Glavice koje su pčele slobodno posećivale i usto veštački oprašivane 24
  • Težina semena 10 glavica u gr
    Glavice suncokreta izolovane pomoću retkog platna 315
    Glavice koje su pčele slobodno posećivale i oprašivale 995
    Glavice koje su pčele slobodno posećivale i usto veštački oprašivane 1.000
  • Težina 100 semenki u gr
    Glavice suncokreta izolovane pomoću retkog platna 3,30
    Glavice koje su pčele slobodno posećivale i oprašivale 10,70
    Glavice koje su pčele slobodno posećivale i usto veštački oprašivane 10,56

Ovi rezultati kazuju: 1) da su pčele i drugi insekti nužni za oprašivanje suncokreta; 2) da je dopunsko oprašivanje tamo gde ima dovoljno pčela nepotrebno; 3) da je oprašivanje pomoću pčela jednostavnije i jevtinije.

Uloga divljih insekata u oprašivanju kulturnog bilja

U oprašivanju cvetova učestvuju pored pčela i druš insekti: razni leptiri, muhe, pčele samice, bumbari itd. Vrednost leptira, muha i drugih sitnih insekata kao oprašivača je vrlo ograničena, jer oni posećuju cvetove samo kad su gladni. Čim utole glad, prestaju s posetama. Neki od tih insekata, dok su na stupnjevima razvoja, nanose izvesnim biljkama veliku štetu, kao što je, naprimer, slučaj s leptirom kupusarom.

Pčele samice (divlje pčele) su za oprašivanje mnogo važnije. One skupljaju hranu ne samo za sebe, već i za svoje leglo. Pored nektara, sakupljaju i cvetni prašak. Njihovu vrednost kao oprašivača umanjuje činjenica da ženke nose ograničen broj jaja i da ih uproleće za vreme cvetanja voća ima vrlo malo.

Bumbari su važniji za oprašivanje od pčela samica. Oni pored toga što hrane sebe i svoje leglo nektarom i cvetnim praškom, sakupljaju i rezerve ovih materija i smeštaju ih u velike ćelije svog saća. Kad matica bumbara odgaji radilice, ona dalje svoj život posvećuje nošenju jaja. Sve ostale poslove obavljaju radilice. Život matica traje 3—4 meseca. Pri kraju leta ili ujesen bumbari izvedu nove matice. One se spare i pojedinačno prespavaju zimski period. Uproleće se ponovo obrazuje zajednica bumbara.

Ispitivanjima je utvrđeno da svi insekti, sem pčela, obavljaju jedva oko 20% oprašivačke službe. Sve ostalo pada na pčele. Pa i ovaj procent se u većini zemalja stalno smanjuje. Krčenjem šuma, razoravanjem pašnjaka i livada, nestankom međa i obala i zaoravanjem strnjika nastaju sve teži uslovi za život i razmnožavanje insekata. Kad se tome dodaju još zaprašivanja, koja se danas vrše sa aviona u cilju uništavanja štetnih insekata, biće sasvim razumljivo zašto se u tehnički razvijenim zemljama već opaža nedostatak divljih oprašivača. Divlji insekti se ne mogu gajiti niti kontrolisati. S njihovim iščeznućem, što je već u znatnoj meri slučaj u Danskoj,. kao činilaca u oprašivanju mora se računati. Otud se gajenju pčela već pridaje veći značaj. Pčele su i danas, a u budućnosti će to još više biti, važan činilac u poljoprivrednoj proizvodnji.

Izlučivanje nektara

Sve vrste medonosnih biljaka, kako one koje se gaje tako i divlje rastuće, imaju veću ili manju sposobnost izlučivanja nektara. Ona se uglavnom izražava u količini i kakvoći izlučenog nektara. U tom pogledu postoji velika razlika između medonosnih biljaka, pa se prema tome one i razvrstavaju u odlične, vrlo dobre, dobre i slabe medonoše. Ima ih koje sasvim slabo luče nektar ili ga uopšte ne luče te se u medonoše ubrajaju samo po cvetnom prašku. Pogrešilo bi se, kad bi se iz napred rečenog izveo zaključak da je, naprimer, jedna odlična medonoša takva u svim krajevima i godinama. Uzmimo lipu. Ona neosporno spada u red odličnih medonoša, pa ipak u nekim krajevima i u izvesnim godinama gotovo nikako ne medi. I ne samo to. Jedno isto lipovo drvo podjednako ne izlučuje nektar na svim granama. Cvetovi grana više izloženih suncu su medonosniji od onih u senci itd. Isti je slučaj i s heljdom. Ona odlično medi u Sloveniji, a slabo u ravničarskim krajevima; bolje medi na kiselom nego na krečnom zemljištu itd.
Kokotac i ždraljevina dobro mede samo na krečnom zemljištu.

Iako činioci koji utiču na obilnije ili slabije izlučivanje nektara nisu dovoljno proučeni, ipak ima podataka na osnovu kojih se ovaj proces uglavnom može shvatiti. Smatra se kao sigurno da svaka biljna vrsta ima svoje naročite uslove života i da ona može da razvije punu sposobnost izlučivanja nektara samo kad je ispunjen najveći mogućan broj tih uslova. Glavni uslovi od kojih zavisi normalan život biljaka, pa prema tome i izlučivanje nektara, su: zemljište, toplota, vlaga, sunčana svetlost, nadmorska visina, geografska širina, klima itd. Lepo i tiho vreme posle obilne kiše dobro deluje na izlučivanje nektara mnogih biljaka, dok suša i vetrovito vreme čine da proces izlučivanja nektara gotovo sasvim prestane. Uticaj suše za vreme cvetanja manje osećaju drveta nego trave, jer je vlaga jedan od važnih činilaca u životu biljaka. Otud su kao medonoše sigurnije biljke pored reka, u ritovima i drugim vlažnim terenima nego suvim.

Izlučivanje nektara i pčele

Pčele podjednako ne posećuju sve medonosne biljke. One radije posećuju i duže ostaju verne onima koje obilnije luče nektar bolje kakvoće, tj. nektar s većim sadržajem šećera. Otud se može, u doba kad cveta veći broj medonosnih biljaka u isto vreme primetiti da se pčele uglavnom opredeljuju na one čiji je nektar najslađi, samo razume se, ako ovih biljaka ima toliko da mogu zadovoljiti sve pčele u okolini. Naprimer, kad cveta bagrem, retko se mogu naći pčele na drugim biljkama ili ako se nađu, nalaze se na cvetovima koji su počeli da cvetaju pre bagrema. Razlog za ovu pojavu ne treba tražiti samo u velikom broju bagremovih cvetova i u obilju mirišljavog nektara u cvetovima, već u prvom redu u procentu šećera koji se nalazi u nektaru bagremovog cveta (55%).

Kakvoća nektara pojedinih važnijih medonosnih biljaka može se videti iz sledeće tablice:

Procenti šećera u nektaru pojedinih medonosnih bilјaka

  • Redni broj i naziv medonosne biljke kao i procent šećera
    1 Kesten divlji 69
    2 Bagrem 55
    3 Boražina 53
    4 Potočnjak 52
    5 Kupina 49
    6 Repica 46
    7 Ecnapieia 45
    8 Poljska rotkva 45
    9 Brbova trava 44
    10 Heljda 43
    11 Mrtva kopriva 42
    12 Zvezdan 40
    13 Bela detelina 40
    14 Kokotac 36
    15 Lipa 35
    16 Različak 34
    17 Šljiva dženarika 34
    18 Suncokret 32
    19 Inkarnat. detelina 31
    20 Facelija 28
    21 Biserak 23
    22 Crvena detelina 23
    23 Bob 22
    24 Trešnja 21
Pčelinja paša u našoj zemlji

U našoj zemlji raste i gaji se veliki broj medonosnih biljaka koje pčelama daju raznovrsnu proletnju, letnju i jesenju pašu, na kojoj se one ne samo razvijaju i pripremaju za zimu, već i sakupljaju znatne količine viškova meda za njihove odgajivače. Pored toga pčelari tu i tamo i naročito gaje neke medonosne biljke i na taj način popunjavaju bespašne periode i iovećavaju ukupan prinos svojih pčela.

S obzirom na to da svaki pčelar treba da poznaje biljke koje daju pčelama pašu, mi ćemo u daljem izlaganju pokušati da ih što bolje upoznamo s najvažnijim. U cilju veće preglednosti, opisane medonosne biljke podelićemo u dve grupe. U prvu grupu su svrstane biljke koje najčešće čine glavnu pašu, a i one koje se mogu naročito gajiti za pčele. U drugu grupu su stavljene ostale važnije medonosne biljke.

Prva grupa medonosnih biljaka

Bagrem (Bobinia pseudoacacia L.)

Bagrem (bagren, bagrena) je naše najmasovnije i najrasprostranjenije medonosno drvo. Ima ga u Vojvodini, gde se iskorišćava za vezivanje živog peska, u ravnicama i dolinama reka Severne Srbije, a i u drugim krajevima naše zemlje. U Mačvi, Posavini, Tamnavi, Stigu i u dolinama reke Morave, Mlave, Peka, Kolubare itd. bagrem je gotovo sasvim zamenio isečene i iskrčene šume. Istina, u tim predelima bagrem se ne gaji u većim kompleksima kao na peščarama Vojvodine, već pored puteva, na međama njiva, oko voćnjaka itd. Tako gajen bagrem, bolje uspeva nego u šumskim kompleksima i pčelama daje obilniju pašu.

Bagrem uspeva i u brdskim krajevima, pa čak i na kamenitom zemljištu. Po oslobođenju poklonjena je velika pažnja pošumljavanju goleti i šumskih terena. Po broju sadnica stavljenih u zemlju bagrem zauzima prvo mesto. Više desetina miliona bagremovih drveta već danas čine prostrane bagremove šume. Bagrem se uzima za pošumljavanje: 1) što se brzo i lako dolazi do sadnica, 2) što se lako prima, 3) što brzo raste, 4) što ne probira zemljište i 5) što je odličan i kao ogrevno i kao tehničko drvo. Kao ogrevno drvo dolazi odmah iza bukovog, a kao tehničko po tvrdoći i izdržljivosti teško može imati takmaca. Postoji verovanje, da će se. pre kamen iskruniti nego što će bagrem istruliti.

Kad se ostavi da slobodno raste, bagrem može dostići visinu od 20 i više metara i debljinu od jednog metra u prečniku. Ali on odlično podnosi i podkresavanje, pa čak i sasecanje do korena. U prvom slučaju, iz stabla brzo izgone i razvijaju se nove grane, a u drugom, iz panja udaraju snažni lastari, od kojih postaju nova stabla.

Bagrem se razmnožava semenom i izdancima, koji izbijaju iz podzemne korenove mreže kad se biljka saseče do korena. Seme se nalazi u mahunama i sazreva u početku jeseni, kad se i prikuplja. Daje se narednog proleća, u martu ili aprilu, u duboko preriljanu i dobro pripremljenu zemlju, pošto se prethodno pokvasi i nabubri, na dubinu od 1,5 do 2 cm. Za šta kvadratnih metara zemljišta pogrebno je 4—5 kg semena. Za nedelju dana seme iznikne i mlade biljčice do jeseni dostignu visinu oko 35 cm. Tad se mogu rasaditi, ali je bolje da se ostave u rastilu još godinu dana, pa da se tek onda rasade na stalno mesto. Odnegovane sadnice mogu se dobiti u svim šumskim rasadnicima.

Sl. 87 Bagrem

Izostavljeno iz prikaza

Bagrem je donet iz Amerike u Evropu u 17 veku, i njegove su dobre osobine brzo uočene. Sad je odomaćen u svim zemljama izuzev krajeva s oštrom klimom na severu. Gotovo se svud smatra kao odlična medonosna biljka. Najčešće cveta u prvoj polovini meseca maja a ređe u drugoj polovini. U cvetu se obično nalazi 10—15 dana. Cvetovi bagrema su beli, mirišljavi i nalaze se u rastresitim i povijenim grozdovima, kojih ponekad ima toliko da celo drvo izgleda belo. Zelenilo lišća se jedva primećuje. Kad je vreme toplo i tiho, bagrem u ravničarskim krajevima i u dolinama reka odlično medi. Dobro pripremljena pčelinja društva su u stanju da sakupe i po 8—12 kg meda dnevno. Nažalost, za vreme cvetanja bagrema često zahladni i od kiša, te pčele najčešće dobro iskoriste samo nekoliko dana. Ipak se u Srbiji najveće količine meda dobivaju od bagrema. U nekim krajevima bagrem je jedina glavna paša. Međutim, ima zemalja u kojima bagrem nije toliko medonosan i ne spada u medonoše koje su u stanju da daju znatnije viškove meda. I kod nas ima takvih krateva. Takva je, naprimer, okolina Beograda. U njoj se cvetanje bagrema jedva primećuje u košnicama. Isti je slučaj i u brdskim krajevima, gde je zemljište neplodno. Najsigurniji je i najbolje medi bagrem zasađen pored puteva i između njiva.

Bagremov med je odličnog kvaliteta. Ima veoma prijatan, blag miris i ukus, i svetlu, providnu boju. Može dugo da stoji a da se ne ukristališe. Kad se ukristališe (ušećeri) dobije čistu belu, snežnu boju, ukoliko, razume se, nije pomešan s livadskim i lipovim medom.

Bagrem je drvo koje zaslužuje punu pažnju pčelara.

