Reklama

Prvobitni čovek je koristio pčelinji med kao hranu mnogo pre aktivnog praktikovanja pčelarstva. On je dobijao med iz gnezda divljih pčela u dupljama drveća, u ulazima u pećine i u pukotinama stena. Sa razvitkom drevne civilizacije krenula je proizvodnja meda i med se koristio ne samo kao namirnica nego i kao lekovito, kozmetičko i konzervirajuće sredstvo. Danas se osnovna količina meda upotrebljava u ishrani, a jedan deo u medicini i dijetetici.

Pčelinji med se upotrebljavao kao hrana mnogo pre upotrebe šećera. Danas on nalazi široku primenu i može se koristiti gde god se u svojstvu slatke materije koristi šećer. Osnovna količina (90%) proizvedenog meda upotrebljava se kao namirnica u čistom vidu, a ostalih 10% u poslastičarstvu, za proizvodnju vina, likera, bezalkoholnih napitaka, itd. Med daje poslastičarskim proizvodima ne samo sladak ukus i specifičnu aromu već i osobita svojstva koja omogućuju poslasticama da upijaju vodu i poprimaju bolji ukus, trajnost i strukturu u poređenju sa proizvodima koji sadrže šećer. Taj kvalitet je rezultat fruktoze koja upija i zadržava vodu. Upotreba meda se u izvesnoj meri ograničava jer se na visokoj temperaturi glukoza i fruktoza razgrađuju te se menja miris, boja i ukus meda. Prosečna temperatura pečenja treba da bude 176-190°C. Od meda se proizvode alkoholna pića i bezalkoholni napici. Od vajkada je poznat klasični medeni napitak-medovina, koja se dobija alkoholnom fermentacijom meda. Osim toga nalazi primenu u farmaciji, kozmetici, duvanskoj industriji i drugim oblastima narodne privrede.

Med u ishrani

U sastav meda ulazi više od 70 raznih za organizam vrlo važnih materija. Med se gotovo u celini sastoji iz šećera, glikoze i fruktoze. Prirodno svojstvo meda je kristalizacija šećera. To su prosti šećeri koje organizam lako apsorbuje. Složeni šećer (od repe ili trske), saharoza, pre nego što dospe u krv podvrgava se hidrolizi (razlaganju). Taj se proces obavlja u tankim crevima pod uticajem enzima invertaze.

Od šećera koji se unose sa hranom formira se više od polovine celokupne energije organizma. Šećer u velikoj meri umanjuje umor. Naročitu vrednost u tom pogledu ima med. Poznato je da sportisti uzimaju med pre utakmice ili u prekidima, da bi brzo obnovili istrošenu mišićnu energiju. Sa istim ciljem lekari preporučuju med starim osobama i deci, kojima je potrebno brzo obnavljanje snage.

Med kao hrana ima ogromne prednosti kada se uporedi sa trščanim šećerom i šećerom od repe raznim vrstama fabrikovanih sirupa i skroba kao izvora energije. Naš organizam je prinuđen da ove šećere razlaže na proste sastojke dok su to pčele već učinile sa saharozom iz nektara pomoću enzima invertaze. Ovim je naš organizam oslobođen tog napora tako da glukoza prelazi direktno iz probavnog trakta u krv pa se to isto događa i sa fruktozom, samo nešto sporije.

U poslednje vreme, sve je više dokaza da preterana upotreba saharoze u vidu šećera i raznih sirupa u najmanju ruku može biti vrlo štetna za ljudski organizam. Postoje dokazi da su izvesna srčana oboljenja usko povezana sa preteranim konzumiranjem šećera od trske i repe. Takve i slične negativne pojave nikada nisu nađene u medu.

