Poznato je da je voda jedan od osnovnih uslova za život na našoj planeti, jer je neophodna za odvijanje svih vitalnih procesa u biosferi. Nezamenljiva je njena uloga u razmeni materija u čovekovom organizmu, u održavanju lične i opšte higijene, u proizvodnji namirnica i u zadovoljenju brojnih potreba u prirodi, poljoprivredi i industriji. Ali ona je i vektor za prenošenje ne samo veoma teških zaraza, već i opasnih hemikalija, kancerogenih, radioaktivnih i drugih materija. Stoga je razumljivo što mnoge države, pa i međunarodna zajednica, nastoje da zaštite vode, a pre svega vodu za piće, od bilo kog oblika zagađivanja.

Zagađivanje vode za piće i utvrđivanje stepena njene zagađenosti mnogobrojnim mikrobiološkim i fizičkim agensima i raznovrsnim hemijskim supstancama (kojih ima sve više i sve više se upotrebljavaju) postaje sve veći zdravstveni i opštedrustveni problem. Naši propisi sadrže 394 higijenske norme a 193 in-dikatora higijenske ispravnosti vode za piće (»Sl. List SFRJ br.33/87«) ne računajući 732 norme za isti broj radionuklida koji se mogu naći u vodi za piće. Inače, u SFRJ postoje 23 savezna propisa koji se direktno ili indirektno odnose na vodu i vodu za piće, ne računajući brojne republičke i pokrajinske propise, koji čine pravnu osnovu za zaštitu voda u nas.

Da bi se omogućila pravilna kontrola i jednoobraznost u ispitivanju voda u svim zdravstvenim i drugim laboratorijama i obezbedila uporedivost rezultata, neophodno je kako ujednačavanje tehnike rada, primena istovetnih metoda i opreme, tako i jedinstveno tumačenje dobijenih laboratorijskih rezultata zasnovano na utvrđenim činjenicama.

Rukovodeći se tim načelima a radi omogućavanja njihovog sprovođenja u život, u nedostatku propisanih standardizovanih laboratorijskih metoda, Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu je još 1954. godine usvojio i objavio »Privremene standardne metode za fizičko-hemijsko i bakteriološko ispitivanje vode« (»Medicinska knjiga«, Beograd—Zagreb, 1954. godine), a 1961. »Standardne metode za fizičko-hemijsko i bakteriološko ispitivanje voda« (»Biblioteka Saveznog zavoda za zdravstvenu zaštitu 10« Beograd, 1961. godine).Ovih metoda su se uglavnom pridržavale sve zdravstvene ustanove, a i druge institucije u zemlji koje su analizirale vode. Drugih sličnih priručnika na našem jeziku, praktično, nije ni bilo.

Napredak nauke i tehnike i na ovom polju Ijudske delatnosti nametnuo je potrebu preispitivanja nekih dosadašnjih shvatanja i metoda i u ovoj delatnosti, i usvajanje novih, boljih, preciznijih, brzih i ekonomičnijih metoda ne samo zato što se lista indikatora higijenske ispravnosti i higijenske norme u vodi za piće od 1960. godine značajno proširila, već i zato što su mnoge norme oštrije i zahtevaju otkrivanje znatno nižih koncentracija pojedinih supstanci u vodi za piće nego pre. Pored ranijih, sada postoje norme i za flaširanu vodu za piće, za vanredne prilike, za pesticide i bojne otrove, za radionuklide i dr.

Savezni komitet za rad, zdravstvo i socijalnu politiku na inicijativu Savez-nog zavoda za zdravstvenu zaštitu usvaja 1987. godine »Pravilnik o načinu uzimanja uzoraka i metodama za laboratorijsku analizu vode za piće« (»Sl. list SFRJ«, br. 33/87) i prvi put u našoj zemlji pravno reguliše ovo pitanje. Pravilnikom su utvrđeni samo nazivi metoda kojima se mogu analizirati pojedine supstance ili pojave čije su norme date u »Pravilniku o higijenskoj ispravnosti vode za piće« (»Sl. list SFRJ«, br. 33/87). Detaljan opis metoda i njihovog izvođenja poveren je Saveznom zavodu za zdravstvenu zaštitu.

Sledeći taj cilj, Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu obrazovao je Komisiju za standardizaciju fizičkih, fizičko-hemijskih i hemijskih metoda i Komisija za standardizaciju mikrobioloških metoda za utvrđivanje higijenske ispravnosti vode za piće (videti sastav komisija). Zadaci ovih komisija su da predlažu način i ritam uzimanja uzoraka i da utvrđuju tekstove standardnih metoda koje publikuje Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu.

Pri izboru metoda, komisije su pre svega imale u vidu postojeće higijenske norme za vodu za piće, metode i opremu .oje kod nas koriste naše laboratorije, metode koje preporučuje Svetska zdravstvena organizacija, kao i metode koje se koriste u ovlašćenim laboratorijama pojedinih država.

Komisije su na više svojih sastanaka usvojile 121 metodu za odredivanje 64 fizička, fizičko-hemijska, hemijska i radiološka indikatora, kao i 15 metoda za dokazivanje 15 bakterioloških indikatora za ocenjivanje higijenske ispravnosti vode za piće.

U radu komisija, pored najeminentnijih stručnjaka iz zdravstvenih institucija i medicinskih fakulteta, učestvovali su i predstavnici drugih naučnih institucija: Instituta za bezbednost, Jugoslovenskog instituta za tehnologiju mesa, Privredne komore Jugoslavije i njenih poslovnih udruženja i vodovodnih organizacija širom SFRJ. Svi su oni svojim prilozima, radom i zalaganjem doprineli da se pripremi ova značajna zbirka standardnih metoda. Na tome im najtoplije zahvaljujemo, a posebno želimo da istaknemo doprinos ‘Poslovne zajednice proizvodača mineralnih voda Jugoslavije, i njegovog sekretara inž. Miroslave Penave, koje je omogućilo pripremu jednog broja pomenutih metoda.

Ovaj priručnik pored uvoda obuhvata: A. OPŠTI DEO (pravilniri, terenski pregled objekata, definicije i specifikacija reagens-vode); B. SPECIJALNI DEO (a. Opšte fzičke i fizičko-hemijske metode, b. Specijalne metode za hemijsku i fizičko-hemijsku analizu vode za piće, i c. Mikrobiološke metode); i C. KORISNE INFORMACIJE (propisi o vodama, definicije i dr.) što će, nadamo se, biti od koristi ne samo analitičarima već i drugim stručnjacima koji se bave ovom tematikom.