Beli bosiljak (Stachys annua L.)

Beli bosiljak (staračac) je jednogodišnja biljka, visine 25—30 cm. Iz glavnog stabla izbijaju bočna (grane), tako da biljka ima oblik džbuna. Iz pazuha donjih krupnijih listova izbijaju grane a iz gornjih, sitnijih, cvetovi, po šest u grupi. Oni grade takozvane lažne pršljenove. Cvetovi su veliki. Gornji deo krunice je obojen belo a donji bledožuto. Mednice su u blizini plodnika. Izlučeni nektar dospeva u kruničnu cev, koja je prilično dugačka, te pčele iako se zavlače u cvet, nisu uvek u stanju da svu izlučenu količinu nektara iskoriste. Računa se da jedan cvet prosečno izluči 1 mg nektara, dok pojedini izluče i po 2 mg. Jedan struk bosiljka može pod povoljnim uslovima da da 0,5 g nektara, koji je bez mirisa, providan i bezbojan.

Beli bosiljak kao korov raste u usevima, u baštama, pored puteva, a naročito se mnogo množi i jako razvija na strništima ječma i pšenice. Ima ga mnogo u Vojvodini, gde pretstavlja jednu od glavnih paša za pčele. Kad u toku žetve ili posle ove padne dobra kipha i strnjika se odmah ne zaore, beli bosiljak se brzo razvije i strnjišta pobele. Ako je usto i vreme toplo, pčelinja društva donesena na bosiljkovu paphu brzo gomilaju med u svom gnezdu. Zbog toga se pčelari iz svih krajeva naše zemlje još u junu počnu brinuti o bosiljku. Raspituju se, a i sami odlaze da vide da li ga ima dosta, da li je napredan i pruža li izgled za dobru pašu. Ali, razočarenja nisu retka. Desi se da bosiljak i pored obilnih kiša ne medi ili malo medi. To obično biva onda kad posle kiše zahladni i preovlađuje severni hladan vetar ili kad je uopšte vetrovito vreme. Beli bosiljak odlično medi kad posle kiše nastupe topli tihi dani s hladnim noćima.

Budućnost belog bosiljka kao pčelinje paše nije tako ružičasta.

Zaoravanje strnjika spada u važne agrotehničke mere koje se sve više sprovode u cilju povećanja poljoprivredne proizvodnje. I kad se bude stvorila mogućnost da se one 100% sprovedu, beli bosiljak će prestati da bude jedan od glavnih pčelinjih paša. To ne znači da ga uopšte više neće biti. Biće ga u okopavinama, baštama a verovatno i na ugarima, ali sigurno ne toliko da će predstavljati važnu pašu za pčele.

Beli bosiljak se razmnožava semenom.

Med od belog bosiljka se na tržištu manje ceni. Kad se pomeša medom od konjskog bosiljka, palamide ili pajasena dobija se med mešanac, koji ne zaostaje iza ostalih livadskih i šumskih medova.

Sl. 88. Veli bosilјak (1 struk)

Izostavljeno iz prikaza

Belom bosiljku su srodni čistac pravi (Stachys recta L.) i čistac blatni (Stachys palustris L.). Oba su dugogodišnje biljke. Prvi je mnogo medonosniji od drugog. Dostiže visinu do 1 m. Njegove cvetne grupe sadrže po 6—12 cvetova, koji su jako mirišljavi a po boji bledožuti. Unutrašnja strana cveta je crvenožuta s purpurnim pegama. Raste na suvim kamenitim mestima i brdima, a ponekad i u neobrađenim poljima. Vrlo je medonosan. Izlučuje nektar i na suši. Cveta od juna do jeseni.

Čistac blatni ima cvetne grupe od po 6—8 cvetića crvenkaste boje. Raste na vlažnom terenu.

Bela detelina (Trifolium repens L.)

Bela detelina je višegodišnja biljka s puzećim stablom koje se lako ožiljava. Raste po livadama, pašnjacima, pored puteva, u parkovima itd. Cveta belim cvetićima sakupljenim U glavice. U jednoj glavici obično ima 57—89 cvetića. Naš narod je zove još i divlja detelina za razliku od detelina koje se obično gaje. Bela detelina je vrlo medonosna biljka. Njene cvetove pčele vrlo rado posećuju, ali ne uvek. Ima godina kad se polja i proplanci bele od njenih glavica koje pčele slabo posećuju. U košnicama nema prinosa. Suprotno tome, ima godina kad pčelar s uživanjem može posmatrati nihanje belih glavica pod teretom vrednih pčelica. Tada u košnicama saće pobeli kao da je snegom posuto. Kad u košnicama nema dovoljno prostora za smeštanje meda, prelaze u krov i tamo grade saće. Takva je godina kod nas bila 1934.

Na izlučivanje nektara bele deteline utiču temperatura, zemljište na kome raste i količina vodenog taloga. Zapaženo je da bela detelina najbolje medi na toplom vremenu na temperaturi od 27—32° C i na krečnom zemljištu. Uzrok slabom izlučivanju nektara, naročito manjoj rasprostranjenosti u izvesnim godinama, može da bude hladnoća i suvomrazica prethodne zime.

Sa cvetova bele deteline pčele sakupljaju i cvetni prašak, koji je žute boje. Kad ga natovare u korpice zadnjih nogu, postaje mrk. U slučaju da bela detelina ne medi, pčele je ne posećuju ni radi praška, što znači da sa ove biljke samo uzgredno sakupljaju cvetni prašak. Bela detelina cveta od juna do septembra. Kad se pokosi, već posle nekoliko dana pojavljuju se bele glavice. Isti je slučaj i kad se opase.

Med od bele deteline je čist, svetao, gotovo bezbojan, prijatnog ukusa i mirisa, malo se oteže. Na tržištu je dobro cenjen. Spada u red stonih medova. Kad se ušećeri, pretvori se u tvrdu, sitnozrnastu belu masu.

Bela detelina se gaji i kao kulturna biljka i tad je poznata kao bela holandska detelina. Seje se po livadicama parkova pomešana s drugim travama ili čista, a gaji se i kao pićna biljka, jer je odlična hrana za stoku. U mnogim zemljama se roje u mešavini s livadskim travama, čiji kvalitet popravlja.

U mešavini za jedan ha je potrebno 4—6 kg semena. Čisto seme se može dobiti u semenarskim preduzećima.

U planinskim livadama i pašnjacima se često susreće jedna druga vrsta deteline s belim cvetnim glavicama i pravim stablom. To je planinska detelina (Trifolium montanum L.). Ona cveta od maja do avgusta. Pčelama daje dosta nektara i cvetnog praška. Kao stočna hrana nešto je grublja od ostalih detelina, ali je stoka rado jede. Pošto podnosi sušu, treba je sejati po visokim i suvim pašnjacima.

Boražina (Borago officinalis L.)

Boražina je jednogodišnja zeljasta biljka, visine 50—60 cm, s granatim stablom i velikim plavim cvetovima, grupisani u uvojke. Mladi cvetovi i pupoljci su ružičasti. Cveta vrlo dugo, od sredine leta do septembra. Ako se u avgustu precvetali cvetovi odseku do lista, kroz tri nedelje pojaviće se novi cvetovi samo ako uslovi budu povoljni.

Boražina spada u odlične medonoše. S jednog hektara može se dobiti do 200 kg meda. Zbog toga je neki pčelari i specijalno gaje u blizini pčelinjaka. Cvetove boražine pčele posećuju u toku celog dana, pa čak i na lošem vremenu. Med je svetle boje i bez mirisa.

Boražina spada u red lekovitih biljaka. Beru se cvetovi kad počnu da blede i suše u hladovini. Lišće s mladih stabljika upotrebljava se kao dodatak salati ili kao salata. Dobra je i kao stočna hrana.

Za gajenje boražine treba odabrati laku baštensku zemlju. Za jedan hektar potrebno je oko 30 kg semena. Seje se rano u proleće. Kad naše, prorediti je tako da između biljaka bude rastojanje od 25 cm. Seme lako opada. Zbog toga treba cvasti, pre nego što sazru, odseći zajedno sa stablom i sušiti u hladu. Ako je posejana na dobroj zemlji, boražina se održava na istom mestu više godina, pošto joj seme lako ispada.

Kadulja (Salvia officinalis L.)

Kadulja (pelin, žalfija) je polužbunasta biljka iz porodice usnatica. Stablo joj je obraslo sivim maljama, a isto tako i lišće. Cvetne grupe se sastoje iz malog broja plavoljubičastih cvetova, koji pod povoljnim uslovima obilno izlučuju nektar. Slušao sam od pčelara iz Rijeke Crnojevića (1936) da kadulja može toliko mediti da runa ovaca koja pasu po brdima omedljave. Kod nas kadulja samoniklo raste u Crnoj Gori, Hercegovini, Dalmaciji i na Dalmatinskim ostrvima, dok se u nekim zemljama gaji kao posebna kultura zbog njene lekovitosti.

Kadulja cveta u maju i junu i to prvo u nižim predelima, a zatim u višim, tako da se prenašanjem košnica može korisgiti više od mesec dana. Pčele je posećuju vrlo marljivo. Poneka se pčela zavuče tako duboko u cvet da se jedva može primetiti. U Crnoj Gori, Hercegovini i Dalmaciji pretstavlja glavnu pčelinju pašu sa koje se sakupe velike količine meda. Ima zatvorenozlatnu boju, prijatan miris i naročiti ukus.

Kadulja je, pored toga što je medonosna, i lekovita. Za lek se upotrebljava list posle cvetanja, kad sazri. Od listova i vrhova grančica dobija se parnom destilacijom etarsko ulje. List se upotrebljava kao lek za usta, desni i grlo. Često se dešava da biljoberi prilikom branja lišća i vrhova čupaju celu biljku iz korena. Time se nanosi šteta ne samo pčelarstvu već i narodnoj privredi uopšte.

Sl. 89. Boražina

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 90. Kadulja

Izostavljeno iz prikaza

1 —cvetni lastar;
2 — grančica s lišćem;
3 i 4 — cvetići,;
5 — plod.

Izostavljeno iz prikaza

Lipa (Tilia)

Lipa je najomiljenije drvo u našem narodu. Mnogo je cenjena zbog mirisa u doba cvetanja, zbog cvetova, koji, kad se osuše, služe za spravljanje lekovitog teja, zbog gustog hlada za vreme velikih vrućina, zbog izvrsne građe za nameštaj i zbog meda koji u izobilju daje pčelama. U ranija vremena, po čitavoj našoj zemlji bilo je lipovih šuma — lipara. Poslednjih sto godina mnoge su šume posečene i iskrčene. Ta oudbina nije mimoišla ni lipove šume. Danas su one retkost. Mada ih još u planinama istočne Srbije, oko Donjeg Milanovca, Majdan Peka i Sokobanje, zatim u Fruškoj Gori, a u manjoj meri i u drugim šumskim krajevima.

Lipa ima na okućnici seljačkih domaćinstava, u dvoringgima škola i crkvenim portama, u gradskim parkovima i drvoredima, ali ne u tolikoj meri koliko bi trebalo prema vrednosti ovog drveta. U Beogradu se, naprimer, lipi ne poklanja dovoljna pažnja. Mnogo se više sade razne topole i druga strana drveta, koja su manje lepa od lipe, nemaju tako mirisan cvet i ne daju pašu pčelama. Međutim, pčele su Beogradu isto toliko potrebne koliko i drugim mestima, jer on ima mnogo hiljada rodnih drveta, čiji prinos zavisi od pčela. Ni drugi gradovi ne stoje bolje od Beograda. Što se lipa dovoljno ne sadi, mnogo su krivi i sami pčelari, kojih u našoj zemlji ima više desetina hiljada. Kad bi se svaki postarao da godišnje posadi samo po jednu lipovu sadnicu, mi bi za deset godina imali blizu milion lipovih drveta. Taj broj bi za 20—30 godina predstavljao bogatu nektarnu pašu za pčele. Računa se, da jedan cvet izluči u toku 5—6 dana prosečno 43,5 mg nektara, odnosno 15.2 mg šećera. Ako na jednom drvetu osrednje starosti ima 300.000 cvetova, onda izlazi da se sa jednog drveta može dobiti oko 4,5 kg šećera ili oko 5,5 kg meda. S drveta preko 50 godina starosti može se dobiti dvaput toliko meda. Neki misle da jedna lipa može dati i više meda, pa čak koliko i jedan hektar heljde.

Sl. 91. Lipa (krupnolista)

Izostavljeno iz prikaza

1 — cvetna grančica;
2 — cvet;
3 — cvet u
preseku;
4 — plod.

Iako se lipa stavlja na čelo svih medonoša, ipak se ne može reći da ona u svima krajevima i svake godine dobro medi. Ima krajeva u kojima slabo ili nikako ne medi. U drugim pak krajevima izlučivanje nektara je promenljivo od slabog do obilnog. U prvom slučaju treba tražiti uzrok u nepovoljnim uslovima za život lipe (zemljište, reljef, izloženost vetrovima itd.), dok se ostali slučajevi mogu objasniti vremenskim uslovima u doba razvijanja pupoljaka i što je naročito važno za vreme cvetanja. Vrućine, hladni vetrovi i jaki pljuskovi štetno deluju na nektar, dok ga hladno i oblačno vreme umanjuju. Toplo sunčano vreme s malim toplim kišama doprinosi obilnom izlučivanju nektara. Naročito dobro deluje blaga i topla kiša pre cvetanja. Pri povoljnim uslovima u cvetovima se mogu zapaziti sitne kapljice slatke i mirišljave tečnosti. Tad ie jedan cvet dovoljan da pčela napuni medni želudac.

