Reklama

Pojavom Pčelarske enciklopedije naša pčelarska literatura se obogaćuje jednim značajnim delom.

Kao i sva slična dela i ovo delo je plod kolektivnog rada. Na njemu je radila čitava plejada bugarskih naučnika i praktičara-pčelara, koji su se, razume se, u tom radu obilno koristili već postojećim pčelarskim enciklopedijama i drugim delima iz ove oblasti objavljenim u raznim zemljama, a posebno sovjetskom literaturom i velikom Američkom pčelarskom enciklopedijom. Samim tim, krug sastavljača ovog dela se znatno proširio i internacionalizovao.

Prevođenjem Pčelarske enciklopedije s bugarskog, prilagođavajući je našim potrebama i uslovima i obogaćujući je donekle izvesnim dopunama, mi smo takođe dali svoj doprinos. To, svakako, ne znači da je sada ovo delo apsolutno bez mana i nedostataka. Toga smo svesni, kao što smo svesni i toga da ništa na svetu nije toliko dobro da ne bi moglo biti još bolje. Zato će i oni koji budu radili na drugom izdanju Pčelarske enciklopedije, ukoliko do njega dođe, a verujemo da će doći — i te kako imati šta da rade. U svakom slučaju, i ovakva kakva je ova knjiga sveznanja iz oblasti pčelarstva dobro će doći svima onima koje interesuje ova materija. Ona će pčelarima-praktičarima omogućiti da upotpune svoje znanje, što će im obezbediti još više uspeha u radu, a teoretičarima, profesorima, đacima i studentima koji izučavaju ovaj predmet, Pčelarska enciklopedija će omogućiti da sa više uspeha i širine proučavaju ovu oblast. A to je bio i osnovni cilj ovog izdavačkog poduhvata.

Prof. As. Lazarov, prof. dr. St. Nedelkov, st.n.s. B. Mitev, st.n.s. L. Radoev, doc. B. Bižev i st. N. S. V. Petkov

Predgovor bugarskom izdanju

Bugarska pčelarska enciklopedija namenjena je pčelarskim kadrovima društvenih pčelinjaka, mnogobrojnim pčelarima-amaterima, kao i poljoprivrednim stručnjacima — zootehničarima, veterinarima, agronomima i njihovim pomoćnicima — tehničarima. Ona će biti od koristi i čitaocima srodnih profesija ukoliko im ustreba da se upoznaju s nekim pojmovima iz oblasti pčelarstva i njegove organizacije.

Glavni zadatak ovog dela je da doprinese uzdizanju pčelara i upotpunjavanju stručnog znanja poljoprivrednih stručnjaka u našoj zemlji radi poboljšanja njihovog rada s pčelama i boljeg organizovanja pčelinjaka, a samim tim i povećanja prihoda ove poljoprivređne grane. Iz svih tih razloga u Pčelarskoj enciklopediji su obrađeni pojmovi iz svih oblasti pčelarstva, kao što su: biologija i rasplođavanje pčela, odgajivanje i iskorišćavanje pčelinjih društava, pčelarski inventar i pčelarski proizvodi, bolesti i neprijatelji pčela i matičnjaka, organizacija i ekonomika pčelarstva i dr., s tim što su sve te postavke, koje je inače potvrdila i nauka i praksa, prilagođene uslovima naše savremene poljoprivrede, odnosno uslovima pčelarstva kod nas.

Materijal za Pčelarsku enciklopediju obradili su: dopisni član, prof., Asen Lazarov — biologiju pčela i pčelinje društvo; viši naučni saradnik B. Mitev — odgajivanje, razmnožavanje i brigu o pčelinjim društvima; viši naučni saradnik L. Radojev — odgajivanje pčelinjih matica, selekciju i pčelarske proizvode; profesor dr St. Nedjalkov — bolesti i neprijatelje pčela i matičnjaka i organizaciju rada u pčelarskoj proizvodnji; viši naučni saradnik V. Petkov — medonosno rastinje, oprašivanje i naše zaslužne radnike u oblasti pčeiarstva; docent B. Bižev — pčelarski inventar, ekonomiku i organizaciju pčelarstva kod nas.

Obrada pojmova iz ovih oblasti pčelarstva prilagođena je karakteru enciklopedijskih izdanja, tj. nastojalo se da se u što kraćem tekstu objasne najvažniji aspekti jednog pojma i da se ukaže na njegovu povezanost sa manje ili više srodnim pitanjima i pojmovima. Uz to su dati kraći podaci i za neke pojmove iz drugih oblasti ljudskog znanja koji imaju izvesnu vezu sa pčelarstvom, kao što su botanika, zoologija, meteorologija, farmakologija i dr.

Pri ovako svestranoj obradi pojmova, razume se, morao je izostati niz detalja, ili su oni samo pomenuti. To se odnosi i na izvesna pitanja koja su još sporna sa aspekta teorije i prakse. Iscrpnije podatke o nekim pitanjima pčelarstva čitalac će morati da potraži u drugim izvorima domaće ili strane literature.

Preimućstva enciklopedijskog izdanja su u njegovom sveobuhvatnom i alfabetskim redom poređanom i povezanom materijalu. To čitaocu omogućuje da lako i brzo pronađe makar i kraće podatke o svim pitanjima pčelarstva i njemu srodnih oblasti, a s druge strane, odmah će biti upućen i na pojmove koji imaju bilo kakvu vezu s pitanjem koje ga zanima. Zbog toga je naziv svakog tretiranog pitanja (pojma) dat krupnijim slovima. Većina naziva sastoji se samo iz jedne reči (npr., ličinka, esparzeta, nosematoza itd.), a drugi iz dve ili više reči (npr., manov med, osirotelo pčelinje društvo; montiranje voštane osnove, instrukcija za borbu protiv oboljenja pčela i matičnjaka itd.). Ako postoji više naziva određenog pojma ili pitanja, drugi i sledeći nazivi obično su dati u zagradama neposredno iza onog naziva koji se smatra najprikladnijim ili najrasprostranjenijim, na primer: brauloza (vašljivost). Radi veće preglednosti sinonimi naziva (tamo gde ih ima) takođe su poređani alfabetskim redom, s tim što se čitalac upućuje (vidi) na osnovni termin (npr., pčelinji vuk — v. Filant). Veza između razmatranih pojmova i pitanja i srodnih pojmova i pitanja izražena je pomoću kurzivnog sloga u samom tekstu ili na kraju članka (v .. . .). Na taj način čitaocu se daje mogućnost da ih odmah tamo potraži.

U naslovima sa više od jedne reči obično je najpre data imenica, a zatim pridev (npr., akacija bela; matica pčelna itd.). Međutim, ako su u nauci i praksi za izvesne pojmove karakteristični pojedini pridevi, naslov počinje pridevom (npr., rojeva treska, američka trulež, devojačka suza itd.), stoga, ako čitalac ne nađe određeni termin prema njemu poznatoj imenici, mora ga potražiti po pridevu.

Za pojmove iz oblasti botanike, zoologije, mikrobiologije, posle termina koji je u opštoj upotrebi, obično su (zagradama ili neposredno u tekstu) dati latinski nazivi. Godina kada je dokazana izvesna pojava, zakonitost i sl. navedena je u zagradama posle imena autora koji je to objavio. U biografskim podacima naših zaslužnih radnika iz oblasti pčelarstva cifre u zagradama iza imena označavaju godinu rođenja i smrti.

Autori, redakcija i izdavačko preduzeće sa zahvalnošću će primiti svaku kritičku primedbu na „Bugarsku pčelarsku enciklopediju“.

Uredništvo

A

Afričke pčele su rasprostranjene u Africi. Poznato je nekoliko rasa. Biološki one se karakterišu sklonošću da obrazuju mnogobrojne ali male rojeve koji, u uslovima blage klime, mogu da se razvijaju i uspešno prezime (v. Kapska pčela; Zuta adansonova pčela; Telska pčela; Egipatska pčela; Madagaskarska pčela).

Akari su sitni insekti, relativno složene građe, slični krpeljima, s člankovitim nogama i segmentiranim externus, A. dorsalis) sreću se po telu pčela i prilikom pojave akaroze mogu se pogrešno smatrati njenim prouzrokovačem. Druge vrste, kao Tyroglyphus farinae, Glycyfagus domesticus i Carpolyphus lactis, razaraju skupljen polen i hrane se njime (v. Stetočine polena, Unutrašnje štetočine legla).

Sl. 1. Spoljni akari (izgled sa trbušne strane)

Izostavljeno iz prikaza

Sl. 2. Acarapis Woodi: A — leđna, B — trbušna strana

Izostavljeno iz prikaza

Akaroza je parazitno oboljenje pčela, naročito široko rasprostranjena u primorskim oblastima i pored velikih reka, gde nanosi velike štete izazivajući slabljenje ili potpuno uništenje pčelinjih društava.

Sl. 3. Akaroza — traheje masovno ispunjene akarima

Izostavljeno iz prikaza

Izazivač je Acarapis Woođi — relativno krupan (dug 0,08—1,8 mm) i složeno građen parazit (sl. 2) koji živi u trahejama pčela, najčešće u prvom grudnom paru. Tu ženke polažu po 6—10 jaja. Posle 3 do 6 dana izlegu se larve koje se za sledečih 8—10 dana razviju u odraslog akara. One su žućkaste i slepe. Hrane se hemolimfom (krvna tečnost) koja ističe iz ozleđenih traheja. Stetno delovanje akara javlja se kao posledica začepljenja traheja zgrušanom hemolimfom, izmetom, jajima i samim telima larvi i odraslih parazita (sl. 3). Traheje pocrne i postanu trošne, a disanje pčela je otežano.

Širi se prelaženjem sa zaraženih na zdrave pčele. To se obično događa kada se pčele skupe u klube u toku zimsko-prolećnog perioda, kao i leti kada se pogorša vreme. Najlakše se zaraze mlade (1-—4-dnevne) pčele. Između pčelinjih društava parazit se prenosi pri lutanju i upadanju zaraženih pčela i trutova u zdravo društvo, a ređe prilikom grabeži.

Na veća rastojanja, npr. iz jedne zemlje u drugu, akari se prenose rojevima, maticama i paketnim pčelama koje potiču od zaraženih društava. Voštano saće, med, košnica i pčelarska oprema ne mogu biti izvor zaraze ako nisu bili u dodiru sa zaraženim društvom duže od 5—6 dana. Opasnost ne predstavljaju ni mrtva tela akarozom zaraženih pčela.

Zaražena društva postepeno slabe i uginu do kraja leta ili u toku sledećeg zimsko-prolećnog perioda. Samoizlečenje nije moguće, ali se događa da društvo tiho boluje bez jasnih znakova, što je veoma opasno jer se zaraza neprimetno širi u istom pčelinjaku ili se prenosi u susedne.

Simptomi akaroze u tipičnom obliku dosta su karakteristični: veliki pomor za vreme zimovanja, masovno puzanje pčela pri prvim letovima, ođnosno u toku leta posle dužeg zadržavanja u košnici. Zbog otežanog disanja, zaražene pčele ne mogu da lete i puze pred košnicom; krila su im neprirodno raširena u stranu (zbog osetljivosti ozleđenih traheja); trbuh im je obično naduven kao kod nozematoze ili neinfektivne dijareje. Posmatranjem kroz lupu ili mikroskop specijalno načinjenog preseka u predelu prvog para torakalnih traheja u ovih pčela mogu se otkriti jaja, larve i odrasli akari, a same traheje su crne i trošne. Delovi obolelih traheja stavljaju se u kap glicerina radi sigurnije identifikacije parazita.

