Reklama

ŠTA JE IDEALNA TEŽINA? Idealna težina je različita kod svakog pojedinca, a uslovljavaju je mnogi činioci koji svedoče o njegovom prilagođavanju uslovima života.

Pojam idealne težine poistovećuje se često sa prosečnom težinom u nekoj društvenoj zajednici ili definiše samo u odnosu na visinu. U stvari, težina ljudskog tela povećava se neravnomerno od rođenja do zrelosti. Na tabeli 41. prikazana su — za oba pola i za razdoblje od rođenja do osamnaeste godine života — kretanje telesne težine i visine, širina bedara i obim glave i grudi. Iz priloženih podataka proizlazi da se telesna težina najbrže povećava u prvim mesecima života i u pubertetu. Većina dece prosečno ima približnu telesnu težinu, ali ekstremni slučajevi mogu, gotovo, dvostruko da odstupaju od normale.

Težinu odraslog čoveka pojedinac dostiže oko dvadeset i pete godine života. Od tog doba njegova visina se više ne menja (sem ukoliko se ne smanji u starosti), a i okoštavanje skeleta je završeno. Manje promene u telesnoj težini nastupaju zavisno od godišnjeg doba i načina ishrane, a mogu biti i propratne manifestacije izuzetnih fizioloških stanja kao što su trudnoća, dojenje, menopauza i andro-pauza. Ističemo da težina nekih osoba od dvadeset i pet godina može biti nenormalna usled konstitucionalne gojaznosti ili mršavosti, neuravnotežene ishrane i nekih privremenih fizioloških stanja.

Sadržaj

Sredstva za povećanje telesne težine
Režimi ishrane
Upotreba lekova
Fizičke komponente

9. Metode mršavljenja
Mere predohrane
Dijetetičke metode
Procena kalorične vrednosti kure mršavljenja
Kretanje krivulje telesne težine za vreme kure mršavljenja
Kure mršavljenja
Ishrana gojaznih osoba i gastronomija
Praktična uputstva za ishranu gojaznih osoba
Mršavljenje pomoću lekova
Spoljne metode
Ostale metode

10. Dijetetika patoloških stanja
Stanje opšte neishranjenosti
Nedostatak nekih alimentarnih sastojaka
Gastro-intestinalna oboljenja
Oboljenja žučnih puteva
Oboljenja jetre
Kardiovaskulama oboljenja
Bubrežna oboljenja
Šećema bolest
Oboljenja zglobova
Kožna oboljenja
Alimentarne alergije
Kancerozna oboljenja

ČETVRTI DEO — PITANJA I ODGOVORI

Tabele o osnovnim sastojcima namirnica

10. Dijetetika patoloških stanja

Pred nama je jedno veoma važno pitanje medicine kome se — zahvaljujući sadašnjem preciznijem poznavanju ove problematike — svakodnevno pridaje sve važnija uloga i pripisuje sve veća delotvornost.

Naravno, nemamo nameru da ovde govorimo o idealnom načinu ishrane dijabeticara ili obolelih od jetre i bubrega. Ističemo da takav režim ishrane propisuje samo lekar. Međutim, bilo bi nepojmljivo završiti stuđiju o dijetetici, a ne dotaći se tog važnog pitanja i ne izneti vlastito mišljenje. Želeli bismo da omogućimo čitaocu da sagleda u pravoj svetlosti probleme koje ne može da reši bez pomoći stručnjaka; naše mišljenje će mu takođe omogućiti da bolje shvati indikacije koje će mu opisati lekar opšte prakse ili specijalista.

Stanje opšte neishranjenosti

U pitanju su kaheksije izazvane gladovanjem, ptozis ili ptoza (spušten želudac ili neki drugi organ), stanja nastala posle gastrektomije (hirurške resekcije želuca) i mentalne anoreksije.

Kaheksija usled gladovanja

Govorili smo već o problemima hronične neishranjenosti i stanjima koja ona uslovljava: mršavost, hipoproteinizam (eventualno praćen edemima nastalim usled avitaminoza), hipoavitaminoze (beri-beri, pelagra, skorbut), anemija, atrofija đigestivnih sluzokoža i žlezda, proliv, dehidracija.

Kaheksija, dalekosežna izmenjenost opšteg zdravstvenog stanja u završnom stadijumu nekih teških oboljenja, koja se naročito karakte-rišu krajnjom izmršavelošću (rak, tuberkuloza, kolera, gladovanje).

Neishranjenost stanovništva se najčešće javlja za vreme oružanih sukoba (izbeglički i koncentracioni logori, Bijafra, Pakistan itd.).

Oporavak teško neishranjenih osoba zavisiće od preduzimanja osnovnih mera predostrožnosti: mirovanja, higijene i režima ishrane.

Mirovanje. Neishranjena osoba treba da leži u krevetu dobro pokrivena, u toploj, ali provetrenoj prostoriji kako bi se izbegao svaki zamor i gubitak kalorija.

Higijena. Higijenski uslovi moraju biti na visini kako radi sprečavanja bakterijskih infekcija, tako i radi blagovremenog lečenja svake zaraze.

Dijetetika. Hranjenje neishranjenog organizma istovremeno treba da bude parenteralno (injekcije, vakcine itd.) i oralno.

Parenteralna metcda. — Parenteralni ili intravenozni način prihranjivanja podesan je za davanje krvne plazme ili kompletne krvi, zatim glikoze, a ponekad i proteinskih hidrolizata (proizvoda hidrolize).

Krvna plazma. — S obzirom na stanje krajnje neishranjenosti, naglo unošenje tečnosti intravenoznim putem podstiče stvaranje edema, i može da izazove katastrofu zbog popuštanja srca ili edema pluća. Količine tečnosti koje je dozvoljeno dati različite su u raznim slučajevima. Većina organizama uglavnom dobro podnosi krvnu plazmu, koja ih snabdeva ljudskim proteinima, na taj način lako ubačenim u metabolijski ciklus. Kompletna krv je, međutim, blagotvorna kada su u pitanju teške anemije. Plazmu i krv samo izuzetno davati u razmacima dužim od 48 časova.

Glikoza. — Serum sa petpostotnom glikozom je neophodni agens suve plazme. Dat u količini od 200 kalorija na litar, on »štiti proteine od katabolizma «.

Hidrolizati proteina. Tu spadaju hidrolizati kazeina koji sadrže 5% ili 2,5% aminokiselina. Nijedna od ove dve koncentracije nije podesna za slučajeve teške neishranjenosti. Mogu se, međutim, rastvoriti u serumu sa petpostotnom glikozom i upotrebiti u manje kritičnim slučajevima. Režim ishrane. Većina stručnjaka stoji na stanovištu da neishranjenim osobama u početku treba davati samo kvantitativno ograničenu hranu kako bi im se najpre organizam prilagodio manjoj količini namirnica i napitaka.

U svakom slučaju, treba se pridržavati određene dijetetičke sheme koja će, s jedne strane, biti prilagcđena stepenu neishranjenosti osobe, a s druge, reagovanju pacijentovog organizma na ponovno unošenje hrane. Prilažemo − neznatno izmenjenu — Davidsonovu opštu shemu (tabela 49).

Ovaj način ishrane zadržati sve dok mišićno tkivo ne bude obnovljeno. Neki stručnjaci smatraju da prvih đana pacijentu treba, umesto zaslađenog obranog mleka, davati hidrolizate proteina od 7,5%, i to nazalnom sondom da bi se izbeglo gađenje i povraćanje; činjenica je da se tim hidrolizatima organizmu obezbeđuju aminokiseline koje on može odmah da iskoristi. Najbolje je svakako primeniti metodu kojom se istovremeno daju proteinski hidrolizati (zbog bržeg resorbovanja aminokiselina) i zaslađeno obrano mleko (zbog podsticanja delimično oslabelih digestivnih funkcija).

Teški digestivni ptozis (spušten želudac) može ponekad — ako dugo traje — da izazove jaku izmršavelost. Ptozis je obično posledica digestivnih poremećaja, edema epigastrijuma (gornjeg dela trbuha), bolnih grčeva itd. Osobe koje pate od ovih tegoba boluju prilično često i od neurovegetativne distonije.

Katabolizam, destruktivno svojstvo metabolizma zbog koga nastaju otpadne materije (suprotno anabolizmu, stvaralačkom svoj-stvu metabolizma zahvaljujući kome se stvaraju novi molekuli).

Tabela 49 Kako hraniti neishranjene osobe

Izostavljeno iz prikaza

Dan Broj kalorija na dan Količina proteina dnevno Režim ishrane

  • prvi i drugi 800 do 1.000 60 do 70 g Na svaka dva časa raspodeliti: 1.700 do 2.000 ml obranog mleka u koje dodati: 60 g šećera, miris kafe, vanile ili pomorandže i neki kompleks vitamina. Ako je po-trebno, mleko davati nazalnom sondom.
  • od trećeg +200 +7,5 g Isto kao u prva dva dana, a naizmenično dodavati: — rovito jaje — žumance u mleku
  • do šestog i sedmog 2.000 100 g — 30 g hleba — popare koje sadrže 25 grama ovsene prekrupe
  • od osmog do trinaestog + 200 + 10g Isto kao u prvih sedam dana
  • od četrnaestog nadalje 3.000 150 g a naizmenično dodavati: — meso — sir — krompir — hleb — buter

Za lečenje je potrebno: potpuno mirovanje, promena sredine i neuropsihičko opuštanje. Što se tiče režima ishrane, najbolje je prihvatiti pet manjih obroka dnevno: prvih dana uzimati samo mleko, a zatim postepeno dodavati jaja, hleb sa buterom, kaše i popare, a potom meso i ribu na žaru, krompir pire, povrće i voćne sokove.

Bolesnici posle resekcije želuca većinom uspevaju da se prilagode novim uslovima varenja nastalim kao posledica operacije, ali neki mesecima ili godinama posle operacije ostaju neishranjeni.

Neki jedu manje jer nemaju apetita, a neki ograničavaju ishranu iz straha od jedne dosad još nepotpuno shvaćene i nedovoljno objašnjene pojave — »dumping syndrome« — nastale nekoliko minuta posle obeda koja se manifestuje znojenjem, toplotnim talasima, ubrzanjem pulsa, vrtoglavicom, gađenjem, a zatim glavoboljom i, ponekad, gubitkom svesti. »Dumping syndrome« se najčešće javlja posle preobilnog obroka ili konzumiranja namirnica kao što su mleko, jako zaslađena jela, slatki napici i žestoka pića.

Prema tome, takve osobe treba da izbegavaju mleko i mlečne proizvode, suviše zaslađena jela ili napitke i žestoka pića. Ishranu treba rasporediti na pet do sedam obroka dnevno, a hranu dobro sažvakati.

Proteine treba da uzimaju u što većoj količini (recimo 300 g mesa i 100 g sira), a tečnost, zbog obima, da piju van obeda; potpuno da izbace alkohol, duvan, jaku kafu i sirće, a eventualno i masnoću, suhomesnate proizvode, džemove i med.

Mentalna anoreksija

Mentalna anoreksija je hronično odsustvo apetita, koje je — kod mladih devojaka i žena — posledica nekog emocionalnog ili mentalnog činioca. Posle pretrpljenog emocionalnog šoka, apetit se potpuno gubi, unošenje hrane se svodi na minimum i postepeno se mršavi, a u pojedinim slučajevima to može da bude preterano. Ako se blagovremeno ne preduzmu potrebne mere takvo stanje može da se završi smrću.

Bolesnice treba smestiti na kliniku i preduzeti lečenje njihovog mentalnog stanja. Režim ishrane ovakvih pacijenata zavisiće od stepena neishranjenosti. Ako je neishranjenost velika hranjenje će biti postepeno, a prvi obroci sadržavaće samo tečnosti na bazi mleka i proteinskih hidrolizata. U manje teškim slučajevima, ishrana je kaloričnija: zaslađeno mleko u koje je dodata sveža pavlaka, mleveno meso izmešano sa žumancima, gnječeni krompir sa buterom i razne popare i kaše obogaćene proteinskim hidrolizatima.

Ako bolesnik odbija hranu upotrebiće se nazalna sonda i držati sve dok pacijent ne počne normalno da uzima hranu.

Nedostatak nekih alimentarnih sastojaka

Nedostatak proteina

Sem kod stanja izazvanih gladovanjem, na nedostatak proteina —• zbog koga nastaju hipoproteinemije — nailazimo i kod nekih oboljenja koja izazivaju kaheksiju (rak, tuberkuloza), kod bolesti bubrega (lipoidna nefroza, retko i veoma teško bubrežno oboljenje), bolesti jetre (ciroza) i bolesti koje dovode do hronične neishranjenosti (čir u želucu, oboljenja ezofagusa i gastrektomija, težak poremećaj žvakanja, mentalna anoreksija, kvašiorkor).

Tabela 50 Odnos između nedostatka proteina i edema

Izostavljeno iz prikaza

  • prosečna stopa proteina u krvi, u g %
  • odsustvo edema 5,8
  • laki edemi 5,1
  • srednji edemi 4,7
  • teški edemi 4,0

Prema Molisonu.

Normalno, proteina u krvi ima između 6 i 8 g%, a prosečna stopa iznosi približno 7 g %. Hipoproteinemija nastaje čim se stopa spusti ispcd 6 g %, a jačina eđema zavisi od pada tih stopa. Na tabeli 50. prikazan je odnos između hipoproteinemije i edema.

Lečenje se sastoji u hiperproteinskoj ishrani (150 do 200 g proteina dnevno) čije osnovne sastojke čine: meso, riba, mleko i mlečni proizvodi, jaja.

Bauman i Demol preporučuju hiperproteinizovano mleko:

  • punomasno mleko 4 dela
  • obrano mleko u prahu …. 1 deo
  • sirovo belance 2 dela

Jedan litar takve mešavine sađrži oko 100 g proteina.

Lederer preporučuje hiperproteinizovani sir:

  • postan beli sir 400 g
  • ulupano sirovo belance …. 200 g

U 600 g ove mešavine nalazi se oko 100 g proteina.

Takozvani »hleb od karfiola« predstavlja vrlo interesantnu formulu:

1 karfiol, 300 ml neobranog mleka, 30 g obranog mleka, 3 jajeta, so, biber, mrvice od hleba, 20 g butera. Obareni i ohlađeni karfiol staviti u kalup, preliti sa malo butera posuti mrvicama; obrano mleko u prahu ulupati u tečno mleko i dodati 3 ulupana jajeta, so, biber i ostatak butera; sve to preliti preko karfiola i đržati na blagoj vatri 20 minuta.

Ako hiperproteinski režim ishrane treba da bude siromašniji natrijumom izbacuju se sir, mleko i mleko u prahu, jer ove namirnice sadrže veliki procenat natrijuma. Preostaju, znači, meso i riba, ali njih ne možemo apsorbovati u dovoljnim količinama i otud interesovanje za kazeinat kalcijuma. To je, u stvari, prah koji sadrži 92% proteina (sa svega 30 mg % natrijuma) i 300 kalorija na 100 grama. Kazeinat kalcijuma se dobija kada se od 10 do 30 g praha i 100 ml hladne tečnosti napravi zejtinast krem u koji se još može dodati i žumance. Tako dobijenu masu možemo sipati u obične napitke i jela neposredno pre konzumiranja (hladni napici i hladna jela, pire od krompira) ili kuvanja (kroketi od krompira, pirinač, ovsene pahuljice, sos bešamel, suflei, pite, torte, sladoled).

Kvašiorkor

Od ove bolesti često oboljevaju crnačka deca u Africi, većinom između četvrte i pete godine, zbog nedostatka proteina za vreme rašćenja.

Glavni simptomi su hipoproteinemija i atrofija digestivnih žlezda, odnosno nedostatak enzima, proliv, anemija, hipoholesterolemija (pad procenta holesterola u krvi ispod dozvoljenog minimuma) i depigmentacija kože i kose.

De Mejer preporučuje za ovakve slučajeve prihranjivanje u tri etape:

prvih nekoliko dana: pet obroka od nezaslađenog obranog mleka u prahu, sve jače koncentracije (početna od 7%), i vitaminskih kompleksa;
od petog do petnaestog dana: obranom mleku dodati kuvani glazirani pirinač i kašu od suvih banana (sve bez šećera), i vitaminske komplekse;
od šesnaestog dana nadalje: punomasno mleko, sa dodatkom mesa, ribe, palmovog ulja, vitaminskih kompleksa i mineralnih soli.

Dekalcifikacije i rahitis

Dekalcifikacija je smanjeno impregniranje kalcijuma u organizmu, naročito izraženo u kostima i zubima koji zbog toga postaju krti i lako se lome; na zubima se često pojavljuje višestruki karijes. Zbog hormonalnih razloga, dekalcifikacija se, ufiziološkom smislu, poklapa sa starenjem. U patološkom pogledu, dekalcifikacije se mogu javiti kao propratne pojave određenih stanja ili oboljenja, na primer posle dugotrajne imobilizacije, nedostatka vitamina D (naročito rahitisa) i hiperfunkcije paratiroidnih žlezda (hiperparatiroidizam).

Zadržaćemo se za trenutak na rahitisu, bolesti prouzrokovanoj nedostatkom vitamina D u periodu razvoja organizma. Bez obzira na to da li je u pitanju nedostatak vitamina D u ishrani ili nedovoljna izloženost Sunčevim zracima, manjak ovog vitamina utiče na metabolizam kalcijuma i fosfora i izaziva njihovo nedovoljno taloženje u kostima i zubima tako da se na kosturu javljaju deformacije od kojih neke ne mogu da se otklone, pa se zapažaju i kod odraslih.