Neki ispitivači objašnjavaju izvanredne osobine meda time što on sadrži enzime. Za osobe koje imaju slabo varenje, ili njihov organizam ne luči enzime invertazu i amilazu, med je zaista nasušna potreba. Oni u životu organizma igraju veoma važnu ulogu. U pčelinjem medu su otkriveni sledeći enzimi: diastaza, invertaza, katalaza, peroksidaza, lipaza. Po sadržaju enzima med zauzima jedno od prvih mesta među prehrambenim proizvodima. Diastaza (ili amilaza) pretvara u šećer skrob i dekstrin, invertaza pretvara repni ili trščani šećer u glikozu i fruktozu (levulozu), katalaza razlaže superokside.

U medu se nalazi niz organskih kiselina (jabučna, vinska, limunska, mlečna i oksalna kiselina). U njemu isto tako ima i proteina, vitamina, derivata hlorofila (ksantofila).

Mineralni sastojci, vitamini, enzimi i antibakterijske materije meda daju mu izuzetan značaj u ishrani svih kategorija stanovništva, a u prvom redu dece i starijih osoba.

U sastav meda ulaze i soli kalcijuma, natrijuma, kalijuma, magnezijuma, gvožđa, hlora, fosfora, sumpora, joda, dok neke vrste meda sadrže čak i radijuma. Pri spektralnoj analizi meda od heljde i drugih raznocvetnih medova utvrđeno je da med sadrži takođe i soli mikroelemenata: mangana, silicijuma, aluminijuma, bora, hroma, bakra, litijuma, nikla, olova, kalaja, titana, cinka, osmijuma. Poznato je da mineralne materije koje se susreću u organizmu u neznatnim koncentracijama igraju izvanredno važnu biološku ulogu, jer usled uzajamne veze sa nizom enzima, vitamina i hormona, utiču na osetljivost nervnog sistema, disanje tkiva, na krvotok.

Kao izvor mineralnih materija koje su neophodne svakom organizmu, med je od izuzetnog značaja. Mineralne materije, neophodne za normalno obavljanje funkcija našeg tela, dolaze od elemenata koje organizam treba u većoj količini. Postoje takođe i hemijski elementi koje organizam treba u malim količinama, tako reći u tragovima. To su bakar, jod, mangan, kobalt, cink, molibden. Svi ovi neorganski elementi igraju različite, ali vrlo važne uloge u izgradnji skeleta, ulaze u sastav ćelija kao osnovnih jedinica našeg tela, služe kao regulatori kiselosti i deluju u okviru enzimatskog sistema. Mineralni elementi, kao što su bakar, gvožđe, mangan, važni su za obnavljanje krvi. Nedostatak gvožđa u krvi izaziva anemiju. Anemija se vrlo često javlja kod žena i dece. U dobroj dijeti treba da se nađe bar 12 miligrama gvožđa dnevno. Med spada u vrstu hrane koja je prilično bogata gvožđem. To najviše važi za tamne vrste meda.

Količina kalijuma, kalcijulna, gvožđa, aluminijuma, magnezijuma, mangana i kobalta je veća u tamnim medovima nego u svetlijim. Iako su svetli medovi popularniji kod naših potrošača, ovo nas upućuje na to da tamne medove ne treba izbegavati, jer su u svakom slučaju vredniji u pogledu mineralnog sastava. Vidimo da se ovde nalaze skoro svi elementi neophodni za naš metabolizam. To ne znači da i u drugim vrstama hrane nema ovih materija, ali je ipak jedan od najboljih izvora ovaj pčelinji proizvod. Jer, moderna prerada hrane remeti njen mineralni sastav i biološki sistem koji pospešuje korišćenje tih elemenata.

Iz pregleda hemijskog sastava, vidi se da su tu razni vitamini, neki u većoj, a drugi u manjoj količini. Ovo dolazi uglavnom zbog prisustva polena u medu pošto skoro svaki med sadrži izvestan broj polenovih zrnaca. Med sadrži vitamine B2, B6, B1, B3, B5, E, K, C i karoten. U jednom kg meda ima B2 (riboflavina) 1,5 mg, vitamina B1 (aneurina) do 0,1 mg, vitamina B3 (pantonenske kiseline) do 2 mg, vitamina B5 ili RR (nikotinske kiseline) do 1 mg, vitamina B6 (piridoksina) do 5 mg, vitamina C (askorbične kiseline) do 30-54 mg. Količine nisu velike. Ali treba imati u vidu da se nabrojani vitamini nalaze u kombinaciji sa drugim za organizam veoma važnim materijama (ugljovodonici, mineralne soli, mikroelementi, organske kiseline, enzimi, itd.). To čini da ih organizam lako koristi. Sadržaj vitamina u medu zavisi od cvetnog praha koji se u njemu nalazi. Odstranjivanjem cvetnog praha prilikom filtriranja med se lišava vitamina.