Za laboratorijsko ispitivanje treba poslati 30—50 bolesnih ali još živih pčela u perforiranoj kutiji s malo meda, ili tek uginule pčele (v. Slanje materijala).

Suzbijanje. U zemljama gde akaroza nije prodrla, čim se otkriju prve pojave, najsigurnija mera je hitno uništavanje zaraženih društava i strog karantin tog i drugih pčelinjaka u radijusu od 5 km. Zabranjuje se iznošenje matica, košnica i rojeva dok se ne utvrdi da li u tom rejonu nema drugih zaraženih društava. %a-branjuje se veštačko i prirodno rojenje, pojačavanje društava pčelama, kao i svi pokušaji lečenja bilo kakvim lekovima. Ako je pčelinjak mali, zajedno sa zaraženim društvima treba uništiti i sva ostala.

Radi zaštite od pojave akaroze zabranjuje se nekontrolisano unošenje matica i paketnih pčela iz inostranstva. Unošenje se dopušta samo uz odgovarajući certifikat da pčele potiču iz pčelinjaka i rejona koji nisu zaraženi akarozom. Pčelari u pograničnim rejonima treba s proleća budno da prate obletanje svojih pčela i da u slučaju sumnjivih znakova pošalju uzorke radi laboratorijskih ispitivanja.

U zemljama gde akaroza postoji, uporedo s karantinskim ograničenjima primenjuje se lečenje lako isparljivim materijama kao što su metilsalicilat, etilsalicilat, nitrobenzol, preprat BEF, i dr. Ove tekućine se stavljaju u određenoj količini u zaražene košnice. Udisanje isparenja ubija akare u trahejama bez štete po pčele. Posle ovakvog lečenja mogu da se jave recidivi.

Alberti — nemački učitelj koji je 1873, godine konstruisao košnicu lisnjaču, koja se otvara pozadi i čiji se okviri pri pregledu pčelinjeg društva pomeraju udesno ili ulevo, slično listovima u knjizi, zbog čega je i dobila ime — lisnjača. Ovakva košnica omogućila je da se više njih na pčelinjaku mogu postaviti jedna na drugi — u paviljon, kao i laku i brzu seobu na paše. Ona je zbog tih udobnosti brzo prihvaćena u srednioj Evropi, a posebno kod Austrijanaca i Slovenaca.

Za uvođenje Albertijeve lisnjače u pčelarstvo Slovenije i Jugoslavije ima velikih zasluga A. Znideršič, koji je 1907. godine tu košnicu znatno popravio za selidbu i odredio joj okvir 42 X 25 cm spoljne mere, davši joj ime A-Z (Alberti-Znideršič) panj − lisnjača (v. sl. 4).

Sl. 4. A — 2: košnica — lisnjača

Izostavljeno iz prikaza

A-Ž panj — lisnjača sa manjim modifikacijama primenjuje se i danas u pčelarstvu Slovenije i drugih republika Jugoslavije.

Albinoza — v. Izrođavanje.

Alergija — v. Idiosinkrazija.

Alkaloidi i glikozidi su hemijske materije, najčešće biljnog porekla, koje sadrže azota, odnosno šećera (heksoza) i imaju otrovno dejstvo. Njih skupljaju pčele s nektarom od nekih biljaka, kao što su duvan, azaleja, podbel, lupina i dr. (v. Otrovni med; Nektarna toksikoza). U većim količinama alkaloidi i glikozidi su otrovni kako za pčele, tako i za čoveka. U malim dozama neki od njih (strihnin, pilokarpin, atropin, lobelin kokain, hinin, papaverin, digitalin, morfin, kofein, kumarin i dr.) koriste se u međicini kao lekovi. I pored toga što je njihova količina u medu najčešće beznačajna, smatra se da lekovita svojstva meda potiču, sem ostalog, i od prisustva alkaloida i glikozida.

Ameboza je parazitno oboljenje odraslih pčela koje se obično javlja zajedno s nozematozom, u prvom redu u severnijim zemljama. Prouzrokovač je jednoćelični parazit Malpighiamoeba mellificae, koja u povoljnim uslovima u organizmu ili van njega prelazi u trajniji oblik — ovalnu ili okruglu cistu (sl. 5).

Sl. 5. Ameba (1) i amebne ciste (2); nozemna spora za upoređenje (3)

Izostavljeno iz prikaza

Pčele se zaraze unošenjem amebnih cista s medom. U srednjem delu pčelinjeg creva iz ciste se razviju amebe i prelaze u Malpigijeve sudove. Tu se vrlo brzo razmnožavaju i oštećuju epitelne ćelije. Zbog toga Malpigijevi sudovi ne mogu da izbacuju nagomilane otpadne materije koje štetno deluju na organizam pčele. Smatra se da amebe luče i otrovne materije koje oštećuju organizam pčela.

Ameboza se razvija sporo i pojavljuje se od kraja zime do juna ili jula. Pogoduju joj isti uslovi kao i nozematozi, a i simptomi su slični. Međutim, prilikom autopsije obolelih pčela Malpigijevi sudovi su uvećani i staklastog su izgleda. Amebe koje se tu razmnožavaju posle izvesnog vremena preobraćaju se u ciste i dospevaju u zadnji deo creva. Kad ne mogu da lete, obolele pčele izbacuju izmet u košnici (proliv). Na taj način zaraze se druge pčele. Širenje ameboze na druge košnice i suzbijanje isti su kao i kod nozematoze. Nema efikasnog leka.

Američka (zloćudna) trulež legla je opasno zarazno oboljenje zatvorenog legla rašireno u celom svetu. Nanosi velike štete naročito u t.oplijim geografskim regionima. Prouzrokovač je bakterija Bac. larvae. Ona je neotpoma, ali su njene spore (sl. 6) izvanredno otporne prema hemijskim dezinfekcionim sredstvima i toploti. Može da opstane na temperaturi od 100°C u zagrejanom vosku nekoliko dana, u ključalom medu 20—30 min., u 5%-tnom rastvoru karbola nekoliko meseci. U mrtvim telima pčela, u medu, vosku, saću, na zidovima košnica, ramovima i drugim predmetima održi se desetinama godina. Visoka rezistencija, otpornost mikroba, kao i izvanredna lepljivost trule mase (od koje se pčele ne mogu očistiti), doprinose izvanrednoj upornosti ovog oboljenja i pojavama recidiva pri pokušajima lečenja.

Prvobitni izvor zaraze su ostaci uginulih larvi, a sve na šta su se pri— lepili ovi ostaci postaje izvor spora koje se prenose bilo do zaliha meda, bilo direktno na zdrave larve u istoj; ili drugoj košnici.

Sl. 6 Spore Bacilus larvoas (jako uveličane)

Izostavljeno iz prikaza

Širenje zaraze u košnici nastaje preko pčela čistačica i hraniteljica, a prenošenje u druge košnice i pčelinjake preko pčela kradljivica (v. Grabež), rukama i instrumentima pčelara, kao i košnicama, saćem, medom zaraženih ili od truleži uginulih pčelinjih društava. U uslovima racionalnog pčelarenja, uz nemaran odnos pčelara, postoje mnogo veće mogućnosti širenja ove bolesti u poređenju s primitivnim pčelarenjem. U retkim slučajevima zarazu prenose i gusenice voštanog moljca, u čijem crevnom sadržaju spore ostaju neoštećene.

Sl. 7. Američka trulež (utonuli i poderani poklopci ćelija)

Izostavljeno iz prikaza

Larve se zaraze prilikom hranjenja, tj. pre poklapanja ćelije, ali razvoj bolesti nastaje posle poklapanja, za vreme metamorfoze. Zbog toga se pojava američke truleži obično otkrije kasno. Retko se zapaža uginuće nepoklopljenih larvi, i to samo u slabijim društvima. U crevu larve iz spora se razviju bacih koji zatim prodiru i nastavljaju da se razmnožavaju po celom telu. Nije potupno razjašnjeno da li luče otrovne materije, ali je izvesno da uskoro posle njihovog prodiranja u organizam, larve uginu. Razmnožavanje se nastavlja i u mrtvom telu larve sve dok iscrpu sve izvore hranljivih materija, a zatim prelaze u spore. Uginule larve počinju da se suše i pretvaraju u sve gušću trulu masu koja sadrži milione spora.

Pošto larve uginjavaju u vreme kada pčele poklapaju otvore ćelija ili odmah posle toga, njihova uginula tela ostanu zalepljena za poklopac, koji se kasnije zbog toga udubi i pocepa. Posle sasušenja ostaci trule mase čvrsto su slepljeni za dno i donju stranu ćelije. Kad potpuno isahnu, ostaci larve dobiju izgled tamnomrkih ili crnih tvrdih ljuspica. Posle cepanja poklopaca pčele nisu u stanju da od ovih ostataka očiste ćelije.

Širenje zaraze u košnici počinje pokušajima pčela čistačica da izbace sasušene ostatke uginulih larvi. Bolest se u početku širi sporo, ali s povećanjem uginulih larvi širenje je sve brže. U zalihe meda unosi se sve više spora i broj zahvaćenih (i neočišćenih) ćelija postaje sve veći. Razvoju bolesti pogoduje pregrejavanje legla. Stoga se u nas i u drugim zemljama s toplim i suvim letom zloćudna trulež najviše širi u toku toplih letnjih meseci.

Simptomi američke truleži, kada je uginuo veliki broj larvi, veoma su karakteristični. Prva pojava se, međutim, teško otkriva. Najpre nastaje zatamnjenje, udubljivanje i cepanje poklopaca na pojedinim ćelijama (sl. 7), u kojima se u početku vidi, masnožućkasta, a kasnije mrkocrvenkasta tečna trula masa (sl. 8) s mirisom na rastopljeno tutkalo. Posle dužeg stajanja zapažaju se ćelije s potpuno isahlim i čvrsto zalepljenim crnim ostacima larvi. Broj ovakvih ćelija postepeno se uvećava. One se lako uočavaju jer su okružene novim leglom, a s jeseni praznim ili medom ispunjenim ćelijama. Dobija se prošarano leglo. Društvo počinje da slabi i do kraja sezone može da ugine, a ako je zaraženo kasnije, ono nekako prezimi i ugine sledeće godine, kada se trulež ponovo razvija kao recidiv.

Sl. 8. Američka trulež — rastegljivost trule mase

Izostavljeno iz prikaza

U Bugarskoj je kao jedina mera borbe protiv američke truleži predviđeno uništavanje obolelih društava (v. Uništavanje) uz dezinfekciju košnice i drugog inventara. Nisu dopušteni pokušaji lečenja bilo kojim sredstvima zbog nemogućnosti da se pčele izdvoje iz košnice bez kliconoša. Nije dozvoljeno ni dvostruko prebacivanje obolelog društva uz kurativno prihranjivanje koje se praktikuje u nekim severnijim zemljama (društvo se drži dva dana u stanju golog roja, a zatim se prenosi na neizgrađene satne osnove). Ovakav kombinovani način se ne preporučuje zbog toga što u našoj klimi društva prebačena u toku leta, a često i na početku jeseni (kada se trulež obično otkriva), ne mogu da stignu da izgrade novo gnezdo i da se obezbede zalihama za zimu. Sem toga, prilikom prebacivanja stvaraju se uslovi za širenje bolesti na druga društva, pa čak i druge pčelinjake. Uništavanje obolelih društava, pa i košnica, najefikasnija je mera protiv ove bolesti.