Cvetovi lipe su mali, zelenkasto žute boje, vrlo prijatnog mirisa i vise u kitama. Cvetanje traje 2—3 nedelje, ali ponekad može da prođe i za pet dana. S obzirom da ima više vrsta lipa, koje cvetaju jedna za drugom, lipova paša može da trare i čitav mesec dana. Pčele najradije posećuju lipov cvet ujutru i uveče, jer je tad izlučivanje nektara najobilnije. Kad su prilike povoljne, pčele se zadržavaju na cvetovima lipe duboko u noć. Kod nas lipa obično cveta u ravnicama u junu a u planinskim krajevima u julu. Lipov cvet se bere, suši i upotrebljava za spravljanje lipovog teja. Prilikom branja, često se s drvetom postupa vrlo nekulturno. Lome se grane i grančice i na taj način se ne samo smanjuje prinos u narednoj godini. već kvari i izgled drveta. Dužnost je pčelara a naročito njihovih organizacija, da preduzmu mere da se lipe kulturnije koriste.

Lipov med (lipovac) se na tržištu dobro ceni. Smatra se da po kakvoći ne zaostaje od meda kadulje. Ima veoma prijatan ukus i miris i svetlu boju sa žutim prelivom. Kad se ušećeri, dobiva se tvrda žućkasta masa.

Kad nema dovoljno nektara, pčele sa lipe skupljaju i cvetni prašak a nekih godina i medljiku.

Seme lipe sazreva ujesen, krajem meseca septembra ili u početku meseca oktobra. Najbolje je da se poseje ujesen u redove na rastojanju od 18—20 cm i da se pokrije slojem sitne zemlje, debljine 2 cm. Kad izniknu, biljčice su vrlo nežne te ih treba zasenčavati. Druge godine ih treba presaditi i na novom mestu ih ostaviti nekoliko godina, da ojačaju, pa ih onda posaditi na stalno mesto. Za jedan hektar je potrebno oko 50 kg semena. Lipa se može razmnožavati i izdancima.

Kao što je napred rečeno, lipa ima više vrsta, od kojih ćemo pomenuti nekoliko koje se najčešće susreću.

  1. Crna lipa, krupnolista (Tilia platyphyllus Scop.) s krupnim svetlozelenim lišćem i svetložutim cvetovima u kiticama od po 2—5. Cveta oko 15 juna a ponekad i ranije. Osetljiva je prema mrazu.
  2. Sitnolista lipa(T. cordata Miil.) sa sitnim zagasito zelenim lišćem s obe strane i žutobelim cvetovima sakupljenih po 5—11 u kiticama. Rasprostranjena je po celoj Evropi, Zapadnoj Aziji i Južnom Sibiru. Razvija se u velika drveta (do 25 m) s gustom krunom. Vrlo je medonosna. Cveta krajem juna a u planinama u julu.
  3. Bela lipa, srebrnasta (T. alba W. K.) s krupnim lišćem, s donje strane beličaste (srebrnaste) boje i svetložutim cvetovima. Kod nas je jako rasprostranjena.
  4. Srednjolista crna lipa (T. intermedia D. S.) s lišćem srednje veličine, zelenoobojeno s obe strane. Cveta u drugoj polovini juna.
  5. Krimska lipa (T. euchlora K. Koch.) s jasno zelenim, malo sjajnim lišćem, srednje veličine. Cveta krajem maja ili početkom juna. Ima je u Beogradu u drvoredima i parkovima.
Lisičji rep (Echium vulgare L.)

Lisičiji rep je dvogodišnja biljka iz porodice boražina, visine 30—90 sm. Cvetovi su mu u početku ružičasti, a zatim postaju otvoreno plavi. Grupisani su u guste uvojke u obliku metlice. Kao divlja biljka spada u red korova. Zbog toga što obilno luči nektar, pčelari je gaje u blizini svojih pčelinjaka kao kulturnu biljku. Prema proračunima ispitivača ove biljke, ona daje s jednog hektara 250—300 kg meda. Seme se upotrebljava za ishranu živine, a slama za gorivo. Lisičiji rep obilno izlučuje nektar na tihom i vlažnom vremenu, dok na suši ili kad duva suv vetar sasvim prestaje s izlučivanjem.

Obično cveta u maju i junu.

Nektar izlučuju cvetovi dok su još ružičasti.

Seje se rano uproleće u dobro pripremljenu zemlju. Za jedan hektar je dovoljno 3—4 kg semena. Pred sejanje seme pomešati sa zemljom ili peskom. Posejanu površinu podrljati lakom branom tako da seme bude pokriveno zemljom oko 1 cm. U prvoj godini lisičiji rep ne cveta. Druge godine, iz korena izbija jedno ili više stabala, iz kojih se razvijaju bočne grane i na njima veliki broj cvetnih uvojaka (venčića). Kad donese plod, biljka ugine zajedno s korenom. Lisičiji rep ne valja gusto sejati. Između dve biljke rastojanje ne treba da bude manje od 30 cm.

Sl. 92. Lisičji rep 1 — dvast; 2 — cvetić; 3—4 plo-dovi; gore diagram cvetića

Izostavljeno iz prikaza

Maslačak (Tagahasšp officinale L.)

Maslačak je dugovečna zeljasta biljka. Vrlo je rasprostranjen u svim krajevima sveta s umerenom klimom. Odlično uspeva na livadama koje se đubre, na detelištima, na napuštenim njivama, pored puteva i oko kuća. On uspeva svud, ali naročito voli vlažne i đubrevite livade. Pripada glavičastim biljkama. Njegova cvast, glavica sastoji se od 100—200 žutih jezičaetih cvetića, čiji su kruničini listići u osnovi srasli i obrazuju kratku cevčicu u kojoj se skuplja nektar. Noću i na kišovitom vremenu glavice se zatvore i štite nektar i cvetni prašak od kiše i rose. Maslačku ne škodi ni stoka ni kosa. Kad se opase ili pokosi, brzo obnavlja svoje nadzemne organe. Zbog toga cveta gotovo cele godine, od ranog proleća do pozne jeseni. Za pčele je naročito interesantan uproleće pre i posle cvetanja voća, jer im daje nektar i cvetni prašak u velikim količinama kad su ove materije najpotrebnije za izvođenje legla. Ponekad nektar omane, ali se to nikad ne dešava sa cvetnim praškom. Zbog toga se smatra da je maslačak najvažniji izvor cvetnog ggraška. U mnogim krajevima, bez maslačka pčelinja društva se ne bi mogla razviti za docnije glavne paše (bagrem, lipa, livada). Treba istaći još i to da je i kvalitet cvetnog praška gotovo nenadmanšv, jer sadrži 11% belančevine, 13% masti i 40% šećera.

Kod nas maslačka naročito mnogo ima u Sremu. Tamo se u rano proleće često livade žute, kao da su pokrivene nekim žutim pokrivačem. Tada pčelinja društva nakupe meda, koji je žute boje, gust i lepljiv. Brzo se kristališe i pretvara u gusto zrnastu masu.

Olajna repica (Brassica napus var. Oleifera Metzg.)

Olajna repica je kulturna biljka iz porodice krstašica. Iz njenog se semena dobiva ulje. S uepehom se gaji u krajevima u kojima uspeva šećerna repa. Na jakoj hladnoći hoće da ozebe. Kod nas se najviše gaji u Vojvodini i Sloveniji. Cveta u maju. Cvetovi su žute boje i izlučuju nektar, koji u velikom broju, po ceo dan, privlači pčele.

Olajna repica je vrlo značajna medonosna biljka. Ona mnogo doprinosi da se pčelinja društva razviju za poznije paše. Ona to čini ne samo nektarom, već i cvetnim praškom koji pčele skupljaju s njenih cvetova. Jaka pčelinja društva mogu dnevno da skupe na olajnoj repici i po 4 kg meda. Med je žute boje, brzo kristališe i lako ukisne. Za zimnicu nije dobar, te višak treba odmah istresti.

Postoje dve vrste repice: ozima i jara. Ozima se seje nešto ranije nego pšenica. Za jedan hektar je potrebno 6—8 kg semena. Jara repica po medonosnosti malo ustupa ozimoj. Seje se rano uproleće i daje pozniju pašu. Na jedan hektar je potrebno 12—16 kg semena.

Olajnoj repici je srodna gorušica (Sinapis arvensis L.). Gaji se takođe kao uljana biljka. Kod nas raste kao korov po žitu. Ponekad je ima tako mnogo da izgleda kao da je posejana.

Cveta dugo, u maju i junu. Ima otvoreno žute cvetove, koji pčelama daju dosta nektara i cvetkog praška. Goruhnice ima najviše u Sremu. Tamošnji pčelari u nju polažu mnogo nade. „Ono što ne da bagrem, daće gorušica“ — vele oni.

Pčele radije posećuju gorušicu u prvom periodu cvetanja.

Suncokret (Helianthus annus L.)

Suncokret je opštepoznata jednogodišnja biljka, iz čijeg se semena dobija odlično ulje za jelo. U našoj se zemlji gadi na velikim površinama. Biljka ima jaku, debelu stabljiku, na čijem se vrhu nalazi velika glavica sastavljena od mnogo malih cvetića. Na obodu glavice su krupni jezičasti neplodni cvetovi, otvoreno žute boje. Unutra, između neplodnih nalaze se plodni cvetovi. Oni ne cvetaju svi u isto vreme. Prvo se razvijaju krajnji a naposletku središni. Prema tome se cvetanje odvija u koncentričnim krugovima od periferije ka centru. Cvetanje jedne grupe traje dva dana. Prvog dana se pojavljuju samo prapšici. Drugog dana oni ustupaju mesto tučkovima, kad se i obavlja oprašivanje. Na taj način je onemogućeno da cvetni prašak istog cveta padne na tučak. Ali ako ne dođe do oprašivanja drugog dana, cvet ne vene, već u tom stanju može ostati više dana, pa čak i dve nedelje. Cvetanje traje 30—40 dana. Obično počinje krajem juna a završava se krajem jula. Pčele rado posećuju cvetove suncokreta u toku celog dana. Jedno jako društvo može da nakupi u toku cvetanja 10—20 kg meda. Računa se da jedan hektar suncokreta može da da 50 kg meda.

Prema zapažanjima nekih pčelara, mnoge pčele stradavaju losećujući glavice suncokreta, tako da društva jako oslabe. Ova pojava može se objasniti time što suncokret, naročito u drugom periodu cvetanja, izlučuje lepljivu tečnost koja brzo onesposobi pčelu. Pa toplom vremenu dejstvo ove tečnosti je slabije nego na hladnom, te se time može objasniti jače i slabije stradavanje pčela. Med od suncokreta ima žutu ćilibarsku boju i opor ukus. Kristališe krupnozrnastim kristalima.

Facelija (Phacelia tanacetifolia Benth.)

Facelija je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice vodolistnika (Hydrophillaceae). Kaže se da je donesena iz Kalifornije, gde daje velike količine meda. Međutim, novija američka pčelarska literatura i ne pominje ovu biljku kao neki važniji izvor nektara. U Evropi nema ni jedne zemlje u kojoj nije poznata i gde se specijalno ne gaji kao pčelarska biljka. Svi pčelari koji su je gajili slažu se da je ona jedna od najmedonosnijih biljaka. Postoje izveštaji da daje s jednog hektara i po 1.000 kg meda. Ne probira zemljište i dugo cveta.

Normalno razvijena biljka ima jako, pri dnu drvenasto stablo, iz koga izbijaju do 20 bočnih grana. Iz ovih takođe izrastaju druge, manje grančice. Na stablu, granama i grančicama nalaze se cvasti, koje se sastoje iz većeg broja uvojaka (4—6— 9—11). Što je grana veća, to više ima uvojaka. Stablo biljke završava se najvećom cvasti. Ova se cvast ponekad deli na dvoje i ima 11 uvojaka. Cvast glavnog stabla ima 70 cvetića a cvasti grana i grančica po 40—50. Krunice su plave boje.

Facelija počinje da cveta posle 30—45 dana od dana kad se poseje. Pčele posećuju cvetove facelije od ranog jutra do mrklog mraka. One to čine bez obzira na vreme, pa čak i na najvećoj suši. Med od facelije je svetložut ili sasvim beo, prijatnog mirisa i ukusa. Po kvalitetu ne izostaje iza lipovca.

Sl. 94. Facelija

Izostavljeno iz prikaza

Facelija, kao što je napred rečeno, ne probira zemljište (jedino ne uspeva na slatini), ali ovo treba blagovremeno ugariti i podrljati. Može se sejati ujesen, ali tako da do zime ne nikne, jer se u protivnom može desiti da izmrzne, rano uproleće, čim sneg spadne, zatim u martu i naposletku u aprilu. U krajevima s dovoljno vodenog taloga ili na kišnim godinama, izuzetno se može sejati i docnije. Ujeeen ili rano uproleće posejana facelija stiže pre bagrema, kad u mnogim krajevima nema druge paše. Docnije posejane parcele sustižu jedna drugu, tako da obezbeđuju pašu sve do kraja jula. Ako se facelija poseje u junu i za njeno razviće bude povoljnih uslova, ona će cvetati u avgustu i septembru. Sejanje facelije je naročito potrebno u blizini pčelinjaka koji se bave izvođenjem matica.