Med je visokokaloričan proizvod, 1 kg meda daje 3150-3350 kalorija, što zavisi od sadržaja vode koja se u njemu nalazi. Za sportiste, planinare, ronioce i sve ostale koji se bave napornim poslovima, dužeg ili kraćeg trajanja, med je izvanredan izvor kalorija koji će najneposrednije uticati na povećanje snage u organizmu. Ovo su još znali stari Grci kada su se pripremali da učestvuju na olimpijskim igrama. Danas je većina običnih ljudi uključena u sistem industrijske proizvodnje na traci. Ovaj način rada vrlo brzo iscrpljuje i stvara umor. Sigurno je da bi konzumiranje meda u toku radnog vremena u vidu brzo napravljenog napitka sa čajem ili mlekom uticalo na povećanje produktivnosti rada i smanjenje nesreća pri radu. Slično se može reći i za decu u školama.
Med nije samo prijatan i ukusan prirodni proizvod, već čitav arsenal moćnih lekovito-profilaktičkih sredstava. Kao dijetetski proizvod med se može istovremeno primenjivati sa lekovima i uz sprovođenje mera lečenja. Na žalost, bez obzira na očevidna preimućstva nad drugim prehrambenim proizvodima (šećer, slatko, džem i dr.) med se još dovoljno ne primenjuje u savremenoj klinici i u ustanovama za lečenje i profilaksu.

Recepti sa medom

Kod nas se najveći deo meda konzumira za doručak sa hlebom i čajem, pripremaju se i neke vrste kolača koji su poznati pod imenom medenjaci. U pekarstvu se upotrebljava nešto meda a proizvode se neke vrste bombona i ratluka na bazi meda. U odnosu na neke druge zemlje, to je vrlo ograničena upotreba meda.

Veoma je korisna upotreba meda u prirodnom obliku, a mnogo više u kombinaciji sa drugim prehrambenim proizvodima, osobito sa voćem. Med sa hlebom, mlekom, hranljivim kašama i voćem doprinosi povećanju kalorijske vrednosti, poboljšanju ukusa i privlačnosti proizvoda. Med se mnogo koristi i kao zamena šećeru u raznim voćnim širama, a takođe i drugim proizvodima kao što su kiseli proizvodi, kompoti, slatka, vitaminskim i drugim osvežavajućim napicima. Interesantne su razne vrste slatka, kao na primer od oskoruša, dunje i mnogih drugih plodova. Dunja, kao što nam je poznato, slabo se kao voće koristi. Veliki sadržaj tanaina daje ovoj vrsti voća opor ukus.

Medni krem. Spravlja se na sledeći način: 3 čaše pavlake dobro se razmuti (izlupa kao belance), doda 1 čaša meda i 1 supena kašika želatina, prethodno razmućenog u hladnoj vodi, a zatim u toploj vodi. Sve to dobro se izmeša i izlije u pogodne sudove (forme), pa ohladi.

Kompot od baštenskih jagoda. Jagode se dobro operu, ocede i prosuše na suncu, razređene na platnu. Posle toga pažljivo se izmešaju sa istom težinom meda, ostave 2-3 sata pre upotrebe. Mogu se staviti i u dobro zatvorene tegle za zimsku upotrebu. Na sličan način mogu se spremiti i maline.

Krastavci sa medom. Očistiti krastavce mlade, srednje veličine, iseći na kolutove i na svaki kilogram dodati 200-300 g meda, izmešati i ostaviti nekoliko časova pre upotrebe.