Posle uništavanja obolelih društava pčelinjak se stavlja u karantin i zabranjuje se iznošenje pčelinjih društava, nedezinfikovanih košnica i inventara. Zabranjuje se, isto tako, topljenje voska na suncu. Iz košnice predviđene za uništavanje može se iskoristiti samo med iz magacina, ako ga ima u većoj količini. Takav med se posebno označava i namenjen je zimskoj potrošnji u restoranima društvene ishrane. Sav inventar podesan za dalje korišćenje u pčelinjaku (košnice, centrifuge i dr.) podvrgava se efikasnoj dezinfekciji, a ako to nije izvodljivo, uništava se.

Preventivna zaštita pčelinjaka od pojave američke truleži obuhvata sve opšte profilaktične mere, čiji je cilj da se onemogući unošenje infektivnih izvora u pčehnja društva: a) dezinfekcija ruku pre i posle rada s pčelama; b) upotreba prethodno dezinfikovanih košnica, poklopnih dasaka, ramova, dimnica, prenosnih kaveza, centrifuga, zaštinih mreža i dr.; c) upotreba satnih osnova samo od sterilisanog voska; d) izbegavanje mesta za pčelinjake u blizini preduzeća za preradu voska; e) potpuno odustajanje od prihranjivanja pčela medom kupljenim na pijaci, ili pozajmljenim od drugih pčelara; f) zabrana seobe pčela na pašu bez veterinarskog uverenja; g) nomadsko pčelarenje samo u rejonima gde nema utvrđenih pojava američke truleži i drugih bolesti legla i pčela; h) stalne mere na suzbijanju grabeži, naročito između susednih pčelinjaka; i) obezbeđenje stalne medonosne baze (nektarskog konvejera) ili seljenje u vreme nepostojanja paše; j) nabavka pčelinjih društava iz pouzdano zdravih pčelinjaka (v. Veterinarsko uverenje).

Američki nož. — v. Nož za otvaranje košnica.

Aminojedinjenja — v. Azotne materije u medu.

Ampelopsis (Ampelopsis quinquaefolia R. et Sch.) je povijuša visoka do 20 m, sa sitnim žućkastozelenim cvetovima, sabranim u grozdaste cvasti. Cveta dugo u junu i julu. Pčele je rado posećuju skupljajući nektar i polen. Razmnožava se semenom i reznicama.

Analiza meda je radnja utvrđivanja hemijskog sastava i nekih bioloških svojstava, s ciljem da se utvrdi vrsta meda, njegovo prirodno poreklo ili falsifikovanje, eventualne promene sastava i kvaliteta usled čuvanja ili prerade, kao i njegova pogodnost za uzimljenje pčela. Zavisno od cilja, za analizu se koriste sledeće metode:

  1. Organoleptičko ispitivanje — (v. Organoleptičko ispitivanje meda).
  2. Fizička i hemijska analiza — obavlja se u naučne svrhe i radi ustanovljenja sastava meda prema zahtevima standarda. Utvrđuju se neki od ovih pokazatelja: voda, suva materija, šećeri (invertni, grožđani, voćni i melicitoza), belančevinaste materije (prema procentu azota), mineralne materije (pepeo), opšti sadržaj kiselina, količina dekstrina i materija iz medljike (medne rose). Vrši se polarimetrijska ocena, utvrđuje sadržaj vitamina, specifična težina, viskozitet, aktivna kiselost (pH), a po potrebi stepen radioaktivnosti i neke druge specifične analize. Većina ovih analiza vrši se primenom naročitih metoda u hemijskim laboratorijama, na osnovu prosečnog uzorka (250 g) od svake vrste meda. Uzorak se formira uzimanjem pomalo meda iz svake pete jedinice pakovanja. Med u sudu iz kojeg se uzima uzorak prethodno se izmeša, a ako je kristalizovan, uzorak se uzima ubadanjem metalne cevi do dna suda. U hemijske analize spada i primena alkoholne, krečne i olovnoacetatne reakcije, koji a se utvrđuje medljikovac. Ova analiza se vrši ne samo u komercijalne svrhe nego i radi toga da se utvrdi podobnost meda za zimovanje.
  3. Analiza polena (v. Polenska analiza meda).
  4. Biološka analiza — koristi se najčešće za utvrđivanje fermentativne aktivnosti meda. Utvrđuje se aktivnost dijastaze (tzv. dijastazni broj), invertaze — prema stepenu invertovanja trščanog šećera u invertni, katalaze — po količini vodonik-peroksida, kao i reduktaze, peroksidaze i oksidaze — prema promeni boje rastvorenog meda pod uticajem parafenildiamina i vodonik-peroksida. Podaci o fermentativnoj aktivnosti meda značajni su za utvrđivanje njegove prirodnosti, promena usled zagrevanja i falsifikovanja. Med čiji je dijastazni broj O — ili je falsifikovan, ili je oštećen zagrevanjem, a dijastazni broj iznad 10 pokazuje da u medu ima nekih primesa. Prirodni med ima dijastazni broj 8—10.

Biološka analiza primenjuje se i radi utvrđivanja prisustva plesni, alkoholnih gljivica i sirćetnih bakterija (u slučaju sumnje da je nastupila alkoholna ili sirćetna kiselinska fermentacija). Koristi se u trgovini medom i pri kontroli pravilnog čuvanja (v. Organoleptičko ispitivanje meda, Viskozitet meda, Polarimetrijska ocena meda).

Anemofilne biljke su one u kojih se cvetovi oprašuju pomoću vetra. U njih je polen suv i lak i prenosi se vetrom na velika rastojanja. Takve su biljke raž, kukuruz, konoplja i mnoge vrste šumskog drveća. Neke od njih posećuju i, pčele koje potpomažu oprašivanje.

Anis (Pimpinella anisum L.) je jednogodišnja biljka, visoka 30—60 cm. Stablo je slabo rebrasto, pravo, i prema vrhu se grana. Na njegovom donjem delu listovi su srcoliki, nazubljeni, na dugim drškama, u srednjem delu su trodelni, nazubljeni i na dugim drškama, dok vršni listovi imaju po 3—5 lancetastih nazubljenih listova. Koren je tanak, vretenast, slabo razgranat. Cvetovi su beli, sitni, sabrani u štitaste cvasti na vrhovima grančica. Cveta u junu i početkom jula. Luči značajne količine nektara i predstavlja dobru pašu za pčele. Za uspevanje mu je potrebno mnogo svetlosti i toplote. Potiče iz Male Azije. Iz semena se dobija anisovo ulje, koje se koristi u hemijskoj, farmaceutskoj i prehrambenoj industriji.

Antene su čulni (osetni) organi pčele. One su izdužene, parne, člankovite, cilindrične forme sa zglobnim ispupčenjem kojim se spajaju sa čeonim delom glave (sl. 9). Posredstvom 4 mišića antene mogu da se usmeravaju u svim pravcima. One su sastavljene od po 12 članaka, kod pčela radilica i od po 13 kod matica i trutova. Razlikuju se: osnovni članak (scapus), kolenasti članak (pedicellum) i bič (flagellum). Bič sačinjavaju 10 člančića u radilica i matice, a 11 u trutova.

Sl. 9. Antene pčela radilica: 1 — osnovni član; 2 — okretni član; 3 — bičasti deo

Izostavljeno iz prikaza

Svi članci antena su maljavi, a počev od trećeg svaki ima na sebi veliki broj osetnih ćelija, tzv. parnih pločica, pomoću kojih pčele primaju mirisne draži. Antenama pčele primaju, isto tako, vibracije i draži prilikom dodira s predmetima u košnici i van nje. Na taj način antene predstavljaju važan organ za orijentaciju pčela i njihovo normalno bitisanje. Kad im se antene bilo kako ozlede ili otkinu, pčele ne mogu duže da opstanu.

Antibiotici su materije izdvojene iz nekih mikroorganizama (bakterija, plesni, aktinomiceta) koje zaustavljaju razvoj ili ubijaju druge mikroorganizme. Dobijaju se u industrijskim srazmerama i u velikim količinama veštačkim gajenjem odgovarajućih mikroorganizama i koriste se za lečenje ili kao stimulaciona sredstva. Opšta pojava pri korišćenju antibiotika jeste pnvikavanje mikroorganizama na njih (rezistencija). To se dešava kada se antibiotici upotrebljavaju duže vreme i u manjim dozama, npr. prilikom njihove upotrebe kao stimulatora. Pri suzbijanju bolesti koju izazivaju mikroorganizmi rezistentni na neki antibiotik pribegava se primeni drugih antibiotika. U suzbijanju bolesti pčela i legla najveću primenu imaju antibiotici penicilin, streptomicin, hiomicin, fumagilin, aureomicin, tetraciklin, fumidil B, eritromicin, sanazin, gramicidin, levamicetin, kao i niz drugih preparata.

Antimikrobno delovanje meda je sposobnost meda da ubija neke mikroorganizme (baktericidnost) ili da zaustavi njihov razvoj (bakteriostatičnost). Ova svojstva meda bila su poznata nekim narodima još u drevna vremena. Stari Grci i Rimljani koristili su med za dugotrajno čuvanje mesa u svežem stanju. Poznato je da je leš čuvenog vojskovođe Aleksandra Makedonskog iz Male Azije, gde je umro (323. g. pre n. e.), prenet u domovinu potopljen u medu. U jednoj nedavno otkrivenoj staroegipatskoj grobnici nađen je dobro očuvan leš deteta u sudu s medom.

Zreli pčelinji med je jedan od najtrajnijih prehrambenih proizvoda. U povoljnim uslovima može veoma dugo da se očuva i da se ne uplesnivi niti uskisne. Prilikom raskopavanja egipatskih piramida i razvalina starog Vavilona u grobnicama su nađeni sudovi s medom koji je bio dosta dobrog kvaliteta iako je prestajao više hiljada godina.

Utvrđeno je da med ispoljava jako baktericidno dejstvo prema izazivačima gnojnih oboljenia — stafilokokama i streptokokama. Tifusne bakterije uginu u medu za 48 časova, paratifusne za 24, dizenterične za

10 časova. Med zaustavlja razvoj prouzrokovača tuberkuloze. Istraživanja Mladenova u Bugarskoj pokazala su da antibiotičko delovanje u visokom stepenu zavisi od vrste meda. Tako, lipov i šumski med deluju jače na stafilokoke, a kestenov i vranilovkin na Escherichia coli. Duvanski med ima najslabije antimikrobno delovanje.

Med ima i antimikotično (protiv gljivica) i protisticidno delovanje — ubija jednoćelične životinjske orsanizme — amebe, infuzorije i dr, među kojima i Trichomonas koji izaziva vaginalno zapaljenje u žena. Ekspenmentalno je utvrđeno veoma izraženo konzervirajuće delovanje meda na lako kvarljive životinjske, biljne i druge proizvode, koji se, potopheni u medu, očuvaju više godina i ne raspadaju se.