Za dobar razvoj facelije i obilno izlučivanje nektara ie vrlo važno da se ne poseje često. Ako se poseje često, onda je, kad biljke dostišu visinu od 2 cm, branom razrediti tako da jedna od druge bude udaljena na đubrevitoj zemlji 10—12 cm a na slaboj 5 cm. Seme je bolje bacati u vlažnu nego u suvu zemlju. Zatrpavanje semena se vrši kad su u pitanju manje parcele grabuljama a veće lakom branom (drljačom). Seme niče kad se poseje u vlažnu zemlju posle 7 dana, a kad se poseje u suvu posle 15 dana. Facelija ne traži neku naročitu negu. Ako je sejana u redove, dovoljno je da se jedanput zemlja između redova ispraši ili ako je posejana iz ruke, da se kora razbije branom. Za jedan hektar zemljišta dovoljno je 6—12 kg semena.

Facelija se žanje kad iz donjih delova uvojaka počne da ispada zrno. Žanje se rano ujutru, dok je još rosa. Rukovet se skuplja i veže u male rastresite snopiće, koji se zatim slažu u male krstine. Kad se dobro osuše, odvoze se i vršu kao i detelina.

Činjeni su pokušaji da se facelija iskoristi kao stočna hrana, ali bez uspeha. Stoka je jede dok je mlada, pred cvetanje i u početku cvetanja. Međutim, kad precveta, odrveni i stoka je ne jede. Zasada je najbolje iskorišćavati je za pčele i za seme, koje ima dobru prođu kod pčelara.

Heljda (Polygonum Fagopyrum L.)

Heljda spada u red vrlo medonosnih kulturnih biljaka. Gaji se zbog brašnavih zrna, koja se upotrebljavaju kao i zrna ostalih žitarica, pošto se prethodno samelju u brašno, ili u zrnu. Inače je jednogodišnja biljka. Heljda ima dve vrste cvetova jedne s dugačkim prašnicima i kratkim tučkovima a druge s kratkim prašnicima a dugačkim tučkovima, što omogućuje ukršteno oprašivanje, u kome pčele igraju vrlo važnu ulogu. Kad pčela posećuje cvetove s dugim prašnicima, ona donjim delom tela dodiruje prašne kesice a glavom žigove na tučkovima i obrnuto, kad posećuje cvetove s dugačkim tučkovima, dodiruje donjim delom tela žigove a glavom prašne kesice.

Svaka biljka ima samo jednu vrstu cvetova. Cvet se uspešno opraši i oplodi kad cvetni prašak iz prašnih kesica dugačkih prašnika dospe na žigove dugačkih tučkova, odnosno kad cvetni prašak iz prašnih kesica kratkih prašnika dospe do žigova kratkih tučkova, iz čega jasno izlazi da je oprašivanje i oplođavanje gotovo nemogućno bez insekata. Dobiveno seme kad se poseje daje približno pola biljaka sa dugačkim prašnicima i kratkim tučkovima a pola s dugačkim tučkovima i kratkim prašnicima.

Sl. 95. Helјda 1 — bilјka u cvetu; 2 — cvetić; 3 — cvetić sa ko-ga su otkinuta 2 kruničina listića; 4 i 5 — plod.

Izostavljeno iz prikaza

Cvetanje heljde traje više od tri nedelje. U početku se otvaraju donji cvetovi zatim srednji i naposletku gornji. Prvih deset dana cvetanje je najobilnije i za pčelare najvažnije.

Cvetovi luče nektar samo ujutru. Zbog toga ih i pčele u to vreme živo posećuju. Docnije su posete sve ređe i u podne sasvim prestanu. S jednog hektara heljde dobiva se obično 30 do 60 kg meda.

Heljda kao usev zauzima zemljište oko 60 dana. Obično se seje kad prođe opasnost od mrazeva (slana), jer je prema hladnoći osetljiva. Brzo niče i za 15—20 dana posle setve počinje da cveta i izlučuje nektar. Kad precveta potrebno je 10—15 dana da seme sazri. Heljda naročito uspešno napreduje kad se poseje posle kiše. Ona ne voli hladnoću i vetrove ali isto tako ni velike vrućine za vreme cvetanja. Za jedan hektar potrebno je 80—100 kg dobrog semena. Seme treba sejati na dubinu od 3—4 cm. Kod nas se heljda uspešno gaji u Sloveniji i drugim planinskim predelima. Tamo pčelari često dobivaju znatne količine meda od ove biljke. Ona se gaji vrlo mnogo u svim krajevima sveta. Nijedna kulturna biljka ne daje toliko meda koliko heljda.

Med od heljde je ugasito rumene boje, u grlu malo pali i ima neobično jak miris, po kome se lako razlikuje od ostalih vrsta meda. Lica koja naviknu da ga upotrebljavaju, radije ga uzimaju nego druge, najfinije vrste meda. Mana je ovog meda u tome što sadrži veliki procent vode (do 32%) te se mora posle istresanja podvrgnuti specijalnoj nezi u cilju smanjivanja procenta vode. Kad se ušećeri, pretvori se u kašastu masu, koja se ne stvrdnjava.

Crnica (Erica carnea L.)

Crnica (crnjuša, vresika, zimocvet) je zimzeleni puzavi drvenasti šib, iz čijeg stabla izbijaju grančice duge 20—30 cm, pokrivene igličastim lišćem. Grančice su sa svih strana okićene cvetovima crvene boje. Raste gusto po šumama crnogorice, naročito ako je retka. Štetna je za šumu. Zato se šumari trude da je iskorene.

Crnica počinje da cveta još sjeseni i ako je zima blaga cveta u toku cele zime, ali najobilnije cveta uproleće. Tad zemlja u retkim šumama izgleda kao da je pokrivena crvenom čohom. U najvišim planinskim predelima crnica cveta čak do juna.

Crnica uvek dobro cveta posle vlažne i tople jeseni i snežne zime. Pčele je dobro posećuju kad god mogu da izleću. Ako se košnice rano sproleća prenesu bliže crnici, pčele mogu da sakupe znatne količine meda (10—20 kg). Med je otvorenožute boje i dugo vremena se ne ušećeri.

Crnici je srodan vrisak (Calluna vulgaris Salisb.) travoliki granati šib koji cveta od jula do novembra i pčelama daje odličnu pašu. Raste na ivicama šuma, na proplancima i u sasvim razređenim šumama, na ispašama itd. Uglavnom voli otvorene prostore i sunde. Ima ga naročito mnogo u Crnoj Gori, Bosni, Dalmaciji i Liki, gde pčele kad padnu dobre kiše u julu i avgustu nakupe velike količine meda (20—60 kg). Na obroncima Velebita vrisak izaziva rojenje u septembru i omogućuje da se čak i tako pozni rojevi pripreme za zimu.

Sl. 96. Vrisak i crpica; desno, grančica crnice; levo, grančica vriska

Izostavljeno iz prikaza

Med od vriska je zatvoreno žute ili crvenkaste boje. Ima svoj naročiti ukus, te ga lica, dok se ne naviknu na taj ukus, nerado uzimaju. Iz saća se teško istresa, jer je rastegljiv.

Druga grupa medonosnih biljaka

Amorfa (Amorpha fruticosa L.). — prednji šib sa savitljivim granama i duguljastim cvastima, u kojima su zbijeni mnogobrojni sitni ljubičasti cvetići. Cveta posle bagrema i pčelama daje dosta nektara i cvetnog praška. Rascvetalu amorfu pčele živo posećuju u toku celog dana. Amorfe ima mnogo pored Save. Razmnožava se vrlo lako iz semena.

Badem (Amygdalus communis L.). — Vrsta voća koja uspeva u toplijim krajevima. Ima krupne bele i belocrvene cvetove, s kojih pčele sakupljaju nektar i cvetni prašak. Cveta rano uproleće. U Beogradu i južno od Beograda se u baštama može naći ova voćka.

Bela vrba, srebrna (Salix alba L.). — Opšte poznato i rasprostranjeno drvo. Raste na vlažnim terenima, pored reka. Cveta rano i pčelama daje nektar i cvetni prašak. Isto tako je medonosna i bela vrba, krta (Salix fragilis). Obe ove vrbe pčele odlično posećuju, jer u to vreme kad one cvetaju ima malo rascvetalih biljaka.

Biserak (Symphoricarpus racemosus Mich ) — Ukrasni šib sa sitnim cvetovima ružičastocrvene boje i plodom belim kao sneg, veličine i oblika krupnih trešanja. Cveta dugo od maja do oktobra i uvek medi. Srodan muje crvenoplodni biserak (S. orbiculatus Mich.) s povijenim prutovima, koji počinje da cveta još u martu. Oba šiba se razmnožavaju reznicama a i deljenjem.

Sl. 97. Biserak 1 — grančica u cvetu; 2 — presek cveta; 3 — grančica s plodovima

Izostavljeno iz prikaza

Bob (Vicia faba L.). — Gaji se za ljudsku i stočnu hranu. Cveta u junu. Medonosan je, ali ne uvek. Na suši uopšte ne medi.

Bokvica (Plantago media L.). — Dugogodišnja korovska biljka sa cvetovima u duguljastom cilindričnom gustom klasu. Prašni končići su ljubičasti. Cveta od maja do septembra. Pčelama daje mnogo praška.

Borovnica (Vaccinium Myrtillus L.). — U šumskim predelima jako rasprostranjen i dobro poznat polužbun s crnim bobicama, koje se u svežem ili osušenom stanju upotrebljavaju za jelo i u medicini. Od njih se može praviti i vino. Raste na mestima gde je šuma isečena, zatim na proplancima, u blizini močvari itd. Cveta u maju i junu. Cvetove borovnica pčele vrlo rado posećuju i iz njih uzimaju nektar. Jako društvo može dnevno da sakupi sa cvetova borovnice do 2,5 kg meda.

Med od borovnica je dobrog kvaliteta: ima jak miris i prijatan ukus. Boja mu je malo crvenkasta ili sasvim svetla. Borovnici je srodna brusnica (V. vitis idaea.). Ona bolje izdržava mrazeve od borovnice, ali je manje medonosna,

Bosiljak (Ocimium Basilicum L.). — Omiljeno cveće naših naroda, naročito starijih oeoba. Može se naći u svakoj seoskoj bašti. Ima granato stablo visine oko 30 sm, okićeno sitnim belim cvetićima, koje pčele vrlo rado posećuju. Cveta U julu i avgustu.

Bosiljak je i lekovita biljka. Sadrži etarskog ulja i tanina. Cela biljka ima jak miris. Razmnožava se semenom.

Breza (Betula alba L.). — Cveta jednovremeno s listanjem. Pčele s njenih resa uzimaju cvetni prašak.

Sl. 99 Bršlјan (Hedera NeNh)

Izostavljeno iz prikaza

Breskva (Persica vulgaris Mill.). — Cveta krajem marta, odmah posle kajsije. Medonosna je kao i kajsija. U toku leta je često napadaju lisne vaši, te se na licu lista pojavljuje medljika, koju pčele u nedostatku nektara sakupljaju.

Brest (Ulmus). — Spada u red dobrih medonoša. Cveta rano, pre nego što lista. Pčele ga toliko posećuju da izgleda kao da se oko njega okuplja roj pčela. Ima više vrsta bresta. Kod nas su poznati: crni brest (Ulmus campestris Sm.), beli brest (Ulmus effusa Wild.), plutasti brest (Ulmus suberosa Ehrh) i planinski brest (Ulmus scabra Mill.) Brestovi vole jaku, vlažnu zemlju. U planinama se može naći samo poslednja vrsta.

Bršljan (Hedera Helix var. arborea L.). — Za pčelarstvo je interesantan samo kad raste kao ,,drvo“. Tada cveta. Čitavo se ,,drvo“ okiti bezbrojnim cvastima loptastog oblika, koje se sastoje iz zelenkasto-žućkasttgh cvetova. Pčele ih rado posećuju i sakupljaju nektar i cvetni prašak zatvoreno-žućkaste boje. Cveta od septembra.

Bundeva (Cucurbita Rero L.). — Gaji se u njivama između kukuruza i kao posebna kultura. Ima dvojake cvetove: jedne s lguškim a druge s ženskim organima. Spada u red dobrih medonoša. Dugo cveta (od juna do septembra) i daje cčelama nektar i cvetni prašak. Pčele je posećuju vrlo živo u jutarnjim časovima. Često se mogu naći u jednom cvetu i po dve pčele. Med je žute boje i ima svoj naročiti ukus i miris. Duleci i tikve, koji se upotrebljavaju za ljudsku hranu, takođe spadaju u red medonosnih biljaka.

Velikdanče (Pulmonaria officinalis Tourn.). — Dugogodišnja zeljasta biljka s cvetovima koji su u početku crveni, a zatim ljubičasti. Raste u listopadnim šumama. Cveta u martu i aprilu i obilno luči nektar. Daje pčelama ranu pašu.

Veliki vres (Eirica arborea L.). — Šib, raste u Hercegovini i Dalmaciji. Cveta rano i dugo (od januara do aprila) i daje pčelama dobru nektarnu pašu. Med mu je gust, jakog mirisa i boje žuto crvenkaste. Odličan je za popravljanje medova bez mirisa.

Vinova loza (Vitis vinifera L.). — Svojim sitnim cvetićima prijatnog mirisa privlači pčele, koje u njima nalaze nektar, u nekim krajevima ne medi, te je pčele ne posećuju.