Međutim, rahitis se ne može pripisivati samo alimentarnim činiocima pošto poremećaj fosforno-kalcijumskog metabolizma svedoči o tome da su uzroci ove bolesti kako nedostatak vitamina D tako i nedostatak sunčanja. Ova avitaminoza se karakteriše time što se rahitis naročito javlja u drugom i trećem tromeseČju života, a sam od sebe iščezava kod odraslije dece. Gotovo redovno, rahitis se javlja kod prevremeno rođene dece. Osim toga, postoji i posebni oblik rahitisa u vreme puberteta.

Simptomi rahitisa su veoma karakteristični: preznojavanje celog tela, mišićna hipotonija, odsustvo apetita, bledilo uslovljeno anemijom, mrzovoljnost, adenopatije (natečenost neke limfne ganglije zbog njene obolelosti) i, naravno, smanjena otpornost nedovoljno kalcifikovanog koštanog tkiva. Tako, na primer, kosti lobanje ostaju meke, a hrskavičavi deo rebara i dugih kostiju je zadebljan.

Ako se razvitak rahitisa ne zaustavi mogu da nastanu teške deformacije kostiju toraksa, karlice, kičmenog stuba, nogu i ruku. Prvi zubi niču kasno, a meko teme ne očvršćava u prvoj godini života. Zbog mišićne hipotonije, rahitična beba sa zakašnjenjem počinje da diže glavu, a kasno će moći da sedi i hoda. Lečenje rahitisa je pre svega preventivno. Majčino mleko je najdelotvornija zaštita od ove bolesti, ali pravilna ishrana i odgovarajuća nega odojčeta su najbolje sredstvo za njeno sprečavanje. Ako je godišnje doba u kome nema dovoljno Sunca, lekari redovno propisuju uzimanje vitamina D. Odojčetu treba obezbediti provetrenu prostoriju i dovoljno kiseonika, a treba ga i redovno izvoditi na vazduh, čak i zimi, pod uslovom da je dobro utopljeno.

Za vreme sunčanih perioda, odojče kratko i oprezno izlagati sunčevim zracima, koji su njegovom zdravlju neophodni i dragoceni. Odojče se ne sme neumereno sunčati i njegova glavica mora uvek biti u senci. Jer, ne treba zaboraviti da njegov — za razliku od odraslih — mehanizam za regulisanje unutrašnje temperature još nije dobro regulisan (homeotermija), a neoprezno i dugotrajno izlaganje suncu izazvalo je mnoge nesreće čiji je ishod bila smrt odojčeta.

Terapija će, naravno, zavisiti od nahođenja lekara i mora se preduzeti što ranije, odmah čim se jave prvi simptomi. Sastoji se u obezbeđenju odgovarajućih higijenskih uslova, izlaganju deteta ultravioletnim zracima i uravnoteženoj ishrani sa dovoljnom količinom vitamina D.

Anemije

Anemija postoji kada je smanjena ukupna količina krvi (normalno je ima od 5 do 7 litara), kada je njen kvalitet promenjen zbog smanjenog hemoglobina (normalno 16 g na 100 ml krvi) i kada je smanjen broj crvenih krvnih zrnaca (normalno 4,600.000 do 5,600.000 na mm3 krvi). Odstupanja od oko 10% od ekstremnih vrednosti mogu da budu nasledni činilac kome organizam uspeva da se prilagodi i tada izostaju simptomi anemije. Kada je pretežno smanjen broj crvenih krvnih zrnaca zbog poremećaja u njihovom sazrevanju, a hemoglobin nije osetnije izmenjen, govorimo o makrocitarnim hiperhromnim anemijama (makrocitaran znači da je prečnik crvenih krvnih zrnaca ostao preveliki usled nedovoljne sazrelosti). Ako su hemoglobin i crvena zrnca smanjeni u sličnim proporcijama reč je o normohromnim anemijama, a kada je — pretežno usled nedostatka gvožđa — procenat hemoglobina u krvi proporcionalno više smanjen nego broj crvenih zrnaca u pitanju su hipohromne anemije.

Makrocitarne hiperhromne anemije. Uzroci tih anemija su različiti, na primer mnogostruka avitaminoza (hronično oboljenje koje se odlikuje anemijom i glositisom, zapaljenjem jezika), pelagra, trudnoća, ponekad gastrektomija, hronična opstrukcija tankog creva, višestruki mijelom (takozvana Kalerova bolest koja se karakteriše mnoštvom tumora u koštanoj srži), leukemije (nepovratno umnožavanje belih krvnih zrnaca koje se razvija kao rak krvi). Najteži oblik je svakako, perniciozna anemija, poznata i pod nazivom Birmerova bolest. To oboljenje, koje se nekad redovno završavalo smrću, leči se otkako se saznao uzrok — nedostatak vitamina B12 (spoljni faktor) u ishrani — što je prilično redak slučaj — ili odsustvo jednog unutrašrjeg faktora, neophcđnog za resorbovanje vitamina B12 koji izlučuje sluzokoža želuca.

Ishrana obolelih cd perniciozne anemije nekad se sastojala od obaveznih 200 grama presne teleće džigerice dnevno đa bi se u organizam unele dovoljne količine alimentarnog vitamina B12 i postigla bar izvesna resorpcija spoljneg faktora. Docnije se, srećom, prešlo na ubrizgavanje putem injekcije ekstrakta džigerice i kristalisanog vitamina B12 što je naravno, doprinelo lakšem lečenju i bolesnike oslobodilo neprijatnosti da jedu presnu džigericu. Režimi ishrane strogih i manje strogih vegetarijanaca još su čest uzrok perniciozne anemije zbog hroničnog odsustva spoljneg faktora.

Normohromne anemije. Uzroci ovih oboljenja su raznovrsni, a najčešći su: niz uzastopnih jakih hemoragija; zarazne anemije, naročito za vreme nefritisa (zapaljenje bubrega); endokarditis (zapaljenje endokarda, unutrašnje srčane opne); PAA (skraćenica za jak reumatizam zglobova, poznat i pod nazivom Bujoova bolest po francuskom lekaru koji je otkrio i opisao u XIX veku); aplastične anemije (prouzrokovane neobnavljanjem sastojaka krvi, naročito crvenih zrnaca); kongenitalni hemolitički ikterus (žutica izazvana jakim razaranjem crvenih krvnih zrnaca); splenomegalijske anemije (prouzrokovane uvećanjem slezine); mnogostruka avitaminoza; pelagra; višestruki mijelom; leukemije.

Terapija kojom se poboljšava kvalitet i kvantitet krvi zavisiće, naravno, od uzroka bolesti.

U slučajevima uzastopno jakih hemoragija ili veoma teških anemija, transfuzija krvi omogućava da se brzo, iako samo privremeno, povrati normalnija količina krvi.

Hipohromne anemije su sekundarne, prouzrokovane hroničnim hemoragijama ili nedostatkom nekog elementa koji uiazi u sastav hemoglobina; element koji najčešće nedostaje jeste gvožđe (ferohromocitarne anemije) zato što ga nema u hrani ili što se nedovoljno resorbuje u organizmu.

Terapija preparatima gvožđa obično brzo suzbija ove anemije, a kada je otežana apsorpcija sluzokoža organa za varenje alimentarni višak terapeutskog gvožđa će, i pored svega, obezbediti jaču resorpciju. U teškim slučajevima opravdano je davanje gvožđa intravenozno, a takođe su opravdane i transfuzije krvi.

Ishrana se vrlo lako obogaćuje gvožđem ako sadrži: meso, teleću džigericu, crni ili poiubeli hleb, ovsenu prekrupu, sočivo, jaja, jabuke, pomorandže. Takva ishrana više je preventiva nego lečenje, jer se količine mere samo u miligramima, a resorbuje se svega 5 do 25% alimentarnog gvožđa. Kada je reč o anemijama kod kojih nedostatak gvožđa dostiže najviše 1.000 miligrama, ovakva ishrana obezbeđuje onu beznačajnu količinu gvožđa koju čovek često gubi; međutim, namirnice izuzetno bogate gvožđem su neophodne kad god su gubici povećani, na primer kod žena za vreme menstruacije, trudnoće ili dojenja, ili kod dece, rekonvalescenata i omladine. U svakom slučaju, takav režim ishrane ne može biti štetan.

Endemska gušavost

Gušavošću nazivamo trajno uvećanje tiroidne žlezde bez obzira kojoj vrsti pripada i zbog kojih uzroka nastaje. Gušavost je praćena bilo hiperfunkcijom (hipertiroidizam), bilo nedovoljnom funkcijom (hipotiroidizam) tiroidne žlezde ili, pak, njenim donekle normalnim radom.

U nekim oblastima, hipotiroidna gušavost se javlja sa neobičnom učestalošću. Čini se da je uslovljena karakteristikama zemljišta koje utiče na sastav voda (Savoja, Gornji Alpi itd.) ili — češće — kontinentalnim položajem: udaljenost od mora uzrok je nestašice joda u hrani. Jod je neophodan za pravilan rad tiroide, i njegov nedostatak je, kako potvrđuju statistike, uzrok velikog broja hipotiroidne gušavosti; tada je reč o endemskoj gušavosti.

Endemska gušavost se naziva diskrazijskom za razliku od infektivnih endemija (barska groznica, kolera, kuga, velike boginje, žuta groznica).

Endemska gušavost je utoliko uticala na ishranu što su vlasti kontinentalnih zemaija, u kojima postoji, propisale da se soli joda ubace u kuhinjsku so, a postignuti rezultati su veoma dobri.

Skorbut kod odojčadi

Ovo oboljenje je očigledno posledica hipovitaminoze C, i javlja se kod odojčeta hranjenog isključivo prokuvanim mlekom. Vrenje, u stvari, uništava najveći deo vitamina C, odnosno askorbinske kiseline; u organizmu, međutim, ne postoje neke veće rezerve vitamina C tako da se skorbut prilično brzo razvija kod odojČadi čija se ishrana isključivo svodi na prokuvano mleko.

Međutim, majčino mleko i liofilizovana mleka, koja se danas proizvode u velikim fabrikama hrane, sadrže dovoljne količine vitamina C. Ako iz bilo kojih razloga — uostalom retkih — odojče mora da se hrani prokuvanim mlekom, režim ishrane biće preventivan i mleko, namenjeno detetu, obogatiće se — posle prokuvavanja — vitaminom C.

Gastro-intestinalna oboljenja

Ukratko ćemo razmotriti: gastritise, čireve u želucu i dvanaestopalačnom crevu, akutni enteritis, kolitise, prolive izazvane nedostatkom enzima, problem hronične opstipacije i probleme izazvane postojanjem veštačkog anusa.

Prvo ćemo se osvrnuti na neka opšta pravila higijene koja mogu da spreče većinu želučanih i crevnih oboljenja i da doprinesu njihovom lečenju.

Ta pravila jesu:

  • Hranu rasporediti u pet obroka, pazeći da ih nikad ne bude manje od tri i da se uzimaju u određeno vreme.
  • Jesti lagano i pažljivo sažvakati hranu; redovno proveravati stanje zuba.
  • Ne uzimati obilne obroke, naročito u podne i uveče.
  • Izbegavati jaka i suviše začinjena jela.
  • Izbegavati suviše vrela i suviše hladna jela; nikad ne piti pretople napitke.
  • Izbegavati nervnu napetost naposređno pred obroke ili za njihovo vreme, posle jela se opustiti bar nekoliko trenutaka; ne početi odmah sa poslom.
  • Ograničiti i — ako je mogućno — izbaciti potrošnju alkohola i duvana.
  • Piti umerene količine tečnosti za vreme obroka.
  • Izbegavati izlaganje tela hladnoći posle jela.
  • Nastojati da izlučivanje mokraće bude pravilno regulisano, a pražnjenje creva redovno i uredno.
  • Odmarati se dovoljno i nikad ne propustiti odlazak na godišnji odmor koji, ne zaboravimo, nije luksuz.

Gastritis

Zapaljenje sluzokože creva, poznato pod nazivom gastritis, može da buđe akutno i hronično. Akutni gastritis nastaje, prvo, zbog preteranog uzimanja alkohola, duvana, začinjenih jela, preobilnih ili neđovoljnih obroka, zbog potrošnje lekova ili drugih raznih proizvoda koje želudac ne podnosi, raznih otrovnih i žestokih materija i mikrobskih toksina.

Uzroci hroničnog gastritisa su manje poznati, iako se javlja često; u mnogim slučajevima je propratna pojava dijabetisa, uremije, kostobolje, ciroze i stanja izazvanih dekompenzacijom srčanog mišića; javlja se i kod nekih avitaminoza (A i B) i nedostatka proteina, gvožđa itd.; sem toga, hronični gastritis je često posledica pogrešnih dijetetičkih navika i preterane potrošnje duvana, alkohola, kafe i začina.

Simptomi akutnog gastritisa su bolovi i grčevi u predelu želuca, zatim gađenje, povraćanje, proliv i lipotimične manifestacije. (Lipotimija je skup simptoma koji prethode sinkopi, uključujući u prvom ređu znojenje, toplotne talase, lupanje srca, vrtoglavicu i gađenje). Najčešće je reč o smetnjama u varenju.

Akutna faza gastritisa leči se, očevidno, najuspešnije potpunim gladovanjem tokom 24 ili 48 časova. Posle toga, drži se najpre vodena, pa mlečna dijeta i zatim postepeno prelazi na normalnu hranu.

Kod jakog povraćanja i jakog proliva, davanje fiziološkog rastvora (0,9 postotnog natrijum-hlorida) intravenoznim putem i kap po kap, sa petopostotnom glikozom (slani glikozni rastvor) sprečiće đehidraciju i hipohloremiju. U manje teškim slučajevima dovoljan je čaj ili alkohol od metvice i mineralna voda »Viši«.

Najdelotvornije lečenje hroničnog gastritisa je u otklanjanju uzroka bolesti; pre svega, ograničiti potrošnju namirnica koje nadražuju želudac (jela sa mnogo začina i proizvode iz salamure), izbaciti suviše zaslađena i ljuta jela, kao i ledene napitke, i izbegavati preterane količine alkohola, kafe, čaja i duvana, a biti oprezan pri upotrebi lekova kao što su aspirin, laksativna sredstva, sedativi; sem toga, voditi računa o pravilnom žvakanju hrane i lečenju zuba ako je ono potrebno.

Osnovnu ishranu sačinjavaće: beli hleb, mleko, kuvano meso, pečena ili kuvana riba, jaja i sve namirnice koje se relativno kratko zadržavaju u želucu. Kod hroničnog gastritisa ne uzimati više od tri obroka dnevno.

Čirevi u želucu i dvanaestopalačnom crevu

Čirevi u želucu i dvanaestopalačnom crevu su karakteristična psihosomatska oboljenja.

Čir nastaje kada želučani fermenti nagrizu sluzokožu želuca, a izgleda kao neki mali, radiografski vidljiv, krater nekad manjeg, a nekad većeg prečnika. Pored psiho-emocionalnih uzroka, čir najčešće izazivaju konstitucionalni faktori kao što su hiperaciđitet i hipermotilitet želuca, zatim navikavanje na preobilne obroke ili neredovno obedovanje, prekomerna potrošnja duvana, alkohola, jake kafe i jakog čaja i uzimanje nekih lekova na bazi salicila ili kortizona. Kortikoidi nisu uicerogeni u onoj meri koja im se pripisuje, i pravilnom i opreznom upotrebom neće izazvati komplikacije, naročito ako je u toku lečenja režim ishrane ograničen.

Kada se nalaze u želucu ili dvanaestopalačnom crevu, čirevi se, većinom, mogu izlečiti odgovarajućim lekovima, čak i ako nastupi perforacija. U ograničenom broju sluČajeva pribegava se hirurškoj intervenciji; to se u prvom redu odnosi na reciđivne čireve Čiji se napadi javljaju u sve kraćim vremenskim razmacima (hematemeze i stenoza pilorusa).

Čir se obično razvija u roku od dve do šest nedelja u razmacima od šest meseci do dve godine.

Prva i najvažnija terapeutska mera jeste ležanje. Ako ona nije preduzeta, leČenje će, sigurno, biti bezuspešno.

  1. Hematemeza, povraćanje cme krvi usled digestivne hemoragije.
  2. Stenoza, suženje šupljine nekog šupljeg organa (u ovom slučaju želučanog otvora).

Kada je reč o režimu ishrane, obično se podešava prema ispoljenim tegobama, pošto se bolovi uglavnom smiruju posle jela. Čini se da — sem u pogledu ležanja — Čirašima ne škode neka manja odstupanja cd propisanog režima. To, naravno, ne znači da se bolesnicima ne preporučuje odgovarajuća higijena ishrane, a naročito ograničena potrošnja namirnica koje nadražuju sluzokožu želuca: sirće i sokovi agruma zbog kiseline koju sadrže; biber, senf, začini i alkohol zbog kaustičnosti; jaka kafa zbog podsticanja lučenja hlorovcdonične kiseline. Ne treba zaboraviti ni štetno delovanje duvana.