Proučavanjima Mladenova utvrđeno je da svoje baktericidno, antimikotično, protistocidno i konzervirajuće dejstvo med duguje, osim svom složenom biohemijskom sastavu, pre svega prisustvu raznih antibiotičnih materija, tzv. fitoncida. Fitoncidi dospevaju u med sa biljaka preko nektara i polena, medljike i smolastih materija. Oni su u visokom stepenu isparljivi i prilikom zagrevanja meda jedan deo iščezne. Zbog toga med koji je dugo stajao na visokoj temperaturi, kao i onaj koji je proizveden ishranom pčela šećernim sirupom, siromašan je u fitoncidima i ima slabo antimikrobno đelovanje ili ga nema (v. Lečenje medom).

Antiseptična sredstva su različite hemijske materije koje ubijaju mikroorganizme. Koriste se kada se želi da se predupredi pojava i širenje mikroorganizama. Mnoga od ovih sredstava su jednovremeno i dezinficijensi.

Antitoksini su materije koje se obrazuju u organizmu pod uticajem belančevinastih toksičnih produkata mikrobiološkog ili biljnog porekla (toksini) . Nalaze se u krvi i imaju ulogu da neutralizuju isti toksin ako ponovo dospe u organizam. Za razliku od njihove uloge kod sisara, antitoksini nemaju veliku odbrambenu ulogu (imunitet) u organizmu pčela i legla (v. Odbrambeni mehanizam).

Apimicin je lekoviti preparat u vidu ružičastog praha doziran u plastičnim ampulama. Osnovna aktivna materija u njemu je eritromicin, kojeg u jedinici pakovanja ima 210 mg, a ostatak je nosač koji se, isto tako, dobro rastvara i boji sirup. Preporučuje se protiv nozematoze i dobroćudne truleži. Doziranje: jedno pakovanje (210 mg aktivnog antibiotika) na 1 litar ohlađenog šećernog sirupa koncentracije 1:1. Preporučuje se davanje 3—5 litara ovog lekovitog sirupa jednom društvu.

Apamondija je naziv Međunarodne pčelarske organizacije. Osnovana je 1949. g. na predlog pčelarskih saveza Švajcarske, Francuske i Engleske, a potvrđena 1954. Osnovni cilj ove organizacije je da stvara veze među pčelarima i da potpomaže brzo širenje tehničkih i naučnih dostignuća u oblasti pčelarstva u svim zemljama sveta. U nju su učlanjeni pčelarski savezi pojedinih zemal a i druge organizacije čija je delatnost u tesnoj vezi s pčelarstvom. Zasad Apimondija ima 51 člana iz 43 zemlje.

Udruživanje i međunarodni kontakti pčelara bili su slabo razvijeni i neredovni sve do kraja drugog svetskog rata. Tek posle osnivanja Apimondije započinje intenzivna saradnja i pojačana aktivnost pčelarstva na međunarodnom planu. Od tada se redovnije sazivaju međunarodni pčelarski kongresi (poslednjih nekoliko kongresa držani su svake 2. godine) i povećava se broj zemalja članica.

Apimondija priprema i organizuje kongrese, međunarodne sastanke na kojima se razmem’uju iskustva, zajednički rad i saradnju naučnika, specijalista i odgajivača pčela iz celog sveta. Njen najviši rukovodeći organ je skupština. Svaka zemlja članica ima jedan glas. Sedište Apimondije je u Rimu. Dosad je formirano 5 komisija koje razrađuju probleme odgovarajućih pčelarskih oblasti. Radi pomoći ovim komisijama u svakoj zemlji formiraju se radne grupe.

U okviru Apimondije organizovana je Centrala za međunarodnu razmenu pčelarskih publikaci.ia i dokumentacije, kao i međunarodna pčelarska biblioteka u Rimu. Od 1966. g. Apimondija izdaje časopis Apiakta na ruskom, francuskom, engleskom, nemačkom i španskom jeziku. Godišnje izlaze 4 sveske sa po 50 strana. Preko Međunarodne centrale organizuju se međunarodni pčelarski sajmovi i izložbe, sklapaju se komercijalni poslovi i dr.

Apoteka (pčelarska) sadrži važnije lekove i dezinfekciona sredstva neophodna za: a) profilaktiku i suzbijanje bolesti pčela i legla; b) ukazivanje prve pomoći.

Radi sprečavanja unošenja zaraze u pčelinjak neophodno je da prirućna pčelarska apoteka ima: sapun ili prašak za pranje ruku pre i posle rada, denaturisani alkohol (najbolje s 3% sone kiseline) za lako odstranjivanje propolisa s ruku i s podizača, karbol 3—5%, lizol, formalin, krečnu vodu, alkohol i 2—3 epruvete za utvrđivanje medljikovca. Za suzbijanm zaraznih bolesti koje su se već pojavile neophodni su: norsulfazol, penicilin, streptomicin, apimicin ili biomicin, fumidil B ili fumagilin, furazolidon i dr.; zatim benzin i let-lampa (za dezinfekciju košnica plamenom), naftalin, fenotiazin, hlorni kreč i dr.

Radi ukazivanja prve pomoći pčelaru ili drugim licima potrebni su: tinktura joda, čist alkohol, hidrogen, amonijak, cinkova mast, aspirin ili srodan preparat, valerijanske kapljice, zavoj, sterilna gaza i vata, vazelin i dr. Lekovi i druga sredstva treba da su u originalnom pakovanju, ođnosno u bocama i teglama s dobrim zatvaračima i s potrebnim uputstvima za upotrebu.

Aroma meda — v. Organoleptičke osobine meda.

Aspergiloza je gljivično oboljenje koje napada leglo („kameno leglo“, „suva trulež“) i pčele. Može se zaraziti i čovek. Prouzrokovač je u prirodi široko rasprostranjena plesan Aspergillus flavus, čije spore dospevaju u košnicu s polenom i nektarom. U povoljnim uslovima (vlažno gnezdo) iz spora se razvije plesan. Golim okom vidljive, razgranate končaste hife brzo se šire i zahvataju delove saća, pčelinje larve a ponekad i još žive ođrasle pčele (sl. 10).

Uginule larve ubrzo se isuše i ostaju u ćelijama kao tvrde grudvice („kameno leglo“) u početku žućkaste, a kasnije tamnozeiene boje; lako ispadaju iz ćelija. Kad se protrese sat na kojem ima uginulih larvi, čuje se lupkanje i u vazduh se podigne oblačić praha od spora. Udisanje spora ili dospevanje u oči opasno je i za pčelara, jer može da izazove zapaljenje sluzokože očiju, nosa, bronhitis ili zapaljenje pluća i pojačanje tuberkuloznog procesa, ukoliko postoji. Zbog toga je neophodno da pčelar stavi masku ili ova vlaženu maramu preko usta i nosa.

Sl. 10. Aspergiloza — plesan je probila ćelijske poklopce

Izostavljeno iz prikaza

Preventiva protiv aspergiloze sastoji se u držanju pčela u suvim gnezdima, izbegavaniem zasenjenih i vlažnih mesta. Plesnivo saće odmah ukloniti i pretopiti. Košnice treba prosušiti, a gnezda suziti. Lečenje nije moguće, niti je potrebno, jer posle higijenske sanacije gnezda plesan iščezne, naročito kod jačih društava.

Astre (Aster L.) su zeljaste, višegodišnje i prema hladnoći otporne vrste biljaka koje se međusobno dosta razlikuju. Rod Aster obuhvata oko 400 vrsta. Cvetovi su im skupljeni u glavičaste cvasti, a prema vremenu cvetanja dele se na rane i jesenje. Sve njih pčele rado posećuju i skupljaju polen i nektar. One su veoma dobra paša na kraju leta i s jeseni. Pored domaćih vrsta u baštama se najviše sreću neke inostrane vrste (Aster Novae-Angliae, Ait., Aster Novae-Belgii L., Aster pendulus L. i dr.). Imaju jako razgranata stabla koja dostižu visinu do 1,5 m; veoma obilno cvetaju u toku avgusta, septembra i oktobra. Obrazuju mnogobrojne izdanke iz korena (v. Tablo 1, 4).

Aureomicin — v. Biomicin.

Azaleja (Rhododendron pontica L.) je zimzeleni žbun, visok do 3 m. Cvetovi su krupni, beli ili ružičasti, levkastog oblika. Cveta u maju i junu. Pčele sa nje skupljaju samo nektar. Sreće se retko kao spontana biljka. Gaji se_ kao ukrasni žbun. Med je otrovan za čoveka (v. Otrovni med).

Azotne materije u medu potiču od nektara i polena, kao i od pljuvačnog sekreta pčela. To su belančevine (proteini) i amini. A. F. Gubin je utvrdio da u nektarskom medu ima 4 puta više aminskih materija nego belančevinastih. Po Z. I. Zakatimovu u šumskom medu (medljikovcu) količina aminskog azota dostiže 50% ukupne količine azota, što je jedan od razloga njegovog štetnog đelovanja na pčele. Nektarni med sadrži 0,04—-0,30% aminskih azotnih materija, a medljikovac 0,08—0,17%. Med iz starog saća, ili iz saća s polenom, ima veću količinu belančevinastih materija. Uopšte uzevši, med sadrži minimalne količine belančevinastih materija i one ne utiču na njegova hranljiva i lekovita svojstva.

Odsustvo ili sasvim mali procent azotnih materija jeste jedan od znakova da je med falsifikovan

U medu se nalaze i aminokiseline koje nastaju kao rezultat raspadanja belančevinastih materija pod uticajem proteolitičkih fermenata. Prilikom zagrevanja ili dugog čuvanja meda aminokiseline obrazuju sa šećerima tamno obojene materije, tzv. melanoide, od kojih med potamn. (v. Analiza meda).

B

Bacili su štapićaste bakterije koje u nepovoljnim uslovima za život obrazuju trajnu formu — spore. Spore su mnogo otpornije prema toploti, antiseptičnim i dezinfekcionim sredstvima, suši, sunčanoj svetlosti i dr.; one ostaju sposobne za život desetinama godina (u zemljištu, đubretu, vodi, na predmetima i dr.). Posle dospevanja u povoljne životne uslove iz svake spore isklija štapićasti bacil koji iznova počinje da se hrani i razmnožava. Veliki broj bacila, kao i bakterija, koristan je, a samo beznačajan broj vrsta izaziva bolesti čoveka, životinja, insekata ili biljaka (v. Mikroorganizmi). Među izazivačima bolesti pčelinjeg legla najvažniji je Bac. larvae (prouzrokovač zloćudne truleži), Bac. alvei, Bac. orpheus i Bac. paraalvei (prouzrokovači evropske truleži). Nema bacila koji izazivaju važnije bolesti samih pčela.

Badem divlji (Amygdalus nana L.) je žbun, visok do 1 m, s nazubljenim lancetastim listovima. Cvetovi su beli ili ružičastocrveni. Cveta u aprilu i maju, kada pčele na njemu skupljaju polen i nektar. Obično raste na krečnom zemijištu i sunčanim suvim mestima.

Badem pitomi (Amygdalus communis L.) je voćka visoka do 10 m, s piramidalnom ili raskriljenom krunom u obliku kišobrana. Cvetovi su beli, svetloružičasti ili ružičasti. Cveta u martu i aprilu pre listanja. Od badema pčele nakupe mnogo nektara i polena, što potpomaže njihov razvoj u rano proleće. Cvetovi su samosterilni, te badem ima potrebu za stranim polenom, koji prenose uglavnom pčele. Dosta je otporan prema hladnoći, ali kasni prolećni mrazevi u vreme cvetanja oštećuju cvetove. U Jugoslaviji je rasprostranjen u primorskim krajevima i Makedoniji.