Visibaba (Galanthus nivalis L.). — Dugogodišnja lučasta biljka s belim cvetom, koji se pojavljuje dok se sneg još nije potpuno otopio. Daje pčelama nektar.

Višnja (Prunus cerasus L.). — Cveta krajem marta. Izdašna je u lučenju nektara, ali ovaj ima manje šećera nego nektar trešnje.

Vrbova trava, vrbenica

— Ima sočno stablo koje pone-kad raste do visine čoveka. Na vrhu stabla je cvast (grozd) s krupnim lјubičastim cvetovi-ma, koji, po izlučivanju nektara, stoje na prvom mestu među zelјastim bilјkama. Prema proračunu stručnjaka jedan hektar pod ovom bilјkom može da da 500—600 kg. meda. Pčele je posećuju od 9—11 i od 15—16 čaorva. Vrbova trava je naročito medonosna kad su noći hladne a dani topli. Uspeva na vlažnim zasenčenim mestima, na šumskim zgarištima, na terenima sasečenih šuma dok je ne uguše druge bilјke. Razmnožava se se-menom i korenom. Na jednom mestu ostaje po nekoliko godina. Med je providan, zelenkaste boje, čist i vrlo prijatnog ukusa. Brzo kristališe. U SAD i Rusiji vrbova trava daje velike količine meda. Kod nas je ima u Bosni. Cveta u julu i avgustu.

Sl. 100. Vrbovac (vrbova trava) 1 — vršni deo grančice sa cvetovima; 2 — cvet sa jednim delom kruničinih listića; 3 — seme

Izostavljeno iz prikaza

Gavez (Symphytum officinale L.). — Raste na vlažnim livadama i pašnjacima. Spada u plemenite korove. Pčelama daje nektar. Cveta od juna do septembra. Lekovit je.

Gledičje , (Gleditschia triacanthos L.). — Visoko trnovito drvo sa sitnim zelenkastim cvetićima. Kad je u cvetu, pčele ga vrlo živo posećuju i sakupljaju nektar. Manje je medonosak od bagrema a cveta posle ovog. Odlično podnosi rezanje, te se zbog toga a i zbog velikih trnova (bodlji) upotrebljava za živu ogradu. Razmnožava se iz semena.

Glicinija kineska (Glicine chinensis Siims.). — Puzavi ukrasni šib s krupnim ljubičastim cvetovima sakupljenim u grozdove. Cveta u maju. Pčelama daje nektar.

Glog (Crataegus). — Raste kao veći šib ili kao osrednje drvo s vrlo jakim bodljama. Cveta u maju. Pčele ga rado posećuju. Pčelari se žale da se za vreme njegovog cvetanja pred košnicama može videti veći broj mrtvih pčela. Pretpostavlja se da je nektar glogovog cveta otrovan za pčele. U šumi Majdan Kučajne ima vrlo mnogo glogovih drveta, ali se nije moglo utvrditi štetno dejstvo glogovog cveta iako su ga pčele živo posećivale.

Grahorica (Vicia sativa L.). — Jednogodišnja biljka iz porodice mahunica. Gaji se za zelenu hranu i za seme. Raste i kao divlja. Najviše nektara daju vancvetne mednice. Cveta od maja do avgusta. Kad izlučuje nektar, pčele je živo posećuju. Med je gust i teško se istresa.

Grašica (Vicia cracca L.). — Liči na običnu grahoricu. Kad je u cvetu, puna je grozdića sa sitnim plavim cvetovima. Raste po livadama, između žbunja, u vrtovima itd. Cveta u junu i julu. Pčelama daje nektar. Ponekad sa ove biljke pčele mogu da sakupe dosta meda.

Dafina (Eleagnus) — Raste kao šib ili drvo. Liči na vrbu. Ima sitan, iznutra zlatnožut a spolja blistavo srebrnast cvet. Kad cveta, miriše cela okolina. Pčele je rado posećuju. Cveta u maju. Plod nekih vrsta se jede.

Divizma (Verbascum). — Dugogodišnja zeljasta biljka s otvoreno žutim cvetovima na pravom vretenastom stablu. S ove biljke pčele uglavnom uzimaju cvetni prašak. Neki misle da je otrovna za pčele, u šta je teško poverovati. Divizma spada u lekovite biljke. Osušeni krunični listići ulaze u sastav plućnog čaja.

Divlji kartop (Viburnum Opulus L.). — Šumski šib. Najčešće raste po obalama i trnjacima. Pčele rado posećuju velike cvasti sastavljene od sitnih belih cvetića, koji se razvijaju u maju. Na krajevima cvasti nalaze se krupni neplodni cvetovi. Divlji kartop je medonosniji na vdažnom terenu. U parkovima se rajn pitomi kartop „snežna lopta , ali on ni]e medonosan. Divljem kartopu je srodna čibukovina ili udika (Vibumum Lantana), koja je takođe medonosna.

D i nj a (Cucumis Melo L. ) — Cveta u junu i julu. Manje je medonosna od krastavaca. Pčele je posećuju zbog nektara i cvetnog praška.

Dobričica (Glechoma hederacea L.). — Višegodišnja divlja biljka. Raste u šumama, po žbunju do 60 cm visine. Stablo joj je ležeće s uzdignutim grančicama, na kojima su ljubičasto — plavi cvetovi skupljeni u poluštitove. Cveta od aprila do jula. Pčele u cvetovima nalaze nektar i cvetni prašak.

Drač, čalija (Paliurus aculeatus Lam.). — Trnoviti šib. Pogodan za živu ogradu. Ima sitne cvetove zlatnožute boje. Cveta vrlo dugo, od aprila do oktobra. Daje nektar.

Dren (Coimus mas L.). — Raste kao šib ili malo drvo. Vrlo je medonosan. Cveta vrlo rano, često još u februaru. Ima žute cvetiće, koji čine da se dren za vreme cvetanja vrlo lako otkriva u šumi. Pčelama daje nektar i cvetni prašak u doba kad ih u prirodi ima vrlo malo, a pčelinjim društvima su potrebni za njihovo razviće. Zaslužuje veliku pažnju pčelaua. Drvo drena je veoma čvrsto i mnogo cenjeno. Plod je mesnat, zatvoreno crvene boje. Upotrebljava se za jelo i za spravljanje napitaka.

Duvan (Nicotiana).— Daje pčelama dobru pašu u drugoj polovini leta. Med od duvana pomalo gorči, ali je za ishranu pčela vrlo dobar. Fabrike duvana ga upotrebljavaju za ispiranje boljih vrsta duvana.

Dunja (Cydonia vulgaris L.). — Cveta posle ostalog voća a nešto pre bagrema. Cvetovi najviše izlučuju nektar u periodu od sazrevanja prašnih kesica do oplođavanja, kad ih pčele vrlo rado posećuju. Jedan cvet izluči prosečno oko 3,5 mg nektara.

Esparzeta (Onobrychis sativa Lam.). — Gaji se kao kućna biljka a raste i kao divlja. Plod joj je poluokrugla jednosemena mahuna. Cvetovi su ružičasti ili crveni u konusnim grozdićima. Obrazuje dugačak koren (do 10 m.). Prve godine daje pojedinačne stabljike, a druge se stići. Daje seno koje se smatra kao najbolje za sve vrste stoke, a naročito za konje. U zelenom stanju ne nadima.

Po izlučivanju nektara, esparzeta spada u odlične medonoše. Jaka društva mogu dnevno da sakupe po 4 kg meda. Med od esparzete je mirisan, prijatan po ukusu, providan i otvoreno-žute boje. Teško kristališe, a kad do toga dođe dobija kremkastu boju.

Esparzeta se najviše gaji u Francuskoj. U departmanu Loare trećina zemljišta je pod esparzetom. Ona cveta dvaput. Prviput posle cvetanja voća i drugiput mesec dana posle košenja. Cvetanje traje 3—4 nedelje. Pčele sa esparzete sakupljaju pored nektara i cvetni prašak,

Esparzeta zaslužuJe punu pažnju pčelara. Ovo utoliko više što podnosi sušu, može se gajiti na zapuštenom zemljištu, na padinama brda, na kamenitom i neplodnom terenu. Za esparzetu zemljište treba duboko uzorati. Seje se uproleće.

Žalfija livadska (Salvia pratensis L.). — Raste u livadama, pašnjacima i pored puteva. Spada u porodicu usnatica. Cvetne grupe se sastoje iz po 6 plavih cvetova. Gornji deo krunice je povijen u obliku srca (gornja usna). Krunica je triput duža od čašice (20—25 mm). Pčele je rado posećuju, jer obilno luči nektar. Njihov rad je nešto otežan zbog dubine cvetova.

Žalfija prstenasta (Salvia verticillata L.). — Višegodišnja biljka. Odlično podnosi sušu. Vrlo dobra kao medonoša. Crveno-ljubičasti cvetovi grupisani su u obliku loptica oko glavnog i bočnih stabala, koji se završavaju cvastima u obliku kitice. Luče dosta nektara, koji je providan, bezbo|an i bez mirisa, s velikim procentom šećera. Jedna biljka ima oko 8.900 cvetova. Cveta od juna do septembra. Raste divlje na sunčanim mestima, oko jarkova, pored puteva itd.

Ždraljevina, ždraljika (Melilotus officinalis Desr.). — Dvogodišnja leptirasta biljka s pravim granatim stablom do 1 m visine, na kome se razvijaju dugački grozdići sastavljeni iz otvoreno žutih cvetića. Spada u red vrlo dobrih medonosnih biljaka, naročito u drugoj godini života, što kazuje i njeno latinsko ime (koje daje med). Odlično podnosi sušu.

Cveta od juna do septembra.

Sličan ždraljevini je kokotac. (Mililotus albus Desr.). — On ima za razliku od ždraljevine cvetiće bele boje. Raste pod istim uslovima pod kojima i ždraljika. Pčelama daje nektar i cvetni prašak.

Ždraljevina i kokotac se mogu naći u svim našim krajevima gde u zemlji ima kreča. Najviše ih ima, koliko nam je poznato, u dolini reke Ibra. U Australiji, Južnoj Africi i Sjedinjenim Američkim Državama se gaje na velikim površinama kao kulturne biljke, jer s jedne strane daju veliku količinu stočne hrane a s druge popravljaju zemljište, bogateći ga azotom. Usto, one tamo daju glavne količine meda. Jedini uslov za njihovo uspešno gajenje je postojanje kreča u zemlji. Pored dvogodišnjeg kokotca u SAD se gaji još i jednogodišnji poznat pod imenom hubam deteline.

Sl. 102. Ždralјevina

Izostavljeno iz prikaza

Živi plot (Lycium barbarum L.). — Šib čije se grane u drugoj godini povijaju. Cveta celo leto bledocrvenim ili ljubičastim cvetikima, koji se nalaze u pazuhu liška. Pčele ih rado posećuju. Živi plot se gaji kao živa ograda.

Žuta lucerka(MedicagofalcaiaL.).— Dugogodišnja bil.ka sa stablom do 60 sm visine. Ima sitne žute cvetiće sakupljene u kratke kitice. Raste po poljima, livadama, pašnjacima i proplancima a gaji se i kao pićna biljka. Cveta od juna do sredine jeseni. Pčele je rado posećuju, skupljajući nektar i cvetni prašak. Kao stočna hrana je izvanredna. Uspeva svuda. Podnosi da je stoka pase. Njena mahuna ima oblik srpa.

Ovoj pićnoj i medonosnoj biljci treba posvetiti više pažnje. Može se upotrebiti i za poboljšanje kvaliteta livadske i pašnjačke trave, a može se i naročito gajiti, u mešavini s drugim travama. Za mešavinu je dovoljno 12 kg semena po hektaru.

Žutika, šimširika (Berberis vulgaris L.). —Ukrasni, pomalo bodljikavi šib do 3 m visine s malim prstenastim cvetovima grupisani u žute kitice. Cveta u maju i junu. Pčele je rado posećuju, jer njeni cvetovi obilno izlučuju nektar. Plod žutike se jede. Kaže se, da po finoći ukusa prevazilazi limunov sok. Žutika je pogodna za živu ogradu. Razmnožava se semenom. No ona ima i jedan veliki nedostatak. Gljivice koje izazivaju rđu na pšenici jedan stadijum svog života provode na njoj, odakle prelaze na žito i pričinjavaju veliku štetu. Otud se ne preporučuje gajenje žutike tamo gde se gaje žita.

Zvezdan (Lotus corniculatus L.). — Raste u livadama i pašnjacima. Cveta u maju i junu. Pčelama daje nektar i cvetni prašak.

Zvonce (Campanula medium L.). — Raste kao divlja a gaji se i kao cveće. Cveta u julu i avgustu. Pčelama daje nektar i cvetni prašak.

Zidna lozica (Ampelopsis muralis Veitchi). — Sadi se pored zidova. Ima krupno lišće koje liči na lišće bršljana. Štiti zidove od vlage. Ima sitne, zelenkaste, gotovo nevidljive cvetiće, koje pčele u velikom broju posećuju tako da ponekom izgleda da je tu došao roj. Iz njenih cvetova pčele uzimaju nektar i cvetni prašak. Cveta u julu. Razmnožava se kalemljenjem na petolisnu lozicu. Plod joj je crna bobica, koju zimi živina rado jede.