Za vreme »rada« čira, režim ishrane zavisiće cd jačine napada. Mlečna ishrana je svakako najefikasnija, velikim delom zbog toga što laktalbulmin iz mleka neutrališe hlorovodoničnu kiselinu. Prva dva dana bolesniku će se davati, svaka dva časa, mešavina mleka (pet delova) i sveže pavlake (jedan deo). Ako se budi noću, bolesnik treba da popije 100 do 150 ml mleka. Mleku se mogu dodati gvožđe i vitamini, neko sredstvo protiv grčeva, neki sedativ, inertan prah ili neki antikolinergikum (sredstvo za smirivanje parasimpatičnog neurovegetativnog sistema). Od trećeg đana — zavisno, naravno, ođ brzine poboljšanja — dodaće se kaše od žitarica, pudinzi, prepečen hleb sa buterom, pire od krompira, rovita jaja, kuvana riba, a zatim, što pre, i piletina, zečetina, teleći mozak, povrće i voće i, najzad, posna crvena mesa (sve te namirnice moraju, bar u početku, biti isitnjene). Ne treba zaboraviti ni gvožđe, vitamine i neophodne lekove.

Enteritis

Enteritis je akutno zapaljenje sluzokože tankog creva, odnosno jejunum-illeuma, izazvano nekim toksičnim proizvodom, bakterijom ili virusom. Kada se, oralno ili injekcijama, unose u organizam antibiotici širokog spektra, snažno razaranje crevne flore može da izazove nagli razvoj klica koje su dotle, zahvaljujući toj flori (saprofitne klice), bile u stanju mirovanja.

Režim ishrane kod akutnog enteritisa počiva na nekoliko osnovnih principa:

Vodena dijeta je apsolutno nužna u prva 24 časa cdnosno 48 časova (dva do tri litra tečnosti na 24 časa). Na taj način, creva se smiruju, a sprečava dehidracija nastala zbog jakih proliva ili, ponekad, usled povraćanja. Bolesniku se, naravno, ne daje čista vođa, već ona u kojoj je prokuvan pirinač, slana supa od povrća ili slab, zaslađeni kineski čaj.

Pirinčana voda se spravlja kada se 10 minuta podvrgne vrenju jedan litar vode u kojoj se nalazi 50 grama pirinča. Zatim se ohlađeni pirinač propasira i doda 5 g soli, a potom naliva vodom u kojoj je kuvan dok se ne dobije količina od jednog litra.

Supa od povrća je odlična kombinacija pirinčane vode i sokova od povrća. U jednom litru vode kuvati puna dva časa 50 grama pirinča, jedan krompir, dve mrkve i jedan praziluk. Sve propasirati i posoliti. U slučajevima teškog enteritisa i povraćanja, pacijentu se eventualno intravenozno daje slani rastvor sa glikozom.

Sa prestankom proliva, dijeta je manje stroga i bolesniku se daju rovita jaja, sitno iseckano meso i riba.

Kod manje dece, dijete na bazi pektina obično daju dobre rezultate.

Dijeta sa mrkvom je delotvorna kod sasvim male dece (i kod odraslih ponekad); upotrebljava se mrkva u prahu ili pola kilograma svežih mrkvi, očišćenih i isečenih u sitne kockice koje se kuvaju dok ne omekšaju. Posle toga, treba ih propasirati kroz sitnu presu ili još bolje u mikseru i staviti u litar prokuvane vode sa 3 g soli. Supa se dobro promeša pre nego što se da bolesniku. U frižideru sme da stoji 24 časa.

Dijeta sa struganim presnim jabukama. Bolesniku se daje 500 do 1.500 grama sitno struganih presnih jabuka ili propuštenih kroz mikser bez ljuštenja. Dozvoljene su i jabuke koje su, usled oksidacije, dobile mrku boju. Primenom ove dijete, proliv i povraćanje prestaju za dva do tri dana.

Kod enteretisa uopšte, a posebno kod onih koji su izazvani antibioticima, jogurt i prevreli sirevi uspešno obnavljaju floru (bacillus lactophilus). Kada je crevna flora razorena može doći do nestašice vitamina B, koje ona proizvodi. Zbog toga se preduzimaju preventivne mere koje se sastoje u davanju jogurta, prevrelih sireva i vitamina grupe B čim bolesnik počne da uzima antibiotike širokog spektra. Koru sireva ne treba nikad jesti.

Kolitis

Kao što i sam naziv kazuje, ovo oboljenje je, u stvari, zapaljenje sluzokože debelog creva, celog ili samo jednog dela.

Funkcionalni i psihosomatski poremećaj debelog creva naziva se i nervnim kolitisom, odnosno nadražajem debelog creva. Ovo oboljenje je veoma često i ispoljava se naizmeničnim zatvorima i prolivima, prisustvom sluzi u stolici, neodređenim bolovima u predelu abdomena, karakterističnom osetljivom tačkom na levoj slabini (lijenalna fleksura debelog creva) i napetošću. Simptomi se javljaju kod emotivnih i nervoznih osoba, preterano razđraženih posle nekog uzbuđenja, šoka ili ozbiljnih briga.

Ta vrsta kolitisa uspešno se leči primenom sedativa i preparata za otklanjanje nervnih grčeva, koji delotvorno utiču na psihički uzrok oboljenja. Za vreme akutnog napada kolitisa izbegavati namirnice koje, mehanički ili hemijski, nadražuju peristaltiku, na primer tople napitke, ledena jela i ledene napitke, crni hleb, namirnice bogate celulozom (presno povrće, presno i suvo voće) i one koje stvaraju gasove (kupus, suvo povrće, crni luk, jaja), gazirana pića, alkohol, jaku kafu i čaj.

Pravi kolitis koji, u stvari, predstavlja zapaljenje, a ponekad može izazvati i prskanje i krvarenje čira — svakako je teško oboljenje koje zahteva ozbiljnu medicinsku terapiju. Međutim, kada je reč o ishrani primenjuju se opšta dijetetička uputstva.

Prolivi izazvani nedostatkom enzima

Nedostatak digestivnih enzima obično je povezan sa nedovoljnim svarivanjem glicida (fermentivni prolivi), lipida (masni prolivi) i proteina (truležni prolivi). Postoje i druge vrste proliva, izazvane naročito nedostatkom jednog od tri enzima (invertaza, laktaza, maltaza) koji utiču na hidrolizu disaharida, a tegobe koje nastaju usled toga javljaju se odmah po rođenju.

Fermentivni prolivi se javljaju zbog nedovoljnog lučenja pankreasne amilaze, a karakterišu se aciditetom koji nadražuje analni (čmarni) pi edeo; praćeni su gasovima i bolovima u trbuhu. Stolica je kašasta, penušava i ispunjena ugljen-dioksidom (C02), i pliva na vodi. Pcd mikroskopom se zapažaju nesvarena zrnca skroba.

Režim ishrane je sličan kao kod kolitisa, ali s tom razlikom što organizam teško podnosi brašnastu hranu, mleko i mlečne proizvode, pa čak i jogurt.

Osnovu lečenja čini medikamentozna amilaza.

Masni prolivi se javljaju ili zbog nedovoljnog lučenja pankreasne lipaze (hronični pankreatitis), bilo zbog nestvaranja žuči (poremećena funkcija ili opstrukcija žučnih kanala), bilo zbog toga što sluzokoža tankog creva nedovoljno resorbuje lipide (usled kongenitalnih uzroka ili avitaminoze).

Režim ishrane će zavisiti od uzroka bolesti. Uglavnom, važno je umerenc ograničiti potrošnju glicida i lipida.

Kongenitalna nesposobnost organizma da resorbuje masnoće česta je pojava kod dece. Međutim, dokazano je da se ova bolest efikasno leči kada se iz hrane gotovo potpuno odstrani gluten, kojim naročito obiluju pšenica i pirinač. Znači, iz hrane izbacujemo te dve žitarice, ali je dozvoljena potrošnja svih drugih namirnica. Kod dece, ovaj režim ishrane postiže odlične rezultate, dok je kod odraslih ponekad manje uspešan.

Truležni prolivi nastaju usled nedovoljnog izlučivanja hlorovcdonične kiseline u želucu ili zbog nedovoljnog svarivanja proteina, izazvanog nedostatkom proteolitičkih enzima (pepsin, tripsinogen, erepsin). Ovi prolivi se redovno zapažaju kod kolitisa. Proteini nedovoljno svareni — usled nedostatka proteolitičkih enzima — dolaze u crevni trakt gde podležu truljenju, koje izaziva stvaranje otrovnih materija (indol, skatol, fenol) a one izazivaju nadražaj sluzokože usleđ čega nastupa proliv.

Stolica je alkalna, obiluje amonijakom, često je tečna, tamne boje, ne piiva na vodi i veoma je neprijatnog mirisa zbog piisustva sumporvcdonika (H2 S). Pcd mikroskopom se zapažaju nedovoljno svarena, trakasta mišićna vlakna, a ponekad i albuminozne mase.

Režim ishrane se sastoji u tome da se, nekoliko dana, ponekad i tokom cele sedmice, izbace proteini i izbegavaju namirnice bogate celulozom; za to vreme ishrana će se pretežno sastojati od glicida. Unošenje enzima medikamentoznim putem može donekle nadoknaditi konstitucionalni nedostatak fermenata, a medikamentozna hlorovodonična kiselina će eventualno kompenzovati njeno nedovoljno lučenje u organizmu.

Opstipacije

Suvišne materije u crevima, odnosno ostaci neresorbovanih namirnica, uvećani digestivnim sokovima, izbacuju se iz organizma dva do tri đana posle unošenja hrane u želudac. Opstipacija (zatvor) je posleđica usporene peristaltike.

Zdrava osoba ima stolicu jednom ili dvaput dnevno. Međutim, ima potpuno zdravih osoba koje pražnjenje creva obavljaju svakog drugog, pa čak i svakog trećeg dana. U takvim siučajevima javljaju se manje tegobe, koje »žrtve« preuveličavaju: glavobolje, obložen jezik, neodređeni bolovi u trbuhu usled usporenog varenja, neprijatan miris iz usta.

Preterana upotreba purgativa štetnija je od mnogih bezopasnih zatvora, kako zbog nadražaja crevne sluzokože koji izazivaju, tako i zbog uticaja na retenciju tečnosti u debelom crevu i što — kada se uzimaju slani purgativi na bazi sulfata — postoji opasnost od alkaloze.

Predispoziciju za zatvor stvaraju najčešće: sedentarni način života; nedostatak, čak i isključivo funkcionalan, žuči; odsustvo kretanja kod bolesnika prinuđenih da leže; izvesna tromost, česta kod žena posle menopauze ili, pak, izvesna spazmatičnost plahovitih osoba; postoje, sem toga, i neki anatomski činioci, na primer spušteno debelo crevo koje, povrh svega, može da bude i nenormalno dugačko. Međutim, uporan zatvor, a naročito naizmenična pojava zatvora i proliva, mogu da budu znak ozbiljnih oboljenja i čim se takvi simptomi jave bolesnik treba da se obrati lekaru.

Lečenje se usklađuje prema uzrocima poremećaja, bilo da je u pitanju nedostatak žuči (sredstva koja podstiču njeno lučenje), sedentarni način života (sportovi i kretanje) i nervni uzroci (pravilno dozirani sedativi), ili loša navika da se ne vođi briga o redovnom pražnjenju creva.

Kada je reč o ishrani, povoljno utiču:

  • veća potrošnja tečnosti kada je atonični zatvor prouzrokovan preterano suvim bolusom i formiranjem dehidrisane stolice;
  • povećanje obima stolice unošenjem većih količina namirnica bogatih celulozom (povrće i voće — naročito suve šljive, smokve i urme
  • i crni i polubeli hleb), odnosno inertnih namirnica koje uvećavaju obim nepotrebnih materija, na primer semenke biljke psilijum i agar-agar.

Pošto suviše posna hrana nepovoljno utiče na lučenje žuci treba unekoliko povećati potrošnju lipida.

Osim toga, ishrana mora da sadrži i dovoljne količine vitamina grupe B, naročito u slučajevima u kojima obedi obiluju glicidima.

Kod spazmatičnih zatvora, povezanih najčešće sa stvarnim psihosomatskim fenomenima, neophodno je da se pri — često veoma složenom — lečenju obrati, pre svega, pažnja na razbijanje začaranog kruga psihičkih motiva, relativnom nervnom rasterećenju, navikavanje bolesnika na redovno, normalno pražnjenje creva i, najzad, poštovanje osnovnih dijetetičkih zahteva. U takvim slučajevima preporučuju se: pire od krompira, laka mesa i kuvana riba, mleko i jela od mleka i, uglavnom, masna hrana, ukoliko je organizam podnosi; u početku izbegavati namirnice bogate celulozom kako bi se sprečili nadražaji koji mcgu da budu uzrok novih spazmi.

Sve jake laksative zabraniti, a upotrebljavati agar-agar i semenke psilijuma, znači jeđnostavnija, đelotvornija i jevtinija sredstva. Glicerinski čepići ne izazivaju jače nadražaje. Međutim, ako se gođinama — što je vrlo često slučaj — upotrebljava parafinsko ulje, čak i rafinisano, treba — mišljenja smo — biti oprezan u pogledu njegove nekancerogenosti.

Veštački anus

Ako postoji izvesna smetnja za normalno odstranjivanje fekalnih materija, hirurg je otklanja produžujući crevo do veštačkog otvora na trbuhu (veštački anus, odnosno veštački čmar). Naziva se još i anusom preternatukaliom zbog toga što se najčešće nalazi na visini leve slabinske jame.

Ovaj crevni poremećaj može biti privremenog ili stalnog karaktera; u ovom drugom slučaju zauvek se stavljaju van upotrebe normalni putevi pražnjenja, što može biti posledica tumora na debelom ili guznom crevu itd.

Suprotno rasprostranjenom uverenju, veštački anus nije nepodnošljivi invaliđitet. Mnogi ljudi sa veštačkim čmarom žive potpuno normalno, ponekad i godinama, a dešava se čak da u priličnoj meri regulišu izbacivanje fekalnih materija. To prilagođavanje olakšano je postojanjem usavršenih aparata, koji sakupljaju fekalije u plastičnu vreću tako da nikakav miris ne prodire. Ovde se problem opstipacije, gotovo, nikad ne postavlja, jer je put fekalne mase osetno skraćen.

Režim ishrane je jednostavan. Treba izbegavati namirnice koje obiluju celulozom, znači ograničiti potrošnju presnog povrća i voća. Pored toga, ne treba jesti velike količine mesa, ribe, mleka i mlečnih proizvođa kako bi se izbegli svi vidovi fermentacije u crevnom traktu.

Kada se utvrdi vreme procesa varenja kod osobe sa veštačkim anusom, može se priibližno tačno, polazeći od vremenskog rasporeda obroka, predvideti trenutak pražnjenja.

Oboljenja žučnih puteva

Oboljenja žučnih puteva, kao što su zapaljenja (holecistitisi), akutna i hronična, stvaranje kamena (litijaza) i benigni i maligni tumori, podvrgavaju se, naravno, medicinskoj terapiji, ali i za njih uglavnom važi isti režim ishrane kao i za funkcionalne poremećaje. Pomenućemo samo vezikularnu atoniju i hipertoniju koje istovremeno predstavljaju konstitucionalne, psihosomatske i, razumljivo, funkcionalne poremećaje; javljaju se veoma često, ali ponekad ostaju neotkriveni, jer se pripisuju oboljenjima želuca, creva i — prvenstveno — jetre.

Simptomi su klasični, iako u većini slučajeva nepotpuni: gađenje, povraćanje za vreme napada, napetost posle obeda, gorak ukus u ustima, vraćanje hrane praćeno osećajem gorčine, glavobolje, sanjivost posle obeda; vrtoglavice, bolovi usled vezikularne kongestije koji se zrakasto šire u desnu stranu leđa, opstipacija kao redovna pojava, povremeno ispresecana truležnim prolivima, nepodnošenje biljnih ulja, životinjskih masti, jake kafe, alkohola, čokolađe i jaja (kad nisu potpuno sveža); postoji, osim toga, i individualna nepednošljivost prema nekim namirnicama (povrće, voće itd.) i gaziranim napicima.

Od hrane, kod tih bolesnika, ograničiće se lipidi, ali se neće potpuno izbaciti. Prema Ledereru, takvi bolesnici mnogo lakše pcdnose svežu pavlaku, buter, maslinovo ulje i goveđu, teleću i svinjsku masnoću nego biljna ulja i ovčiju masnoću (loj). Ishrana treba u prvom redu da se sastoji od svežih posnih mesa i riba, glicida kao što su skrobne materije i žitarice, presno i kuvano voće, mnogo povrća. Treba zabraniti: divljač, jaku kafu i čaj, alkohol; gazirane napitke, čokolade i namirnice koje bolesnik individualno ne podnosi. Preterano uživanje duvana se, takođe, ograničava.

Oboljenja jetre

Jetra, na koju se uvek svaljuje krivica za nedovoljno definisane digestivne tegobe (teško ih je svrstati u određenu kategoriju) i raznovrsne pojave koje je teško posmatrati izdvojeno, jeste organ koji, nesumnjivo, ima sopstvenu patologiju. Zbog veoma važne biološke funkcije sva oboljenja jetre imaju od samog početka ozbiljan karakter.