U SAD se jedna trećina od celokupne proizvodnje meda upotrebi u pekarskoj industriji. Glavni razlog za ovako veliku upotrebu u pekarstvu dolazi zbog osobine meda da zadržava vlagu u hlebu u toku dužeg perioda. Obično se dodaje oko 4 do 5 procenata tečnog meda testu, za kvasac, koji čini hleb razruđenim, med je najbolji energetski materijal. Sem toga, hleb dobija izvanrednu boju zbog delimične karamelizacije na površini hleba.

Kvas od ražanog hleba. Rumeno ispečene kriške preliju se vrelom vodom i ostave jedan dan na toplom mestu. Sledećeg dana tečnost i natopljene kriške stiskanjem kroz čisto belo platno procede se u drugi sud i ostave opet na toplo mesto. Posle izvesnog vremena dolazi do fermentacije (vrenja). Tada se dodaje izvesna količina meda, prema ukusu i ostavi da se hladi u frižider. Ukoliko se želi ubrzati proces fermentacije, u oceđenu vodu ili u namočeni hleb, može se razmutiti malo kvasca. Ovo piće, slično našoj bozi, veoma je prijatno „rezni“.

Moskovski hlebčići. Spravljaju se na sledeći način: 2 čaše meda, ista količina ražanog i pšeničnog brašna, 4 jajeta, čajna kašika sode bikarbone zamesi se u list debljine prsta ili veći i ostavi oko 2 sata. Posle toga od testa se formiraju, pomoću čaše i sl. mali kolačići, koji se ispeku na umerenoj, nikako prejakoj temperaturi.

Pri pravljenju torti i kolača, najbolje je zameniti 25 do 50 procenata šećera medom. Ako se ide na 70 do 100 odsto meda, onda se mora dodavati bikarbona soda. Kod upotrebe meda pri pravljenju kolača, mora se paziti na odmeravanje količine jer med sadrži skoro 20 odsto vode i za tu količinu treba smanjiti učešće vode u kolaču.

Stepski aromat. To su suvi kolači sa medom. Zagreje se 1.600 g meda, ali ne do ključanja. Pojavljena pena na površini skida se i odbaci ili se stavi u testo. Posle toga med se prohladi i doda mu se jedna supena kašika votke ili jake rakije, 200 g seckanog badema, malo cimeta u prahu, morskog oraščića (struganog), karanfilića, takođe strugane kore od limuna i pomorandže i oko 10 g suvog kvasca, razdrobljenog. Sve to dobro se pomeša i ostavi neko vreme. U međuvremenu tvrdo se zamesi testo od pšeničnog i ražanog brašna (pola-pola). Ovo testo zamesi se sa pripremljenim medom. Posle toga testo se reže na komade ili željene forme i peče. Površina se može premazati belancetom. Razumljivo je da se testo može spravljati i u manjim količinama.

Medna slačica („senf“). Slačica proizvedena sa medom odlikuje se od obične slačice sa prijatnim osobinama, a uglavnom može da u toku više meseci očuva boju i konzistenciju. Proizvodi se prema sledećem: običnoj stolnoj slačici dodaje se zavisno od ukusa vrste meda (bolje od deteline) nešto malo biljnog ulja, sirćeta i paprike.

Medni narandžin napitak sa šljivom. Proizvodi se tako što se izmuti jedno žumance sa 6 kašika meda, doda čaša narandžinog soka i sok od šljiva do ukupno oko 1 litar.

Medni narandžin napitak. Uzeti 1 i po čašu mleka, pola čaše narandžinog soka, dodati 3 kašike meda, pa dobro mutiti dok se ne dobije jednorodna masa.

Medni malinov napitak spravlja se prema: u čašu mleka se doda 2 kašike malinovog soka (ne sirupa) i kašika meda. Smesa se dobro izmeša i dolije voda do pune čaše.

Medni višnjev sok. Uzeti pola čaše višnjevog soka i kašiku limunovog soka, dodati 2 kašike meda, malo na vrh noža soli, pa pažljivo razmutiti u sudu sa 1 i po čašom mleka.