Bagremac (Amorpha fruticosa L) je veoma razgranat žbun, dostiže visinu 2—3 metra i više. Tera mnogobrojne izdanke, tako da mesto oko njega brzo obraste. Cvetovi su sitni, tamnoljubičasti, s izbačenim prašnicima i zlatnožutim polenom. Skupljeni su u zbijene klasaste cvasti kojima se završavaju jednogodišnji lastari. U jednoj cvasti ima oko 300 cvetova. Počinje da cveta treće godine, a zatim redovno i masovno svake godine u toku maja i juna. Cvetanje traje 20—25 dana. Odlična medonosna biljka koju pčele posećuju tokom celog dana, radi nektara i polena. Amorfa ima skromne zahteve u pogledu zemljišta i dobro uspeva kako na vlažnim i plavnim obalama reka, tako i na suvljim terenima, pored puteva, železničkih pruga i dr. Koristi se za pošumljavanje nasipa, odrona, kosina, klizišta, za žive ograde, vetrozaštitne pojaseve, za parkove i dr. Može da se seče svake 3—4. godine; lako se obnavlja izbijanjem izdanaka iz polja i korenja. Razmnožava se semenom i korenovim izdancima (v. Tablo IV, 3).

Bagrem beli (Robinia pseudoacacia L.) je drvo visoko 20—25 m, s razgranatom, nepravilnom, urednom krunom. Mlade grane su gole, sa sjajnom korom i bodljama. Korenov sistem je snažno razvijen, s mnoštvom izdanaka. Cvetovi su beli, jako mirisni, sakupljeni u viseće, grozdaste, rastresite cvasti. Cveta u maju ili junu, zavisno od nadmorske visine. Po produkciji nektara zauzima prvo mesto među našim drvenastim vrstama i predstavlja prvu glavnu pašu u rejonima gde zauzima veće površine. Na nižim terenima s plodnijim zemljištem, npr. u Pomoravlju, cvetovi imaju mnogo više nektara, a u pretplaninskim i planinskim — manje. Prema ispitivanjima u Bugarskoj, u rejonu Sofije (450 m nadmorske visine) sa 1 ha bagrema 10-godišnjeg uzrasta dobija se 40 do 170 kg meda, a ista površina 40-godišnjeg zasada daje od 110 do 200 kg. Bagremova paša je u nas dosta nesigurna zbog toga što bagrem cveta u periodu s veoma promenljivim vremenom, čestim kišama, vetrovima i zahlađenjima, te je pčele slabo iskoriste. Paša traje dosta kratko, 10—15 dana, ali je obilna ukoliko je vreme povoljno za lučenie nektara i izlet pčela. Osim nektara pčele skupljaju polen žućkaste boje. Med je svetao, prozračan, s veoma delikatnom prijatnom aromom i ukusom, te je vrlo cenjen (v. Vrste meda). Kristalizuje se vrlo sporo zbog visokog procenta voćnog šećera levuloze).

Bagrem je prenesen iz Amerike. Ne podnosi močvarna, stalno vlažna, zaslaniena i suviše krečna ili teška glinovita zemljišta. Raste i na kamenitim, suvim i neplodnim terenima. Dobro izdržava niske zimske i visoke letnje temperature. Najbolje se razvija na plodnim dubokim zemljištima. Posle seče tera mnoštvo izdanaka i brzo se samoobnavlja. To je brzorastuća vrsta.

Bagrem žuti (Caragana arborescens Lam.) je žbun koji dostiže visinu 3—4 m, ili drvo visoko 6—7 m, s urednom krunom. Cvetovi su žuti, s dugim cvetnim drškama, pojedinačni ili u grupama od po 2—4 cveta. Prema ispitivanjima u Bugarskoj jedan cvet izluči 6,5 mg nektara s 34% šećera. Sa 1 ha zasada visokog 1 m dobija se 6,8 kg meda. Cveta u maju i junu. Odlična medonosna biljka koju pčele rado posećuju. Podnosi niske temperature i pri tome ne prestaje s lučenjem nektara. Pogodan je za žive ograde u parkovima, baštama, stabilizaciju erodiranih terena i dr. Potiče iz Sibira. Razmnožava se semenom i izdancima. Rasprostranjen je po celoj Jugoslaviji i drugim balkanskim zemljama (v. Tablo II, 1).

Baktericidnost je svojstvo nekih materija da ubijaju bakterije ili druge mikroorganizme. Takvo svojstvo imaju antiseptična i dezinfekciona sredstva, kao i neke materije biljnog, životinjskog ili mikrobnog porekla. Baktericidnih materija ima u medu, propolisu i polenu, a baktericidno deluje i pčelinji otrov. U pčelinie produkte ove materije dolaze iz nektara; ima mišljenja da su to, u stvari, tzv. fitoncidi. Ustanuvljeno je da baktericidne materije meda i propolisa ubijaju niz mikroorganizama izazivača bolesti (v. Lekovita svojstva meda).

Baktericidnost meda — v. Antimikrobno delovanje meda.

Bakterije su mikroorganizmi jeđnostavne građe biljnog porekla (Protophyta). Brzo se razmnožavaju deljenjem na dva jednaka dela. Nekad bakterije obrazuju spore i zbog toga, su otporne prema tempe’raturi, dezinfekcionim i antiseptičkim sredstvima, sunčevoj svetlosti i dugom stajanju. Njihova veličina je najčešće 0,5 do 10 mikrona, te se mogu videti samo pod mikroskopom. Po obliku mogu biti loptaste, štapićaste i spiralne.

Bakterije su široko rasprostranjene u prirodi — u zemlji, vodi, otpacima, biljnim i životinjskim organizmima i u vazduhu. Poznate su hiliade vrsta. Mnoge od njih su korisne za život (v. Mikroorganizmi) Samo mali broj hrani se materijama živih organizama. Te vrste izazivaju bolesti čoveka, životinja, biljaka i insekata.

Bolesti pčela prouzrokuju Bact. paratyphi alvei (izaziva paratif) i Bact. apisepticum, prouzrokovač septicemije, a bolesti legla — Streptococcus apis (kisela trulež) i Bact. (Str.) pluton, prouzrokovač jednog oblika evropske truleži.

Bakteriofag je virusoliki mikroorganizam (v. Virusi) koji može da živi i da se razmnožava samo u bakterijama, pri čemu ih razara. Delovanje mu je specifično — određena vrsta bakteriofaga napada samo određenu vrstu bakterija. To omogućuje da se preko bakteriofaga odredi vrsta bakterije (v. Fagodijagnostika), kao i da se iskoriste u suzbijanju bakterijskih bolesti (v. Fagoprofilaktika; Fagoterapija).

Balkanska pčela. Rasprostranjena u svim balkanskim zemljama od vajkada. U pčela radilica hitinskf telesni pokrivač s gornje strane trbušnih članaka je crn, dok su pojasevi dlačica na trbuhu sivkasti, što ovim pčelama daje srebrnast izgled (siva pčela). Verovatno usled prirodnog ukrštanja ranije, i kasnijeg uvoza matica iz Italije i drugih zemalja, na mnogim lokalitetima se u značajnom broju sreću pčele domaće rase, ali sa žutim pojasevima ili pegama na prvim trbušnim člancima. Očuvane čiste populacije balkanske pčele sreću se ređe, uglavnom u višim planinskim predelima. U našim uslovima, uz dobru pašu, balkanska pčela je u stanju da razvija snažna društva, a u slučaju nepovoljnog vremena i prestanka paše matica smanjuje polaganje jaja. Društva se dobro obezbeđuju zalihama hrane i nisu sklona rojenju, osim u godinama s obilnom pašom i pri gaienju društava u malim košnicama. Uz dobru negu i u godinama povoljnim za pčelarenje, balkanska pčela je visokoproduktivna. Dobro podnosi niske temperature i uspešno prezimljava. Pčele dobro štite svoje gnezdo i obično ne napadaju tuđa društva.

Po spoljnim obeležjima balkanska pčela je veoma bliska kranjskoj, koja je takođe rasprostranjena u nekim zemljama Balkanskog poluostrva — Jugoslaviji, Albaniji i Rumuniji. Na temelju proučavanja morfoloških obeležja pčela sa Balkanskog ooluostrva, uključujući i uzorke iz Bugarske, prof. F. Rutner (1962) smatra da i bugarska domaća pčela pripada kranjskoj rasi, tačniie, da je to jedna od lokalnih formi kranjske pčele, nešto izmenjena pod uticajem mesnih uslova. Istog je mišljenja i H. Ošman iz Pčelarskog instituta NDR, koji je izvršio bonitiranje pčela u Buffarskoj. Sada se u Ogleđnoi pčelarskoj stanici kod Sofije proučava problem rasne pripadnosti pčela na teritoriji Bugarske.

Banatska pčela (Apis mellifica banatica). Rasprostranjena u Banatu, Jugoslavija. Pčele radilice su tamne boje, ali štit (scutellum) i 2—4 trbušna članka imaju žute pruge s dlačicama zatvorenožute boje. Matice su vrlo plođne i dugo nose jaja — od kraja zime do kasne jeseni. Banatska pčela dobro podnosi kako niske, tako i visoke temperature, otporna je prema bolestima, dobro zaštićuje svoje gnezdo i nije sklona grabljenju iz tuđih društava. Daje dobre prinose meda i voska. Pčele ne menjaju često matice, nego ih čuvaju dok ne ostare. Van Banata ima ograničenu rasprostranjenost.

Batlerov kavez za čuvanje i dodavanje sparenih matica je jedan od najprostijih i za izradu najjednostavnijih kaveza. Pravi se od parčeta žičanog platna sa okcima od tri mihmetra, da kroz njih pčele mogu hraniti maticu i dolaziti u kontakt sa matičnom supstancom. Cilindričnog je oblika s unutrašnjim prečnikom od 10 mm i dužinom 80 mm. S jedne strane je zatvoren a s druge otvoren da se njime matica može poklopiti na satu i uhvatiti u kavez. Posle toga taj otvor se zatvara mednim testom ili parčetom dvostruke novinske hartije, koia se zaveže da matica ne može izaći iz njega. Zatim se stavlja u drugo društvo, kome se želi dodati matica, između dva okvira suprotno od leta košnice, pa se društvo ostavlja tri dana na mi.ru da pčele same oslobode maticu potrošnjom mednog testa ili progrizanjem hartije. Za to vreme pčele prihvate maticu, a kad napusti kavez, matica mimo nastavlja polagam’e jaja.

Iskustva su pokazala da je na ovaj način osiguran prijem sparenih matica u 95%.

Belančevinaste materije u medu — v. Azotne materije u medu.

Bele pčele su roj koji se i danas javlja kod pčela koje nastanjuju male šupljine drveća ili stena, a u doba pčelarenja sa vrškarama ovakav oblik roja u godinama s obilnom pašom pojavljivao se i na pčelinjacima. U toku jedne pašne sezone jedno normalno društvo može da da rani roj, ovaj roj može da se razvije pa da i on da roj koji se zove parojak. Kad se parojak razvije u povoljnim pašnim uslovima, on može takođe da da roj, koji se zove bele pčele. Pojava rojeva — belih pčela kod pčelarenja sa vrškarama znak je postojanja stalne bogate paše u predelu pčeliniaka.