Pod oboljenjem jetre podrazumevalo se nekad izvesno nedovoljno funkcionisanje ovog organa, obično vezikularnog karaktera, što se, naravno, utvrđuje samo biološkim testiranjem funkcije jetre. U stvari, oboljenja jetre su pretežno ili zapaljenja (hepatitisi, naročito virusni) ili se karakterišu toksičnošću (akutna žuta atrofija, prouzrokovana ponekad anestezijama hloroformom, zatim tetrahloridom ugljenika kod radnika koji su dugo bili u dodiru s njim, a, takođe, i trudničkom toksikozom), ožiljcima (ciroze, najpre izazvane alkoholom, ali i oboljenjem žuči — litijaze — koje je posledica hepatitisa) i tumorima (benigni tumori, primarni zloćudni tumori i metastaze).

Evo nekoliko osnovnih principa dijetetike kod ovih oboljenja:

  • suprotno stanovištu koje se zastupalo do nedavno, oboljenjima jetre ne odgovara ishrana koja obiluje glicidima, već ona siromašna masnoćama (kako bi se izbegla masna degeneracija ćelija jetre), a relativno bogata proteinima (sem u slučaju virusnog hepatitisa ili akutne žute atrofije). Kao prvo, preporučuju se životinjski proteini, koji sadrže veoma visok procenat esencijalnih aminokiselina — nazivaju se zaštitnicima jetre — pošto se, zahvaljujući njima, štedi funkcija jetre; ti proteini obezbeđuju biohemijski materijal koji ćelije jetre mogu odmah da iskoriste. Zbog tcga su naročito podesni hidrolizati proteina. Neki lekovi obiluju metioninom i hoiinom, dvema aminokiselinama koje štite jetru;
  • ako je oboljenje jetre prouzrokovano nekom dijetetičkom greškom, jedna od prvih mera koje treba preduzeti jeste otklanjanje neravnoteže u ishrani;
  • ako postoji žutica, onda je to znak da žuč ne može — uglavnom privremeno, ali ponekad i konačno — da otiče u crevni trakt, najČešće zbog opstrukcije žučnih kanala u pređelu jetre. Tada se teško resorbuju liposolubilni vitamini A, D, E i K. U normalnim uslovima, jetra pretvara provitamine A u vitamine A, ali taj proces prestaje kađa ovaj organ teško oboli i tada je potrebno unositi viškove tih vitamina alimentarnim putem;
  • zaštita jetre od toksičnih materija zavisi od prisustva vitamina grupe B. Znači da u sluČaju hepatitisa treba i te vitamine unositi sa hranom; u prvom redu treba uzimati 15 grama suvog kvasca dnevno;
  • kod svih oboljenja jetre prestaje se sa unošenjem: toksičnih materija (alkohol, začini, jaka kafa i čaj, kakao i čokolada, duvan), nesvarljivih masnoća (margarin, ovčetina, slanina, suhomesnati proizvođi, riba u ulju, slatkiši, kremovi, gusti sosovi, majonez, sirevi koji sadrže pavlaku).

Virusni hepatitis

Sa etiološkog stanovišta postoje dve vrste virusnog hepatitisa. Prvi od njih izaziva virus A, a infekcija nastaje digestivnim putem; uzročnik drugog virusnog hepatitisa jeste virus B koji se prenosi ubodom ili transfuzijom krvi.

Kod virusnih hepatitisa poznate su tri forme: laka, dugotrajna i munjevita.

Kada je reč o terapiji virusnog hepatitisa napomenućemo da su — sem klasičnih vitaminskih kompleksa i ekstrakta jetre — neophodni kortikoidi da bi se sprečio najteži vid bolesti, posthepatična ciroza koja, u najakutnijoj formi, može brzo đovesti do smrti, ali je ona, srećom, vrlo retka. Javljanje posthepatične ciroze nije uvek povezano sa simptomatologijom akutnog oboljenja, znači upotrebu kortikoida ne ograničavati samo na slučajeve čija se ozbiljnost vidno manifestuje.

Što se tiče munjevite forme virusnog hepatitisa, davanje većih količina koenzima Krebsovog ciklusa bolesnicima imalo je, čini se, pozitivne rezultate. Osim toga, ležanje je neophodno sve dok bolesnik ima povišenu temperaturu, a i u svim slučajevima je preporučljivo ostati u krevetu najmanje tri sedmice. Period oporavljanja ne sme biti kraći od šest nedelja, jer se samo na taj način ođstranjuje opasnost od posledica poremećene funkcije jetre ili opasnost od nastajanja ciroze. Toga se treba priđržavati, iako su, u Sjedinjenim Američkim Državama, C.L.H. Repšer i njegovi saradnici stali na stanovište da na razvoj hepatitisa kod bolesnika koji ne leže i koji se čak mnogo kreću takav način života uopšte ne utiče nepovoljno.

Režim ishrane obolelih od virusnog hepatitisa mora biti bogat, i treba da sadrži 3.000 kalorija dnevno: oko 400 grama glicida (prepečen hleb ili dvopek, žitarice, pirinač, šećer); 80 grama lipida (buter, mleko i sveža pavlaka); 120 grama proteina (posno meso i posna riba, mleko, beli sir i tvrdi sirevi); pored toga, voćni sokovi sa 15 grama suvog kvasca.

Akutna žuta atrofija

To je veoma teško i, često, smrtonosno oboljenje, ali se, srećom, danas retko javlja zahvaljujući sprečavanju toksemije (trovanje toksinima) koja ga izaziva bilo usled delovanja nekih hemijskih supstancija i lekova (hloroform, tetrahlorid ugljenika, atofan—efikasan lek protiv reumatizma, danas izbačen iz upotrebe zbog jake toksičnosti — trinitrotoiuol , fosfor, derivati arsenika, sulfamidi), bilo zbog delovanja nekih mikrobskih otrova; u nekim slučajevima, oboljenje je posledica superakutnih napada hipertiroidizma ili, najzad, posledica eklampsija, nastalih u završnom periodu trudnoće.

Kod akutne žute atrofije jetra je zahvaćena nekrozom (degeneracijom i izumiranjem ćelija), i njene osnovne funkcije su ozbiljno ugrožene. Simptom na osnovu koga se klinički utvrđuje ozbiljnost ovog oboljenja jeste procenat amonijaka u krvi (amoniemija); amonijak je proizvod truljenja neđovoljno svarenih proteina prilikom njihovog prelaska u debelo crevo. Trinitrotoluol ili trinitrotoluen, trojni izomerni derivat toluola čiji je simetrični oblik, tolit ili TNT, veoma snažan eksploziv.

Režim ishrane će se sastojati u vodenoj dijeti (dva do tri litra tečnosti dnevno), uključujući glicide (300 grama dnevno) i sveže spravljene voćne sokove. Proteini će se davati bolesniku u vidu obranog mleka (1,2 do 1,5 litar dnevno), odnosno ukupno 50 grama proteina na dan.

Ciroze

Ciroze se karakterišu cirotičnim zadebljanjima, odnosno time što nefunkcionalno, otvrdnulo tkivo potiskuje postepeno zdravo i funkcionalno (hepatična parenhemija). Uzroci ciroze mogu da budu: zapaljenje jetre (posthepatična ciroza), trovanja (alkoholična ciroza), opstrukcija žučnih kanala kod litijaze (žučna ciroza) i portalna staza (srčana ciroza). Ciroza može da bude i posledica nekog ređeg uzroka (sifilistička ciroza, parazitska ciroza, banti oboljenje koje se karakteriše uvećanjem slezine, anemijom i cirozom).

Pomenuli smo već — srećom prilično retku — posthepatičnu cirozu. Najčešći njen vid jeste alkoholična ciroza, izazvana preteranim uživanjem alkohola i alkoholnih pića, na primer vina i aperitiva ili, u manjoj meri, piva i jabukovače. Alkoholizam je veliko društveno zlo, kako u akutnoj formi — pijanstvo — koja povećava broj drumskih udesa, tako i u hroničnom obliku, praćenom nervnim tegobama (tremor, polineuritis), popuštanjem mentalnih sposobnosti (Korzakovljeva psihoza i delirijum tremens) i popuštanjem fizičkog stanja (hipertrofični gastritis, circza, smrt) a da i ne pominjemo razna opterećenja koja se prenose na decu, nevine žrtve pijančenja odraslih. Slika koju smo prikazali veoma je mračna, ali nije ni najmanje preterana.

Akutni alkoholizam se ispoljava čim količina alkohola u krvi — alkoholemija — dostigne 1,50 gram % (na litar ili na 1.000 grama). Pijanstvo uvek postoji kad alkoholemija dostigne 2 grama promil; osoba sa takvom količinom alkohola u krvi ne može kontrolisano da obavlja neku aktivnost, a najmanje da vozi kola. Međutim, mnogo pre dostizanja tako velikih promila — već na oko 0,5 do 0,8 grama promil — javlja se izvesna euforija tako da osoba koja upravlja vozilom pogrešno procenjuje rastojanja i neodgovorno ubrzava kretanje. Naravno, euforija i pijanstvo nisu jednaki kod svih sa istim promilom alkohola u krvi, ali se, ipak, ne može poreći da je, na primer, u Francuskoj alkohol svake godine uzrok 57% teških saobraćajnih nesreća. Zbog toga su i organizovane kampanje protiv alkohola sa dobro poznatim parolama: »Kad piješ ne vozi, kad voziš ne pij!«; tu je i parola koja se odnosi na kongenitalne sklonosti: »Kad roditelji piju, deca se kucaju čašama«.

Francusko zakonodavstvo je — tek odnedavno — okvalifikovalo, kod vozača automobila, kao prestup količinu alkohola u krvi između 0,8 i l,2grama promil i kažnjava se teškom globom. Ako količina alkohola u krvi premaši 1,2 grama promil, prestup je u nadležnosti sudije za prekršaje koji može da izrekne kaznu zatvora, da vozaču oduzme vozačku dozvolu ili da je poništi. Policija može, ako smatra potrebnim, da zahteva alkoholni test, čak i kada su manji prestupi, recimo prekoračenje brzine ili parkiranje vozila na zabranjenom mestu. Alkoholni test je obavezan i u slučaju saobraćajnog udesa koji je prouzrokovao samo materijalnu štetu; on je isto tako obavezan i kad postoje telesne ozlede, ali se onda uzima i krv jer se njenim pregledom količina alkohola u krvi utvrđuje sa još većom tačnošću.

U Belgiji je zakonom zabranjeno upravljanje motornim vozilom čim alkoholemija dostigne 0,8 grama promil. Alkoholni test u Belgiji je samo preventivnog karaktera, a od pijanog vozača će se, iako nije bilo udesa, zatražiti da se podvrgne alkoholnoj probi: ako količina alkohola dostiže ili premaša 0,8 grama promil, policija zabranjuje vozaču da dalje upravlja vozilom sve dok test ne pokaže alkoholemiju ispod 0,8 g promil. Za takve slučajeve nije predviđena nikakva kazna, sem ako vozač odbije da se podvrgne testu. Kada je saobraćajna nesreća izazvala materijalnu štetu ili telesne ozlede upotrebljava se balon, ako stanje vozača to dozvoljava, a ukoliko je i on povređen ili u nesvesnom stanju uzeće mu se krv na pregled. Ako je test pozitivan prestup je u nadležnosti sudije za prekršaje.

Količinu alkohola u krvi nije teško odrediti kada se zna koliko alkohola sadrže alkoholna pića (vidi priloženi dijagram).

  • pivo (eksportnogtipa)
  • Količina alkohola u % pivo 1g% vino 10g% apiritiv 17g% žestoka pića 30g%
  • Količina alkohola u jednoj čaši (u g) pivo 3,3g vino 10g apiritiv 13,6g žestoka pića 9g

Ciroza koju izaziva hronični alkoholizam biće teža ili lakša zavisno od načina ishrane. Ako oscba u pitanju jede dovoljno i ako je ishrana bogata proteinima, ciroza će biti kompenzovana. Međutim, manjak proteina u organizmu, koji se javlja usled gubitka apetita izazvanog alkoh dom, doprineće brzom razvijanju ciroze.

Francuska Medicinska akademija zastupa gledište da potrošnja alkohola odraslih osoba ne sme da premaši količinu od jednog grama na kilogram telesne težine, što se poklapa sa 1,5 1 piva od 5°, litrom jabukovače od 7° i 3/4 litra vina od 10°. Na alkoholizam kao teško društveno zlo otpada, u Francuskoj, 40% utvrđenih uzroka smrti hospitalizovanih osoba, 50% svih registrovanih prijema u psihijatrijske ustanove i 50% kongenitalnim uzrccima izazvane smrtnosti dece.

U dijetetičkom pogledu, obolelima od ciroze propisuje se hiperproteinska ishrana od 120 do 150 grama proteina dnevno; dozvoljena je količina od 70 grama lipida, a preporučuje se i 30 do 50 grama suvog kvasca da bi se nadoknadili deficitarni vitamini grupe B. U slučaju vodene bolesti (izliva tečnosti u trbušnu duplju), koja nastupa u teškim slučajevima, propisuje se — kao veoma korisna — ishrana siromašna solima.

Kardiovaskularna oboljenja

Spomenućemo ovde i neka teža oboljenja: skleroza arterija, angina pektoris, dekompenzacija srca i hipertenzije.

Skleroza arterija

O ovoj bolesti smo već govorili kada je bilo reči o alimentarnim masnoćama i metabolizmu lipida i zato ćemo se samo ukratko dotaći tog problema. Daćemo, pre svega, izvesno terminološko objašnjenje.

Aterom je oštećenje nastalo taloženjem masnih naslaga na unutrašnjem sloju zida arterija (intima) usled čega se javljaju degenerativne promene.

Ateroskleroza je oboljenje koje se karakteriše zadebljanjem unutrašnjeg sloja zida arterije (intima), mestimičnim degenerativnim promenama i, najzad, nastajanjem skleroze.

Arterioskleroza je, suprotno tome, oštećenje koje se ispoljava fibroznim zađebljanjem srednjeg sloja zida arterije (media). Ako je taj sloj kalcifikovan govorimo o Menkebergovoj sklerozi. Arterioskleroza zahvata male i sasvim male arterije, a posledica je hipertenzije.

O hiperholesterolemiji govorimo ako holesterola u krvnom serumu ima više od 240 mg %; relativno je povišen kada se kreće između 240 i 300 mg, a izrazito povišen kad premaša 300 mg%.

Mehanizam koji izaziva te pojave još nije dovoljno ispitan i zbog toga je sporan. Primarni stadijum jeste pojava lipida u unutrašnjem sloju zida arterije. Prema intracelularnoj teoriji, leukociti prenose ove lipide kroz membranu endotelijuma (lipofagni makrofagociti i plazmociti), a po ekstracelularnoj teoriji, leukociti ne učestvuju u njihovom prenošenju kroz endotelijum: makrofagociti i plazmociti se pojavljuju tek kada je sakupljanje lipida u intimi dostiglo veći stepen koncentracije.

U svakom slučaju, u završnom stadijumu procesa, plazmociti i lipofagni makrofagociti, prepuni tečnosti, pojavljuju se kao prethodnici degenerativnih promena, nekroze i, konačno, sklercze.

S obzirom na to da se skleroza karakteriše masnim naslagama na zidovima arterija, učinjen je pokušaj da se otkrije uzročna veza između geneze ovih oštećenja i visokih stopa lipida u krvi. Ali, kao što smo rekli ranije, ta povezanost nije redovna pojava, a preterano kalorična ishrana snosi, sigurno, veću odgovornost nego sam kvalitet alimentarnih masnoća. Jer, iako je tačno da višestruko vezane nezasićene masne kiseline pozitivno utiču na procenat holesterola u krvi, očevidno je da je njihovo delovanje samo privremeno, dok je, u krajnjoj liniji, od presudnog značaja holesterol koji stvara sam organizam i na koji alimentarni holesterol nema jači uticaj (njegovo povećanje — na primer, u evropskim zemljama — zavisi više od viška glicida nego od lipida unetih u organizam sa hranom).

Najčešća patološka posledica ateroskleroze i arterioskleroze jeste suženje prečnika arterija, praćeno ograničenjem njihove funkcije, na primer smanjenjem protoka krvi, poremećenim ishranjivanjem zbog nedovoljne oksigenizacije i čestim pogoršanjem stanja usled sekundarnih spazmi. Najčešće su oštećene arterije donjih uđdova (zapaljenje arterija praćeno povremenim hramanjem i, ponekad, gangrenom), a zatim arterije koje napajaju srce, odnosno koronarne arterije (angina pektoris —angor pectoris — i infarkt miokarda kada neko ateromsko oštećenje izazove trombozu) i moždane arterije (u kojima često nastupaju tromboze ili hemoragije zbog toga što je neko veće oštećenje zida arterije doveio do njegove rupture). Ova oboljenja su propratna pojava visokog životnog standarda, kako zbog preobilne ishrane koja obično postoji u takvim usiovima, tako i zbog nervnih stresova, nedovoljnog fizičkog i psihičkog odmora i opšteg načina života u velikim gradovima (zagađenost namirnica i vazduha, sedentarni način života, nedovoljna oksigenizacija).

Režim ishrane kod skleroze arterija biće, znači, više preventivnog karaktera, a manje će služiti iečenju s obzirom na tako teške posledice oboljenja.