Od meda se može praviti i izvanredan sladoled. I tu se šećer može zameniti medom do 60 procenata od količine šećera. U SAD se već duže vremena prodaje fino kristalisan med pomešan sa voćem u prahu. Med pomešan sa buterom nailazi u američkim supermarketima na vrlo dobar prijem. To važi i za pasterizovano mleko. Nama može izgledati čudno, ali je fakat da su viršle napravljene od mesa kome se dodaje izvesna količina meda veoma popularne u SAD.

Turšija od jabuka sa mednom vodom. Oprati jabuke (najbolja sorta delišes), uneti u kačicu, pa preliti mednom vodom. Mednu vodu napraviti prema sledećem: u 10 litara vode, dodati 600 g meda i 3 kašike soli. Smesu staviti na vatru (u pogodnom sudu), i kada se ohladi jabuke preliti tim rastvorom. Posle jednog, jednog i po meseca turšija od jabuka može se koristiti.

Dunja, kao što nam je poznato, slabo se kao voće koristi. Veliki sadržaj tanina daje ovoj vrsti voća opor, steziv, gušeći ukus. Međutim, zbog svoje prijatne arome i drugih osobina, mnogo se koristi u domaćinstvu i u industriji za proizvodnju slatka, kompota, želea i dr. U mešavini sa medom, dunja učestvuje svojim povoljnim osobinama, jer ovakvom kombinovanom proizvodu u pogledu arome daje mnogo veću vrednost, nego li pojedini sastojci ove mešavine. Evo postupka proizvodnje slatkog od dunja sa medom. Plod prethodno treba da se oljušti i odbaci tvrdo središte (semena loža). Ljuske i središte mogu da se iskoriste za proizvodnju želea. Očišćeni plod se iseče u vidu kriški, ili sitnije komade u sudu prelije se dovoljnom količinom vode, da ova pokrije materijal. Sud se stavi na vatru i kuva da komadi dunje omekšaju. Kada se to postigne propusti se kroz cedilo, da bi se odvojio odvar od ploda. Da bi se slatko kuvalo, potrebno je za 1 kg dunje spremiti 2 kg meda. Zato se zasebno u sud izmeri 2 kg meda i oko 400 g odvara (tečnosti), pa na vatri kuva kraće vreme. U ključali sirup se unose komadi dunje, pa kuvanje nastavi, na slaboj vatri, sve dok ne postanu prozračni. Pošto se završi sa kuvanjem, ostavi se izvesno vreme da se slatko prohladi, pa dalje postupa, kao što je to uobičajeno prilikom kuvanja slatka.

Kod nas je rasprostranjena praksa pravljenja slatkog od raznog voća i tu deo šećera treba zameniti medom. Obično je to jedna polovina od upotrebljene količine šećera. Slatko kuvati na slaboj vatri i upotrebiti samo najzdravije voće dobro očišćeno i oprano.

Slatko od brusnica (ili borovnica). Ovi jagodasti plodovi smatraju se dobrim izvorom vitamina C, pa su stoga i plodovi, a takođe i proizvodi veoma cenjeni na stranom tržištu. Slatko od brusnica, odnosno borovnica proizvodi se prema sledećem: uzme se 1 kg prebranih sitnih plodova, prelije ključalom vodom, prenese na cediljku (đevđir), da bi se sasvim iskapljivanjem odvojila voda. Posle toga, materijal se prenese u sud za kuvanje, doda 1 kg meda, 3 karanfilića, malo cimeta u korici, pa kuva dok se plodovi ne skuvaju. Pošto se ohladi gotov proizvod se prelije u staklenku, pokrije parafinisanom ili pergamentnom hartijom, zaveže i smesti na suvom prohladnom mestu.