U metodama su detaljno opisani: priprema uzoraka, aparatura i pribor, reagensi, postupak i očitavanje rezultata.

Publikovanjem ovog priručnika ne prestaje rad na daljoj pripremi I objavIjivanju analitičkih metoda. Usavršavanjem ovih i standardizacijom boljih, bržih, jednostavnijih i praktičnijih metoda, priručnik će se menjati, dopunjavati i poboljšavati što je uostalom trajni cilj i zadatak Zavoda za zdravstvenu zaštitu.

Priručnik je prvenstveno namenjen analitičarima, ali i lekarima-higijeničarima, mikrobiolozima, sanitarnim inspektorima i drugim stručnjacima čija priroda posla zahteva poznavanje ove oblasti.
Nadamo se da će ovaj priručnik doprineti otklanjanju jedne velike praznine, koja se već dugo oseća u stručnim i naučnim krugovima, jer je prethodno izdanje publikovano još 1961. godine i već davno rasprodato, a najvećim delom je i pevaziđeno. Samim tim, ovaj priručnik je postao neophodan svim stručnjacima koji se bave ispitivanjem i kontrolom voda u nas.

Zahvaljujemo svim članovima komisija na svesrdnom trudu oko izbora, pripreme, stručne recenzije i usvajanja izabranih metoda a naročito: dipl. fiz.-hem. Ani Mišurović, dipl. hem. Dragici Rajković, dipl. inž. hem. Jasmini Vržina i mr hem. Miri Petovaru. Posebnu zahvalnost dugujemo prof. dr Petru PFENDTU sa Hemijskog fakulteta PMF, za njegov višegodišnji, nesebični, samopregorni rad na stručnoj redakciji hemijskog dela ovog obimnog priručnika i pedantno i znalački obavljenom poslu. Zahvalnost dugujemo i prim. dr Bosiljki MIRKOVIĆ-BRUS, šefu Sanitarne mikrobiologije Laboratorije za humanu ekologiju Zavoda za zaštitu zdravlja Beograda. Zahvaljujemo i prim. dr Radmilu FELIKSU na prevodu niza metoda iz ove zbirke, komentaru pomenutih pravilnika, izboru korisnih informacija i uređivanju ovog priručnika. Naročitu zahvalnost dugujemo prim. dr Stanislavi ŠKUNCA-MILOVANOVIĆ, samostalnom savetniku Saveznog zavoda za zdravstvenu zaštitu, koja je svojim dugogodišnjim savesnim, upornim, samopregornim i pedantnim radom i zalaganjem na pripremi metoda i drugih priloga i uređivanju ovog materijala umnogome doprinela izlaženju ovog značajnog i obimnog dela naše stručne literature.

mr Franjo Čoha

Sadržaj

A. OPŠTI DEO
Uvod
Pravilnik o higijenske ispravnosti vode za piće
Terenski pregled
Pravilinik o načinu uzimanja uzoraka i metodama za laboratorijsku analizu vode za piće

B. SPECIJALNI DEO

I. Fizičke, fizičko-hemijske i hemijske metode za analizu vođe za piće

1. Uvodne (redacijske) napomene
2. Definicije termina koji se odnose na vodu
3. Specifkacija reagens-vode
a. Opšte fizičke, fizičko-hemijske i hemijske metode za analizu vođe za piće

1. Temperatura, termometrom sa podeocima od 0,1 stepen
2. Miris
Metoda A:Organoleptičkina sobnoj temperaturi (25°C) i temperaturi od 40°C
3. Ukus
Metoda A: Organoleptičiki na hladoo (12°C) i nia sobnoi temipenatuni (25°C)
4. Mutnoća
Metoda A: Turbidimetrijski sa silikatnom zemljom
Metoda B: Nefelometrijski prema standardnom formazinskom polimeru
5. Boja
Metoda A: Kolorimetrijski pomoću Pt-Co skale
Metoda B: Terenska metoda (sa komparatorom)
6. Koncentracija vođonikovih jona — pH vođe
Metoda A: Elektrohemijsiki
Metoda B: Kolorimetrijski
7.Ukupni ostatak posle isparenja na 105°C – gravimetrijski
8.Seđimentne materije posle dva časa
Metoda A: Sedimenitacija po Inhoffu
9. Suspenđovane materije
Metoda A: Filtracija na Wattman-papiru – gravimetrijski
10.Potrošnja kalijum-permanganata, kuvanjem u kiseloj sredini titracijom prema Kubel-Tiemannu
11.Hemijska potrošnja kiseonika
Metoda A: Prefeo dihrmata – titrimetrijski
12.Elektrolitička provodljivost – konduktometrijski
13.Kiseonik
Metoda A: Titrimetrijski po Winkleru
Metoda B: Jon-selektivnom elektrodom
14. Biohemijska potrošnja kiseonika (BPKs)
Metoda A: Razblaživanje
Specijalne hemijske i fizičko-hemijske metode za analizu vode za piće

1. Aluminijum
Metada A: Atomsko-apsorciono-spektrometrijski
Metoda B: Spektrofotometrijski sa aluminonom

2. Amanijak
Metoda A: Spektrofotometrijski sa Nesslerovim reagensom (posle destilacije)
Metoda B: Spektrofotometrijski sa Nesslerovim reagensom (bez destilacije)
Metoda D: Spektrofotometrijski sa fenolat-hipohloritom
Metoda E: Spektrofotometrijski sa salicilatom

3. Antimon
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (preko hidrida) – polarografski

4. Arsen:
Metoda A: Spektrofotometrijski sa srebro-dietil-ditiokarbamatom
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (preko hidrida)

5. Azbest
Metoda A: Elektronskom mikroskopijom

6. Azot pio Kieldahlu
Meitoda A: Spektrofotometrijski sa Nesslerovim reagensom ili acidimetrijski
Meitolda B: Spektrofotometrijski sa natrijum-salicilatom i natrijum-nitroprusidom

7. Bakar
Metoda A: Spektrofotometrijski sa neokuproinom (za više koncentracije)
Metoda B: Spektrofotometrijski sa neokuproinom (za vrlo niske koncentracije)
Metoda C: Spektrofotometrijski sa kupretolom
Metoda D: Direkitnom atomskom apsorpcionom spektrofotometrijom