Zlatni prut (Solidago virga aurea L.). — Dugogodišnja biljka s otvoreno žutim cvetovima koji obrazuju cvast u obliku metlice. Raste do 1 m visine. Cveta od jula do septembra. Na toplom i vlažnom vremenu daje nektar i cvetni prašak. Najčešće se eusreće u suvim šumama i žbunju.

Zova crnoploda (Sambucus nigra L.).— Raste kao žbun i kao drvo. Cvast u obliku štita sastavljena je iz velikog broja malih belih žućkastih cvetića jakog mirisa, koji pčelama daju nektar i cvetni prašak. Cveta u maju. Osušeni cvetovi se upotrebljavaju za spravljanje čaja. Postoji još i zova s crvenim plodom (S. racemosa L.) koja je takođe medonosna.

Iva planinska (Salix Sargea L.). — Raste kao drvo i kao visoki šib u planinama pored vlažnih uvala a uspeva i u ravnicama. Cveta vrlo rano, u februaru i martu. Cvasti su sedeće rese (mace) sastavljene od mnoštva malih trubica s prašnicima žute boje. Medi gotovo svake godine. Tamo gde ima dosta ive pčelari ne moraju mnogo da se brinu za ranu pašu, naročito za cvetni prašak, koga ima u izobilju. Za pčelarstvo je isto tako važna i iva krupnolista (S. grandifolia), koja raste u dolinama i cveta gotovo u isto vreme kad i iva planinska.

Ivica, rano zelje (Ajuga reptans L.). — Raste u livadama i njivama. Pripada porodici usnatica. Uproleće (april) pčelama daje dosta nektara.

Iglica livadska (Geranium pratense L.). — Višegodišnja livadska biljka s plavo ljubičastim cvetovima. Cveta celo leto. Smatra se kao dobra medonoša, kako po1 izlučivanju nektara tako i po dužini cvetanja. Pored nektara, daje i cvetni prašak.

Inkarnatska detelina (Trifolium incarnatum L.). — Jednogodišnja biljka. Gaji se za zelenu stočnu hranu i za pčele, jer je vrlo medonosna. Kažu, da je pčele radije posećuju nego belu detelinu. Cveta u junu. Cvetovi obrazuju duguljaste konuene glavice otvorenocrvene ili bele boje. Osetljiva je prema suši.

Jabuka (Pyrus malus L.). — Spada u red dobrih medonoša. S jednog hektara pčele mogu da sakupe oko 20 kg meda, bledožute boje i vrlo prijatnog mirisa i ukusa. U krajevima s prostranim jabučarima od jabuka se može dobiti i izvestan suvišak meda ako su društva dobro pripremljena i jaka.

Javor mleč (Acer platanoides L.). —Visoko i vrlo lepo drvo s cvetovima žućkasto-zelenim ukrasnim buketima. Cveta vrlo rano, pre pojave lišća. Po svojoj medonosnosti je na prvom mestu ispred svih drugih vrsta javora. Jaka društva mogu da sakupe nešto i viška meda.

Javor pravi (Acer pseudoplatanus L.). — Visoko i vrlo lepo drvo kao i javor mleč. Od njega se prave gusle i vrlo lep nameštaj. Lisna ploča ima tri režnja prema pet kod mleča. Mirišljavi cvetovi vise u grozdovima i razvijaju se posle listanja. Manje su medonosni od cvetova mleča, ali zato izlučivanje nektara nikada ne omane.

Jagorčevina (Primula acaulis L.) — Zeljasta dugovečna biljka sa žutim mirišljavim cvetovima. Raste po retkim šumama, šikarama i livadama. Pčele je posećuju zbog cvetnog praška. Krunica joj je dugačka, te teže dolaze do nektara, ali nije isključeno da uzimaju nešto i nektara, naročito kad su povoljni uslovi za njegovo izlučivanje.

Jagorčevina je i lekovita biljka. Za lek se upotrebljavaju koren i cvet.

Jarič (Sedum acre L.).— Niski trn s kratkim, debelim, mesnatim lišćem i žutim sedećim cvetovima. Raste po peščanim i suvim mestima, na obalama jaruga i reka i na obroncima izloženim suncu. Cveta u junu i julu i bez obzira na sušu daje mnogo nektara. Med ima zelenožutu boju. Cvetove ove biljke pčele posećuju od jutra do mraka. U narodnoj medicini se upotrebljava kao lek.

Jova, jošika (Alnus). — Visoko drvo, raste pored reka.

Cveta (resa) rano uproleće i daje pčelama velike količine cvetnog praška i propolisa. Branjem resa može i sam pčelar doćc do potrebnih rezervi cvetnog praška. Za ovo se preporučuje da se obrane rese stave u toplu sobu na često sito, ispod koga treba staviti hartiju. Kad se rese otvore, sito prodrmati, pa će cvetni prašak padati na hartiju.

Jorgovan (Syringa vulgaris L.).— Opštepoznati ukrasni šib, koji se može naći u svakoj bašti, gde se gaji zbog vrlo prijatnog mirisa. U okolini Kučeva raste kao divlji. Cvetovi jorgovana izluč4uju nektar, ali je pčelama često nepristupačan ;zbog dubine cveta (10 mm.) Kad je vlažno i toplo vreme, nektar toliko ispuni levčgf cveta da ga pčele mogu uzimati. Neki tvrde da pčele sa strane probuše levčić i tako posrču izlučeni nektar.

Sl. 105. Kalina (pasjakovina, mečkovac) (Lygustrum vulgare L.)

Izostavljeno iz prikaza

Judino drvo (Cercis selinuastrum). — Veliki i ukrasni listopadni šib. Cveta pre bagrema. Tad su mu stablo i sve grane načičkane crvenkastim cvetićima, iz kojih pčele uzimaju nektar.

Kajsija (Prunus armeniaca L.), — Cveta rano. Pčele je dobro posećuju. U nektaru ima blizu 40% šećera.

Kalina (pasjakovina, mečkovac) (Lygustrum vulgare L.). — Granati džbun visine do 3 m s belim mirisnim cvetovima na vrhu letorasta u metličastoj cvasti. Pčelama daje nektar i cvetni prašak. Cveta u maju i junu. Pogodna je za živu ogradu. Njenim plodom (bobicama) hrane se ‘ptice.

Kandilka (Aquilegia). — Dugovečna zeljasta biljka, visine 30—60 cm. Kao divlja raste u šumi, a kao pitoma gaji se u baštama. Cvetovi su veliki i mogu biti plavi, ljubičasti, ružičasti i beli. Imaju mamuzicu. Sve vrste kandilke s kratkom mamuzom više daju cvetni prašak, a vrste s dugačkom mamuzom daju više nektar. Pčele dolaze do nektara kad bumbari progrizu mamuzu.

Kantarion (Hyparicum). — Lekovita zeljasta biljka sa žutim cvetovima, bez mednica, s velikim brojem prašnika sraslim u tri snopića. Pčele ga posećuju ujutru, zbog cvetnog praška. U našem narodu kantarion potopljen u zejtin upotrebljava se za lečenje rana, opekotina itd., a i za spravljanje čaja za čišćenje krvi, lečenje jetre itd. Cveta u junu i julu. Raste po svetlim šumama, krčevinama, kamenjaru itd.

Kariopteris (Caryopteris mastacanthus L.). — Žbunast šib, visine 1—1,5 m. Cveta u septembru i oktobru. Vrlo koristan kao pozna paša.

Katalpa (Catalpa bignonioides Walt). — Ukrasno drvo srednjeg rasta s belim velikim cvetovima sakupljenim u grozdove. Brzo raste, te je vrlo pogodna za drvorede. Pčelama daje nektar i cvetni prašak.

Kelrajterija (Koelreuteria paniculata L.). — Omanje drvo. Za pčelarstvo je interesantno što ispunjava prazninu između lipa i japanske sofore. Spada u red srednje medonosnog drveća.

Kesten divlji (Aesculas hippocastanum L.). — Visoko drvo s vrlo lepom krunom. Sadi se po parkovima i drvoredima.

Sl. 106. Kariopteris

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 107. Kesten pitomi

Izostavljeno iz prikaza

Cveta pre bagrema. Cvetovi obrazuju velike prave piramidalne grozdove. Pčele ih vrlo živo posećuju i s njih uzimaju nektar i cvetni prašak. Plodovi kestena se upotrebljavaju za stočnu hranu.

Kesten pitomi (Castanea sativa L.).— Drvo svud poznato po plodu koji je bogat skrobom i vrlo ukusan za jelo. Odlično uspeva u Metohiji, Sloveniji i Bosni gde postoje prostrane kestenove šume. Cveta u junu i pčelama daje nektar i cvetni prašak. Izgleda da cvetni prašak daju rese, a nektar ženski cvetovi. Med je zatvorene boje i po ukusu ne spada u red najboljih medova. Kad je pomešan s medom iz drugih izvora, ne može mu se staviti nikakav prigovor, a to gotovo uvek biva, s obzirom na to što cveta u junu.

Klen (Acer campestre L.) — Vrsta javora, raste do 8 m visine. Cveta u aprilu ili maju, pošto drvo lista. Ima rumenkasto zelene cvetiće, koji pčelama daju nektar i cvetni prašak.

Konjski bosiljak (Mentha pulegium L.). — Korovska biljka, raste na vlažnom terenu oko Dunava, Save i drugih reka. Sitni ljubičaeti cvetovi grupisani duž stabla u cvetne loptice daju pčelama od jula do oktobra dobru pašu. Cvetovi se razvijaju s razvijanjem stabla tako da dok su cvetovi pri vrhu još u pupoljcima, dotle su loptice ispod njih s otvorenim cvetovima a ispod ovih su loptice sa čašicama u kojima se nalaze semenke. Pčele rado posećuju konjski bosiljak, kao i njemu srodne biljke Mentha arvensis L. i Mentha aquatica L. Pčelari, u krajevima u kojima ima dosta konjskog bosiljka, često dobivaju u avgustu znatne količine meda. Konjski bo-siljak je važan još i zbog toga što se pčelinja društva na njemu dobro pripreme za zimu.

Korijander (Coriandrum sativum L.). — Jednogodišnja eterično-uljana biljka. Raste kao divlja a i gaji se radi dobivanja etarskog i masnog ulja. Stabljika je razgranata i na vrhovima ima cvasti (štitove) s mnogobrojnim belim ili ružičastim cvetićima, koji izlučuju nektar, zbog čega ih pčele rado posećuju.

Krastavac (Cucumis sativus L.).— Jednogodišnja baštenska biljka. Pčelama u glavnom daje nektar. Počinje da cveta u maju. Pošto ima dve vrste cvetova, bez pčelinjih poseta ne bi se dobio dobar prinos.

Krlja (Ricinus oommunis L.). — Kulturna jednogodišnja biljka. Gaji se zbog semena, iz kojeg se dobiva ricinusovo ulje. Jlaje pčelama cvetni prašak. Može se sejati pored košnica radi zaštite od julskog sunca, pošto se grana i ima veliko lišće. Cveta u junu i julu.

Kruška (Pyrus communis L.). — Manje je medonosna od jabuke. Divlja kruška je medonosnija od pitome. Nektar kruške se brzo suši i ima mali procenat šećera, pa je ipak rod kruške tesno povezan s posetama pčela.

Kukurek (Helleborus). — Dugogodišnja zeljasta biljka s jakim korenom, iz koga još u toku zime izbije stablo do 30 cm visine. Cveta u početku marta a ponekad i mnogo ranije (januar, februar). Cvetovi su sunovratni i obilno luče nektar kad je vreme makar i malo toplo. Kukurek cveta oko 40 dana. Za pčelarstvo je važno što njegovi cvetovi daju pčelama pored nektara i cvetni prašak, i to baš onda kad je najpotrebniji. Kukurek je otrovna biljka. Narod upotrebljava koren za zatravljivanje obolele stoke, naročito svinja.

Kupina (Rubus fructicosus L.). — Jagodičasti džbun s crnim plodovima. Srodna je malini. Kao divlja raste gotovo u svim našim krajevima, a naročito u šumskim. Cveta vrlo dugo (maj—juli) i daje pčelama odličnu pašu. Nektar ima veliki procenat šećera (49%). S obzirom na hranljivu vrednost njenog ploda, ona bi se mogla gajiti i kao kulturna biljka. Nešto se malo razlikuje od prave kupine, kupina-ostruga koja je takođe medonosna.

Lanilist (Linaria vulgaris Mill.). — Ima krupne cvetove s ostrugom, koju bumbar obično progrize i posrče nektar koji se u njoj nalazi. Novo izlučenim količinama nektara i iz tako probušene ostruge koristi se i pčela. Iz sitnolistog lanilista pčele uzimaju nektar bez pomoći bumbara. Oba lanilista cvetaju krajem leta i ujesen, te pretstavljaju poznu pašu.

Ledinjak (Ranunculus ficaria L.). — Cveta posle visibabe i procepka. Noću i danju kad je oblačno i hladno, cvetovi su zatvoreni. Otvaraju se na toplom i sunčanom vremenu i pčelama, koje ih rado posećuju, daju nektar i cvetni prašak.

Leska (Carylus Avellana L.). — Vrlo značajna biljka za pčelarstvo. Daje pčelama iz svojih resa prvi sveži cvetni prašak. Kad je zima blaga, cveta već u januaru. Nijedan pčelarski dom ne treba da bude bez leske. Ovo tim pre što je ona ukrasan i rodan šib. Leski je srodna divoljeska ili mečja leska, koja raste kao drvo i za pčelarstvo ima isti značaj kao i leska.