Slatko od mešanog voća (maginje, jabuka, oraha). Način proizvodnje: uzeti 1 kg opranih plodova maginja (grožđa bez semenke), i uneti u sud za kuvanje, dodati 1/2 čaše vode i kuvati sa zaklopcem dok plodovi ne postanu meki. Posle toga, plodove gnječenjem pretvoriti u kašu, propustiti kroz svileno sito. Načinjenu proceđenu kašu uliti u emajlirani sud, u kome je ranije izmereno 3 kg meda zagrejanog na vatri do ključanja, pa dodati 1 kg očišćenih od kore i središta jabuka (izrezanih u komadiće), čašu očišćenih oraha, pa kuvati oko 1 čas. Nadalje postupiti slično kao i kod drugih vrsta slatka.

Slatko-žele sa medom od jabuka. Ovaj mešani proizvod od jabuka spravlja se prema sledećem: Uzeti 1 kg jabuka (sorte delišes i slične aromatske sorte) dobro se operu i oljušte, pa iseku na tanke kriške. Spremljeni materijal se unese u sud za kuvanje, prelije sa 2 1/2 čaše vode, sud poklopi, pa drži na slabom ključanju 30 minuta. Zatim se sadržaj iz suda prenese na cedilo, i pusti da odvar oteče. Odvojenom odvaru doda se 600 g meda, kuva na slaboj vatri sa povremenim skidanjem pene. Sa kuvanjem se prestaje, kada se kap vrućeg sirupa zadržava na kašici, znak da je slatko gotovo. Gotovo slatko-žele još vruće izlije se u zagrejane staklenke, pokrije parafinisanom, pergamentnom ili celofanskom hartijom, odnosno listom od plastične mase, čuva se na suvom prohladnom mestu.

Od meda se može praviti i alkoholno piće zvano medovina i medno vino. Medno vino je tradicionalno piće Slovena i naročito se mnogo proizvodi u Poljskoj.

Vitaminski napitak od šipkova sa medom. Poznato je da šipak, šipurak, plod divlje ruže obiluje relativno visokim sadržajem, do oko 1% vitamina, te predstavlja veoma značajan izvor ove vrste vitamina, pa se u ishrani koristi u raznim oblicima. Poznati su razni proizvodi od ove vrste plodova: čajevi, likeri, vino, pekmez i dr. Međutim, malo je poznat napitak od šipka. Značaj prirodnog izvora vitamina C i korišćenje šipka zahteva, da se doda posle ranije navedenih proizvoda. Boja divlje ruže-šipovnika, po lepoti i mirisu, doduše ustupa svojim sestrama-ružama, ali ipak pripada plemenu ruža i kao što nam je poznato ima svoje odlike, koje će biti navedene. Žbun je lepe zelene boje sa lepim ružičastim cvetovima, koji uvek izazivaju ushićenje, pa sa punim zadovoljstvom punimo grudi prilikom disanja fine arome ove divne ruže. Šipak je već od najstarijih vremena upotrebljavan zbog svoje lekovitosti veoma široko. Dakle, iako u drevno vreme nije bilo poznato da ovaj plod predstavlja ne samo izvor vitamina C već takođe da sadrži i druge, ipak su mu pridavane razne lekovite osobine. Šipak, ne samo da je bogat vitaminom C, već takođe i provitaminom A (karotin), vitaminom B: (riboflavin), vitaminom P (citrin), vitaminom K, a u semenu se nalazi i vitamin E (tokoferol). Ovim je razumljivo, da se šipak smatra vitaminskim koncentratom, ali on sadrži još znatne količine šećera, limunske kiseline, mineralne soli, taninske materije i dr.

Vitaminski napitak sa medom spravlja se prema sledećem. U emajlirani sud unese se kašika dobro osušenog usitnjenog ploda prethodno opranog hladnom vodom, dolije 1 i po čaša vode, stavi sud na vatru, kuva na ključanju 10 minuta. Sud se zatim skine sa vatre, pokrije čistom maramom, ostavi na toplom mestu 10-12 časova, i zatim se procedi kroz dvostruku gazu, pa plodovi šipka odbace. Prijatnom aromatskom, kiselom napitku doda se kašika meda, pažljivo izmeša pa spremi za upotrebu. Vitaminski napitak valja iskoristiti najdalje 12-24 časova od kuvanja, stoga što se docnije znatan procenat vitamina gubi (razara). Preporučuje se dnevna upotreba: odraslima 2 čaše, a deci 1 čaša.