8. Barijum
Mietoda A: Direkitnom tekućom argon-plazma atomskom emisionom spektroskopijom

9. Berilijum
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski
Metoda B: Atomskom apsorpcijom (grafitna peć)

10. Bor
Metoda A: Spektrofotometrijski sa karminskom kiselinom
Metoda B: Spektrofotometrijski sa kurkuminom

11.Bromidi
Metoda A: Spektrofotometrijsko-katalimetrijski sa kalijum-permaganatom

12. Bromiđi i jođidi
Metoda A: Titrimetrijski sa tiosulfatom

13. Cijanidi
Mietoda A: Spektrofotometrijski sa piridin-narbiturnom kiselinom
Metada B: Jon-selektivnom elektrodom

14. Cink
Metoda A: Spektrofotometrijski sa cinkom (za više koncentracije)
Metoda B: Spektrofotometrijski sa cinkom (za niske koncentracije)
Metoda C: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (direktna metoda)

15. Detergenti
Neionogeni
Metoda A: Spektrofotometrijski modifikovanom Wickboldovom metodom
Anionski
Metoda B: Spektrofotometrijski sa metilenskim plavim

16. Fenoli
Metoda A: Spektrofotometrijski sa 4-aminoantipirinom
Metoda B: Gasnohromatografski

17. Fluoridi
Metoda A: Spektrofotometrijski sa SPADNS-reagensom
Metoda B: Spektrofotometrijski sa Zr/IV/ jonom oksihloridom i alizarinom S
Metoda C: Jon-selektivnom elektrodom

18. Fosfati
Metoda A: Spektrofotometrijski sa amonium-molibdatom i askorbinskom kiselinom
Metoda B: Spektrofotometrijski sa amonium-molibdatom uz aminoredukciju

19. Gvožđe
Metoda A: Spektrofotometrijski sa 1,10-fenantrolinom
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski
Metoda C: Klorimetrijski sa tiocijanatom

20. Hlor — rezidualnli
Metoda A: Spektrofotometrijski sa dietil-p-fenilendiaminom
Metoda B: Kolorimetrijski sa ortotolidinom i natrijum-arsenitom (OTA)

21. Hloridi
Metoda A: Merkurimetrijskom titracijom
Metoda B: Argentometrijskom titracijom
Mietdda C: Kolorimetrijski sa Fe/III/ jonom i tiocijanatom
Metoda D: Jon-selektivnom elektrodom

22. Hidrazin
Metoda A: Spektrofotometrijski sa p-dimetil-aminobenzaldehidom

23. Hrom
Metoda A: Spektrofotometrijski sadifenilkarbazidom u kiseloj sredini
Metoda B: Za određivanje malih količina hroma sa difenilkarbazidom
Metoda C: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

24. Jodidi
Metoda A: Spektrofotometrijski sa leukokristal-ljubičastim
Metoda B: Spektrofotometrijsko-katalimetrijski sa Ce/IV/-jonom

25. Kadmijum
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (besplameno)
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (uz ekstrakciju helata)
Metoda C: Diferencijalnom pulsnom anodnom »striping«-volumetriom

26. Kalcijum i magnezijum
Metoda A: Komplekosmetrijskom titracijom
Metoda B: Atomskom apsorpcionom spektrofotometrijom

27. Kaliium
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

28. Kobalt
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

29. Magnezijum
Metodia A: Kompieksometrijskom titracijom
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

30. Mangan
Metoda A: Spektrofotometrijski putem permenganata
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

31. Mineralna ulja

32. Molibden
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski(uz ekstrakciju helata)

33. Natrijum i kalijum
Metoda A: Plamenofotometrijski

34. Natrijum
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

35. Nikl
Metada A: Spektrofotometrijski sa Na-dietil-ditiokarbamatom

36. Nitrati
Metoda A: Spektrofotometrijski sa natrijum-salicilatom
Metoda B: Kolorimetrijski sa brucinom
Metoda C: UV-spektrofotometrijski

37. Nitriti
Metoda A: Kolorimetrijski sa sulfanilnom kiselinom
Metoda B: Spektrofotometrijski sa indolom

38. Olovo
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (uz ekstrakciju helata)
Metada D: Diferencijalnom pulsnom anodnom »striping«-volumetriom

39. Policiklični (polikondenzovani) aromatični ugljovodonici

40. Poluhlorovani bifenili

40a. Selen
Metoda B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (preko hidrida)
Metoda C: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (sa grafitnom kivetom)

41. Silikati
Metoda A: Spektrofotometrijski sa amonijum-molibdatom
Metada B: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski (plamena tehnika)

42. Srebro
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski uz ekstrakciju helata

43. Stroncijum
Metoda A: Atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski

44. Sulfati
Meboda A: Titrimetrijski
Mietoda B: Kompleksometrijskom titracijom

45. Sulfidi i vodonik-sulfid
Metoda A: Spektrofotometrijski sa N,N’-dimetil-p-fenilen-diaminom

46. Trihalometani
Metoda A: Gasnohromatografski

47. Ukupni organski ugljenik
Metoda A: Oksidacijom i infracrvenom detekcijom
Metoda B: Redukcijom i plameno-jonizacionom detekcijom

48. Ukupna ulia i masti
Metoda A: Infracrveno-spektrofotometrijski

49. Uran
Metoda A: Fluorimetrijskim određivanjem

50. Vanadijum
Metoda A: Spektrofotometrijsko-katalimetrijski sa galnom kiselinom
Metoda B: Spektrofotometrijski sa N-benzoil-N-fenolhidroksilaminom

51. Vođoni’k-sulfid i sulfidi
Metada A: Spektrofotometrijski sa N,N’-dimetil-p-fenilen-diaminom

52. Živa
Metoda A: Besplameno atomsko-apsorpciono-spektrofotometrijski
Postupak za odlaganje laboratorijskih otpadnih voda(istrošeni reagensi) koji sadrže živine soli

53. Pesticidi
1. Organohlorna, organofosforna i karbamatna jedinjenja
Metoda A: Gasno hromatografski
2. Hlorfenoksi jedinjenja (herbicidi)
Metoda A: Gasnohromatografski