Predohrana se sastoji, pre svega, u kontrolisanju telesne težine, smanjenoj potrošnji glicida i lipida, konzumiranju hladnih višestruko vezanih nezasićenih lipida, izbegavanju čestih nervnih stresova i prestanku pušenja, jer duvan utiče na sužavanje arterija. U terapeutskom smislu, kod pacijenata sa visokim procentom holesterola, lekovi za smanjenje holesterolemije nisu neka naročita pomoć. Ponavljamo da je važnije od svega ograničiti sintezu holesterola u organizmu. Zbog toga bolesnici sa viškom kiiograma moraju da omršave, a to se, u prvom redu, odnosi na gojazne osobe; samo sa smanjenjem telesne težine i isključivo tada, lekovi za sniženje holesterola mogu da budu delotvorni. I za nervne uzroke hiperholesterolemije pronaći će se, takođe, terapeutsko rešenje. Pored toga, treba pažljivo kontrolisati i druge materije u krvi, naročito glikozu, mokraćnu kiselinu i ureu, jer se često javlja fenomen lošeg uravnoteženja holesterola i nekog od ovih biohemijskih sastojaka (naročito uree), a ponekad ne samo jednog nego nekolicine; uostalom, loše uravnotežen dijabetes česti je uzrok hiperholesterolemije.

Prilikom lečenja treba se strože pridržavati propisanog režima ishrane nego kada su u pitanju preventivne dijetetičke mere.

Angina pektoris

Ova bolest se karakteriše akutnim napadima bolova u predelu srca (prekordijalgije ili prekordijalni bolovi) koji se zrakasto šire (ka unutrašnjoj strani leve ruke, prema korenu vrata, želucu ili epigastrijumu, pa čak i vezikularnom predelu). Napadi prestaju brzo zahvaljujući hemijskim jedinjenjima na bazi trinitrata i kofeina. Najefikasnija i najtrajnija terapeutska mera jeste smanjenje telesne težine, ukoliko je prevelika; može se desiti da gubitak težine punije ili debele osobe doprinese potpunom izlečenju ako koronarna skleroza nije već u poodmaklom stadijumu.

Režim ishrane je isti kao i za sklerozu arterija, ali je duvan apsolutno zabranjen. Obroci nikad ne smeju biti preobilni, jer svako preterivanje može da izazove napad. Znači, uzimanje hrane treba da se rasporedi u pet manjih obroka.

Način života treba da bude što sređeniji, lišen šokova i uzbuđenja, da bi se poštedeo miokard čija je oksigenizacija nedovoljna, a istovremeno izbegle koronarne spazme. Posle svakog obeda obavezno je odmaranje. Fizička aktivnost treba da bude umerena, iako se preporučuje redovno kretanje u razumnim granicama.

Stanja srčane dekompenzacije

Sva hronična srčana oboljenja mogu da dovedu do stanja dekompenzacije koje se pretežno ispoljava pulmonarnom stazom (šumovi na dnu pluća), ubrzanjem srčanog ritma (tahikardija), smanjenim protokom tečnosti kroz bubrege (oligonurija) i retencijom natrijuma, praćenom stvaranjem edema, naročito karakterističnih na donjim udovima; kod teških dekompenzacija, edemi postepeno obuhvataju noge i nastaje hidropizija (vodena bolest).

Režim ishrane zavisi u prvom redu od stepena ishranjenosti organizma. Ako su obolele oscbe pune ili debele neophodno je oprezno smanjivati telesnu težinu pod strogom lekarskom kontrolom. U slučajevima hipoproteinemije, koja karakteriše stanja neishranjenosti i nedostatka vitamina Bj kod oboljenja beri-beri, terapija se pcdešava prema uzrocima bolesti. U stvari, kod dugotrajnih hipoproteinemija nastaje jaka atrofija srčanog mišića, ista kakva se javlja i u celom mišićnom sistemu; kod oboljenja beri-beri, insuficijencija miokarda pogoršava edeme nastale avitaminozom.

Obroci ne smeju biti obilni, već manji i češći kako bi olakšali rad srca, koje za vreme varenja napornije radi. Napitke, takođe, donekle ograničiti da bi se izbegao pojačani rad srca usled konzumiranja neumerenih količina tečnosti; ipak, ukupna količina tečnosti ne sme biti manja od jednog litra. Hrana mora biti laka, da se vari bez teškoća. Glicide, koji hrane miokard, uzimati u dovoljnim, ali ne preteranim količinama. Ukupna kalorična vrednost hrane mora stalno biti snižena i iznositi 1.500 do 1.600 kalorija dnevno, dok proteinsku vrednost ne treba smanjivati pošto se prilikom dekompenzacije srca, u znatnoj meri gubi albumin u crevnom traktu. Acidoza (relativni aciditet krvi) se sprečava potrošnjom mleka, voća, povrća i krompira; kalijum, koji se nalazi u tim namirnicama, podstaći će odstranjivanje vode i natrijuma. Najzad, izbegavati upotrebu soli kako se ne bi pojačala retencija natrijuma; cd ovog ograničenja, koga se treba strogo pridržavati u početku, ođstupiće se malo-pomalo u skladu sa postepenom kompenzacijom srca.

Hipertenzija

Hipertenzija, povišenje arterijskog pritiska, u stvari, je samo simptom Čije najčešće organske uzroke čine: bubrežna oboljenja (hipertenzivna nefroskleroza), skleroza arteriola (sitnih arterija), Kušingova bolest, eklampsija. Nervna hipertenzija je redovna psihosomatska pojava koja se javlja kod plahovitih osoba.

Sve su to sekundarne hipertenzije, a o primarnoj govorimo onda kada je njen uzrok nepoznat.

Arterijski pritisak proističe, u stvari, iz rada srčane pumpe; gornji pritisak u trenutku kontrakcije srca (sistolični pritisak) normalno iznosi između 100 i 140 milimetara živinog stuba, a donji pritisak u trenutku đijastole srčanih komora (dijastolični pritisak) mora da buđe ispod 100 milimetara. Zbog toga se arterijski pritisak i označava sa dve cifre. Kod mlade, odrasle osobe normala prosečno iznosi 130/80. Arterijski pritisak se spušta za vreme sportskih treninga, a penje se, blago i postepeno, sa godinama: arterijska skleroza je uvek prisutna pošto se ove pojave počinju — u prvo vreme jedva primetno — javljati već od petnaeste godine. Jedini promenljivi činilac jeste — zavisno od pojedinaca — tempo njihovog nastajanja. Arterijski pritisak se isto tako povišava uporedo sa povećanjem telesne težine.

Ističemo da na simptome hipertenzije ništa ne podseća toliko koliko simptomi hipotenzije (sniženog pritiska): nesigurnost pri hodu i vrtoglavice, glavobolja, zujanje u ušima, svetlaci i tamne mrlje pred očima.

Režim ishrane kod sekundarnih hipertenzija zavisiće, naravno, od vrste povišenog pritiska, odnosno od uzroka koji ga je izazvao. Samo se kod primarne hipertenzije preduzimaju odgovarajuće mere za otklanjanje gojaznosti ukoliko postoji. Ishrana će, uglavnom, biti slična kao za arterijsku sklerozu, ali se ograničava još i potrošnja soli (potpuno izbacivanje natrijuma retko je kad efikasno).

Bubrežna oboljenja

Pošto je patologija bubrega veoma široka ograničićemo se na režim ishrane kod akutnih bubrežnih oboljenja, hroničnih bubrežnih oboljenja i stvaranja kamena u mokraćnim putevima (litijaze).

Najpre, ukratko o klasifikaciji bubrežnih oboljenja (nefropatije), koja su u patologiji čoveka najteži i najsporniji problem.

Klasifikovanje ovih bolesti zavisi od kriterijuma od koga se polazi; on može biti klinički, anatomopatološki i etiološki.

Poslužićemo se anatomopatološkom klasifikacijom u okviru koje postoji podela na:

  • glomerularne nefropatije su verovatno prouzrokovane imunoreakcijom više puta ponovljenih zaraznih bolesti kao
    što su angina, šarlah, difterija, zapaijenje pluća. (Glomerularna nefropatija ili glomerulonefritis jeste zapaljenje bubrežnih glomerula, spletova tankih arterijskih krvnih sudova ili kapilara);
  • tubularne nefropatije su prouzrokovane toksinima (na primer, živa, arsenik, bizmut, tetrahlorat ugljenika, kantaridin — otrov španske bube — sulfamidi) ili jedinjenjima nastalim raspadanjem proteina (prilikom nesrećnih slučajeva za vreme transfuzije krvi i mišićnih nekroza kod teško povređenih lica) ili, pak, ozbiljnom i retkom bolešću, lipoidnom nefrozom koja, čini se, nastaje kad bubrezi u preteranoj meri propuštaju albumine iz krvi;
  • vaskularne nefropatije (vaskularni nefritisi ili nefroskleroze) nastaju pretežno kao posledica arterioskleroze, ateroskleroze ili dijabetične glomeruloskleroze (kada ateroskleroza zahvati i arteriole, arterijski pritisak se penje i tada govorimo o hipertenzijskoj nefrosklerozi);
  • intersticijalne nefropatije su veoma često hroničnog karaktera i pretežno su posledica starenja nekog organa ili neke infekcije koja je iz bubrežnog pieluma stigla do bubrega (pielonefritis ili pielitis), a ređe se javljaju zbog tuberkuloze i sifilisa. (Intersticijalni deo bubrega sačinjava vezivno-vaskularno tkivo, smešteno između glomerula i bubrežnih tubula. Kod zdravih osoba, vezivno tkivo nije gusto zbijeno; kod hroničnih oboljenja, intersticijalno tkivo postaje zbijenije i njegovo postepeno otvrdnjavanje sabija na kraju fino, »glomerulotubularno« tkivo u fibroznu masu);
  • nefropatija izazvana zastojem mokraće (hidronefroza) javlja se kada je postepena opstrukcija bubrega nastupila zbog neke prepreke u predelu bubrežnog pieluma ili uretera (kamen, tumor), a mokraća ne može normalno da otiče u bešiku;
    metabolijske nefropatije ispoljavaju se bolovima u krstima i nefrolitijazom;
  • kongenitalne nefropatije ođlikuju se pretežno oblikom i položajem bubrega i formiranjem cista;
  • tumorske nefropatije mogu biti benigne i maligne.

Bubrežni pielum, levak koji sakuplja mokraću po izlasku iz bubrega, spojen je sa ureterom, kanalom kojim se mokraća prenosi do bešike.

Najčešći simptomi akutnih nefropatija (glomerulonefritis i akutne nefroze) jesu: albuminurija (prisustvo albumina u mokraći) i oligurija (nedovoljno izlučivanje mokraće) koja može da pređe u anuriju (potpuni prestanak lučenja mokraće) i njene posledice kao što su uremija, retencija natrijuma, edemi, hipertenzija. Kod hroničnih nefropatija ovi simptomi se postepeno pojačavaju, a uporedo nastupaju anemija, hipoproteinemija i — u slučajevima nefroze — povišeni procenat holesterola.

Akutne nefropatije

Kod slučajeva najteže nefropatije potrebna je hospitalizacija bolesnika, a eventualno i korišćenje veštačkog bubrega kako bi se lakše prebrcdila kriza u trenutku akutnog napada i regenerisali bubrezi dovoljno da obezbede normalno prečišćavanje krvi. U većini slučajeva, čak i kada je došlo do potpunog prestanka lučenja mokraće, režim ishrane treba da bude relativno bogat kalorijama kako bi se izbeglo trošenje celularnih rezervi. Potpuno gladovanje, koje se praktikovalo u prošlosti, povlačilo je za sobom, kao neizbežnu posledicu, svakodnevni gubitak od 40 grama proteina i organizam je morao da ih crpe iz celularnih rezervi. Kada je, međutim, obezbeđeno dovoljno unošenje azotom deficitarnih kalorija, proteinski katabolizam će pasti na oko 20 do 25 grama dnevno, a količina urina koju treba izlučiti biće takođe manja. U stvari, količina tečnosti koju treba dati bolesniku zavisiće od količine izlučene mokraće. Ako je izlučivanje veoma slabo, količina tečnosti koju treba uneti u organizam biće svega za 500 ml iznad količine izlučene mokraće. Prilikom davanja voćnih sokova treba biti veoma oprezan, jer se kalijum, koji voće sadrži, ne izlučuje i usled toga mogu da nastanu izvesne tegobe (hiperkaliemija).

Smanjenje proteinske vrednosti hrane obavezno je u akutnim fazama bolesti kako bi se sprečilo stvaranje uree, koja je krajnji proizvod procesa raspadanja. Smanjena količina proteina, znači, olakšava rad bubrega. Dnevno sledovanje proteina, u toku nekoliko dana, svodi se na 25 grama, a to je u skladu sa proteinskim katabolizmom pcd uslovom da je kalorična vrednost hrane dovoljno velika i da, shodno tome, organizam ne mora da troši sopstvene rezerve. Čim bude moguće, količinu proteina povećavati najpre na 40, a potom na 60 grama dnevno.

So se izbacuje iz hrane kada se pojave edemi i hipertenzija; u nekim slučajevima, zabrana soli je kontraindicirana jer pojačava uremiju. Prema tome, umereno ograničiti potrošnju soli. Što se tiče supstituta soli — naročito kalijum-hlorida — njihova upotreba je zabranjena kad normalno odstranjivanje kalijuma nije obezbeđeno.

Hronične nefropatije

Kod hroničnih nefropatija režim ishrane je manje strog nego kod akutnih. Međutim, dijeta traje mnogo duže, a kod neizlečivih oštećenja bolesnik drži dijetu često i doživotno. Ishrana je bogata kalorijama ukoliko sadrži 60 do 80 grama proteina dnevno. Meso i riba su dozvoljeni u veoma ograničenim količinama, a proteini potiču samo IZ mleka i jaja; to je takozvana laktovegeterijanska dijeta. Ukoliko se stanje bolesnika pogoršava količina proteina se smanjuje, ali retko ispod 40 grama dnevno.

Dijeta bez soli biće retko kad potrebna, ali će se so upotrebljavati samo u minimalnim količinama kad god se pojave edemi. Tada se umesto običnog upotrebljava dehlorisano mleko, a hleb i buter biće bez soli; krompir se, takođe, gotovi neslan, ali se jede sa buterom. Kada je reč o povrću, prednost dajemo mrkvi, grašku i boraniji, a zelenu salatu prelivamo limunovim sokom. Upotrebićemo i sve začine i nesiane mirođije kako jela ne bi bila suviše bljutava, jer bolesnik zbog toga može da ih odbija. Pošto hronične nefropatije gotovo redovno izazivaju anemiju, ishrana mora obilovati antianemičkim činiocima i gvožđem.

Kod lipoidne nefroze ne ispoljava se nikakva stvarna dekompenzacija bubrega, zato ishrana mora da obiluje proteinima kako bi se nađoknadio gubitak belančevina preko urina, ali mora, suprotno tome, da sadrži veoma malo natrijuma da bi se ublažili edemi i albuminurije, i njene hipoproteinemičke posledice.

Kamen u mokraćnim kanalima

U većini slučajeva, kamen u mokraćnim kanalima je mešovitog sastava, što znači da ga sačinjavaju različite mineralne soli. Kamen može da bu.de na bazi urata usled precipitacije mokraćne kiseline u kisele urine, zatim na bazi fosfata zbog precipitacije fosfata u alkaine urine ili, pak, na bazi oksalata kod hiperoksalemije koja se često javlja kada je ishrana prebogata glicidima. U svakom slučaju, nedostatak vitamina A pojačava opasnost od stvaranja kamena (odnosno litijaze). S obzirom na to, treba u organizam unositi dovoljne količine ovog vitamina.

Litijaza na bazi urata. Pošto u ovom slučaju kamen nastaje zbog precipitacije mokraćne kiseline u kisele urine, ishrana bolesnika sastojaće se pretežno od mleka, povrća i voća, a alkaina reakcija pojačava se dodavanjem natrijum-bikarbonata (tabele o sastavu namirnica na kraju knjige).

Litijaza na bazi fosfata. Kamen se stvara cd fosfata u alkalnim urinima. Znači, ishrana treba da doprinese stvaranju kiseline (acidifikacija), odnosno mora da sadrži meso, ribe i žitarice. Stvaranju kiseline doprinosi hlorovodonična i ortofosforna kiselina, a i kalcijum-hlorid i amonijumove soli (tabele o sastavu namirnica na kraju knjige).

Litijaza na bazi oksalata. Uzrok stvaranja kamena je, najverovatnije, povećano prisustvo oksalne kiseline u krvi, znači oksalemija, usled čega se oksalati kristališu u alkalnim urinima. Oksalna kiselina, koja u normalnim uslovima dostiže oko 1 mg%, povećava se veoma lako kod hiperoksalemije na 5 do 10 mg %. Taj višak oksalne kiseline potiče bilo od nenormalno pojačane sinteze u jetri ili nekog uzroka alimentarne prirode, bilo od hrane isuviše bogate oksalnim kiselinama ili, najzad, što fermentacija glicida i mesa u crevima izaziva preteranu resorpciju. Oksalemija, velike količine oksalne kiseline u krvi.

Ishrana mora biti podešena tako da doprinese stvaranju kiseline (meso, riba, žitarice), ali istovremeno treba da bude siromašna kalcijumom jer je ovde u pitanju kalcijum-oksalat. Sem toga, fermentacije u crevima treba blagovremeno lečiti.