Kod pčelarenja s prostranim modernim košnicama retki su i rojevi, a parojaka i belih pčela uopšte nema (v. Roj; Rojenje; Parojak).

Belodun (Anthyllis vulneraria L.) je višegodišnja zeljasta biljka. Iz zemlje izbije nekoliko lastara, visoka 20—40 cm, često nerazgranata i slabo obrasla lišćem. Cvetovi su zlatnožuti, skupljeni u glavičaste cvasti na vrhovima stabljika. Cveta od proleća do jeseni. Pčele rado posećuju cvetove radi nektara i polena. Raste na ^taroj planini, Rodopskim i drugim balkanskim planinama, uglavnom na krečnim zemljištima, na suvim livadama. kosama i dr.

Belooki trutovi i pčele — v. Izrođavanje.

Beskrilne pčele — v. Izrođavanje.

Bezalkoholni medeni napici su, uglavnom, medena limunada i nefermentisana medovina. Medena limunada se proizvodi tako što se deo šećera zameni medom. U Bugarskoj proizvode medenu limunadu pod imenom ambrozija, kojoj, pored meda, dodaju pčelinji mleč, limunsku kiselinu, limunski ekstrakt i CO2, zbog čega ima tonizirajuće delovanje na ljudski organizam. Nefermentisana medovina se spravlja od jednakih delova meda i vode uz dodatak limuna, pomorandže, cimeta, oraščića i drugih aromatičnih materija. U dobro zatvorenim bocama ovakav napitak se dugo očuva. Neprevrela medovina je bezalkoholni napitak, za razliku od medenog vina, koje se takođe zove medovina ali koie je fermentisani napitak i sadrži alkohola (v. Vino od meda). .

Bezmatak je pčelinje društvo koje je iz nekih razloga izgubilo maticu a nije uspelo da proizvede i odgaji drugu. Pčelinje društvo bezmatak najćešće se javlja posle prezimljenja. Smatra se kao normalna pojava da 5% pčelinjih društava u toku zimovanja izgubi maticu. Uzroci tome mogu biti: ostarelost matice, nozematozno oboljenje pčelinjeg društva, nepovoljni uslovi zimovanja društva (velika vlaga u košnici) i drugi.

Kad u toku zimovanja, dok još nema legla u košnici, matica ugine, takvo društvo ući će u proleće kao bezmatak. Usled nedostatka legla ono ne može odgajiti novu maticu i osuđeno je na propast.

U toku proleća, leta i rane jeseni, kad pčelinja društva vrše tihu zamenu starih matica, koje prethodno ubiju a zatim gaje nove mlade matice, ove mlade mogu nastradati tokom izleta na pareme s trutovima, pa će takvo društvo ostati bez matice, postati bezmatak, koji je osuđen na uginuće.

Pčelinje društvo bezmatak brzo razviia lažne matice, koje polažu samo trutovska jaja i na saću takvog društva nalazi se samo trutovsko leglo. Takav bezmatak prelazi u stadijum otrulelog pčelinjeg društva i nekoliko nedelja posle toga ugine.

Bezmatak se može lako spasti ako na pčelinjaku postoje nukleusi sa rezervnim maticama. Jedan nukleus sa pčelama dodaje se u sredinu bezmatka, a matica u Batlerovom kavezu stavlja se u sređinu nukleusnih okvira. Ako je bezmatak otruteo, ovakvo dodavanie matice teže uspeva, pa se preporučuje da se takav bezmatak rasformira dodavanjem po jednog otrutelog okvira normalnim društvima s jedne strane gnezda kao krajnji okvir, uz prethodno isecanje trutovskog legla.

Bežalica ie mali uređai koii se koristi za odstranjivanje pčela iz nastavka ili drugog korpusa košnice. Naprava se uglavi u specijalnu dijafragmu koja se postavi između plodišta i korpusa (sl. 11).

Bežalica ima u sredini otvor koji je povezan s dva druga bočna otvora ispod dijafragme. U bočnim otvorima postoje pločice — ventili koje omogućuju pčelama da prođu kroz otvore i uđu u plodište, gde se nalazi matica i leglo, ali im onemogućuju prolaz u suprotnom smeru. Na taj način, za vreme od 15 do 20 časova sve pčele pređu u plodište. Tako se medom ispunjeni satovi u nastavcima ili korpusima potpuno oslobode pčela. To omogućuje da se nastavci skinu sa košnica bez vađenja satova. Prilikom postavljanja praznih nastavaka na košnicu dijafragma se skida zajedno s napravom za odstranjenje pčela. Ako se na košnici nalaze dva nastavka, a potrebno je da se oba skinu, dijafragma s bežalicom stavlja se ispod donjeg. Ako treba da se skine samo gornji, dijafragma se stavlja ispod njega.

Sl. 11. Bežalica

Izostavljeno iz prikaza

Preimućstvo ovog načina odstranjenja pčela je u tome što nije potrebno terati pčele dimom i uznemiravati ih brisanjem sa svakog pojedinog sata.

Posebno se preporučuje upotreba bežalice pri vađenju meda u vreme bez paše, jer se time smanju-‘e opasnost od pojave grabeži (v. Skidanje nastavaka).

Bežanje roja je pojava odletanja roja sa mesta gde se posle rojenja ,,uhvatio“ i smirio (obično na nekoj grani drveta u predelu pčelinjaka) negde u daliinu, gde su prethodno izvidnice roja pronašle novo stanište. Pojava bežanja roia počmie odvaianjem sve većeg broja pčela od grozda roja i kružnim letenjem oko njega. Kad se sve pčele grozda roja nadu u letu, one se za kratko vreme posle toga sve zajedno usmere u pravcu gde su pronašle novo stanište i odleću dosta brzo u roju koji se može videti i dobro čuti njegovo karakteristično brujanje.

Da roj ne bi pobegao sa mesta gde se ,,uhvatio“ posle odvajanja od starke, treba ga stresti u rojnjaču i ostaviti da se smiri na tlu ispod mesta na grani gde se uhvatio, a zatim ga preseliti u košnicu koju smo mu namenili.

Roj može pobeći i iz rojnjače, pa i iz košnice u koju smo ga smestili. Roj sigurno neće pobeći iz košnice u koju smo ga smestili ako pre stresanja stavimo u nju jedan sat s otvorenim leglom bez pčela, koji smo prethodno izvadili iz neke druge košnice.

Biomicin je komercijalni naziv antibiotika hlortetraciklina proizvedenog od gljivice Streptomyces aureofaciens. U SAD je poznat pod nazivom aureomicin. Koristi se kao lek sa snažnim delovanjem, a u malim dozama u ishrani domaćih životinja.

U pčelarstvu se upotrebljava kao lek za suzbijanje evropske truleži legla.

Doza: 2—3 dražeje (0,250—0,375mg), prethodno rastvorene u mlakoj; vodi, dodaju se u 1 litar ohlađenog sirupa.

Biovetin je sovjetski antibiotički preparat, sporedan produkt u proizvodnji biomicina. Kilogram mase sadrži 250 IJ antibiotika. Predstavlja masu micelija ghivice od koje se proizvodi antibiotik i sadrži 35—40% belančevina, 5—10% masti, 8—10% mineralnih soli i 10—15 mg/kg vitamina B12. Ovakav sastav omogućuje da se ovaj materijal koristi za ishranu domaćih životinja, a prisustvo antibiotika ima profilaktično delovanje, naročito protiv stomačnih i crevnih oboljenja. U pčelarstvu je biovetin ispitivan kao profilaktično sredstvo i kao lek protiv evropske truleži (zaprašivanjem saća i legla). Ispitivan je i kao sredstvo protiv nozematoze, kao i u svojstvu zamene polena.

Doza: 3 puta po 5—-10 g svakih 3—5 dana. Preparat je nerastvorljiv u vodi (v. Biovit).

Biovit je otpadni materiial u industrijskoj proizvodnji biomicina. Posastavu, osobinama, delovanju i primeni sličan je biovetinu.

Biserak (Symphoricarpus racemosus L.) je veoma razgranat šib, visok 1—1,5 m. Cvetovi su mu sitni, ružičasti, skupljeni po nekoliko na vrhovima lastara ili u pazuhu listova. Cveta od juna pa do jeseni. Izuzetno izdašna medonosna biljka. Proučavanja su pokazala da površina od 1 ha sa oko 600 žbunova ove biljke daje 270—458 kg meda. Pčele posećuju cvetove od ranog jutra do samevečeri, čak i u slučaju nepovoljnog vremena, npr. kada je prohladno, vetrovito, kad pada slaba kiša i sl. Od posebnog je značaja to što cveta celog leta i jeseni. Veoma često se sadi u parkovima; pogodan je i za živeograde. Životinje ga ne jedu, a biljne bolesti ga ne napadaju (v. Tablo VI 1,3).

Blokiranje matice u košnici javlja se kao normalna pojava u vreme o~ bilne paše ili kada se pčelinja društva obilno prihranjuju. U vreme obilne paše od bagrema, kadulje, lipe i vreska pčele za nekoliko dana unesu toliko nektara da njime ispune sve prazne ćelije u plodištu i matica nema gde da polaže jaja. Ona je time sprečena, blokirana da za vreme trajanja obilne paše normalno obavlja svoju glavnu dužnost u košnici — stalno polaganje jaja u ćelije iz kojih se izlegu mlade pčele.

Ako se obilne paše smenjuju jedna za drugom sa kratkim prekidima, kao što je slučaj kad posle prekida bagremove paše nastupi kakva druga obilna paša, blokiranje matice potraje duže. pa se broj pčela u košnici smanji čak i do mere nepovoljne za prezimljenje društva. Tada može nastati ono stanje u košnicama koje pčelari nazivaju „pune košnice meda a u njima malo pčela“.

Ovo stanje se može sprečiti oduzimanjem med§ iz plodišnog saća i dodavanjem satnih osnova u plodišta košnica.

Blat — švajcarski pčelar iz prošlog veka koji je znatno doprineo prihvatanju Dadanove ideje o povećanju visine (dubine) Langstrotovog okvira u plodištu i smanjenju visine u medištu košnice. On je predložio delimičnu izmenu Dadanovog okvira u plodištu, što je u evropskom pčelarstvu početkom ovoga veka prihvaćeno, pa se otuda takav okvir (ram) i košnica za njega danas zove Dadan-Blatov ram ili skraćeno D-B ram i D-B košnica.

Bob (Vicia faba L.) je jednogodišnja kulturna biljka, sa glatkim šupljim stablom četvrtastog preseka, visokim do 1,5 m. Pri osnovi se obrazuje bokor od 2—3 stabljike.

Cvetovi su krupni, beli s crnom pegom, na kratkim drškama, izbijaju u grozdovima od po nekoliko cvetova u pazuhu listova. Cveta u maju kada pčele dolaze da skupljaju nektar. Seje se kao povrtarska biljka, čije se mahune i zrela zrna koriste za ljudsku ishranu, a biljna masa za stočnu ishranu. Kod nas ga najviše ima u južnoj Srbiji i Makedoniji.