Lubenica (Citrulus vulgaris Schrad.). — Jednogodišnja baštenska biljka, čija rodnost mnogo zavisi od pčelinjih poseta. Pčele je rado posećuju iako ne daje mnogo nektara, jer cveta u doba kad paša nije bogata.

Lucerka (Medicago sativa L.). — Prvorazredna kućna biljka s leptirastim, plavim ili ljubičastim cvetićima, dobro poznata svim poljoprivrednicima. Ona je isto tako i dobra medonoša. U krajevima u kojima se gaji na većim površinama, daje znatne količine meda. Oprašivanje cvetova je tesno vezano s posetama insekata, i vrlo je interesantno. Da bi do njega došlo, mora doći do eksplozije cveta, koju izaziva pčela ili neki drugi insekt. Eksplozija se sastoji u sledećem. Prašnici i žig se nalaze na dnu cveta pritegnuti naročitim elastičnim pokrivačem. Kad pčela ili koji drugi insekt padne na cvet, oni se odjedanput oslobode i eksplodirajući snažno podignu gore, pri čemu prašnici izbace cvetni prašak na donji deo pčelinjeg tela. Pošto je žig nešto ispod prašnika, to on prvi udari o telo insekta i ako je ovaj bio ranije zaprašen s cvetnim praškom drugog cveta, dolazi do ukrštenog oprašivanja. Prilikom podizanja prašnika i žiga ponekad se može čuti laki pucanj i videti oblačić cvetnog praška (eksplozija).

Ljubičica (Viola odorata L.). — Opštepoznata travasta biljka s mirišljavim plavim i belim cvetovima. Cveta rano uproleće. Pčelama daje nektar.

Majčina dušica (Thymus serpyllum L.). — Polužbun iz porodice usnatica s puzavim drvenastim izdancima i zeljastim uspravnim grančicama na kojima se nalaze okrugle cvasti s crvenkastim cvetićima. Cveta od jula do jeseni. Vrlo je medonosna. Cela biljka je prijatnog mirisa. Lekovita je. Ima mnogo vrsta i podvrsta majčine dušice.

Mak (Papaver). — Opštepoznata jednogodišnja biljka s krupnim cvetovima koje pčele odlično posećuju u cilju sakupljanja cvetnog praška. Na jednom cvetu se u isto vreme može naći po nekoliko pčela. I baštenski mak koji se gaji zbog semena takođe daje dosta cvetnog praška.

Malina (Rubus idaeus L.). — Šib srodan kupini, daje vrlo ukusan i mirisan plod. Raste u šumama a gaji se i po baštama kao kulturna biljka. Kod nas je ima u Bosni i zapadnoj Srbiji. Spada u red odličnih medonoša, izlučuje nektar i na hladnoći. Cveta u maju. Jaka društva mogu da sakupe od malina po nekoliko kg meda dnevno. Med je svetle boje i izvanrednog mirisa i ukusa.

Maslinica (hajdučka oputa) (Daphne Mezereum L.).— Otrovan šumski šib, raste do 1,5 m visine. Voli zasenčena i vlažna mesta. Ima ružičaste mirisne cvetove u kiticama od po 3—4 cveta, od kojih se dobivaju bobice crvene ili žute, vrlo otrovne. Maslinica cveta vrlo rano, u martu i pčelama daje dobru pašu.

Matičnjak (Melissa officinalis L.). — Višegodišnja zeljasta žbunasta biljka iz porodice usnatica. Raste u visinu od 45—90 sm a ponekad i više. Stablo je uspravno i granato. Cvetovi su beli. Cela biljka, naročito pre cvetanja, i za vreme cvetanja, ima jak miris, koji pčele mnogo vole. Zbog toga se lišćem ove biljke trlja unutrašnjost košnice pre naseljavanja. Vrlo ie medonosna, ali lčele do nektara teško dolaze. Cveta u junu i julu i tad pčelama daje nektar odličnog kvaliteta. Matičnjak raste u šumama i gaji se po baštama kao pčelarska a i kao lekovita biljka. Iz njegovog lišća dobiva se skupoceno ulje. Dobro uspeva na rastresitoj zemlji, bogatoj humusom ili nađubrenoj.

Voli sunce, iako dobro uspeva i u hladu. U ovom poslednjem slučaju slabije miriše.

Matičnjak se razmnožava iz semena i deljenjem žbuna. Ako se seje, treba ga sejati u aprilu. Na 100 kv m potrebno je pola kg semena. U početku mlade biljčice treba pleviti. Docnije, one same guše druge trave. Deljenjem se razmnožava uproleće. Iskopase ceo žbun i podeli na nekoliko delova. Svaki deo treba da ima po 3—4 čvora. Delovi žbuna se sade na rastojanju od 30 cm. Cveta u drugoj godini. Na jednom mestu može ostati pet godina. Tada ga treba presaditi.

Miloduh, b l a g o v a n (Hyssopus officinalis L.). —Polužbunasta biljka iz porodice usnatica, visine 45—90 cm sa sedećim zatvorenoplavim cvetovima grupisanim u kite u uglovima gornjih listova. Raste kao divlji, a i gaji se u baštama kao lekovita i pčelarska biljka. Pčelama daje mnogo nektara i cvetnog praška. Cveta dugo, od jula do polovine jeseni.

Sl. 110. Matičnjak (Melisisa officinalis L.)

Izostavljeno iz prikaza

Mrtva kopriva bela (Lamium album L.). — Višegodišnja biljka iz porodice usnatica, s belim cvetovima koji se nalaze u grupicama oko stabla u pazuhu listova. Cveta od aprila do jula. Daje nektar i cvetni prašak.

Motva kopriva crvena (Lamium purpureum L.). — Jednogodišnja biljka. Raste kao korov u detelištima (dok detelina ne poraste u žitima dok su još mala, u baštama itd. Počinje da cveta još u martu. U aprilu daje pčelama odličnu pašu. Mrtvu koprivu pčele koriste do pozne jeseni.

Ogrozd (Ribes grossularia L.). — Ranocvetni šib. Cveta krajem marta ili u početku aprila. Pčelama daje nektar i bledožuti cvetni prašak. S obzirom na to da se plod (bobica) upotrebljava za jelo, ogrozd treba gajiti na svakom pčelinjaku pored staza. Srodna mu je r i b i z l a, takođe medonosna.

Pavit (Clematds vitalba L.). — Puzavi šib s belim cvetovima iz kojih pčele uzimaju nektar. Cveta celo leto. Sok biljke je otrovan. Upotrebljava se za pletenje košnica vrškara.

Pavlovnija carska (Paulovnia imperialis L.). — Ukrasno drvo. Cveta rano sproleća. Ima krupne uspravne grozdove. Pčele je odlično koriste u primorskim krajevima, jer tamo cvet ne ozebe.

Palamida (Cirsium olearaceum Scop.). — Korov iz porodice glavičastih biljaka. Raste na vlažnom zemljištu, pored potoka i reka i u ritovima itd. StablO’ je manje bodljikavo, dok lišće1 ima jake bodlje. Mnogobrojni ljubičastocrveni cvetići s jakim mirisom, grupisani su u male, uzane cvasti, obavijene bodljikavim listićima. Palamida cveta u julu i avgustu. Med od palamide je beo, prijatnog mirisa i ukusa._ Ima više vrsta palamide. Sve su one medonosne.

P a m u k (Gossypium). — Vrlo važna industriska biljka. Raste 1—3 m u visinu. Ima velike cvetove, koji dostižu do 7,5 cm u prečniku. Prvog dana su bledožuti a drugog postaju sasvim purpurni. Pamuk ima cvetne i vancvetne mednice. Cvetne mednice počinju da luče nektar mnogo pre nego što se pupoljci otvore i luče ga i posle precvetanja. Vancvetne mednice se nalaze ispod cveta, na podčašju i na lišću. Lisne mednice počinju da luče nektar vrlo rano kad biljka dobije 2—3 prava listića, a prestaju nešto pre nego što list odumre. Neke vrste pamuka nemaju lisnih mednica ili ih imaju na svim listovima.

Pčele sakupljaju nektar s cvetnih i vancvetnih mednica, ali sa prvih mnogo manje. One posećuju pamuk od jula pa sve do prvih mrazeva i pod povoljnim uslovima sakupe velike količine meda. Najviše ga posećuju od 9—11 i od 13—16 časova. Med je svetle boje. Po kvalitetu ne ustupa najboljim vrstama meda. S cvetova pamuka pčele sakupljaju i cvetni prašak.

Paprika divlja (Cynanchum Vincetoxicuta R. Br.).— Višegodišnja biljka s cvetovima grupisanim u polugranate štitove. Cveta u julu i avgustu. Pčelama daje samo nektar.

Pasdren visoki (Rhamnus frangula L.). — Šib koji raste u senci drugih drveta. Traži vlažno zemljište. Cveta od aprila do juna. Pčele ga rado posećuju i s njegovih cvetova sakupljaju nektar i cvetni prašak. Manje je medonosan, ali ga ima mnogo više, pasdren obični (E. cathartica L.). On se odlikuje od prvog time što mu se izdanak završava trnom a ne pupoljkom kao kod prvog, i što mu cvet ima četiri krunična listića umesto pet. Običan pasdren cveta odmah posle voća. Kora i plod ove biljke otvaraju stolicu. Med se ne zgušnjava i ne kristališe. Dobar je za .lica koja pate od zatvora. Na lišću običnog pasdrena provodi izvesno vreme život gljivica koja izaziva rđu na lišću ovsa, te se zbog toga ne preporučuje njegovo razmnožavanje.

Paštrnak (Pastinaca sativa L.). — Dvogodišnja zeljasta biljka s krupnim žutim cvetovima u štitu. Kao divlji raste pored puteva, po pustarama i livadama. Cveta i daje nektar druge godine u toku leta. Gaji se i kao kulturna biljka.

Petolista lozica (Ampelopsis quinquefolia R. Sch.). — Puzavi šib, pogodan za ladnjake, zidove itd. Ima jedva vidljive cvetiće koji pčelama daju nektar i cvetni prašak. Cveta od juna do avgusta.

Podbel (Tussilago farfara L.). — Jedan od prvih vesnika proleća. Liči na maslačak. Na sunčanim mestima pojavljuje se pre nego što se otopi sneg. Daje nektar i cvetni prašak.

Sl. 112. Podbel 1 — cvetni izdanci i lišće; 2 — presek cevaste krunice; 3 — jezičasti cvetić; 4 — plod

Izostavljeno iz prikaza

Potočnjak (Lythrum saldcaria L.). — Višegodišnja biljka s purpurnim cvetićima grupisanim u duguljastu klasastu metlicu, daje mnogo nektara i cvetnog praška zelene boje. Na toplom vremenu medi celog dana. Raste po vlažnim mestima, niskim obalama reka i u ritovima. Cveta od jula do septembra. Kad ga ima na većim površinama i pod povoljnim uslovima, može da da znatnu količinu meda zatvoreno žute boje.

Prženica (Knautia arvensis Coult.). — Višegodišnja biljka, visine 30—100 sm s cvetovima ljubičaste ili ljubičastoružičaste boje u glavicama. Cveta od maja do septembra. Nektar izlučuje i na suši. Raste u livadama, po poljima, u žbunovima itd.

Prkos (Portulaca grandifliora). —Ukrasna biljčica s mesnatim lišćem igličastog oblika i krupnim raznobojnim cvetovima. Cveta od juna pa sve do polovine jeseni. Daje cvetni prašak.

Različak plavi (Centaurea cyanis L.). — Jednogodišnja travasta biljka s plavim cvetićima. Najčešće se nalazi po usevima raži i drugih žitarica.

Manje su poznati različak maljavi (S. scabiosa L.) sa zatvoreno crvenim cvetovima, koji raste na livadama, po poljima, između žbunova itd. i različak livadski (S. je sea L.) s ružičastim cvetovima.

Cvetaju sredinom leta, dugo. Daju nektar i cvetni prašak.

Rezeda mirišljava (Reseda odorata L.). — Jednogodišnja biljka poznata po svome mirisu. Gaji se u baštama kao cveće a i brali dobivanja etarskog ulja. Spada u red na1boljih medonoša. Pčele je posećutu ceo dan sakupljajući nektar i crvenožuti cvetni prašak. Cveta od juna do zime. Za pčelarstvo su još interesantne rezeda žuta ili divlja (R. lutea L.) ko1a raste kao korov po žitaoicama, pored puteva itd. i r e z e d a luteola (R. luteola L.) koja raste po poljima, pored puteva itd. Poslednja se upotrebljava za bojenje a i lekovita je.

Repnica CBarbarea vulgaris R. Br.). — Dvorodišnja korovska biljka iz porodice krstašica, visine do 60 cm sa sitnim mirišljavim cvetovima zlatnožute boje u zbijenim grozdićima. Raste po obalama reka, u blizini ritova, jaruga i po vlažnim livadama i pašnjacima. Cveta od maja do avgusta. Daje nektar i cvetni prašak. Med je zelenožut prijatnog ili slabog mirisa. Nije za čuvanje. Ponekad repnice ima vrlo mnogo. Najbolje uspeva na nezasejanim ugarima.

Rotkva poljska (Raphanus Raphanistrum L.). — Korov iz porodice krstašica. Ima žute ili beličaste cvetove s ljubičastim prelivom. Cveta od juna do jeseni. Najbolje uspeva u jarim usevima. Kad je ima dosta, daje pčelama dobru pašu.