Mešovite litijaze. Kada se imaju u vidu dijete za nemešovite litijaze, onda će problem ishrane kod mešovitih izgledati nerešiv. Kamen se obično pojavljuje kod punijih, a naročito kod gojaznih osoba čija je metabolijska ravnoteža loša, i koje konzumiraju velike količine mesa, divljači i vina. Truckanje za vreme dužeg putovanja, nekad kočijama po lošoj kaldrmi, a danas železnicom ili automobilom, može da izazove pomeranje kamena usled čega nastaju bolovi koji spadaju u najnepodnošljivije zbog spazmi koje prate dugotrajno kretanje kamena kroz ureter. Kamenovi se izbacuju spontano za vreme napada, ili se odstranjuju hirurškim putem (kada se uglave u sluzokožu) da bi se otklonili bolovi i sprečila hidronefroza.

Prema tome, preporučuju se umerenost i odgovarajuća higijena ishrane. Pored toga, mora se paziti i na dovoljnu potrošnju tečnosti da bi urin bio u odgovarajućoj meri razređen; jer, ako je mokraća suviše koncentrisana ona je pogodno tle za kristalizaciju, zbog koje se, najpre, pojavljuje pesak a zatim, kada se čestice zbiju, oblikuje se kamen.

Šećerna bolest (dijabetes)

Izraz dijabetes označava »odstranjivanje neke materije putem mokraće«, a relativno česta pojava šećerne bolesti doprinela je tome da ovaj naziv postane sinonim dijabetesa, iako postoji razlika između nekoliko oboljenja svrstanih u ovu kategoriju.

Bubrežni dijabetes se karakteriše privremenim prisustvom glikoze u urinu (glikozurija), dok glikoza u krvi (glikemija) ostaje normalna; u stvari, poremećeno je reapsorbovanje glikoze u bubrežnim tubulama.

Insipidni dijabetes, praćen poliurijom (pojačanim lučenjem mokraće) koja može da dostigne i 10 litara urina u 24 časa i polidipsijom (prekomernom žeđi), najčešće je posledica nekog oštećenja hipotalamusa i stražnjeg režnja hipofize usled čega se nedovoljno luči antidiuretički hormon.

Bronzani dijabetes jeste kongenitalno metabolijsko oboljenje koje u sebi spaja šećernu bolest i cirozu, visceralne skleroze i bronzanu pigmentaciju koju stvaraju naslage gvcžđa u tkivima.

Kada je reč o šećernoj bolesti koja nas ovde najviše interesuje, nju je, kao metabolijsko oboljenje, otkrio Vilis još 1674. godine, ali se čekalo do 1922. da Banting i Best izoluju insulin. Kao što smo već pomenuli u prethcđnom lzlaganju, šećerna bolest se najčešće javlja kao posledica delimičnog nedostatka insulina, a retko usled njegovog potpunog nestanka pošto ovaj hormon gušterače reguliše korišćenje glikoze u ćelijama. Kada se više ne dezintegriše u ćelijama, glikoza se taloži u krvi, a procenat glikemije koja — zavisno od primenjene metode — normalno iznosi između 50 i 100 mg %, počinje da se povećava. Kada glikemija dostigne veoma visok stepen, donja granica izlučivanja iz bubrega ubrzo će biti prekoračena (približno 130 mg%), a u mokraći će se pojaviti glikoza (glikozurija). Ako se putem mokraće izlučuju znatne količine glikoze javlja se diureza, a time i jaka elektrolitička filtracija usled koje ovi dijabetičari osećaju prekomernu žeđ.

Otkrivanje šećera u mokraći danas je veoma lako: upotrebljava se komprimirana hartija čija se boja menja zavisno od količine glikoze u urinu. Nekad, pre napretka hemije uopšte, a biološke hemije posebno, lekar je raspolagao samo jednim sredstvom za ispitivanje uzorka mokraće: proveravao je njen ukus!. ..

Eksperimentalni podaci

Naučnicima je pošlo za rukom da eksperimentalno ispitaju neke patogene mehanizme dijabetesa zahvaljujući dijabetogenim delovanjima raznih supstancija (aloksan, dehidro-askorbinska kiselina itd.)Ti opiti su omogućili da se bolje shvate interferencijalna delovanja nadbubrežnih hormona — adrenalina i kortikoida.

Simptomi šećerne bolesti

Glikozurija. Najvažniji simptom jeste prisustvo glikoze u urinu. Međutim, on nije, sam po sebi, dovoljan za postavljanje dijagnoze šećerne bolesti. Jer, analizom mokraće može da se otkrije glikoza u tragu, prolaznog karaktera, uslovljena velikim fizičkim, pa čak i psihičkim zamorom. Pored toga, postoji i bubrežni dijabetes koji se karakteriše poremećenom reapsorpcijom glikoze, dok je glikemija i dalje u granicama normale.

Glikemija. Merodavniji je procenat glikoze u krvi. Međutim, neki put postoji relativno visok stepen glikemije, ali nema glikozurije; čini se da je u takvim slučajevima reč o prolaznim pojavama izazvanim preterano bogatom ishranom. Da bismo potkrepili ovu hipotezu reći ćemo da visoke glikemije iščezavaju čim se uravnoteži režim ishrane. Ipak, treba se čuvati takvih stanja, jer ako način ishrane nije uravnotežen jedan takav simptom može da nagoveštava neko predijabetičko ili paradijabetičko stanje, koje vremenom i ponavljanjem preobilnih obroka može da se pretvori u pravu šećernu bolest.

Još merodavnija proba za postavljanje đijagnoze sastoji se u davanju bolesniku, na prazan želudac, 50 grama glikoze, a zatim se prati razvoj glikemije. To je test izazvane glikemije — M. I. T. [Pođsećamo na radove koje smo, zajedno sa E. i J. L. Dobresom objavili u časopisu »Semaine des hopitaux«, 1960, br. 46, str. 2434—2439: »Hiperglikeminska proba pri lečenju nedijabetičnih oboljenja« i »Opšti test metabolijske disfunkcije«. Dokazali smo đa ova funkcionalna proba ne samo što omogućava otkrivanje dijabetičkih i predijabetičkih stanja, već je i opšti test metabolijske disfunkcije, koja je simptom mnogih neravnoteža i mnogih oboljenja (zato je za test i predložena skraćenica M. I. T. — inicijali naziva Metabolic Intermediar Test). Kada su neravnoteže ublažene, a oboljcnja se povoljno razvijaju i M. I. T. pokazuje tenđenciju ka normalizovanju. Ako se, međutim, M. I. T. pogoršava onda je to — u slučaju recidiva — znak za uzbunu. Rak, bolest koja nije ni u kakvoj očevidnoj vezi sa dijabetesom, prati u stopu kretanje krivulje hiperglikemije.

Polidipsija. Drugi važan simptom, ozbiljan znak bolesti, jeste preterana žeđ, polidipsija. Podsetićemo na rad ovog mehanizma: kada se preko mokraće izlučuje znatna količina glikoze javlja se, pod dejstvom procesa osmoze, pojačana diureza, a time gubitak mineralnih soli i dehidracija. Da bi se obnovila izgubljena tečnost kod bolesnika se manifestuje polidipsija.

Polifagija povezana sa polidipsijom je posledica velikog apetita koji nastoji da — unošenjem povećane količine hrane — nadoknadi stalni gubitak glikoze.

Smanjenje telesne težine. Kod teškog dijabetesa polifagija ne može da kompenzuje gubitke usled glikozurije i tada dolazi do smanjenja telesne težine, koje može dovesti do stanja neishranjenosti jer organizam mora da troši rezerve masti i proteina (autofagija).

Acetonemija i acetonurija. Kada je autofagija jaka, a unošenje alimentarnih gliciđa slabo ili, pak, korišćenje glikoze u ćelijama potpuno neđovoljno, nastaje poremećaj u metabolizmu lipida, a u krvi se pojavljuje aceton (acetonemija) koji, zatim, prelazi i u urin (acetonurija). (Acetoni su organski derivati koji se karakterišu karbonilskom funkcijom CO.)

Acidoacetoza. Povišeni procenat ovih kiselih materija izaziva acidoacetozu zbog koje dah bolesnika dobija karakterističan miris jabuke renete; acidoacetoza može da izazove dijabetičku komu.

Razne komplikacije. Ako nije dijagnostički utvrđena, odnosno ako je zapuštena ili duže vreme nedovoljno lečena, šećerna bolest može da bude praćena raznim komplikacijama: vaskularnim (skleroza arterija i njene posledice, naročito na udovima u vidu gangrene, a i na očima i bubrezima), infektivnim (furunkuloza , ječmičak na očnom kapku, neotpornost na infekcije koje su ponekad dugotrajne, a nekad imaju munjevit razvoj), nervnim (polineuritis, teška nervna oštećenja), kožnim (infekcije genitalnih organa i pruritus vulve, svrab na stidnicama).

Medikamentozna terapija

Za lečenje šećerne bolesti danas se upotrebljavaju dva leka: insulin —dat u odgovarajućoj dozi i u jedinjenjima sa odložnim deiovanjem — obnavlja dotle nedovoljnu sekreciju gušterače; sintetički proizvodi kao što su arilsulfonamidi i biganidin koji smanjuju glikozu u krvi. Ti proizvodi đeluju, čini se, centralno i periferno, ali je insulin neophodan kao katalizator njihovog delovanja. Kada je reč o davanju insulina upozoravamo na opasnost od hipoglikemijske kome koja može da nastupi, pri nedovoljno prilagođenom lečenju, zbog naglog pada procenta glikemije, i suprotna je dijabetičkoj komi. Njeni simptomi su isti kao kod hipoglikemije: bledilo, znojenje, tahikardija, vrtoglavice i gubitak svesti u trenutku nastupanja kome. Za otklanjanje simptoma dovoljno je popiti neki zašećereni napitak ili pojesti kocku šećera; međutim, ako je nastupila koma, intravenozno ubrizgavanje rastvora glikoze brzo dovodi do vraćanja svesti.

Postupak za koji se zalaže P. Niehans je celularna terapija; on preporučuje ubrizgavanje svežih preparata životinjskih ćelija, bogatih elementima beta, ubrizgavanje istih ćelija dobijenih kulturom tkiva i ubrizgavanje liofilizovanih ćelija gušterače. Iako ne raspolažemo statističkim podacima o određenom broju demonstriranih slučajeva rezultati su, čini se, ohrabrujući. Kada je reč o celularnoj terapiji citiraćemo reči Aleksisa Karela: »Insulin ne leči dijabetes. O lečenju ćemo govoriti onog dana kada uspemo da oživimo ili zamenimo obolelu ćeliju«, a pomenućemo i zaključak P. Niehansa: »Nema neizlečivih bolesti, već samo takvih koje zasad još nismo u mogućnosti da izlečimo.«

Furimkuloza, izbijanje mnoštva sitnih potkožnih čireva (furun-kula) čiji e izazivač u većini slučajeva zlatna stafilokoka.

Nesumnjivo je da kod šećerne bolesti stvari stoje baš tako; jer, iako smo uspeli da stabilizujemo stanje dijabetičara, ipak nismo rešili suštinu problema i zato je, čini se, dijeta još uvek osnovno terapeutsko sredstvo.

Dijetetičke metode

Preventivni režim ishrane. Iz dosad izloženog proizlazi, s jedne strane, da se šećerna bolest češće javlja kod gojaznih osoba, a, s druge strane, da se suzbija uravnoteženim režimom ishrane. Prema tome, pravilnom higijenom ishrane od detinjstva i početka zrelih godina, kao opštom merom predohrane, nesumnjivo da štitimo zdravlje i istovremeno se zaštićujemo od skleroze arterija, raka, reumatizma, kostobolje, ekcema i, naročito, šećerne bolesti.

Svakako, postoji i nasledna komponenta ispoljena izuzetnom osetljivošću takozvanih Langerhansovih ostrvaca u gušterači na ponovljena opterećenja zbog hiperkalorične ishrane, naročito ako ova obiluje glicidima i lipiđima. U nekim porodicama šećerna bolest se ponavija na čudan način; iako preneseni kongenitalni činilac ima vidnu ulogu važno je znati da u uslovima zajedničkog života preobilna ishrana često biva zajednička navika članova porodice, pa čak i iste zajednice, uslovljavajući u dugoročnom smislu iste patogene činioce.

Veoma shematski definisan, preventivni režim ishrane kod šećerne bolesti karakteriše se: relativno manjom potrošnjom glicida (hleb, testa, skrobovi, šećer i njegovi derivati), umerenim unošenjem lipida (buteru se daje prednost nad margarinom; maslinovo i kukuruzno ulje, koja se jedu hladna) i — uz poštovanje svih proporcija — obiljem proteina (meso, riba, mleko i mlečni proizvodi i veoma sveža jaja); osim toga, zadovoljiti potrebe za vitaminima, mineralnim solima i celulozom (sveže povrće i voće), a treba voditi računa i o odgovarajućoj količini tečnosti (strogo ograničiti potrošnju alkoholnih i žestokih pića).

Kao preventivna mera kod šećerne bolesti preporučuje se i kontrolisanje urina dvaput godišnje, bar posle trideset pete godine; najbolje je da se to obavi kod »generalnog pregleda«.

Kurativni režim ishrane, u najstriktnijem smislu, poklapa se sa pravilima opšte higijene, već pomenutih kod dijabetesa. Potpuno izbacivanje glicida iz ishrane bila bi ozbiljna greška koju ne treba napraviti. U stvari, bolesnik stalno gubi šećer preko urina, a izbacivanje gliciđa iz ishrane značilo bi prinuditi organizam na potrošnju sopstvene rezerve, a time lakši dijabetes pretvoriti u tešku acidoacetoznu šećernu bolest.

Naravno, kod šećerne bolesti — kao što, uostalom, nalaže većina dijeta —biće smanjena potrošnja glicida, ali ograničenje treba da se kreće u razumnim granicama.

Mnogo škodljiviji bi bio režim ishrane prebogat lipidima čiju potrošnju treba osetno ograničiti.

Osim toga, postoji opasnost od ishrane prebogate lipidima jer, posle dužeg vremena, može da izazove hiperholesterolemiju, a ona kobno deluje na šećernu bolest kod koje je jedna od specifičnih komplikacija baš skleroza arterija.

Vodeći računa o svim proporcijama, proteini mogu da se uzimaju u velikim količinama, mada ne treba preterivati jer bi mogla da nastupi neravnoteža.

Vitamine i mineralne soli treba, takođe, uzimati obilno.

Ako postoji gojaznost treba je najpre otkloniti jer često može da bude uzrok šećerne bolesti. Dijeta je progresivnog karaktera i pod strogom lekarskom kontrolom, i usklađena sa već pomenutim dijetetičkim pravilima. Ako se telesna težina vrati na normalu i stabilizuje, kod velikog broja bolesnika može doći do potpunog ozdravljenja; u svakom slučaju, stabilizovanje normalne telesne težine uvek doprinosi osetnom poboljšanju i mnogo povoljnijim prognozama o dugoročnom kretanju bolesti.

Kod šećerne bolesti postoje razni stepeni i razni tipovi između kojih se, ponekad, veštački povlači razlika, iako su to u osnovi samo razni stadijumi istog razvoja i elementi pomoću kojih se procenjuje ozbiljnost oboljenja.

Rekli smo već da dobroćudna šećerna bolest, koja tek započinje, ne izaziva gubitak telesne težine; mršavljenje se javlja tek kada je organizam prinuđen da troši sopstvene rezerve, a ta pojava je ozbiljnog karaktera i predstavlja uvod u acidoacetozni dijabetes. Infatilni dijabetes, odnosno šećerna bolest kod dece, jeste izuzetno teško oboljenje; njegova pojava svedoči o jakoj neravnoteži u jednom još nerazvijenom organizmu čiji je razvojni potencijal još uvek vrlo veliki. U takvim slučajevima, prognoze nije lako doneti ali pažljivim praćenjem razvoja bolesti — koji može da bude promenljivog karaktera — možemo očekivati gotovo normalan ljudski vek, pod uslovom da se pravilno rasporede fizički i psihički napori bolesnika. Detetove potrebe za hranom uslovljene su fenomenima razvoja organizma, a te pojave su promenljive; zato nastaju i promene u kretanju šećerne bolesti i imperativno se nameće potreba za krajnje strogom lekarskom kontrolom kako bi se davanje insulina stalno prilagođavalo ispoljenim promenama u razvoju bolesti, proveravanjem glikemije i glikozurije.

Bronzani dijabetes javlja se, kao što smo već rekli kod kongenitalnog oboljenja — hemohromatoze. Kada je’ reč o acidoacetoznom dijabetesu treba nešto reći i o lečenju acidoze. Potrebna je hitna lekarska intervencija, jer je kod ovog oboljenja gotovo sasvim sigurno reč o alimentarnoj i terapeutskoj neravnoteži, što znači da se ono gotovo uvek može izbeći. U takvim slučajevima, insulin se prilagođava stvarnim potrebama, a u punom razvoju acidoze iz ishrane treba potpuno izbaciti lipide i proteine, a zadržati glicide, vodu i mineralne soli.

Oboljenja zglobova

Ova oboljenja su obično svrstana u kategoriju pod opštim nazivom — reumatizam. Međutim, dovoljno je obratiti pažnju na različite uzroke koji ih izazivaju i na detalje kliničke ili anatomopatološke klasifikacije pa da se shvati da se pod nazivom reumatizma skrivaju veliko neznanje i velika zbrka. U stvari, reč je o opštem nazivu za mnoštvo veoma različitih bolesti, čije je zajedničko obeležie obolelost mišića, kostiju ili zglobova, gotovo uvek praćenih bolovima. Izraz artritis je potpuno zastareo, a nekad je odgovarao koncepciji o artritičnoj predispoziciji za razne bolesti kao što su gojaznost, kostobolja, nedovoljno definisane artropatije, iitijaze u mokraćnim i žučnim kanalima, hemoroidi i kožna oboljenja.