54. Radiohemijske analize
1.Ukupna alfa-aktivnost — merenjem pomoću niskofonskog α-brojača
2.Ukupna beta-aktivnost — merenjern niskofonskim uređajem čija je osnovna aktivnost maksimalno dva do tri impulsa u minuti
3.Stroncijum-90
Metoda A: Sa aluminijumom kao polivačivačem Y-90
4. Olovo-210
Metoda A: Preko Bi-210
5. Radijum-226
Metoda A: Separacijom i merenjem radona-222

II. Metode za bakteriološki, virusoloski i parazitološki pregled vode za piće

1. Opšti deo
Uvodne napomene
Mikrobiološka ispitivanja voda

2. Metode za mikrobiološko ispitivanje voda
a. Bakteriološke metode

1. Rutinska ispitivanja
Određivanje ukupnog broja svih živih bakterija u 1 ml
Dokazivanje koliformnih bakterija u vodi
1.2.1. MPN metod – fermentacioni test
Postupak za ukupne koliformne
2.2. Postupak za fekalne koliformne
2.2.1. Membran filter tehnika – MF

3.1. Dokazivanje fekalnih streptokoka
MPN metoda
MF metoda

4.1. Dokazivanje Proteus-vrste u vodi

5.1. Dokazivanje sulfitoredukujućih sporogenih anaeroba
5.1.1. MPN metoda
5.2.1. MF metoda

6.1. Dokazivainje Pseudoimoinas aerogynosa
6.1.1. MPN metoda
6.2.1. MF metoda

7. Specijalna ispitivanja
7.1. Patogene bakterije

I Fizičke, fizičko-hemijske i hemijske metode za analizu vode za piće

1. Uvodne (redakcijske) napomene

U pripremi metoda za dokazivanje fizičkih, fizičko-hemijskih i hemijskih indikatora (pokazatelja) higijenske ispravnosti vode za piće učestvovao je pored članova stručne Komisije i veliki broj stručnjaka (videti spisak na kraju uvodnih napomena).

Stoga je razumljivo što su tekstovi koje su pripremali pojedini stručnjaci bili stilski d tehnički veoma neujednačeni, jer se u njihovoj pripremi koristila različita literatura, a -u SFR Jugoslaviji još ne postoji jedinstvena terminologija u ovom domenu.

Usvojene opise fizičkih, fizičko-hemijskih i hemijskih metoda stručno, terminološki i stilski redigovao je prof. dr Petar Pfendt, sa Hemijskog fakulteta PMF u Beogradu. Bilo je potrebno mnogo znanja, truda i požrtvovanja, strpljenja li vremena da ili se dobila jedinstvena struktura i stil opisivanja, ujednačili nazivi aparature i pribora, reagenasa, postupaka, izračunavanja i izražavanja rezultata, izbegla nepotrebna opširnost, proverila i objasnila nejasna mesta a sam tekst načinio konciznim i pristupačnim da bi ovaj priručnik mogli da koriste ne samo vrhunski i iskusni analitičar, već i stručnjaci koji nemaju veliko iskustvo u laboratorijskoj praksi. On je taj zadatak, na opšte zadovoljstvo, veoma uspešno obavio.

Za bolje razumevanje i korišćenje ponuđenog teksta preporučuje se čitaocu da prethodno prouči Pravilnik o načinu uzimanja uzoraka i metodama za laboratorijsku analizu vode za piće iz Opšteg dela ovog priručnika (detaljniji opis tog problema u »Korisnim informacijama«), definicije termina koji se odnose na vode, specifikacije reagens-vode iz Opšteg dela Priručnika i definicije date u JUS H.Z0.003 iz »Korisnih informacija«.

Pri opisivanju metoda vodilo se načina o tome da budu obuhvaćeni svi potrebni detalji da bi se izabrala metoda koja odgovara datoj situaciji, i kod su neophodni da se metoda uspešno izvede (što nije uvek slučaj u mnogim sličnim priručnicima).

Analitičar pri izboru metode (ako su dve ili više), naravno, mora da vodi računa o osetljivosti metode koja mu je potrebna i o mogućnostima svoje laboratorije. U nekim slučajevima koncentrisanjem, odnosno razblaživanjem uzorka vode (na primer kod: Be, Cr) moguće je podcrtati opseg u odnosu na onaj koji je naveden pod tačkom »-Osetljivost-« i ostavljeno je analitičaru i njegovom iskustvu da proceni da li će se odlučiti na takav korak.

U opisu metoda, za razliku od naših ranijih izdanja ovakvog priručnika, nalaze se i takođe »Smetnje« i »Preciznost i tačnost«, što omogućava analitičarima (a i drugim stručnjacima) da ocene domet same metode.

Stoga je neophodno da analitičar ukoliko postoje dve ili više metoda navede koju je metodu koristio, jer se i superanaliza mora obaviti istom metodom. Naravno, to ne znači da laboratorija koja vrši superanalizu ne treba da koristi d drugu, bolju, osetljiviju i precizniju metodu ako osnovna analiza nije izvršena dovoljno osetljivom metodom.

Izbor ovakvih metoda ne znači da Komisija nije bila svesna toga da u nekim slučajevima postoje bolje, preciznije, osetljivije, ekonomičnije metode, na primer, argon-plazma spektrofotometrija, masena spektrofotametrija, itd., ali se moralo voditi računa o opremljenosti naših laboratorija, dostupnosti reagenas-a i drugom.

U naučne i slične svrhe mogu se koristiti i najsavremenije metod-e, ali se za analize za javne isprave, za potrebe organa uprave, sudstva i sl. moraju koristiti isključivo standardizovane metode.

Da bi se to obezbedilo, ovaj priručnik će se i oficijelno najaviti u »SIužbenom listu SFRJ«, jer je on praktično sastavni deo Pravilnika o načinu Uzimanja uzorka i metodama za laboratorijsku analizu vode za piće.