Bobovnik (Sedum) — višegodišnje zeljaste biljke, s tankim razgranatim korenjem. Obrazuju mnogobrojna stabla visoka 5—15 cm, u nekih vrsta i do 40 cm, s mnoštvom mesnatih sočnih listića. Sreću se mnoge vrste i pod raznim narodnim imenima. U nekih vrsta cvetovi su zlatnožuti, u drugih beličasti, u trećih žutozelenkasti. Skupljeni su u cvasti na vrhovima stabala. Cvetaju od maja do jula i kasnije. Obilno luče nektar. Veoma su otporne prema suši i hladnoći. Najbolje se razvijaju na otvorenim sunčanim položaiima s lakim peskovitim i kamenitim zemljištima i krševitim mestima. Najviše ih je na golim planinskim kosama i krečnjaćkim terenima, gde se tako silno množe da obrazuju guste tepihe na velikim površinama. U takvim rejonima ove biljke često predstavljaju jednu od glavnih paša u toku leta, mada se zbog njihove neuglednosti teško zapaža prisustvo tako izdašne paše (v. Tablo IX,3).

Boja meda — v. Organoleptička svojstva meda.

Bojenje košnice. Košnice su neprekidno izložene spoljnim uticajima kao što su toplota, vlaga, mraz i dr., i ako se ne preduzmu potrebne mere, njihovo trajanje se znatno smanjuje. Jedna od važnih mera u tom pogledu je bojenje. Za tu svrhu upotrebljava se gotova uljana boja. Ako je košnica bila ranije bojena, potrebno je da se ostaci boje opale plamenom let-lampe a zatim sastružu špaklom. Posle toga košnica se premaže firnajzom. Sledećeg dana obavi se prvo bojenje. Boja se nanosi u tankom sloju. Kad boja isahne, vrši se drugo bojenje.

Ako košnica iziskuje opravku, to treba učiniti pre boienja, zatim pukotine premazati masnim kitom i najzad obojiti. Dno košnice sa spoljne strane može se isto tako premazati firnajzom i obojiti. Svi delovi košnice boje se samo sa spoljne strane. Radi lakšeg obavljanja posla dobro je da se plodište, podna daska, magacin i krov oboje odvojeno. Niie bez značaja kojim bojama se boji košnica. Preimućstvo imaju bela, svetloplava i žuta boja. Košnice koje će biti upotrebljene za dva društva treba da se oboje različito. Radi produženja veka košnice potrebno je svake 2—3 godine zamazati pukotine na njima i prebojiti.

Bolesti i mane matice mogu da izazovu isti uzročnici kao u pčela radilica i trutova, kao i neki drugi koji su specifični samo za nju. Larve i lutke iz kojih se razvijaju matice. mogu, mada ređe, da budu prehlađene, ugušene ili otrovane, kao i da boluju od raznih vrsta truleži. Jaja mogu biti s nekim naslednim defektima (v. Crna bolest; Izrođavanje). I posle izleganja matica može biti izložena nekim štetnim spolinim uticajima koji prouzrokuju oboljenja pčela radilica. Matica ne boluje samo od polenske toksikoze i nekih vrsta mijaza (senotainioza, meleoza) zbog specifičnog načina njene ishrane i specijalne hrane, kao i zbog ođsustva kontakta s odgovarajućim parazitima. Od zajedničkih bolesti matica najčešće strada od melanoze, nozematoze i brauloze.

Specifične bolesti same matice proističu iz pojačane funkcije njenog polnog aparata, kao i zbog neuporedivo dužeg života u poređenju s pčelama i trutovima. Među ovim bolestima od većeg značaja su različite mehaničke ozlede i degeneracija jednih ili drugih organa i delova njenog polnog aparata.

  1.  Mehaničke ozlede:
  2. Začepljenje otvora polnog aparata nastaje najčešće zbog zaostalog dela snošajnog organa truta, a ređe zbog sasušenih ostataka izmeta na posledniem trbušnom članku. Čep od izmeta može da se formira u slučaju dužeg bolovanja matice, npr. od melanoze, ili usled prehlade; zbog atonije (ienosti) zadnjeg dela probavnog trakta izmet ne može da bude snažno izbačen napolje, već samo ističe iz analnog otvora i tako zaprlja poslednji trbušni članak, uključujući polni otvor, a zatim se stvrdne. Ako joj je začeplien polni otvor, matica ne polaže jaja. Vađenjem čepa (finom pincetom) ova nezgoda se može otkloniti.
  3. Začepljenje vagine i nepamog jajovoda nastaje usled prekomerne količine sluzave mase koju trut ubrizgava matici. Ako izbacivan’ie izlišnog dela ove mase zakasni, ona se zgruša i zajedno sa spermatozoidima se preobrati u polutvrd čep. U jajovodima iznad ovog čepa nalaze se zrela jaja, ali ona ne mogu da prođu naniže. Jajovodi se postepeno začepe, ali to se spolja ne može da zapazi. To se utvrđuje samo autopsijom defektne matice.
  4. Oštećenje semene kesice nastaje najčešće prilikom nepažliivog hvatanja matice, ili ako bude pritisnuta između dva susedna sata ili između bočnih letvica okvira i zidova košnice. Pritisak na trbuh prenosi se na semenu kesicu i pri tome se ošteti veoma fini mehanizam (nervna regulacija) za propuštanje spermatozoida prema jajima koja silaze niz jajovod. Tada matica nastavlja da polaže samo neoplođena jaja. Otkrivanje ovog poremećaja teško je i pri autopsiji, jer nema vidljivih promena u semenoj kesici i njenom otvoru prema jajovodima.
  5. Napad katalepsije (iznenadna ukočenost) može da traje 5—10 minuta, pa i 1 čas, u slučaju neumešnog i grubog hvatanja sparene matice. Ako se stavi na toplo (ali ne na sunce), ona se uskoro povrati i nastavi polaganje jaja. Katalepsija ređe zahvata nesparenu maticu.
  • Urođene mane polnog aparata su nepotpuna razvijenost jajnika, postojanje samo jednog jamika, nepotpuna razvijenost ili nepostojanje jajovoda, semene kesice i dr. Ovi defekti mogu da se utvrde samo autopsijom, a o nekima može da. se nagađa po načinu polaganja ili po nepolaganju jaja. Sem toga, kod matice se mogu javiti i mnogi drugi defekti koji se sreću i kod pčela radilica i trutova (v. Izrođavanje).

Bolesti i nedostaci matice su od presudnog značaja za sudbmu pčelinjeg društva. Osim toga, neke od zajedničkih bolesti matice i pčela (nozematoza, akaroza, brauloza) održavaju se u društvu preko zaraženih matica. Pri kupovini matica iz zaraženog pčelinjaka neke bolesti se mogu preneti i u druge zemlje. Bolesti matice imaju veliki značaj u oplemeniivanju (selekciji) pčela.

Bolesti pčela i legla su poremećaji normalnih životnih funkcija pčela, jaja, larvi i lutaka (legla) — istovremeno ili odvojeno — prouzrokovani spoljnim ili unutrašnjim faktorima. Spoljni faktori mogu biti: a) fizički i hemijski (nepovoljna viša ili niža temperatura, nedostatak vazduha, otrovne materije); b) biološki (različiti mikroorganizmi). Unutrašnji faktori su nasledne prirode (v. Izrođavanje). Prva grupa spoljnih faktora, kao i nasledni činioci, izazivaju neinfektivne bolesti, a druga — infektivne. U neinfektivne bolesti svrstavaju se i nenormalna stanja u životu pčelinjeg društva. Oboljenje ih uginuće pojedinih individua — jaja, larvi, lutaka ili odraslih pčela (isključujući maticu) ne odražava se naročito nepovoljno na aktivnosti pčelinjeg društva. Ali istovremeno oboljenje ih uginuće većeg broja jedinki dovodi do brzog slabljenja ili propadanja celog društva.

Tok i simptomi bolesti zavise od prirode i vrste štetnog faktora, od godišnjeg doba i stanja pčelinjeg društva. Jača društva su obično manje podložna bolestima. U toku z:me pčele obolevaju u težoj formi nego leti.

Tok bolesti može biti brz (akutan) ili spor (hroničan). Kod akutnih oblika oboljenje, ili uginuće, nastupa nekoliko časova posle dejstva štetnog faktora (trovanje, ugušenje, smrzavanje i dr.). U slučaju hroničnog toka bolest se razvija usporeno i uginuće obolele jedinke nastupa posle nekoliko dana ili čak i više (nozematoza, paratif, razne vrste truleži i dr.). Zavisno od toga bolest utiče na celo pčelinie društvo: brzo i očigledno slabljeme i umiranje društva, odnosno skoro neprimetan zastoj u razvoju, postepeno s^abljenje produktivnosti i konačno ueinuće tek oosle v:še meseci ili čak sleđeće godine. Pčele i leglo mogu oboleti jednovremeno od ave i više bolesti, npr. od nozematoze i ameboze, ili od kisele i evropske truleži (v. Smešane bolesti). U takvim slučajevima tok bolesti uzima teže oblike.

U nekim slučajevima jedna bolest prethodi drugoj ili je pospešum, Tako, trovanje medljikom olakšava nozematozu, a evropska trulež — rashlađenje. i slabu ishranjenost legla.

Ekonomske štete usleđ bolesti pčela i legla nastaju kako zbog uginuća celih društava, tako i zbog smanjene produktivnosti usled iscrpljenosti. Bolesti se raspoznaju po njihovim simptomima (u pčelinjaku) ili na osnovu laboratoriiskih nalaza (bakterioloških i hemijskih) (v. Dijagnostika bolesti). Ispoljavanje većine bolesti pčela i legla može biti u različitom stepenu: jasno, nejasno ili bez simptoma. U prvom slučaju simptomi su karakteristični i dobro izraženi, u drugom zamaskirani i mogu da podsećaju na drugu bolest. U trećem slučaju obično se ne zapažaju nikakvi karakteristični znaci oboljenja i ono se može otkriti na osnovu laboratorijskih nalaza ili kad se uslovi života pogoršaju tokom zime i rano s proleća.

Po anatomskoj građi, fiziološkim osobenostima i svojoj aktivnosti odrasle pčele se razlikuju od jaja, larvi i lutaka. Zbog toga se razlikuju uglavnom dve grupe bolesti: bolesti pčela i bolesti legla. Sem toga, kod matice se sreću i neka druga specifična oboljenja, vezana za nien veoma aktivni polni aparat (v. Bolesti i nedostaci matice).

Među bolestima pčela u našim krajevima naivažnije su: 1. Neinfektivne — trovanja (hemikalijama, međljikom, solima i polenom) i ugušenje. Ovde spadaju i tzv. nenormalna stanja u životu pčelinjih društava — gladovanje, osiromašenje, grabež, naletanie i urođeni defekti. 2. Zarazne: a) infektivne u užem smislu — paratif, septikemija, paraliza, aspergiloza, melanoza; b) invazione (parazitne) — nozematoza, ameboza, akaroza, brauloza, mijaze, senotainioza i druge mijaze. Većina bolesti u pčela javlja se u teškim formama krajem zime i početkom proleća, tj. u vreme kada su uslovi za život i ishranu najnepovoljniji. Trovanja hemijskim sredstvima i neka parazitna oboljenja (meleoza, mijaze) javljaju se, međutim, samo leti.