Kao i kod bolesti bubrega postoje — možda u još jačoj meri — razmimoilaženja u klasifikovanju ovih artropatija, utoliko pre što je uzrok najčešćih oboljenja delimično još nepoznat. Izvršićemo klasifikaciju srodnu onoj koju je dao J. Lepra.

Infektivne artropatije, obično mono ili pauci artikularne1, izazvane su direktnim delovanjem klice na zglob; to su piogeni mikrobi, naročito patogene koke , zatim patogeni bacili , spirohete i virusi.

Inflamatorne artropatije obično su poliartikularne i bez direktnog infektivnog uticaja na sam zglob.

  1. Mono, poli i pauci artikularan: mono kada je zahvaćen samo jedan zglob, poli više zglobova, eventualno svi, a pauci mali broj zglobova.
  2. Piogen, izazivač gnoja.
  3. Koka, naziv za bakterije više ili manje kružnog oblika, pretežno stafilokoke, streptokoke, pneumokoke, gonokoke.
  4. Bacil, naziv za mikroorganizme u obliku štapića, na primer Kohov bacil (tuberkuloza), Leflerov (difterija), Jersinov (kuga itd.)
  5. Spirohete, spiralne protozoe, izazivači raznih bolesti, naroćto sifilisa.

Akutni artikularni reumatizam je akutno zapaljenje zglobova koje je verovatno reakcija na toksin hemolitičkih streptokoka. (Hemoliza je razaranje crvenih krvnih zrnaca, odnosno njihovo rasprskavanje izazvano preteranim padom osmotičkog pritiska.) Na mestu prodora mikroba javlja se najčešće zapaljenje. Za to izuzetno patološko stanje obično se kaže da »oštećuje zglobove, a nagriza srce«; u tome je i sva težina ovog oboljenja koje ne ostavlja tragove na zglobovima, ali izaziva, posle dužeg vremena, ozbiljne valvularne kardiopatije1. Dijagnoza se postavlja na temelju kliničkih znakova, a i đoziranjem antitela1 razvijenih nasuprot hemolitičkim streptokokama A. Potrebno je, ipak, istaći da, sudeći po svemu, visoki procenat ovih antitela često nije u skladu sa ozbiljnošću reumatičnih simptoma što, uostalom, više ide u prilog delovanju mikrobskog toksina nego samog mikroba kao takvog. Stepen odbrambene snage organizma i više ili manje izražena osetljivost artikularnih receptora su odlučujući činioci kod ovog oboljenja. Za lečenje, koje treba hitno preduzeti, upotrebljavaju se preparati na bazi salicila, antibiotici i kortikoidi.

Subakutni artikularni reumatizam najčešće se pojavljuje posle neke infekcije nosa i farinksa ili šarlaha i uspešno se leči antibioticima.

Reumatoidni ili atrofijski artritis, oboljenje čiji uzrok još uvek nije dovoljno poznat, razvija se kao progresivna, inflamatorna artropatija, osteoporoza i mišićna atrofija. Naročito pogađa odrasle mlade osobe, i to osobe ženskog pola. (Osteoporoza je proređivanje koštanog tkiva usled proširenja medularnih prostora, ali bez dekalcifikacije.)

Hronični evolutivni poliartritis je teško oboljenje mnogih zglobova; razvija se u naletima, a naročito zahvata ruke i noge. Kao terapeutsko sredstvo soli zlata su veoma efikasne, ali zbog jake toksičnosti naročito oštećuju bubrege; delovanje kortikoida je neujednačeno od slučaja do slučaja, ali su salicil i njegovi derivati uvek efikasni; terapija X zracima privremeno poboljšava stanje obolelih zglobova.

  1. Valvularna kardiopatija, srčano oboljenje prouzrokovano oštećenjem srčanih zalistaka (valvula).
  2. Antitela, reč je o antistreptolizinu O ili Aslo.

Degenerativne artropatije ili artroze su najčešći vid reumatizma, i posledica su istrošenosti zglobova zbog starosti ili statičkih milcrotraumatizama, naročito kod gojaznih osoba; to je oboljenje kostiju i zglobova uz oštećenje hrskavica i osteofitozu. (Osteofitoza je pojava kalcifikovanih izraslina na koštano-žiličastim ivicama kostiju; ako se nalaze na kičmi nazivaju se »kljunovima«.) Bolest ponekad zahvata celo telo, a nekad je lokalizovana samo na nekim mestima. Pošto se ove artroze vrlo često javljaju kod gojaznih osoba, taj oblik reumatizma je sa dijetetičkog stanovišta interesantan za lečenjs.

Metabolijske artropatije su posleđica kostcbolje i pseudokostobolje, kao i alkaptonurije. (Alkaptonurija je kongenitalno uslovljeno gubljenje alkaptona preko mokraće; na tu pojavu nailazimo i kod ohronoze).

Neuroidne artropatije se pojavljuju kod nekih oštećenja kičmene moždine, na primer kod sifilisa (5 do 10% svih tabesa i siringomielijs (25% svih slučajeva). Siringomielija je hronično oboljenje kičmene moždine, karakteriše se stvaranjem šupljine u blizini kičmenog kanala.

Posttraumatične artropatije. Natečenost zgloba (zbog čega se povećava njegov obim), posle mncgih akutnih traumatičnih kontuzija, hematoma itd., je najčešći simptom ovog oboljenja. Ako je ozleda pogrešno ili nedovoljno lečena, ovaj artritis dobija hroničan karakter i izaziva ozbiljne posledice.

Artropatije vezane za kompleksna sistemska oboljenja, naročito artropatije psorijaze, purpure itd. Tabes, bolest koja se karakteriše nestabilnošću pokreta, iako je mišićna snaga i dalje očuvana. Tabes se javlja u četvrtom stadijumu sifilisa.

Neoplazmične artropatije karakterišu se pojavom dobroćudnih ili zloćudnih tumora na membranama zglobova, hrskavicama, kostima, tetivama i artikularnim i periartikularnim mišićima.

Artroze

Kod degenerativnih artropatija, odnosno artroza, dijetetički kontekst je važan kako u preventivnom tako i u terapeutskom pogledu. Preventiva se sastoji u pridržavanju opštih saveta o higijeni ishrane, odnosno u ograničenoj potrošnji glicida i lipida i proporcionalno većoj potrošnji proteina, povrća i voća, mlečnih proizvoda i svežih jaja. Hiperkalorični režimi ishrane su veoma korisni.

Potrebno je, međutim, ukazati i na nasledni karakter ove bolesti. Nesumnjivo je da postoje porodice čiji su članovi reumatičari. Sem toga, i klima sasvim sigurno ima određenu, iako zasad još neobjašnjenu, ulogu u razvoju bolesti. Neki reumatičari osećaju tegobe pri vremenskim promenama, a bolovi u zglobovima im se javljaju uoči snežnih padavina i kiša. Boravak u nekoj oblasti sa toplom i suvom klimom poboljšava njihovo stanje. S druge strane, sunčanje je retko kad korisno, a često je škodljivo; sunčanje obolelih zglobova izaziva, u stvari, dilataciju arterija (vazodilatacija) u već zapaljenom zglobu tako da se umesto očekivanog povoljnog dejstva bolovi pojačavaju još više.

Što se tiče ishrane koja treba da doprinese lečenju artroze, treba, pre svega, da omogući otklanjanje manje ili veće gojaznosti, ukoliko ova postoji, i to iz dva razloga: s jedne strane, odstraniti jake bolove u zglobovima, koji se javljaju usled prevelike telesne težine, a s druge strane, potrebno je pravilno uravnoteženom ishranom sprečiti dalji razvoj bolesti. Takav način ishrane, u stvari, je hipokalorična dijeta koju smo već opisali kada smo govorili o preventivnim merama. Svako preterivanje u hrani je štetno, a potrošnja alkoholnih pića mora se veoma ograničiti.

Na kraju, ne postoji uvek uzročna veza između radiološki otkrivene ozbiljnosti artroznih oštećenja i bolova u zglobovima koje bolesnik oseća; donja granična tačka bola, koja zavisi od nervne uravnoteženosti, ima određenu ulogu, isto kao i lokalizacija oštećenja.

Kostobolja

Zajedno sa pseudokostoboljom, kostobolja spada u artropatije i zajedničko im je obeležje što se u hrskavici ili membrani zgloba talože mokraćni mikrokristali kod kostobolje, a fosforno-kalcijumski mikrokristali kod pseudokostobolje.

Prisustvo mikrokristala u zglobu izaziva reakciju koja se ispoljava fagocitozom mikrokristala od strane leukocita, odnosno belih krvnih zrnaca. Propustljivost krvnih sudova najpre se povećava, a zatim nastaje dilatacija (vazodilatacija) posle čega leukociti odlaze iz šupljina krvnih sudova ka mestima gde se nalaze naslage mikrokristala; tada se povezano javljaju osećaj bola i fagocitoza.

Kostobolja je bolest koja je, pogrešno, gurnuta u zaborav. Sigurno da je poštovanje pravila dijetetike urodilo plodom i danas se samo izuzetno susrećemo sa spektakularnim i čak pomalo smešnim napadima kostobolje. Naravno, ničim ne može da se opravda što ti veoma bolni napadi izazivaju, ponekad, podsmeh.

Klinički posmatrana, kostobolja je inflamatorna artropatija, praćena otokom i bolovima; posle napada bola javlja se periartrikularna reakcija propraćena stvaranjem većih naslaga urata čije stapanje dovodi do nastanka pseuđotumora, gihtičnog tofusa (tvrde izrasline). U tom trenutku javlja se deformacija zgloba, a potom dolazi do poremećaja njegove funkcije i, docnije, potpuna ankiloza (nepokretljivost). Najtipičnija lokalizacija ispoljava se na nožnom palcu, mada mogu biti zahvaćeni i svi ostali zglobovi; što se tiče tvrdih izraslina, one se najčešće pojavljuju na stopalima, ali postepeno mogu da se prošire i na nožni zglob (podagra), koleno, bok, šaku, lakat, rame, rebra, kičmene pršljenove.

Lekari kliničari često prave razliku između akutne i hronične kostobolje. U stvari, to su samo različiti stadijumi u razvoju iste bolesti. Ako se uopšte ne leči, svaka kostobolja se pretvara u hroničnu i karakteriše se akutnim napadima koji — zavisno od odstupanja od dijete — mogu biti češći ili ređi.

Simptomi akutnog napada su sledeći: četrdeset i osam časova pre napađa, bolesnik postaje mrzovoljan i žali se na glavobolju, a izlučivanje urina se proređuje. Napad se obično javlja posle više puta ponovljenih preobilnih obroka, nekog neuropsihičkog šoka, neke traumatične ozleđe ili velikog zamora. Čim napad započne, bol — koji će u većini slučajeva trajati šest do sedam dana — odnosi prevagu nad svim drugim pojavama, a izlučivanje mokraće se još više proređuje. Sa prestankom napada, diureza se pojačava, a u mokraći se pojavljuju urati.

Hronična kostobolja se ispoljava i u periodima — ponekad veoma dugim — između napada bolova; neki lakši gihtičari, koji paze na hranu, gotovo potpuno sprečavaju javljanje akutnih napada. Međutim, simptomi bolne artropatije, koji mogu da se tumače kao banalni artritis ili banalna artroza, mogu da se pojave i van nekog akutnog napada i da dovedu do formiranja pravog tofusa.

Uzroci. Poznati su najkarakterističniji činioci koji utiču na predispoziciju, pretežno naslednu. Jer, kao što postoje porodice dijabetičara i porodice čiji članovi oboljevaju od raka, postoje isto tako i porodice u kojima vlada kostobolja.

Pomenućemo četiri faktora koji su, čini se, odlučujući.

  1. Preobilna ishrana. Konzumiranje preteranih količina uopšte, a posebno previše kalorija. Čini se da se poremećaj metabolizma ovde ogleda u sintezi mokraćne kiseline.
  2. Ishrana bogata purinima . Nukleoproteini, važni sastavni delovi nekih namirnica, sadrže purinske baze od kojih se u organizmu polovina pretvara u mokraćnu kiselinu. Podsetićemo da su namirnice najbogatije purinima: kvasac (2 g %), teleća brizla (1 g %), sardela, sardina, bubrezi, teleća džigerica, haringa, mozak i iznutrice uopšte. Namirnice koje ne sadrže elemente potrebne za stvaranje mokraćne kiseline jesu mleko i mlečni proizvodi, sve vrste voća, neke vrste povrća (izuzev spanaća, pečurki, leguminoznih biljaka, karfiola i špargle), belo brašno i njegovi derivati, griz, pirinač, tapioka, šećer i med. Veoma siromašni purinima jesu jaja, kavijar, želatin, buter. Ne postoji neka veća razlika između belog i crnog mesa, niti mesa mladih i starijih životinja. Kafa, čaj, kakao i čokolada sadrže dosta metil-purina koji se, čini se, ne pretvaraju u organizmu u mokraćnu kiselinu.
  3. Redovna potrošnja nekih alkoholizovanih napitaka. Alkohol nema neku određenu, naročito važnu ulogu, sem eventualno kao sastavni deo hiperkalorične ishrane. Neke vrste alkoholizovanih napitaka mogu da doprinesu nastupanju akutnih napada kostobolje: crno pivo, englesko pivo, burgundac, slatka vina kao što su, na primer, porto i šeri.
  4. Alergijski činilac ima, izgleda, izvesnu ulogu u napadu kostobolje, jer napad može ponovo da se javi posle konzumiranja jela ili napitaka koji nisu bogati purinima, ali, ipak, kod nekih osoba izazivaju napad; tu spadaju neke vrste divljači, zatim cdređena jela i, najzad, izvesna kvalitetna vina koja uvek škode istim bolesnicima.

Za medikamentozno lečenje upotrebljavaju se kod akutnog napada kolhicin i njegovi derivati, fenil-butazon i neki kortikoidi. Osnovna terapija se sastoji u odstranjivanju mokraćne kiseline koje često ima previše u krvi kostobolnih, a čije je izlučivanje obično usporeno. Međutim, mora se obratiti pažnja na pravilno doziranje lekova čija efikasnost može, ponekad, da podstakne precipitaciju mokraćne kiseline u mokraćne puteve, i izazove stvaranje kamena. Prema tome, kad god se daju lekovi istovremeno se bolesniku daju i dovoljna količina alkalne vode i biljnih namirnica koje izazivaju alkalnu reakciju.

Propisana dijeta je proporcionalno siromašna kalorijama; iz ishrane se, naravno, izbacuju namirnice suviše bogate purinima, a preovlađuju mleko, voće i povrće kako bi se sprečilo stvaranje kamena. Dnevna potrošnja mesa ili ribe ogranicava se na 150 grama, što se uglavnom poklapa sa 200 miligrama purina. Osnovu ishrane čine beli hleb i testa, neka povrća, sve vrste voća, mleko i mlečni proizvodi, sveži sirevi, buter i biljna ulja, manja količina šećera i meda, 150 grama mesa ili ribe dnevno i, redovno, količina tečnosti dovoljna da olakša izlučivanje mokraće. Za vreme napada kostobolje, apetit je osetno izmenjen i ishrana se ograničava na tečnu hranu, sastavljenu od mleka, zaslađenih voćnih sokova i žumanca u mleku. Apetit će se povratiti sa prestankom napada.

Pseudokostobolja

Čim je stručnjacima pošlo za rukom da u hrskavičastom delu zgloba i sinovijalnoj membrani zapaze i izdvoje — nezavisno od mikrokristala mokraćne kiseline — i neke druge fosforno-kalcijumske mikrokristale, definisan je sindrom pseudokostobolje čija je simptomatologija veoma slična simptomatologiji kostobolje. Čini se da, međutim, sve napade pseudokostobolje ne izazivaju samo fosforno-kalcijumski kristali, već i neke druge soli (takođe u obliku mikrokristala) hidroksiapatita i kalcijum-oksalata. (Hidroksiapatit je hidroksilni derivat kalcijum-fosfata, a kalcijum-oksalat je kalcijumska so oksalne kiseline koja može da bude sastavni deo strukture nekih kamenova u bubregu.) S druge strane, pod sindromom pseudokostobolje ne podrazumeva se isključivo oboljenje zgloba, već i zapaljenje okolnog tkiva, izazvano mikrokristalastim fosforno-kalcijumskim naslagama u blizini zglobova.

Reakcija, ispoljena u obliku zapaljenja, stavlja u pokret kod pseudokostobolje iste mehanizme kao i kod kostobolje. U terapeutskom pogledu, pseudokostobolja se utoliko razlikuje od prave kostobolje što kolhicin, efikasan kod ove druge, samo ponekad ima blagotvorno delovanje i na nju.

Ista dijetetička pravila važe i za kostobolju i za pseudokostobolju.