2. Definicije termina koji se odnose na vodu

1. Aktivni slobodni hlor — sadržaj hipohloritnih jona (OCl-), hipohloraste kiseline (HOCl) ili njihove smese u vodi (videti pod tačkom 2, 57, 73).
2. Aktivni vezani hlor — količina rezidualnog hlora vezanog za amonijačni azot ili azotna jedinjenja (videti: 1, 57, 73).
3. Akutna toksičnost — svako direktno letalno dejstvo jednog ili više sastojaka vode na živi organizam koje se može demonstriratd u roku od 96 h ili manje (videti: 8, 19, 37, 79, 80). Primedba: Smrt kao posledica indirektne akcije isključuje se. Na primer, nedostatak rastvorenog kiseonika.
4. Alikalnost (alkaldtet) — mera sposobnosti vodene sredine da reaguje sa vodoničnim jonima (videti: 31, 78, 85).
5. Anjonsiki jono-izmenjivači — materijal koji poseduje sposobnost reverzibilne izmene jona s negativnim nabojem (videti: 22—30, 39, 46, 59, 62, 68, 71, 91).
6. Apsolutna mutnoća — frakcionalno smanjenje upadnog monohromatskog svetla kroz uzorak koje obuhvata i rasuto i transmitovano svetlo (videti: 9, 42, 43, 47, 70, 75).
7. Biogene naslage — naslage organizama ili proizvoda njihovog životnog procesa.
8. Biotesit (biološka proba) — standardizovani postupak za određivanje dejstva jedne promenljive veličine ili supstancije sredine na žive organizme (videti: 3, 19, 37, 79, 80).
9. Čestice — čvrsta supstanca koja je heterogeno dispergovana u vodi (videti: 6, 41, 45, 70, 75).
10. Čista nafta — nafta na izgled bez primesa.
11. Disperziono bojenje — efekti boje proizvedeni kada se providni objekat, potopljen u tečnost čiji je indeks prelamanja sličan indeksu prelamanja objekta, posmatra pod mikroskopom pomoću propuštene svetlosti i pri određenoj veličini blende.
12. Donja granica određivanja — najniže vrednosti, koja se može odrediti u okviru određene preciznosti jedne metode izražena kvantitativno u istoj dimenziji koja se koristi za objavljivanje rezultata ispitivanja (videti: 61, 82, 84).
13. Ekvivalent na milion (epm) — broj hemijskih ekvivalenata mase rastvorene supstance na milion jedinica mase rastvora.
14. Elektoanalitička provodljivost — recipročna vrednost otpora u omima između naspramnih strana kocke kubnog centimetra nekog vodenog rastvora, pri određenoj temperaturi.
15. Fenolna jedinjenja — hidroksi-derivati benzena i njegovih kondenzovanih jezgara.
16. Hlorinitet — koncentracija ekvivalenata rastvorenog hlorida u vodi na (20˚C (293,16 K)).
17. Indeks intenziviteta mirisa — broj koji pokazuje koliko je puta koncentracija orginalnog uzorka prepolovljena dodavanjem vode bez mirisa da bi se na kraju dobio najmanje primetan miris (videti: 18).
18. Indeks praga mirisa — najveće razblaženje uzorka vodom bez mirisa da bi se na kraju dobio najmanje primetan miris (videti: 17).
19. Inhlibitorna toksičnost — svaki neletalni direktni efekat jednog ili više sastojaka ili parametara vode na test-organizam koji se može demonstrirati u toku izvođenja testa (videti: 3, 8, 37, 79, 80).
20. Interni standard — materijal koji je prisutan ili dodat uzorcima u poznatim količinama da bi služio kao referentna mera.
21. Isparljiva supstanca — supstanca koja u uslovima ispitivanja prelazi u gasovito stanje.
22. Ispiranje — onaj deo radnog ciiklusa procesa izmene jona u kojem određena voda prolazi kroz podlogu jono-izmenjivačkog materijala da bi se otklonilo zaostali rastvor za regeneraciju (videti: 5, 23—30, 39, 46, ’59, 62, 68, 71, 91).
23. Jonska izmena — reverzibilan proces u kojem se joni razmenjuju između nerastvorljivog materijala i tečnosti bez suštinske strukturne promene materijala (videti: 5, 22, 24—30, 39, 46, 59, 62, 68, 71, 91).
24. Jono-izmenjivačka čestica — jono-izmenjivački materijal u obliku sferoida ili granula sa prosečnim prečnikom manjim od 10 mm (videti: 5, 22— —30, 39, 46, 59, 62, 68, 71, 91).
25. Jono-izmenjivačka membrana — jono-izmenjivački materijal u obliku pogodnom za korišćenje kao barijera izmedu dva fluida (videti: 5, 22—30, 39, 46, 54, 62, 68, 71, 91).
26. Jono-izmenjivačka smola — sintetički, organski jono-izmenjivački materijal (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 71, 91).
27. Jono-izmenjivački materijal — nerastvorljiv materijal koji ima sposobnost reverzibilne razmene izvesnih jona iz svoje strukture ili koji se nalaze na njegovoj površini s jonima u okolnoj sredini (videti: 5, 22—30, 34, 46, 59, 62, 71, 91).
28. Kapacitet jonskog izmenjivača (masena osnova) — broj miliekvivalenata razmenjlivih jona na gram suvog jono-izmenjivačkog materijala u njegovom standardnom obliku (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 71, 91).
29. Kapacitet jonskog izmenjivača (zapreminska osnova) — broj miliekvivalenata razmenljlivih jona na mililitar ispranog i istaloženog jono-izmenjivačkog materijala u njegovom standardnom obliku (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 71, 91).
30. Kaitjonski jono-izmenjivači — materijal koji poseduje sposobnost reverzibilne razmene jona sa pozitivnim nabojem i (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 71, 91).
31. Kiselost — mera sposobnosti vodene sredine da reaguje sa hidroksil-jonima (videti: 4, 78, 85).
32. Kompozitni uzorak — smesa dva ili više uzoraka u poznatom odnosu | (videti: 40, 55, 64, 90).
33. Koncentrat (obrnuta osmoza) — zaostali deo vodenog rastvora ispred membrane.
34. Kondicioner signala — komponenta koja prima izlazni signal senzora i prosleđuje ga na dalju upotrebu.
35. Kontrolne analize — određivanje specifičnih parametara koji se koriste kao kriterijumi za adekvatno funkcionisanje sistema (videti: 44).
36. Korozirani proizvodi — proizvodi nastali u hemijskoj ili elektrohemijskoj reakciji između metala i njegove sredine.
37. Kritični interval toksičnosti — interval između najveće koncentracije na kojoj svi test-organizmi preživljavaju i najniže koncentracije na kojoj svi test-organizmi uginu u vremenskom periodu izvođenja testa (videti: 8, 19, 79, 80).
38. Krtost i metala pod dejstvom alkalija — oblik defekta metala koji nastaje u parnim kotlovima na zakivenim spojevima i krajevima cevi, s tim što je pucanje pretežno interkristalinsko.
39. Mešoviti jono-izmenjivački materijal — fizička mešavina anjono-izmenjivačkih i katjono-izmenjivačkih materijala (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 63, 71, 91).
40. Monitoring — kontinualno uzimanje uzorka, merenje, beleženje i/ili signaliziranje karakteristika vode ili materijala nošenih vodom (videti: 32, 55, 64, 90).
41. Muljevit talog — sedimentna naslaga izlučena iz vode (videti: 6, 9, 42, 45, 70, 75).
42. Mutnoća — smanjenje providnosti uzorka zbog prisustva čestica (videti: 6, 9, 41, 45, 70, 75).
43. Mutnoća, Jacksonova sveća — empirijska mera mutnoće u posebnoj aparaturi koja se zasniva na merenju dužine vodenog stuba uzorka vode koja je upravo dovoljna da odstrani sliku standardne sveće koja gori a vidi se vertikalno kroz uzorak (Videti: 6, 9, 41, 42, 45, 70, 75).
44. Nadzor — čin pažljivog posmatranja određenog dela vode tako da se dobije detaljna informacija o stanju posmatrane vode (videti: 35, 40).
45. Naslage formirane vodom — talozi teško rastvorljivih supstanci iz vode ili stvorenih reakcijom vode na površinama u kontaktu sa vodom (videti: 6, 9, 41, 42, 70, 75).