Ruže divlje (Rosae). — Bodljikavi šibovi s krupnim cvetovima ko.ji imaju mnoštvo prašnika. Cvetaju u maju i junu.

Imaju mnogo cvetnog praška, koji pčele rado skupljaju. Često se na jednom cvetu mogu naći po 2—3 pčele.

Ruzmarin (Rosmarmus officinalis L.). — Gust, uvek zelen granati šib, visine 1—2 metra. Cveta gotovo cele godine (februar—novembar) sitnim plavičastim cvetićima. U Primorju raste kao divlji, a u ostalim krajevima se gaji u baštama. Spada u red lekovitih biljaka.

Svionica (Asclepias syriaca L.). — Raste kao šib s razgranatim stablom. Ima mnogo mirisnih cvetova ljubičaste ili crvenkaste boje, grupisanih u male kitice duž celog stabla, do samog vrha. Pčelama daje nektar. Na njenom cvetu pčela može da nastrada, jer ima mehanizam koji je u stanju da uklješti pčelu. Ipak pčele od nje mnogo ne stradavaju.

Sl. 113. Potočnjlk 1 — deo stabla i (levo) cvetni vrh; 2 — cvet; 3 — plod; 4 — semenka

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 114. Različak plavi

Izostavljeno iz prikaza

Slačica bela (Sinapis alba L.). — Uljana biljka iz porodice krstašica. Ima krupne žute cvetove. Cveta u maju. Gaji se radi dobivanja semena koje sadrži do 30% ulja. U zelenom stanju se upotrebljava za stočnu hranu. Pčele je vrlo rado posećuju u jutarnjim časovima radi sakupljanja nektara i cvetnog praška. Med je bledožut i ima prijatan miris. Kad se ušećeri postaje kremkast.

Slačica crna (Brassica nigra Koch.). — Medonosnida je od bele, ali sadrži manje ulja. Kao divlja cveta u toku leta i sazreva u početku avgusta.

Siriš, angelika (Archangelica). — Dvogodišnja lekovita biljka iz porodice štitonoša. Za lekove se upotrebljavaju koren i seme. Raste po vlažnim mestima, po šumama i rečnim obalama. Brlo je medonosna. Daje pored nektara i cvetni prašak. Gaji se i u baštama.

S l e z (Malva). — Gaji se kao ukrasna biljka a raste i kao divlja. Za pčelarstvo su interesantne Malva alcea L. i Malva moschata L. (dvogodišnje biljke) i Malva rotundifolia L. (jednogodišnja biljka s belim ili crvenkastim cvetovima).

Smrdljikovina (Sorbus Aucuparia L.). — Šumsko drvo. Raste na ivicama šuma i na proplancima, jer voli svetlost. Cveta u maju. Daje nektar i cvetni prašak, ali u tome nije stalna: Srodne su joj brekinja (S. torminalis Crtz). i oskoruša (S. domestica L.).36or toga što imaju lepo drvo i ujesen obojeno lišće, gaji se u parkovima.

Smrča, jelaibor (Picea excelsa, Abies. Pinus). —Zauzimaju znatan deo naših šuma. Svi daju pčelama dosta cvetnog praška, lema i medljike. Ponekad ove poslednje ima toliko da su pčelinja društva u stanju da sakupe po nekoliko kilograma dnevno. Od medljike pčele izrađuju m e d (jelov, borov, zavisi koja šuma preovlađuje) gust, zatvorene boje, koji ukusom i mirisom potseća na smolu četinara. Ovaj se med smatra kao odličan za grudna oboljenja.

Sofora (Sophora japonica L.). — Visoko ukrasno drvo za parkove i drvorede. Pčelama daje odličnu pašu krajem meseca jula, kad druge paše malo ima. Mali beli cvetovi na kraju grančica grupisani u grozdove. Cveta oko mesec dana. Kod nas dobro uspeva, te je treba saditi gde god se za nju nađe zgodno mesto. Počinje da cveta tek kad dobro poodraste.

Spomenak (Myosotis palustris Roth.). — Travasta biljka sa sitnim pravim cvetovima. Raste u vlažnim livadama. Cveta u julu i avgustu. Daje med i cvetni prašak.

Srčana trava (Leonorus cardiaca L.). — Višegodišnja biljka iz porodice usnatica. Raste oko naselja i na neobrađenim i zapuštenim terenima. Cvetovi su bledoljubičasti, sakupljeni u zbijene grozdiće u pazusima listova, uz samo stablo. Pčelama daje nektar i nešto praška. Cveta od juna do avgusta.

Steža guščija (Potentilla anseriana L.). — Višegodišnja biljka s puzećim stablom i pojedinačnim cvetovima koji izlaze na dugačkim peteljkama neposredno iz lisnih rozeta. Krunični listići su žuti i dvaput duži od čašičinih. Raste na vlažnim livadama i pašnjacima. Cveta u junu i julu. Daje nektar i cvetni prašak.

Stričak (Carduus nutans L.).— Dvogodišnja bodljikava biljka. Raste na suvim mestima oko puteva na neobrađenom zemljištu i po poljima i livadama. Na vrhu su velike glavice cvetova maslinove boje, obavijene, obično oborene na dole. Vrlo je medonosan. Med od strička je zlatno žute boje, prijatnog mirisa i ukusa. Cveta od sredine leta do pozne jeseni. Na kišnoj godini je vrlo bujan. Raste povrh čoveka.

Strupnik (Scraphularia nodosa L.). — Zeljasta biljka s cvetovima prljavozelene boje. S leđne strane krunica je siva ili crvenkasta. Raste do 125 sm u visinu, u šumskim mestima, po žbunju, po obalama jendeka itd. Pčele ga posećuju po ceo dan u toku celog leta (juni—avgust). Daje nektar.

Suručica vrbolista (Spirea salicifolia L.).— Žbun do 1,25 m visine. Cveta u maju i junu. Ima sitne cvetove (bele ili crvene) u uspravnim piramidalnim cvastima. Ima više vrsta suručice. Sve su medonosne.

Tamarika galska (Tamarix galica L.). — Veliki šib ili omanje drvo sa sitnim bledoružičastim i mirišljavim cvetovima. Cveta od maja do septembra. Daje med i cvetni prašak.

T o p o l a (Populus). — Cveta vrlo rano, mnogo pre nego što lista. Crveni prašnici izbacuju cvetni prašak, koji raznosi vetar. Daje nektar i cvetni prašak a pored toga i medljiku i lem. Ima više vrsta topola. Najpoznatije su: bela, crna i kanadska.

Sl. 116. Stričak

Izostavljeno iz prikaza

Trešnja (Prunus avium L.). — Spada u red dobrih medonoša. U krajevima u kojima se ova voćka gaji u većem broju dobiva se i čist trešnjev med, koji ima svoj naročiti ukus. Na pčelarskoj izložbi u Beogradu jedan pčelar iz okoline Beograda izložio je pored ostalog i čist trešnjev med, koji se na tržištu retko pojavljuje, jer ga pčele obično utroše za ishranu legla.

Trn, crni (Prunus spinosa L.). — Trnoviti razgranati šib. Raste na ivicama šuma, po obalama i međama. Cveta rano u proleće sitnim belim cvetićima s kratkim drškama koje pčele vrlo živo posećuju. Cveta pre voća, te je od velikog značaja za proletnje izgrađivanje pčelinjih društava. Daje nektar i cvetni prašak. Plod je trnjina. I cvet i plod su lekoviti.

Turocve T(Fragopogon pratensis L.). — Dvogodišnja biljka. Raste po livadama, padinama jaruga i brda a ponekad se kao korov nađe u žitima. Cveta u drugoj godini, gotovo celo leto. Daje nektar i cvetni prašak.

Hibiskus (Hibiscus syriacus L.). — Ukrasni šib s raznobojnim cvetovima. Gaji se u parkovima i baštama. Cveta od jula do septembra. Pčele ga posećuju više radi cvetnog praška.

Hrast (Quercus). —Veliko šumsko drvo. Raste do 40 m visine. Cveta u aprilu i maju. Daje cvetni prašak a ponekad pored toga nektar i medljiku. Ima više vrsta hrasta: granica. lužnjak i cer.

Cikorija, vodopija (Cichorium imtybus L.). — Tehnička biljka, iz čijeg se korena izrađuje surogat kafe, kao i drugi napici. Pošto koren cikorije ima dosta šećera, to se upotrebljava i kao sirovina za izradu šećera i špiritusa. Cveta dugo, od juna do septembra, lepim otvoreno plavim cvetovima, koji na vlažnom i toplom vremenu obilno luče nektar. U nekim mestima pčele je ne posećuju. To dolazi otud što u to vreme cvetaju druge, privlačnije medonoše ili što vreme nije povoljno za izlučivanje nektara. Kad se gaji, ima veći i mesnatiji koren s većom količinom šećera.

Crvena detelina (Trifolium pratense L.). — Ima veliki privredni značaj. Spada u najbolje hrane za stoku, kako u svežem tako i osušenom stanju. Uništava korove, sitni zemlju i obogaćava je azotom, koji, kao i ostale deteline, uzima iz vazduha. U narodu je poznata pod imenom ,,kravarica“, jer manje izaziva nadun kod stoke nego lucerka. Ona je usto i medonosna biljka. Njeni cvetovi izlučuju veliku količinu nektara. Ali za iskorišćavanje nektara ima jedna poteškoća. Dubina kruničinih cevčica iznosi 8,9 i 10 mm, dok je pčelin jezik dug oko 6,5 mm. Prema tome, pčela nije u stanju da posrče sav nektar koji se u cvetu nakupi. Za to je mnogo sposobniji bumbar, čiji je aparat za srkanje znatno duži. Pčele iskorišćuju nektar crvene deteline ili kad ona raste na plodnom krečnom zemljištu, pa je lučenje nektara obilno ili kad su cvetovi sitni, te su kruničine cevčice kraće. Jedan hektar deteline izluči oko 260 kg nektara.

U cilju povećanja proizvodnje semena crvene deteline potrebno je da pčele što više posećuju njene cvetove, jer nije građa cveta takva da je oprašivanje bez insekata gotovo nemogućno. To je primetio još poznati naučnik Darvin. To se može postići ili da se putem selekcije produži dubina krunice ili da se opet putem selekcije produži jezik pčele ili jednim i drugim načinom istovremeno. Dok se to ne postigne, naučnici su s obzirom da pčele ipak posećuju cvetove crvene deteline i pored bumbara doprinose povećanju proizvodnje semena, pronašli način kako da se pčele upućuju da u većem broju posećuju cvetove deteline. To se postiže prihranjivanjem sirupom namirisanim mirisom cvetova crvene deteline.

Crvena detelina cveta u junu i julu. Med ima crvenožutu boju. Teško kristališe.

Crvljak (Polemon.ium coeruleum L.). — Jednogodišnja ukrasna biljka. Gaji se kao cveće zbog velikih plavih cvetova, koji su na vrhu stabla grupisani u cvast duguljastu metlicu. Daje mnogo nektara i cvetnog praška. Cveta u maju i junu.

Cremža (Prunus Mahaleb L.). — Raste po ivicama šuma. po obalama reka, a gaji se i kao ukrasno drvo po parkovima. Cveta u aprilu belim cvetovima koje pčele rado posećuju.

Čičoka (Helianthus tuberosus). — Višegodišnja krtolasta biljka sa žutim cvetnim glavicama, sličnim glavicama suncokreta. Cveta u septembru i oktobru i daje pčelama poznu pašu. Gaji se kao kulturna biljka. Krtole se upotrebljavaju kao hrana za stoku, a u nekim zemljama i kao povrće. S jednog hektara može se dobiti do 10.000 kg krtola.

Čubar, vrijesak (Satureja montana) — Višegodišnja biljka, raste kao polušib. Uproleće iz grančica izbijaju mladice na čijim se vrhovima razvijaju mnogobrojni cvetovi. Ima ga po kršu prema obali Jadranskog Mora (Crna Gora, Hercegovina, Hrvatska i Bosna). Cveta u avgustu i septembru. Pčelama daje nektar i nešto cvetnog praška. Nekih godina kad su povoljni uslovi za njegov razvoj, toliko medi da jedno društvo može dnevno da sakupi preko 10 kg nektara. Med od čubra je odličnog kvaliteta.

Švedska detelina (Trifolium hybridum L.). — Odlikuje se od ostalih detelina svojim cvetnim glavicama, u kojima su središni cvetići beli a spoljašnji ružičasti. Cveta od juna do septembra i daje mnogo bezbojnog nektara s prijatnim mirisom. Kao medonoša je sigurnija od bele deteline.

Švedska detelina je izvanredna hrana za stoku. Ali je ne treba sejati kao čistu kulturu (samu), već pomešanu s crvenom detelinom i klasastim travama. Sama posejana poleže. U prvoj godini sporo raste. Potpuno se razvije u drugoj. Dok se dobro ne ukoreni, ne podnosi sušu.

Šljiva (Prunus institicia L.). — Cveta nešto pre višnje. Pčele je rado posećuju uporedo s višnjom. Daje nektar i cvetni prašak. Od svih vrsta šljiva za pčelarstvo je najinteresantnija dženerika (Prunus myrobolana). Ona cveta vrlo rano. obično u polovini meseca marta. Pčele je toliko posećuju da izgleda kao da svako drvo ima po jedan roj. U košnicama se osetno primećuje dejstvo njenog nektara i cvetnog praška.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">