Lekovita svojstva meda

Hranljiva i lekovita vrednost meda je od davnina priznata. Lekari i dijetetičari su utvrdili da ta vrednost ne dolazi samo od šećera koji je svakako glavni sastojak meda i daje mu osobinu visokokalorične hrane, pogotovu što su šećeri u medu monosaharidi (prosti šećeri) za razliku od složenih kao što je to trgovački (trščani i šećer od repe). Poznata su i lekovita svojstva i ostalih pčelinjih proizvoda, pčelinjeg voska, matičnog mleča, pčelinjeg otrovapropolisa.

Med nije registrovan kao lek, ali mu hiljadugodišnje iskustvo narodne medicine i novija proučavanja današnjih kliničara određuju mesto među prirodnim lekovitim sredstvima. Mnogobrojne su odlike na kojima se zasniva njegova primena u medicini. Pre svega treba istaći njegovu antimikrobnu i antiprotozojsku aktivnost. U rastvorima meda se neprekidno stvara vodonik-peroksid koji oslobađa aktivan kiseonik sa smrtonosnim dejstvom na mnoge vrste mikroorganizama. Među njima su i brojni mikrobi koji izazivaju upale sluzokože usne duplje, gornjih disajnih puteva i bronhija, kao i prouzrokovači gnojnih procesa na koži. Važna osobina meda je i njegova sposobnost da uništava jednoćelijski parazit Trihomonas vaginalis, koji izaziva uporne hronične vaginalne upale u žena i zapaljenja mokraćnog kanala u muškaraca. Antimikrobnom dejstvu meda doprinose i lako isparljive antibiotičke materije.

Rezultati ispitivanja pokazuju da su gram-pozitivne bakterije osetljivije prema antimikrobnom delovanju meda nego gram-negativne. Na patogenu gljivicu Monilia albicans ne deluje nijedan uzorak meda. Med može suzbiti razvoj prouzrokovača gnojnih procesa i zapaljenja gornjih disajnih puteva (Staphylococcus aureus, Streptococcus pyogenes, Streptococcus haemolyticus, Corynebacterium diphtheriae, Klebsiella pneumoniae). Najveću antimikrobnu aktivnost protiv crevnih bakterija pokazuju su kestenov, šumski i med vranilovke. Na zlatastu stafilokoku najjače su uticali šumski, lipov i med od majčine dušice. Najveću aktivnost protiv stafilokoka manifestuje medljikovac, u kome je stvaranje vodonik-peroksida takođe najjače izraženo. U medu su ustanovljene male količine flavonoida. Velika farmakološka aktivnost flavonoida, koja se ispoljava u smanjivanju propustljivosti kapilara suzbijanjem zapaljenjske reakcije tkiva, čak i u tim malim koncentracijama može doprineti manifestovanju antiupalnog delovanja meda. Med sadrži acetilholin koji može da snižava krvni pritisak.

Iz pčelinjeg meda nisu izolovane materije specifičnih biostimulativnih i trofičnih funkcija, ali se zna za eksperimente sa vegetativnim delovima biljaka, čije je rastenje ubrzavano dodavanjem meda njihovoj hrani. Empirijski korišćeno svojstvo meda da ubrzava zarašćivanje i epitelizaciju rana takođe potkrepljuje pretpostavku da u njegovom sastavu učestvuju biostimulatori, koji su verovatno biljnog porekla.

Med utiče na sekreciju i motoriku želuca i creva. Po mišljenju većine autora on reguliše peristaltiku probavnog trakta i predohranjuje od zadržavanja hrane i od zatvora.

U narodnoj međicini med se upotrebljava za lečenje gastritisa i čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Taj empirijski prilaz u lečenju medom naučno i eksperimentalno je dokazan.

Svakodnevna konzumacija 120 g meda tokom 20 dana smanjuje holesterin i povećava fagocitnu aktivnost belih krvnih zrnaca, hemoglobina i količinu crvenih krvnih zrnaca i trombocita.