46. Natrijumski ciklus — operacija katjono-izmenjivačke jedinice u kojoj se otklanjanje specifičnih katjona iz ulazne vode postiže razmenom sa ekvivalentnom količinom jona natrijuma iz izmenjivačkog materijala (videti: 5, 22— —30, 39, 59, 62, 68, 71, 91).
47. Nefelomeitrijska mutnoća — empirijska mera mutnoće koja se zasniva na merenju karakteristika rasipanja svetlosti (Tyndallov efekat) suspendovane supstance u uzorku (videti: 6, 9, 41, 42, 45, 70, 75).
48. Nuklid — atomska vrsta. koju karakteriše sastav njenog jezgra naročito po broju protona i neutrona (videti: 56, 65, 66, 67).
49. Oksidaciono i redukcioni potencijal — elektromotorna sala razvijena elektrodom plemenitog metala potopljenom u vođu u odnosu na standardnu hidrogensku elektrodu.
50. Ostatak žarenja — ostaci posle žarenja suspendovanog ili rastvorenog materijala ili i jednog i drugog.
51. Otpadna voda — voda odbačena iz nekog procesa koja je nastala ili je korišćena u tom procesu.
52. Parametrijski sistem — sistem koji koristi reakciju senzora da bi se proizveo rezultat koji se može korelirati sa odabranim parametrom.
53. Parazitna Slika — gasnohromatografska smetnja (interferencija) u obliku pika koji se javlja u isto vreme elucije kao neka komponenta iz prethodnog ubrizgavanja.
54. pH — negativni dekadni logaritam aktivnosti vodonikovog jona u vodenom rastvoru ili logaritam recipročne vrednosti aktivnosti vodonikovog jona.
55. Periodični uzorak — uzorak uzet u prethodno odabranim vremenskim intervalima (videti: 32, 40, 64, 90).
56. Poluvreme radioaktivnog raspadanja — nepromenljivi karakteristični period vremena u kojem se jedna polovina radioaktivnih atoma datog radionuklida raspada (videti: 65, 66, 67).
57. Potrošnja hlora — potrebna količina hlora za postizanje određenog stepena hlorisanja vode pod određenim uslovima (videti: 1, 2, 73).
58. Potrošnja kiseonika — količina kiseonika potrebna pod određenim eksperimentalnim uslovima za oksidaciju organskih i neorganskih supstanci u vodi.
59. Potrošnja regeneracionog sredstva — ukupna masa regeneracionog sredstva upotrebljenog po jedinici količine jono-izmenjivačkog materijala pri jednoj regeneraciji (videti: 5, 22—30, 39, 46, 62, 68, 71, 91).
60. Površinski napon — svojstvo koje nastaje iz molekularnih sila površinskog sloja svih tečnosti i koje ima tendenciju menjanja sadržine zapremine tečnosti u oblik minimalne površine izražene kao rad u njutnima na milimetar.
61. Preciznost )— stepen saglasnosti ponovljenih merenja istog parametra izraženog kvantitativno kao standardna devijacija izračunata na osnovu rezultata niza kontrolisanih određivanja (videti: 12, 82, 84).
62. Proces izmene jona — onaj deo radnog ciklusa procesa. izmene jona u kojem voda prolazi kroz podlogu jono-izmenjivačkog materijala, da bi se otkloniti specifični joni iz vode ili da bi se izmenili sa ekvivalentnom količinom specifičnog jona iz jono-izmenjivačikog materijala (videti: 5, 22—30, 39, 46, 62, 68, 71, 91).
63. Propisi — podrazumevaju se propisi koji su značajni za određenu metodu ili drugi pojam koji se koristi u ovom priručniku.
64. Protočno-propoircionalni uzorak — uzorak dobijen prikupljanjem alikvotne zapremine u proporciji sa brzinom protoka vode (videti: 32, 40, 55, 90).
65. Radioaktivni potomak — direktni radioaktivni proizvod raspadanja radionuklida i(videti: 48, 56, 66, 67).
66. Radioaktivnost — spontana nuklearna dezintegraoija sa emisijom korpuskularne i elektromagnetne radijacije ili i jedne i druge (videti: 48, 56, 67).
67. Radioizotopi — radioniklida koji imaju isti atomski broj (videti: 48, 65, 66).
68. Radni ciklus — proces izmene jona boji se sastoji od povratnog ispiranja, regeneracije, ispiranja i razmene jona (videti 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 3, 71, 91).
69. Raspadanje ulja prenošenih vodom — kombinovani efekti isparavanja, rastvaranja, hemijske oksidacije i biološke razgradnje ulja u vodi zbog izloženosti sredini.
70. Rastvorena supstanca — supstanca, izuzev gasova, koja je tako dispergovana u vodi da daje jednu homogenu tečnu fazu (videti: 6, 9, 42, 45).
71. Regeneracija — onaj deo radnog ciklusa procesa razmene jona u kojem specifični hemijski rastvor prolazi kroz jono-izmenjivačku podlogu da bi je pripremio za sam proces izmene jona (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 68, 91).
72. Relativni odnos retencije — u hromatografiji vreme retencije neke komponente u koloni podeljeno s vremenom retencije nekog standarda u istoj koloni.
73. Rezidualni hlor — količina hlora prisutna u vodi u bilo koje određeno vreme (videti: 1, 2, 57).
74. Salinitet — koncentracija rastvorene supstance nađene u vodi nakon što su bromidi i jodidi zamenjeni ekvivalentnom količinom hlorida, svi karbonati pretvoreni u okside, a sve organske supstance razgrađene (videti: 76, 77).
75. Skrama — naslaga koja se iz rastvora formira na površini.
76. Slana voda — voda koja sadrži rastvorene supstance u koncentraciji od preko 30.000 mg/litar (videti: 74, 77).
77. Slankasta (brakična) voda — voda koja sadrži rastvorene supstance u intervalu koncentracije od oko 1.000 do 30.000 mg/litar (videti: 74, 76).
78. Slobodna neorganska kiselost, mera sposobnosti vodene sredine da reaguje sa hidroksdi-jonima do pH 4,3 (videti: 4, 31, 37, 80, 85).
79. Srednja granica tolerancije (TLm) — koncentracija jednog ili više sastojaka ili parametara vode pri kojoj 50% test-organizama preživljava vreme testiranja (videti: 3, 8, 19, 37, 80).
80. Srednja inhibitorna granica (ILm) — koncentracija ispitivane supstance ili parametra vode koja smanjuje funkciju organizma za 50% od funkcije organizma u kontrolnom uzorku (videti: 3, 8, 19, 37, 79).
81. Sterilan — bez ikakvih oblika živih organizama, bilo aktivnih ili sporogenih.
82. Subjektivno odstupanje (bias) j— stalno pozitivno ili negativno odstupanje srednje vrednosti metode od pretpostavljene ili prihvaćene prave vrednosti (videti: 12, 61, 84).
83. Šum — spoljašnji stran elektronski signal koji utiče na stabilnost osnovne linije.
84. Tačnost: — mera stepena slaganja vrednosti dobijene određenim postupkom sa pretpostavljenom ili prihvaćenom vrednošću. Obuhvata i preciznost i subjektivna odstupanja (bias) (videti: 12, 61, 82).
85. Teorijska kiselost, slobodna mineralna — slobodna neorganska kiselost koja nastaje usled pretvaranja anjona jakih kiselina u njihove odgovarajuće slobodne kiseline (videti: 4, 31, 78).
86. Tirivijialan naziv — naziv koji nije nastao sistemskim postupkom određivanja naziva.
87. Tvrdoća — koncentracija viševalentnih katjona u vodi (obično joni kalcijuma i magnezijuma).
88. Ukupni azot po Kjeldahu — zbir azota sadržanog u slobodnom amonijaku i drugim azotnim jedinjenjima koja se mogu pretvoriti u amonijum-sulfat pod definisanim uslovima digestije.
89. Ukupni sadržaj supstance — zbir svih rastvorenih i nerastvorenih supstanci u vodi.
90. Uzimanje uzorka — dobijanje reprezentativnog dela posmatranog materijala (videti: 32, 40, 55, 64).
91. Vodonični ciklus — operacija u ciklusu katjonske izmene u kojem se otklanjanje određenih katjona iz ulazne vode postiže razmenom sa ekvivalentnom količinom vodoničnih jona iz jonskog izmenjivača (videti: 5, 22—30, 39, 46, 59, 62, 68, 71).
92. Vreme retencije — vreme koje prođe od uvođenja uzorka do postizanja maksimuma pika komponente.