Među bolestima legla najveći značaj imaju infektivna oboljenja: američka, evropska, kisela i mehurasta trulež, aspergiloza i pericistoza. Za razliku od odraslih pčela, invazione bolesti legla su od daleko manjeg značaja (v. Cevasto leglo; Svrabni akar). Od neinfektivnih bolesti legla (uključujući i jaja) važnije su: rashlađenje, ugušenje, trovanje, „grbavo leglo“, „jalova jaja“ i zakržljale larve.

Bonitiranje matičnjaka i nesparenih matica — v. Skartiranje matičnjaka i nesparenih matica.

Bonitiranje pčelinjih društava — v. Oplemenjivanje pčela.

Borovnica crna (Vaccinium myrtilus L.) je jako razgranat žbunić visok do 50 cm, s uglastim lastarima. Cveta u periodu maj — jun. Cvetovi su beli i luče znatne količine nektara. Pčele je mnogo posećuju. U rejonima gde je masovno rasprostranjena treba je koristiti za medober. Plodovi se koriste za džemove, sirupe, sokove i dr. Raste na visokim planinama Bugarske, Jugoslavije i drugih zemalja.

Borovnica crnozrna (Vaccinium uliginosum L.) je zimzeleni žbun visok do 1 m. Cveta u maju i junu crvenkastim cvetovima. Dobra medonosna biljka. Sreće se na kamenitim poljanama i pašniacima visokih planina i u četinarskim šumama

Borovnica crvena (Vaccinium vitis idaea L.) je zimzeleni žbunić visok do 30 cm, jako razgranat. Cveta u maju i junu bledoružičastim cvetićima koje pčele posećuju zbog nektara. Masovno raste u staništima gde i crna borovnica. Plodovi se koriste za spravljanje džema, sirupa, sokova, vina i dr. (v. Tablo X, 41

Bosiljak (Ocimum basilicum L.) je jednogodišnja zeljasta biljka s uspravnim razgranatim stablom koje dostiže visinu 50—60 cm. Cvetovi su beli ili bleđoružičasti u grupama od po 6—10 na dugim metličastim cvastima, kojima se završavaju grančice. Cveta neprekidno od maja do avgusta. Odlična medonosna biljka sa koje pčele skupljaju nektar i polen. Koristi se kao aromatična i lekovita bilja.

Božur (Paeonia) je višegodišnja zeljasta biljka. U Bugarskoj i u našim krajevima sreću se dve vrste: Paeonia tenuifolia L. i P. decora Anders. Cvetovi su crveni, ali mogu biti i ružičasti, s mnoštvom prašnika. Cveta u maju, kada sa njega pčele skupljaju nektar i mnogo polena.

Brauloza (vašljivost) je parazitno oboljenje pčela i matice. Prouzrokovač su pčelinje vaši (rod Braula). Obole pre svega slaba društva, sa zanemarenim gnezdom, i od niih se paraziti prenose na druga društva.

Pčelinje vaši su beskrilni insekti sa zaobljenim, crvenkastim, jako kosmatfm telom (dugim 1,5 mm i širokim 1 mm). Kreću se pomOću 3 para nožica (sl. 12). Hrane se delom hrane koju koriste pčele — hraniteljice i matice. Zenke polažu jaja na voštane poklopce mednih ćelija, na otpatke po dnu košnice ili u same ćelije. Posle izleganja beličaste larve se kreću po unutrašnjoj strani poklopaca i hrane se medom i polenom. Na ivicama ćelija prelaze u lutke i oko 20 dana kasnije (zavisno od temperature) izlegu se odrasle vaši koje prelaze na pčele i maticu, zadržavajući se na grudnom delu i između grudi i glave (sl. 13). Dražeći nogama pčelu, vaši je prinuđuju da kroz surlicu ispušta deo hrane koju one zatim pojedu.

Najveći broj vašiju naseljava maticu (od nje mogu da dobiju najčešće i najviše hrane). Od velikog broja parazita matica izgleda kao da je pokrivena oklopom bronzane boje, teško se kreće i smanji polaganje jaja. Napadnute pčele radilice, naročito hraniteljice, rade slabije. Zbog toga vašljivo društvo postepeno slabi i podložno je drugim bolestima. Vaši prelaze s jedne na drugu pčelu. U nezaraženo društvo dospevaju prilikom naletanja pčela i trutova iz vašljivih košnica, pri dodavanju matice, a isto tako i pri rojenju i premeštanju saća ako ono nije dovoljno dugo stajalo van gnezda.

Sl. 12. Pčelinja vaš: 1 — uvećana 25 puta. 2 — kretanje larve s unutrašnje strane mednog poklopca

Izostavljeno iz prikaza

Simptomi brauloze nisu ni po čemu karakteristični izuzev prisustva samih parazita na pčelama i matici. Širenje parazita je najintenzivnije u toku jeseni, a s proleća i leti se smanjuje.

Suzbijanje brauloze je najefikasnije ako se preduzmu mere radi istovremenog uništavanja jaja, larvi i odraslih vašiju. Za uništavanje jaja i larvi preporučuje se fumigacija saća u toku jeseni i s proleća sumpor-dioksidom ili formalinom (na sličan način kao kod suzbijanja nozematoze). Sistematsko uništavanje postiže se i skidanjem ćelijskih poklopaca na površinama sa starim medom u proleće i njihovim spaljivanjem, zatim redovnim čišćenjem otpadaka sa dna košnice, kao i svakogodišniom zamenom jednog dela starog saća. U načelu, to je jedna od najboljih preventivnih mera protiv brauloze.

Sl. 13. Matica napadnuta pčelinjim vašima

Izostavljeno iz prikaza

Za uništavanje odraslih vašiju, tj. za lečenje zaraženog društva, koristi se dimljenje fenotijazinom, zatim naftalinska, kamforna ili timolova isparenja. Na dobro raspalien ugalj u dimnici stavljaju se 2—3 g fenotijazina, zamotanog u hartiju, i kroz leto košnice uduvava se po 15— —20 dimova 2—3 puta u razmacima od po 3—4 minuta. Pod đejstvom dima vaši padaju sa pčela na dno košnice zastrto hartijom. Posle toga se hartija izvadi i spali zajedno s vašima. Tretiranje se ponavPa svakih 7—10 dana. Naftalinska, kamforna i timolova isparenja imaju slabiji efekt. Naftalin se uveče razastre po hartiji kojom se obloži dno košnice, a izjutra se hartija uklanja zajedno s palim vašima. Stavlja se 5, 10 ili 15 g naftalina, već prema jačini društva. Kamfor i timol se zamotaju u parče gaze i drže u košnici jednu ili više noći. Pri tome se svakodnevno uklanja hartija kojom se zastire dno košnice.

Brekinja [Sorbus torminalis (L.) Crantz.] — drvo, visoko do 25 m, s pravim stablom i zaobljenom gustom krunom. Cvetovi su beli, skupljeni u štitaste cvasti. Cveta krajem maja i nudi pčelama umerene količine nektara i polena. U nas se sreće u mešovitim listopadnim šumskim sastojinama. Lepo, dekorativno drvo, razmnožava se semenom i izdancima.

Breskva (Prunus persica Sieb. et Zucc.) je voćka visoka 3—8 m. Cvetovi su ružičasti, pojedinačni ili u parovima. Cveta u martu i aprilu. Pčele masovno posećuju cvetove radi nektara i polena. Doprinosi razvoiu pčelinjih društava u rano proleće. Gaji se na plantažama i na okućnicama. Za njeno gajenje pogodniji su topliji regioni.

Brest beli (Ulmus effusa Wi]ld.) je drvo visoko do 35 m, s pravim stablom i snažnom, široko piramidalnom, gustom krunom. Cvetovi rastu na dugim drškama. Cveta u martu i aprilu. Pčele ga mnogo posećuju radi nektara i polena. Ova vrsta je međonosnija od poljskog bresta, ali je manje rasprostranjena.

Brest poljski (Ulmus campestris Sm.) je drvo visoko do 40 m, sa širokom, gustom krunom. Cvetovi su rđasto mrki, skupljeni u kite, na kratkim drškama. Cveta u toku marta i aprila pre olistavanja. Pčele ga rado posećuju radi nektara i polena.

Breza (Betula alba L.) je lepo drvo, visoko do 25 m, s kitnjastom, rastresitom krunom. Muške rese pojavljuju se krajem leta, a ženske (kratke šišarke) — krajem proleća. Cveta u aprilu. Sa breze pčele skupljaju mnogo polena, što potpomaže njihov prolećni razvoj. Rasprostranjena je na našim planinama do visine 2200 m. Koristi se za ozelenjavanje parkova, vrtova, ulica i drugih mesta.

Bršljan (Hedera helix L.) je zimzeleni puzavi žbun. Ima žutozelene cvetove sabrane u oble grozdaste cvasti. Cveta dugo, od avgusta do oktobra. U to vreme pčele ga mnogo posećuju tokom celog dana i skupljaju nektar i polen. Sreće se na planinama do 1000 m nadmorske visine. Obično raste na vlažnim i zasenjemm mestima. Razmnožava se semenom i izdancima (v. Tablo II, 4).

Brzo povećanje broja pčelinjih društava. Primenjuje se najčešće kada je pčelinjak nastradao u većoj meri. Iskustvo sovjetskih pčelara pokazuje da se u jednoj sezoni broj pčelinjih društava može povećati za 2—3 i više puta. To povećanje dovodi, međutim, do znatnog slabljenja društava i do povećanja opasnosti od bolesti.

Za brzo povećanje broja društava ne treba koristiti sva društva u pčelinjaku, već samo određen broj, najviše 1/3 ukupnog broja, i to samo jaka društva. Ostala se koriste za uzimanje pčela i legla za potpomaganje osnovnih i novostvorenih društava. Formiranje novih društava treba da započne rano s proleća korišćenjem prezimelih rezervnih matica odgajenih prethodne godine. Rano s proleća, društvima predviđenim za ovu svrhu pruža se posebna nega. Od njih se uzima zrelo leglo i pčele kojima se pojačavaju odeljci s rezervnom maticom. Iz društva s rezervnom maticom uzima se nepokloplieno leglo i prenosi u osnovno društvo. Taj postupak se ponavlja nekoliko puta u toku proleća do pojave glavne paše. Tako se stvore dva društva i svako se može podeliti napola, s jednakim delovima pčela, legla i meda, tj. formiraju se još dva društva. Za to, naravno, treba imati potreban broj matica. Za ubrzano povećanje broja pčelinjih društava potrebno je raspolagati velikim brojem izgrađenih satova (v. Rojenje veštačko; Obrazovanje novih društava deobom napola; Obrazovanje novih pčelinjih društava od nukleusa s prezimelom maticom; Obrazovanie novih društava naletanjem pčela; Obrazovanje novih društava od prostih nukleusa; Obrazovanje veštačkog roja).

Sl. 14. Bušilica za okvire

Izostavljeno iz prikaza

Bukva (Fagus) je drvo s pravim 25—35 m visokim stablom, zavisno od vrste. Muški cvetovi su loptaste rese na dugim drškama, a ženski na kratkim i debelim. Cveta u aprilu i maju. Luči umereno nektar i polen. Rasprostranjena je na planinama od 700 do 2000 m nadmorske visine.

Bušilica za okvire je deo pčelarskog pribora kojim se buše bočne letvice okvira po sredini njihove širine pritiskanjem poluge bušilice (sl. 14). Ovaj način bušenja ne dovodi do poremećaja unutrašnjih uglova okvira.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">