Poznato je da u jednoj od najvećih skupina stogodišnjaka koji žive u reonu Kavkaza, med kao hrana ima veoma istaknutu ulogu. Neki lekari se slažu da pored ostalih uslova ovi ljudi treba da zahvale za svoj dug život u mnogome i obilnom konzumiranju meda.

U ishrani odojčadi i ostale dece, mnogi lekari preporučuju da se mleku dodaje med, pošto je u mnogim eksperimentima mleko zaslađeno medom pokazalo daleko bolje rezultate kod ishrane dece, nego što je to bio slučaj kad je upotrebljavan šećer.

U dijetetskoj ishrani važnu ulogu igra svojstvo meda da poboljšava usvajanje hranljivih materija. Brže resorbovanje hrane sa dodatim medom, kao i veća kaloričnost i tonizirajuće dejstvo lako usvojivih monosaharida i organskih kiselina u njemu, od velikog su značaja u ishrani sportista i radnika sa velikim fizičkim naprezanjem. Te osobine daju osnova da se med koristi kao dijetetsko sredstvo sa lečenje teških i hroničnih bolesti, malaksalosti i u periodu rehabilitacije.

Ne treba potcenjivati odsustvo proteina, masti i Iipoida, nedovoljnu količinu biokatalizatora i vitamina i mineralnih soli u medu. Neosnovano je mišljenje nekih autora da je med punovredna namirnica koja bi samostalno ili u kombinaciji sa mlekom mogla da podmiri potrebe organizma za hranom.

Uprkos uspešnom dopunjivanju hranljivih kvaliteta meda komponentama mleka, ova kombinacija nije punovredna kao jedini izvor hrane kako zbog odsustva nekih potrebnih hranljivih materija u njoj, tako i zbog fizioloških ograničenja prilikom uzimanja i resorbovanja neophodne količine hranljivih sastojaka. To dokazuje čak i uprošćeni primer sa balansom energije. Čoveku koji se ne bavi fizičkim radom potrebno je 10.860 do 15.000 J (2.600 do 3.600 cal) dnevno. Litar mleka i 100 g meda, količina koja se normalno može uzimati dnevno, sadrže 3970 J (950 cal), tj. oko ili manje od 1/3 nužnog dnevnog obroka.

Poznato je da su neki ljudi preosetljivi na med. Ova pojava je veoma retka, samo u 0,8% alergičnih. Neki autori smatraju da je med jak alergen te ga nealergični ljudi moraju pažljivo uzimati, a alergični ga uopšte ne smeju koristiti. U Pravilniku o deklarisanju, označavanju i reklamiranju hrane med nije prepoznat kao alergen.

 

Literatura

  1. prof. dr Jovan Kulinčević, Pčelarstvo, Partenon, Beograd, 2012.
  2. Igor Despotović, Pčelarstvo, Imperija knjiga, Kragujevac, 2012.
  3. Miodrag-Miša Vujović, Pčelarstvo, Samostalna izdavačka agencija „Zlaja“, Beograd, 2008.
  4. dipl. vet. Tihomir Perić Neven, Uspešno pčelarenje, Zemun , 2008.
  5. mr Žarko Stepanović, Darovi košnice, Graficom-uno, Beograd, 2006.
  6. Branko Relić, Pčelarenje kao profesija i hobi, Partenon, Beograd, 2006.
  7. dr Jovan Kulinčević i Rajica Gačić, Pčelarstvo, LM-Lotus Management, Beograd, 1991.
  8. Stefan Škenderov, Ceko Ivanov, Pčelinji proizvodi i njihovo korišćenje, Nolit, Beograd, 1986.
  9. Dr Aleksandar Janković, Lečenje medom, Nolit, Beograd, 1984.
  10. N. P. Jojriš, Pčele krilati farmaceuti, Poslovno udruženje za pčelarstvo Jugoslavije, Beograd, 1968.
Napravi novu temu u “Nutricionizam”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">