II. Metode za bakteriološki, virusoloski i parazitološki pregled vode za piće

A) Uvodne napomene

Mikrobiološka kontrola higijenske ispravnosti i vode za piće dobija sve veći značaj pre svega zbog toga što se ustanovilo da se vodom za piće ne prenose samo uzročnici klasičnih dijarealnih oboljenja (Typhus abdominalis, Dysenteria, Oholeira, Enterocolitisi, itd.), već i mnogi drugi patogeni mikroorganizmi (Campylobacter jejunii, Legionellaceae, Leptaspirae, Vibrioni »NAG«, Jersinia enterocolitica, patogene protozoe, enterovirusi, virus hepatitisia A i dr.).

Sem toga, brze bakteriološke metode (ikoje se tek uvode u praksu) omogućuju ne samo da se za 7 časova »utvrdi prisustvo E. coli, već d približno odredi njihov broj i proceni opasnost po zdravlje u datom slučaju, što je veoma značajno u akcidentalnim situacijama d vanrednim prilikama. Imunofluorescentna istraživanja Salmonella u vodi za piće takođe omogućuju relativno brzu orijentaciju o njihovom prisustvu u vodi.

Sve što, i činjenica da je Svetska zdravstvena organizacija već u nekoliko navrata (1958, 1963, 1971. i 1984. godine) menjala i norme, a, donekle, i metode za mikrobiološku analizu vode za piće, da je 1987. godine donet kod nas novi Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, naveli su Savezni zavod za zdravstvenu zaštitu da izradi novi priručnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće jer je publikacija »Standardne metode za fizičko-hemijsko-bakteriološko istraživanje vode-« iz 1961. godine delimično prevaziđena.

Priručnik koji se nudi omogućuje mikrobiološko, a ne samo bakteriološko ispitivanje higijenske ispravnosti vode za piće (što je karakterisalo prethodni priručnik).

Razvojem nauke i naših saznanja o zagađivanju životne okoline, potreba za revizijom priručnih metoda postala je očigledna jer se došlo do konstatacije ida postojeće metode d do sada korišćeni mikrobiološki indikatori, (pokazatelji) ne mogu da pruže potpun i realan uvod u situaciju.

I ovaj priručnik, mikrobioloških metoda dobrim se delom i dalje oslanja na najnovije preporuke Svetske zdravstvene organizacije — WHO (Guideline for Drinking – Water Quality Recomendations I—III Geneva, 1984) ali i na druge vremena izvore ovakvih metoda (EEZ, OECD, SEV, EPA itd.).

Pri bakteriološkom ispitivanju, WHO predlaže sledeoi redosled: standarde bakterioloških kvaliteta vode za piće, što podiraziuimeva kvalatiativno i kvaintitativno dokazivanje mikrooirganizama i ,indikatora zagađene vode, prema priloženim metodama u određenim količinama vode, zatim uputstvo o uzorkovanja u i primenu rezultata.