Kožna oboljenja

Mladalačke akne

Mladalačke akne predstavljaju oboljenje kože lica i toraksa koje se karakteriše pojavom gnojnica i crnih bubuljica kod mnogih mladića i devojaka u doba puberteta. Ako se hormonalne promene u pubertetu ne stabilizuju kad on prođe, mladalačke akne uporno se održavaju i dalje, naročito kod osoba ženskog pola; u takvim slučajevima, stanje se pogoršava pred svaku menstruaciju i akne nestaju tek po javljanju menopauze. Nepotrebno je i pominjati da ovo beznačajno oboljenje može ljudima da zagorča život. U stvari, to je infekcija koju najčešće izazivaju stafilokoke u folikulima dlaka i sa njima povezanim lojnim žlezdama. Infekcija je naročito česta kod seboreje (preteranog lučenja lojnih i znojnih žlezda). Narod veruje da mladalačke akne nestaju posle uspostavljanja redovnih seksualnih odnosa i otud i potiče uobičajena, apsolutno pogrešna uteha: »Sve će to proći čim se udaš (ili oženiš)«. U stvari, početak redovnih seksualnih odnosa poklapa se kod mlade devojke i mladića sa pericdom u kome se, obično, posle puberteta postiže ravnoteža u lučenju hormona.

Čini se da je predispozicija uslovljena nizom određenih činilaca; to su:

  • pre svega, hiperkalorični režim ishrane, naročito ako obiluje glicidima i lipidima;
  • nervni faktori: psihička neravnoteža, a isto tako i nervoza;
  • hormonalne neravnoteže, naročito kad se kod mlade devojke jave znaci koji svedoče o prisustvu nekog muškog hormona (dubok glas, jaka maljavost itd.) ili, pak, o nedostatku ženskih hormona;
  • istovremeno postojanje seboreje, odnosno preteranog lučenja lojnih i znojnih žlezda;
  • sedentarni način života sa usporenim i nedovoljnim funkcionisanjem žuči i crevnog trakta.

Lečenje se usklađuje sa činiocima koji preovlađuju u svakom pojedinom slučaju.

Purin, organska baza koja predstavlja jezgro iz koga proističu kofein, mokraćna kiselina, ksantin itd.

Medikamentozno lečenje je ili lokalnog (losioni, pomade, sapuni, ozonoterapija, ultravioletni zraci, prirodni i veštački, ponekad oprezno primenjena radioterapija X-zracima u težim slučajevima) ili — što je najčešće slučaj — opšteg karaktera. Najpoznatije su:

Hormonalna terapija se primenjuje kod osobe ženskog pola kada je hormonalna neravnoteža utvrđena pomoću hormonalnog testa vaginalnog brisa ili hormonalnim doziranjem urina.

Vakcinoterapija je korišćenje klica koje se obično nalaze u gnoju akni ili, pak, korišćenje samog gnoja (autovakcinoterapija).

Vitaminoterapija A i E.

Intramuskularno ubrizgavanje krvi uzete punkcijom iz vene (autohemoterapija).

Sredstva za smirivanje nerava i — ako je potrebno — psihoterapija.

Higijenski način života — boravak na svežem vazduhu i odmaranje.

Ponekad se upotrebljavaju kraće vreme i kao priprema za terapiju, antibiotici širokog spektra; soli zlata, ako su bubrezi potpuno zdravi i sredstva za podsticanje nedovoljnih digestivnih funkcija.

Hirurškim putem otklanjaju se »pilingom« (ljuštenjem) ožiljci koje ostavljaju akne, ponekad veoma ružni.

Ishrana mora na odgovarajući način da bude uravnotežena. Ne treba zaboraviti da je organizam osoba ispod dvadeset godina u punom razvoju, i da mu zato treba obezbediti odgovarajuće količine proteina, kalcijuma, vitamina i mineralnih soli; hleb, testa, skrobove, šećer i njegove derivate i masnoće — sem manje količine svežeg butera — uzimate u ograničenim količinama, ali ih ne potpuno izbaciti; meso, riba, mleko i sveža jaja, povrće i voće su osnovna hrana. Kod odraslih, posebno kod žena, dijeta može da bude stroža, naročito u ograničenju glicida i lipida; hormonalna ravnoteža je važna, a zna se da neka oralna kontraceptivna sredstva leče oko 60% bubuljičavosti cdraslih.

Opšti režim ishrane koji se primenjuje kod mladalačkih akni efikasan je i kod furunkuloze, seboreje, pa čak i u nekim slučajevima opadanja kose.

Ekcem

Režim ishrane kod ekcema uglavnom je isti kao i kod mladalačkih akni, ali je u okviru terapije ovde još mnogo važniji.

Ekcem, jedna od najčešćih dermatoza (bolesti kože), je infiamatorno i eruptivno oboljenje kože; započinje stadijumom kongestije koji se karakteriše pojavom mehurića; u drugoj fazi mehurići se rasprskavaju i cure, a u trećoj se obrazuju kraste. Ogrebotine, koje su neizbežna posledica jakog svraba, često na tipičan način menjaju izgled kože; s druge strane, usled češanja ozleđenih mesta nastaje infekcija i oboljenje tada nazivamo inficirani ekcem. Ako se na koži pojavi neka slična ozleda, ali se ne formiraju mehurići, govorimo o ekcematidima, oboljenjima vrlo srodnog razvoja. Ističemo da izvanredna efikasnost terapije kortikoidima često onemogućava da se uoči razlika, jer se kod ekcema, blagovremeno lečenih kortizonskim derivatima, retko stiže do stadijuma formiranja mehurića.

Kada govorimo o ekcemima moramo da ukažemo na nasledni činilac. Ali, sem njega, očevidno postoji i uticaj nekog spoljnjeg ili unutrašnjeg činioca koji povlači za sobom reakciju alergijske prirode. Dotaći ćemo se, ukratko, tih činilaca.

Najpre, imamo, spoljne alergene ekceme izazvane dodirom; oni su fizičkog (češanje, sunčanje) ili hemijskog karaktera (idiosinkrazija).

Unutrašnji alergeni (materije koje izazivaju alergijsku reakciju) stupaju u akciju posle konzumiranja nekih namirnica, uzimanja izvesnih lekova ili inhaliranja, uboda igle).

Tome dodajemo još i konstitucionalni ekcem odojčeta, koji se između druge i pete godine stabilizuje na određenim mestima tela i traje i kad dete odraste, a pojavljuje se u uzastopnim naletima. Taj ekcem je u izvesnoj nestabilnoj povezanosti sa drugim oboljenjima kao što su astma, spazmatični rinitis, kolitis, pa čak i reumatizam. U stvari, kad ekcem iščezne pojavljuje se jedna od tih bolesti — gotovo uvek ista — da bi zatim nestala čim se ekcem ponovo pojavi.

Terapija. Pre svega, obezbeđuje se spoljna zaštita od alergena, a to znači da alergen mora biti poznat. Zaštitna sredstva, kao što su pamučne ili gumene rukavice, silikonski kremovi i dugački rukavi sprečavaju direktan kontakt sa odećom — naročito vunenom — koja ponekad izaziva nadražaj, veoma su korisna.

Cilj lokalne terapije je u odstranjivanju osećaja žeženja i svraba; sredstva lokalnog delovanja su melemi (zejtinaste tečnosti sastavljene od jednakih delova lanenog ulja i tople vode kojima se leče lake opekotine i vlažni ekcem), talk, kremovi na bazi kortizonskih derivata itd. Infekcija se leči nekim antiseptikom, antibioticima širokog spektra i lokalnog dejstva ili, pak, specifičnijim preparatima kod gljivičnih oboljenja. Radioterapija aparatima za površinsku terapiju X-zracima (dermopan) je dobra za lečenje akutnih vidova bolesti, pod uslovom da se oprezno primenjuje i da se vodi briga o stepenu eventualnog ranijeg ozračenja, kome je bila izložena koža.

Kortikoterapija se primenjuje samo kod težih i hiperakutnih vidova bolesti ili u slučajevima kada neki socijalni činilac ima presudnu ulogu; infekciju treba lečiti pre upotrebe kortizonskih derivata ili, bar, uporedo s njima.

Otklanjanje nespecifične preosetljivosti danas je uglavnom napuštena metoda lečenja. Međutim, otklanjanje specifične preosetljivosti — iako se teško postiže — pruža, ponekad, dobre rezultate, naročito kod alimentarnih proteina i prašine.

Lečenje nervnih pojava od velikog je značaja ne samo u pogledu zaustavljanja daljeg razvoja bolesti, već i u pogledu otklanjanja ili ublaženja svraba i osećaja žeženja.

Potrebno je takođe, otkloniti eventualnu endokrinu neravnotežu, u prvom redu poremećenu funkciju jajnika; hormonalni test vaginalnog brisa omogućava da se uspešno utvrdi postojanje takve neravnoteže koju je moguće otkloniti odgovarajućom terapijom.

Termalne kure — klimatoterapija, a posebno hidroterapija — ponekad pozitivno utiču na organe koji odstranjuju ostatke neresorbovanih materija (koža, bubrezi, crevni traict, pluća), što znači podstiču diurezu. Međutim, ističemo da se takav pozitivni rezultat postiže prvenstveno zahvaljujući odgovarajućem odmoru, opuštenosti i atmosferi psihičke smirenosti koja je neophodna bolesniku podvrgnutom ovim kurama.

Ishranu pominjemo na kraju kako bismo više istakli prioritetnu važnost koju ima. Naime, mogla bi se izostaviti sva terapeutska sredstva kad bi se bolesnici pridržavali propisanih režima ishrane koji, sami po sebi, mogu da izleče većinu ekcema. Način ishrane je preventivan ili kurativan ili ima — najčešći slučaj — oba obeležja, jer se ovo oboljenje često ispoljava uzastopnim naletima, koje uravnotežena ishrana može sa uspehom da spreči.

Preventivni režim ishrane je sličan onom kod mladalačkih akni, odnosno režimu koji smo u više navrata opisali kao sastavni deo pravilne higijene ishrane; on obuhvata: ograničenje glicida (hleb, testa, skrobovi, šećer i njegovi derivati) i lipida (prednost se daje manjoj količini svežeg butera); relativno obilje proteina (mršava mesa i ribe, mleko i mlečni proizvodi, vrlo sveža jaja), mineralnih soli, vitamina i celuloze (povrće i voće); dovoljna količina tečnosti.

Važnost ishrane potvrdiće i ovde, kao i u drugim slučajevima, izmenjeni rezultat M. I. T., odnosno testa izazvane hiperglikemije, za vreme akutnih napada, kao i vraćanje tog rezultata na normalu po prestanku napada i posle uspostavljanja biološke ravnoteže. U svakom slučaju, ne treba zapostaviti ništa od onog što može da doprinese usklađenju svih činilaca bolesnikovog života — odmaranja, odlaženja na godišnji odmor, udisanja vazduha bogatog kiseonikom (šetnja šumom), umerenog upražnjavanja sportova na čistom vazduhu i izbegavanja nepotrebnih stresova.

Kurativna ishrana je ista kao i preventivna, samo se mora striktnije primenjivati. Treba izbaciti nadražajna sredstva kao što su jaka kafa i jak čaj, začini, masni suhomesnati proizvodi, a naročito alkohol i alkoholizovana pića. Uporedo sa poštovanjem ovih dijetetičkih propisa moraju se savesno lečiti lenja creva i svi poremećaji rada jetre i bešike.

Alimentarne alergije

Alimentarne alergije su klinički evidentna oboljenja koja se ispoljavaju određenim simptomima, anafilaktičkim , kožnim (urtikarija, ekcem), edematičnim (Kvinkeov edem, alergija koja se karakteriše naglom pojavom džinovskog edema na jednom mestu), disajnim (spazmatični rinitis, astma) i digestivnim (u obliku dispepsije praćene povraćanjem, ili u vidu kolitisa praćenog bolovima u abdomenu i prolivom). Kao što napominje J. Lederer, simptomatologija je, čini se, uvek ista kod istog bolesnika, iako manje karakteristična nego alergen; u stvari, jedan alergen može da izazove neki od ovih simptoma, koji je svaki put drukčiji kod različitih osoba.

Alimentarna alergija može da bude hiperakutna i da izazove smrt kao što se, na primer, dešava kod anafiiaksije odojčeta hranjenog kravljim mlekom. Ta alergija je često akutna i subakutna (urtikarija, ekcem, Kvinkeov edem, spazmatični rinitis, astma) ili, pak, hronična (digestivne forme).

Lečenje ovih alimentarnih alergija usmereno je najpre na zaštitu odpoznatih alergena u okviru kura desenzibilizacije u odnosu na proteine na koje je organizam preosetljiv — ponekad jako — a, isto tako, i na izbor odgovarajuće ishrane.

Najčešći alimentarni alergeni jesu: ribe; ljuskari; neke vrste voća kao što su jagode; neka povrća, na primer boranija; žitarice, uključujući hleb; meso; mleko i mlečni proizvodi; jaja. Međutim, teško je utvrditi u svakom pojedinom slučaju koji je alergen u pitanju, naročito ako nije reč samo o jednom jedinom. Zbog toga se često pribegava alergijskim testovima pomoću kojih je ne samo moguće otkriti o kojem je alergenu (ili alergenima) reč, već i pripremiti monovalentnu ili polivalentnu vakcinu za desenzibilizaciju.

Anafilaktički, kaže se za reakcije na neku materiju na koju je organizam ranije postao preosetljiv, prilikom prvog dodira s njom.

Ako nije moguće utvrditi prirodu nekog alergena i u slučajevima kada alergijske probe nisu poželjne ili su teško izvodljive, dijetetika će imati presudnu važnost i ishrana će se ograničiti na određene namirnice. Sa liste dozvoljenih namirnica neke se postepeno eliminišu, pa se ti režimi ishrane nazivaju kurama eliminacije; u prvo vreme dozvoljeni su voda i šećer, neki protein životinjskog porekla (na primer, ovčije meso), masnoća (kukuruzno ulje), povrće (mrkva), voće (jabuka) žitarica (pirinač); lista se zatim sužava ili proširuje zavisno od nastupanja ili nenastupanja alergijske reakcije tako da se često dešava da se sastav liste menja kako bi se otkrila i eliminisala namirnica koja je alergen.

Kancerozna oboljenja

Sa zadovoljstvom se može konstatovati da javnost uzima sve šire učešće u borbi protiv kanceroznih oboljenja. Njeno učešće se, pre svega, ogleda u upoznavanju sa simptomima koji mogu da budu verovatni znaci oboljenja, a zatim u sve većem nepoverenju prema nadrilekarstvu i, najzad, boljem upoznavanju sa dijetetičkim propisima, a to je jedna od najefikasnijih preventivnih mera.

Govoreći o preventivnom režimu ishrane ističemo, pre svega, da preobilna ishrana stvara predispoziciju za rak; kancer je češći kod osoba čija je telesna težina prevelika nego kod onih sa normalnom težinom. Znači, prvo pravilo, već toliko puta pomenuto, glasi da se mora prihvatiti odgovarajuća higijena ishrane; prema tome, ograničiti potrošnju glicida (hleb, testa, skrobovi, šećer i njegovi derivati) i lipida (trošiti samo malu količinu svežeg butera i hladnopresovanih ulja kukuruza, soje i suncokreta), a u organizam unositi dovoljne količine proteina (posno meso i ribe, mleko i mlečni proizvodi, sasvim sveža jaja), mineralnih soli, vitamina, celuloze (voće i povrće) i tečnosti.

Alimentarna profilaksa kod kanceroznih oboljenja sastoji se u sistematskom izbacivanju iz namirnica i vode za piće svih kancerogenih materija.

Pomenućemo nekoliko osnovnih namirnica.

Hleb koji se prodaje kao domaći, jedini je koji, prema zakonskim propisima u nekim zemljama, ne sadrži nikakav aditiv.

Meso. Ne zahtevati nikad da meso iz kasapnice bude jarkocrvene boje, niti da suhomesnati proizvodi budu postojano ružičasti. Neki aditivi koji se u tom cilju dodaju — opasni su.

Slatkiše i bombone ne kupovati nikad ako su upadljivo obojeni, niti sirupe jakih boja i sintetičke aromate. Deca su najugroženija, jer su baš ona najveći potrošači tih proizvoda.

Povrće i voće pažljivo prati kako bi se izbeglo unošenje ostataka insekticida kojih je možda bilo u njima, a čija je toksičnost često vrlo jaka.

Buter, ulja i masti. U buteru se mogu naći antioksidansi koji se stavljaju da odlože užeženost; međutim, buter koji može da se užegne u stvari je dobar, znači da ne sadrži takve aditive. Industrijski prerađena biljna ulja i margarin retko kad ne sadrže i hemijske materije kao što su dezodoransi, dekoloransi, koloransi, emulzatori, aromati, antioksidansi itd. Životinjske masti se smeju trošiti samo ako su proizvedene laganom fuzijom na niskoj temperaturi; bez dvoumljenja treba zabraniti sve regenerisane industrijski proizvedene masnoće, i sve proizvode i napitke, koji nose oznaku »obojeni«, »veštački«, »komercijalni« i sl.

Što se tiče vode za piće, njenoj potrošnji u velikim gradovima treba pristupati veoma oprezno. Problem snabdevanja gradova vodom za piće treba stalno preispitivati, vodeći naročito računa o mestu kaptacije i eventualnim ostacima u vodovodskoj vodi — ugljenovodonika, deterdženata, insekticida i drugih industrijskih otpadnih materija.

Deterdženti za pranje sudova mogu, ponekad, biti opasni i sudovi, potopljeni u nekom deterdžentu, moraju se brižljivo ispirati.

Kada je reč o bolesnicima kod kojih je kancer otkriven i lečen, režim ishrane zavisi od osobenosti svakog pojedinog slučaja, i samo je lekar pozvan da odredi svaku dijetetičku pojedinost.

Napravi novu temu u “Literatura”

Napišite komentar



<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">