Podloge koje su standardizovane nisu samo izraz njihove selektivnosti i kvaliteta već realnih mogućnosti da se one na našem tržištu nabave.

Vrsta i broj određenih mikroorganizma-indikatora zagađenosti vode za piće u skladu sa propisanim normama, određuje ispravnost i pogodnost vode za piće.

U ovom se priručniku pored standardizovanih metoda nalazi i jedan broj metoda koje nisu standardizovane. One su označene sa »nije standardizovana«. Te metode nisu standardizovane iz jednostavnog razloga što se to nije stiglo učiniti. Uredništvo ih je ipak uvrstilo tu Priručnik jer je ocenio da se bez njih priručnik bio nepotpun.

S obzirom na sve ubrzaniji razvoj nauke d sve veći broj navodna i u oblasti mikrobiologije, neophodno je da se i ubuduće intenzivno prate nova dostignuća nauke i naših iskustava i da se ovakvi priručnici donose u skladu s tim razvojem, ne dopuštajući tako druge vremenske razmake između pojedinih izdanja. Na Saveznom zavodu za zdravstvenu zaštitu je da to realizuje.

Valja podsetiti i na preporuku Svetske zdravstvene organizacije da se u tumačenju nalaza mikrobiološkog pregleda vode (to važi i za ostale analize) nikada ne može donositi definitivan (konačan. decidiran) sud samo na osnovu jednog uzoirka jer nas taj nalaz informiše samo o uslovima koji su postojali u datom trenutku što nije garancija ispravnosti i :u budućnosti. Preporučuje se češće ponavljanje uzorkovanja i uzimanje većeg broja uzoraka u skladu sa brojem korisnika vode za piće i opšte važnosti objekta za snabdevanje vodom za piće) u određenom vremenskom periodu uz toleranciju neispravnih nalaza do određenog procenta imajući u vidu značaj pojedinih indikatora sa mikrobiološku ocenu higijenske ispravnosti vode za piće.

Odstupanje od normi za ukupan broj mikroorganizama u 1 ml vode (što je manje važan uzrok higijenske neispravnosti) može se tolerisati do 10% u određenom vremenskom periodu.

Odstupanje od normi za ukupne koliformne bakterije toleriše se do neispravnih .uzoraka u određenom vremenskom (periodu međutim ne dozvoljavaju se nikakva odstupanja (kada su u pitanju E. coli ) One nisu dozvoljene ni u ijednom uzorku (zbog toga što je njihov higijenski značaj daleko veći od prethodna dva). Naravno, ne dozvoljava se ni prisustvo bilo kojeg patogenog mikroorganizma ni u jednom uzorku vode za piće.

Preporučuje se da se svaki objekat prati bar godinu dana i da se tek u okviru tog perioda daje ocena o higijenskoj ispravnosti i objekta za snabdevanje vodom za piće i same vode za piće.

B) Mikrobiološka ispitivanja voda

Mikrobiološka ispitivanja voda, podrazumevaju pod njima bakteriološka, virusološka, mikološka i profozoološka ispitivanja, danas se vrše s ciljem da se otkrivaju mikroorganizmi, te se prema tome dosadašnji naziv »bakteriološke analize« odnosi samo na ispitivanja bakterija u vodi.

Bakteriološka ispitivanja voda obuhvataju rutirnska i specijalna ispitivanja.

1. Rutinsko ispitivanje voda

  • određivanje ukupnog broja bakterija u 1 ml. voda na neselektivnoj podlozi, i
  • dokazivanje prisustva u vodi bakterija fekalnih indikatora, što podrazumeva koliformne bakterije, fekalne streptokoke, Proteus vrste, sulfita-redukujuće klostridije u Pseudamonas aerugynosa.

2. Specijalna ispitivanja voda

Podrazumevaju dokazivanja patogenih bakterija i ostalih mikroorganizama, a prema savremenim (koncepcijama ne vrše se samo u epidemiološkim ‘indikacijama nego i radi praćenja kretanja patogenih mikroorganizama vodom kao glavnim sredstvom njihovog kruženja svetom.

Na sadašnjem stepenu razvoja bakteriološke tehnike postoje mogućnosti da se u ispitivanjima primenjuju nove metode, podloge i aparati, tako da se prošire okrvini dosadašnje dijagnostike koja se ograničavala samo na dokazivanje bakterija indikatora. Opravdanost dokazivanja patogenih bakterija u vodi praktično se dokazala u slučajevima hidričnih epidemija akutnih crevnih zaraznih bolesti, kada su dokazivanja bakterija indikatora u prečišćenoj vodi, zatajila a specijalnim metodama su dokazane patogene bakterije — Uzročnici epidemije.

Stoga moderne bakteriološke metode treba da omoguće otkivanje patogenih bakterija ne samo u otpadnim vodama, nego i u rutinskom postupku iz uzoraka voda za piće, a da to ne predstavlja velike teškoće.

  • Autor
    Članci
  • Komentari (6)
    Član 36.758

    Da li bih mogla ovu knjigu da dobijem u elektronskom obliku na adresu goldmel13@gmail.com
    Hvala unapred
    Melinda

    Član 37.203

    Postovani,

    Da li bih mogla dobiti elektronsku verziju ove knjige?

    Hvala unapred, s postovanjem Bojana.

    Član 35.976

    Postovani, da li ova knjiga moze da se dobije elektronskim putem?

    Pozdrav,

    Anita

    Član 24.109

    I mene interesuje da li knjige ima u elektronskom obliku i da li moze da se dobije

    Ivan

    Član 10.345

    Poštovani,

    Dali bih mogao dobiti elektronsku verziju ove knjige ?

    ako  neko ima  molio bih da mi prosledi na adresu, perostanimirovic@gmail.com

    Hvala unapred, s poštovanjem, Pera.

    Član 37.238

    Poštovani,da li ova knjiga moze da se dobije u elektronskom obliku? nikola939@yahoo.com
    Nikola

Odgovor na: Voda za piće – Standardne metode za ispitivanje higijenske ispravnosti

Napišite komentar


<a href="" title="" rel="" target=""> <blockquote cite=""> <code> <pre> <em> <strong> <del datetime=""> <ul> <ol start=""> <li> <img src="" border="" alt="" height="" width="">